Вицко Змајевић

Вицко Змајевић (Пераст, 23. просинца 1670. - Задар, 1745.), српски надбискуп и политичар.

Барски и задарски надбискуп, знаменити црквени достојанственик, писац и политичар. Засигурно је једна од најистакнутијих особа у Далмацији прве половице 18. стољећа. Био је апостолски визитатор за балканске земље под османлијским врховништвом те барски и задарски надбискуп, поборник глагољице и мецена. Посебну је позорност посветио унапређењу хрватскога књижевног и пучког језика, а у Задру је основао сјемениште за свећенике глагољаше. Његовом заслугом крај Задра је насељено више од 500 арбанашких избјеглица, чиме је утемељио насеље Арбанаси.

Плодоносну црквену каријеру започео је студијем теологије и филозофије при Цоллегиум Урбанум односно Цоллегиум де Пропаганда Фиде у Риму, а потом је дјеловао као опат самостана св. Јурја пред Перастом и жупник цркве св. Николе у Перасту (1695.- 1701.). Папа Клемент XI. именовао га у тридесетој години (1701.) барским надбискупом и администратором Будванске дијецезе те апостолским визитатором Католичке цркве за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску. Због несигурних увјета живота у Бару повукао се 1706. у родни Пераст одакле је 1710. године отишао у Котор. Задарским надбискупом именовао га је поновно Папа Клемент XI. и то 1713. године, али је и даље задржао наслов апостолског визитатора за земље под османлијским врховништвом (од 1737. његова су визитаторска права проширена и на Босну).

Утемељитељ Арбанаса

Настојањем Вицка Змајевића уселило се од 1726.- 1733. године у непосредну близину Задра више од 500 арбанашких избјеглица с подручја Скадарског језера, чиме је утемељио насеље Арбанасе. Обнашајући наслов задарског надбискупа у раздобљу када је, понајвише млетачким настојањем, у Далмацију досељено бројно пучанство православне вјероисповијести, Змајевић се од доласка у Задар суочавао с тежњама српских патријарха и њему подложних православних епископа да устроје неовисну црквену организацију на подручју Далмације. Змајевићеви дописи млетачкој власти у Далмацији, млетачкој средишњици, појединим далматинским бискупима и римској курији исказују огорчење и незадовољство понашањем православног свећенства и црквене хијерархије коју су, у циљу одржавања равнотеже снага, Млечани повремено помагали. Такав је став најизразитије исказао у спису Зрцало истине (Спеццхио делла верита), дјелу које до данас није знанствено посве валоризирано.

Поборник глагољице и градитељ црква

Змајевић је тијеком цијелог свог надбискуповања био горљиви поборник упорабе глагољице и хрватског језика у црквеном богослужју. Већ 1725. године писао је о идеји оснивања сјеменишта које ће бити намијењено образовању илирског (односно хрватског) свећенства. Та се замисао почела испуњавати 1735., када је саграђена зграда уз надбискупску палачу. За отварање студија недостајало је новца те је Змајевићеву замисао довршио насљедник Сплићанин Мате Караман, који је 1. свибња 1748. отварио задарско илирско сјемениште (Цоллегиум Иллирицум). цркву св. Доната Змајевићевим средствима финанциране су бројне градње и доградње у Задру и околици. Као приврженик Маријанског култа, задарски је надбискуп 1725. дао начинити капелу за слику Блажа Јурјева Трогиранина у задарској цркви Госпе од Здравља (Госпа од Каштела), мјесту његова будућег маузолеја. У истој је цркви дао подићи и олтаре посвећене св. Филипу Нерију и св. Фрањи Асишком. Дана 17. липња 1736. године спомиње се да је то популарно задарско светиште придружено с лоретском базиликом. Обновио је и цркву св. Доната те довршио 1718. садашњи главни олтар у цркви св. Кршевана. Заједници арбанашких усељеника властитим је новчаним средствима помогао да у Борго Ериззо (Арбанаси) подигну светиште Госпе Лоретске.

Писац и мецена

Као проводитељ тадашње политике римске курије у југоисточној Еуропи, Змајевић је одржавао богате везе с истакнутим особама свог доба. Од дјела му се истиче арбанашка редакција црквеног сабора у Мркињу крај Љеша, дјело важно за упознавање тадашњих друштвених прилика на албанском подручју. Змајевићеве теолошке (углавном догматске) расправе одају врсног зналца латинског и талијанског језика, особу широке наобразбе и културних интереса. Осим недвојбене знанствене акрибије имао је и дар за лијепу пјесничку ријеч. То потврђује његово дјело Цорона поетица, збирка пјесама на латинском језику објављена у Риму 1694. под насловом Мусарум Цхорус ад лаудем Антонии Зени.

Змајевић је за живота био и мецена више књижевника и умјетника. Залагао се и вјеројатно новчано помагао тискање пјесничког дјела Дубровчанина Игњата Ðурђевића - Уздаси Мандаљене покорнице (Венеција, 1728.), које је и посвећено задарском надбискупу. Своје дјело (Писна од пакла, Млеци, 1727.) Змајевићу посвећује и фрањевачки писац Ловро Шитовић/Ситовић. Оба су дјела забиљежена и у особној надбискуповој књижници у задарској надбискупији (према његову особном инвентару из 1745. године). Бројна, још увијек недовољно проучена рукописна оставштина Вицка Змајевића разасута је диљем домаћих и страних архива и књижница (Венеција, Рим, Ватикан, Пераст, Котор, Задар и другдје). Проучавање његова живота и дјела, важног како за повијест Боке которске и Задра, тако и других народа еуропског југоистока (поглавито Албанаца), још увијек је актуално и изискује цјеловиту монографску обраду.

Умро је у 75. години живота, а да није доживио отварање глагољског сјеменишта за које се толико трудио. Сјемениште је отворио 1748. његов насљедник Мате Караман.