Тин Ујевић

За остала значења, види Тин Ујевић (разврставање).

Тин Ујевић
Тин Ујевић у загребачкој гостиони „Блато” око 1950.
Биографске информације
Рођење	5. 7. 1891. (1891-07-05) Вргорац
Смрт	12. 11. 1955. (доб: 64) Загреб
Опус
хрватска авангарда
Књижевне врсте	поезија
Знаменита дјела
Лелек себра' Колајна Ауто на корзу Ојађено звоно Жедан камен на студенцу
Потпис

Тин Ујевић (Вргорац, 5. 7. 1891. - Загреб, 12. 11. 1955), хрватски пјесник.

Подријетло и дјетињство

Тинов разред у основној школи.

Тин Ујевић се родио у Диздара кули у Вргорцу. Његово пуно име било је Аугустин Јосип Ујевић, по старом обичају жупе имотских Пољица, гдје су свој покрштеној дјеци давана два имена. Његов отац, Иван Ујевић, био је учитељ родом из Криводола у Имотској крајини, док му је мајка Брачанка, из мјеста Милне. Тин је рођен као једно од петеро дјеце од којих су двоје умрли још у дјетињству.

С очеве стране је могао наслиједити одређен књижевни талент, пошто је он као учитељ био склон књижевности те и сам писао. Тин је прва три разреда основне школе полазио у Имотском, када сели у Макарску гдје завршава основношколско образовање. 1902. одлази у Сплит гдје се уписује у класичну гимназију и живи у надбискупијском сјеменишту. У својој тринаестој години почиње писати пјесме од којих ништа није сачувано (по њему је његово прво дјело кратак текст „Вода” који је завршио у кошу за смеће неког уредника). 1909. године Тин матурира у Сплиту с одличним успјехом, одриче се могућности заређења те одлази у Загреб уписујући студиј хрватског језика и књижевности, класичне филологије, филозофије и естетике на Филозофском факултету у Загребу и Београду. Те исте године објавио је свој први сонет „За новим видицима” у часопису „Млада Хрватска”.

Политичко дјеловање

Тин се од свог доласка у Загреб и дружења с ментором и Раббием Антуном Густавом Матошем те сувременицима Крешом Ковачићем, Љубом Wиеснером и др. истицао као горљиви праваш, залажући се за неовисност Хрватске и слом Аустро-Угарске Монархије. Нешто касније, 1912. као припадник бунтовног младог нараштаја хрватских интелектуалаца, Ујевић се до првога свјетскога рата, па и почетком рата, као емигрант у Паризу, више него књижевношћу истицао политичким дјеловањем: мијењајући своју политичку оријентацију жестоким антиаустријским чланцима у хрватском тиску и ватреним говорима у Београду, заговарао је идеју о српско-хрватском јединству и уједињењу Хрватске и Србије.

Ујевић у чланку „Омладина вјерује” („Ријечки нови лист” од 10. 4. 1913) полемише са проаустријским „Хрватским дневником”, па каже:

Криво им је што смо Србохрвати. Ствар чудна код људи који признају јединство Хрвата и Словенаца да неће да признају јединство Хрвата и Срба.... Сваки Србин, српскохрватски националиста, нама је сто по сто пута бољи Хрват од хрватских праваша. Јер то једном треба упамтити: да се не састоји хрватство у истицању самога хрватског имена и у бунцању о великој (у ствари врло, врло маленој) Хрватској. Праваши, Хрвати по имену, нису Хрвати у ствари... Срби, Хрвати и Словенци, које год вјере били и у којој год провинцији живјели, јесу више него браћа: један јединствени народ, један и нераздјељив, који има да оствари једну јединствену народну културу и заједничку независну будућност...

– Тин Ујевић

Књижевност

Тин Ујевић, Крешо Ковачић и Љубо Wиеснер у Загребу, 1911.

У почетку вјерни обожаватељ Матоша, јавно се одрекао Раббиа (чланци „Цезар на самрти”; „Баррес и Оинобаррес”, 1911) и заметнуо полемику с њим, једину полемику коју је Матош желио избјећи, па је на грубе Ујевићеве нападе одговарао изненађујућом млакошћу. Очито, био му је драг овај Дисципулус, можда и зато јер је осјећао његов талент; а ни Ујевић се никада није успио до краја растати и удаљити од Матоша, колико год га се одрицао. Међу њима је заувијек остала нека чудесна ирационална веза. Пошао је дакле од Матоша и дошао до Бауделаиреа, откривајући га и прихваћајући матошевским искуствима и потицајима. Али, одрекавши се Учитеља, кому се млади Ујевић и могао окренути ако не Бауделаиреу, оснивачу модернога еуропског пјесништва? „Био је можда у мени један Бауделаире прије него један Ујевић.” Написао је ту реченицу у есеју „Мучеништво живота и рај у афиону”. Смисао је јасан: Бауделаире није његов узор, он је његов двојник. Бауделаиреовски понор доживљавао је у себи као најдубљу поетску опсесију („Поноре! море поврх моје главе”), али је том понору супротставио висине, лет према сунцу, према звијездама, према апсолутном („Високи јаблани”: егземпларно симболична пјесма филозофске ведрине). Тако је Ујевић ишао трагом Бауделаиреа: опирући му се. Исти однос имао је и према Римбауду. Његов драматични „Испит савјести” (у „Савременику” 1923.) открива римбаудовске дилеме, које коначно рјешава антиримбаудовски: није се одрекао умјетности и вратио уредном грађанском животу као Римбауд, него се одрекао уреднога грађанског живота да би се сав посветио својој сумњи, то јест умјетности, у коју је можда управо зато толико сумњао јер је толико вјеровао у њу.

Прве двије збирке пјесама, „Лелек себра” (1920) и „Колајна” (1926), два неопетраркистичка љубавна бревијара, написао је тијеком рата у Паризу као јединствену збирку; самовољом накладника раздвојене су и тискане у Београду, и то ћирилицом и екавски. Излазак друге збирке дочекао је с изненађењем и незадовољством. До Другога свјетског рата објавио је још збирку „Ауто на корзу” (1932.) и репрезентативни избор свога пјесништва „Ојађено звоно” (1933). Комунистичке власти забраниле су му 1945. јавно дјеловање, па је неколико година живио као анонимни преводилац. Тек изабраним пјесмама „Руковет” (1950), заслугом Јуре Каштелана, који ју је и приредио, Ујевић се открива новом нараштају читатеља, да би посљедњом збирком „Жедан камен на студенцу” (1954) потврдио водеће мјесто у хрватском пјесништву. Особењачким начином живота скривао је тајну своје интимности, па је годинама био у средишту позорности посјетилаца боемских кавана и гостионица у Београду, Сарајеву, Сплиту и Загребу, гдје је, тим редом, провео све године живота од повратка из Париза 1919. до смрти.

Чим се објавила у својој величини, Ујевићева поезија представила се као изазов: и читатељству и нашој књижевној, пјесничкој традицији. I то двоструки изазов, с два супротна предзнака. Једну од њих прихваћа, али не зато да јој се покори него да се надмеће с њом. Другу отклања и побија. Хрватска ренесансна и барокна пјесничка ријеч била је глас еуропскога културног поднебља. С тим поднебљем Ујевића вежу и одгој и наобразба. То је дакле традиција којој се обраћа и којој жели припадати. Зато у његову пјесништву има и ренесансне разиграности и необарокне кићености. С препородом у 19. стољећу почиње наше несретно заостајање. Хрватски пјесници као да су у том тренутку посумњали у своје право на естетску аутономију; свјесни тежине повијесног тренутка у коме се тада налазио хрватски народ, они су преузели на се крупне националне задатке, подредивши им и своје умјетничке жеље. Настаје облик хибридне књижевности, која у служби националних циљева задовољава политичке и друштвене потребе, али занемарује умјетност. То пјесничко насљеђе Ујевић не прихваћа и побија.

Чињеница да се пјеснички огласио 1909. у правашкој „Младој Хрватској”, у друштву младих који су творили Матошев круг, не побија него потврђује ту тврдњу. Јер Матош је послије многих година био први досљедни Еуропљанин у хрватској књижевности, први који се опет загледао преко међа своје мале домовине, и ако је ичим привукао позорност и прибавио оданост тадашњих младих литерата, прибавио ју је том значајком своје појаве. До Ујевићева најприје особног удаљавања од Матоша, а затим и књижевног раскида с њим, доћи це у тренутку кад је млади, самоувјерени Дисципулус помислио, да Раббиев раскид с нашом заосталом пјесничком прошлошћу патетичног родољубља није ни достатно јасан ни достатно искрен. Дакле ни достатно одлучан.

Доба матошевских сонета као што су „Мртва домовина” или „Наше виле” остало је трајно за њим.

Тин Ујевић излази из бифеа "Тип-топ" у Загребу.

Ујевић је у пјесмама остварио снажне акценте особне трагике („Свакидашња јадиковка”), изразио дубоке тајне спиритуалне, нетјелесне љубави (у „Колајни”), испјевао химничке псалмодије раду и људском братству („Побратимство лица у свемиру”; „Чин спутаних руку”), складао сложене филозофске рефлексивне оркестрације („Риђокоси Месије”), развијао симболичне визије свемирских звјезданих пространстава и чежње за висинама („Високи јаблани”), заносио се раскошном дитирамбичношћу („Светковина ружа”) и предавао зрелој, мудрој старачкој скрушености и сладогорком помирењу са животом таквим какав јест („Молитва за кору круха и здјелу леће”; „Ганутљиве опаске”; „Хyмнодиа то моу сомати”). Пишући поезију сад у ригорозно затвореној форми, сад у неспутаној отворености слободног стиха, прожету увијек блиставим сјајем свјеже имагинације модерног интелектуалца и ерудита, Ујевић је, као недостижни чаробњак ријечи, остао досљедно изван свих књижевних школа и струја, близак свима а истодобно различит од свих, па и кад је искуством надреалистичких настојања продирао у заумље, или кад је пропуштао у свој стих зрнца експресионизма и дадаизма које теже разарању облика. I куштрава асоцијативност у невезаном стиху и у пјесничкој прози, и реторичко-патетички национални и друштвени активизам у распјеваном химничком тону: све то твори Ујевићев „пјеснички плурализам”, видљив већ у његовим првим пјесничким радовима (пјесма „Велики почетак”, 1913).

На неизговорено притајено питање: како је могућа оволика различитост у јединственом пјесничком дјелу? Сам је одговорио насловом пјесничке прозе:„Једна сам особа сложена од више других”. Да му није било особито стало до те тврдње, не би је поновио у првој строфи своје велике пјесме Васионац:

“

Сто гласова из стотине грла, из дубина стоструке ми свијести [...]

”

Један је дакле Ујевић који пјева Молитву Богомајци за рабу божју Дору Ремебот, други који химничким стиховима слави тијело иако је оно кућа гријеха, а неки сасвим трећи је онај који, помирен са свим злима свијета, скрушено и мудро моли:

“

Дај правду нама и непријатељу, двије мрље уља у истоме зељу.

”

Управо овај стих је добар повод да се упозори на медитеранско подријетло његова дјела. Не само поезија него и сва његова проза, и не само тематиком него и оним што можемо назвати животним и животворним простором дјела, одише југом, јужним озрачјем, јужњачком аромом и свједочи о медитеранском духу пјесникову. (Није случајно написао студију „Крета, матица средоземништва”, 1944) Од онога већ цитираног стиха из „Колајне” („Море! поноре [...]” етц.), преко бројних метафора као што су „небо мора”, „море камена” до класичних извора његове инспирације (као што је она велебна пјесма тијелу), значе приврженост медитеранском поднебљу и класичним темељима античке културе, који су ту сачувани.

Од Диоклецијана до Маркантуна Доминиса и од Луке Ботића до сплитског рибара и типичног далматинског „ориђинала” Данила Ћорка, с којим се дневно дописивао, кроз Ујевићев опус мимоходе баштиници древне културе Грка и Латина, који на нашим обалама оставише трагове свога негдашњег свијета и неумрлог духа. Призивајући сјећање на Марка Марулића, пјесника „У версих харвацки” сложене велике пјесме „Јудите”, Ујевић пише класични „Опроштај” (у „Хрватској младој лирици”) клесаним језиком и маниром наших старочакавских пучких зачињаваца Марулићева времена, будећи успомену и на славну хрватску „башћину” и на те класичне античке темеље, на којима су никнули хрватска култура и хрватска умјетност. Давно је упозорено, и то с пуним правом, да је тај сонет заправо Ујевићев интимни, национални и пјеснички програм, по значењу сродан Матошеву сонету „Млада Хрватска”; а упозорено је и на то, такођер с разлогом, да она „млада плафца” која се „усрид луке” спрема на нову пловидбу, подразумијева и Бауделаиреов „Воyаге”, бауделаиреовско путовање за жељама које су сличне облацима и недостижне као они. Тако се „Опроштај” јавља као кључна карика у златном ланцу Ујевићевих пјесама: спона која их трајно веже с антиком и с Медитераном, с „башћином” и с модернитетом, с Хрватском и с Еуропом.

Тин Ујевић, око 1940.

Богатство духа, дубину мисаоних подвига, енциклопедијску ширину тематских интереса и солидну обавијештеност о проблемима културе и умјетности: све те осебине свога интелекта обилно је расуо и на неколико тисућа страница књижевнокритичке и теоријске, есејистичке, полемичке, фељтонистичке, знанствено-популарне и политичкопублицистичке прозе, разбацане у стотинама публикација, а репрезентативни избор његових књижевних студија и есеја ушао је у књиге „Људи за вратима гостионице” и „Скалпел каоса” (обје 1938). У њима се на специфични ујевићевски начин сретно прожимљу особне исповијести аутобиографског карактера и бизарност властитих стајалишта о многим начелним и практичним питањима умјетности, егзактна повијесно-биографијска документација и луцидност индивидуалног понирања у стилском јединству пјесничке ријечи. Читајући његову поезију, призивамо у сјећање дијелове његових есеја; а тешко бисмо могли говорити о његовим есејима а да не потражимо ослонац у његовој поезији.

Иако у широј јавности по томе није препознат, Ујевић је написао обујмом не превелику, али врло вриједну пјесничку прозу, с изворном стваралачком снагом. Неке од тих пјесама у прози су нешто познатије, као „Успаванка из Криводола”, док је многима непозната остала пјесничка проза истинске величине и значаја попут „Предигра буре”, „Пјесма о бисеру”, „Утјеха”, „Живци” и „Признање” - пјесма у прози чијим је пријеводом Тин представљен на пјесничкој вечери у Неw Yорку 2007. године. Свјесни неправедне запостављености Тинове пјесничке прозе, Друштво хрватских књижевника објавило је 2000. године као посебну књигу Тина Ујевића „Пјесме у прози”.

Анегдоте

Тин Ујевић је као ниједан хрватски књижевник познат по бројним згодама и анегдотама. Овдје наводимо само неке:

• Једном, док је спавао на клупи у парку, Тина је пробудио локални полицајац. Но, чим је видио да је ријеч о тада већ славном књижевнику, почео се журно испричавати. „Ма не морате ми се испричавати”, рекао је Тин, „иако би био ред да сте прво пробудили подстанара”, алудирајући на бескућника који је спавао под клупом.

• Тин није волио судјеловати у разговорима, за вријеме бријања у бријачници. Свеједнако, бријач му је често досађивао форсираним разговорима. Једном га бријач упита: „Како хоћете да вас обријем?”. - „Без ријечи” - одговори му мирно Тин.

• Ујевића, који је остао нежења до краја живота, неки пријатељи упиташе, зашто се не жени. „Људи се требају женити, богови могу, а пјесници не смију” - одговори им Ујевић.

• Како је Тин био изнимно домишљат и луцидан добро приказује сљедећа анегдота. Један весељак из његовог друштва, видјевши га како с празном чашом стоји у гостионици, пришао му је и рекао: „Слажи нешто на брзину и платит ћу ти шприцер.” Тин га и не погледа и већ му преко рамена добаци: „Не, пријатељу, рекао си два!”. Како је управо тренутачно слагао, овај шаљивџија му је морао платити пиће.

За живота објављена важнија дјела

• „Лелек себра”, Београд, 1920.
• „Колајна”, Београд, 1926.
• „Ауто на корзу”, Никшић, 1932.
• „Ојађено звоно”, Матица хрватска, Загреб, 1933.
• „Скалпел каоса”, Загреб, 1938.
• „Људи за вратима гостионице”, Друштво хрватских књижевника, Загреб, 1938.
• „Жедан камен на студенцу”, Друштво хрватских књижевника, Загреб, 1954.

Награде и манифестације

Иако сам за живота није добио ниједну књижевну награду, данас се многе књижевне светковине зову његовим именом.

Његовим именом је названа и највећа хрватска пјесничка награда, награда „Тин Ујевић”.

Њему у част, у родном му Вргорцу се одржава манифестација „С Тином у Вргорцу”.

Књиге и филмови о Ујевићу

• ТВ-филм аутора Мате Ганзе, „Сјећање на Тина”.
• „Побратимство лица у немиру - пјесници Тину Ујевићу” - књига посвећених пјесама хрватских пјесника Тину, приредио Младен Вуковић, ХКД Напредак, Сплит, 2000.
• „Тин Ујевић - сан и лудило” - књига с CD-ом, сценски колаж, приредио Звонимир Мркоњић, АГМ, Загреб, 2007.

Споменици

Средишњи Тинов споменик је онај на главном тргу - Тргу Матице хрватске у Имотском откривен 5. српња 1980. који је дјело Круне Бошњака, академског кипара. Тин такођер има споменике у родном Вргорцу и Загребу, те у завичајном Криводолу, а најављено је и постављање споменика њему у част на Пољани Тина Ујевића у Сплиту.

Повезано

• Тинова кула

Спољашне везе

• Пјесме на хрватском и енглеском језику
• Тинова поезија
• Кратка биографија Архивирано 2010-12-18 на Wаyбацк Мацхине-у

Тин Ујевић на Wикимедијиној остави

Галерија слика

• 
  Рукопис Ујевићеве пјесме „Блажено јутро”.
• 
  Споменик Тину Ујевићу у Варшавској улици у Загребу.
• 
  Пјесников споменик на Тргу Матице хрватске у Имотском.
• 
  Писма Тина Ујевића

Библиографија

• Ујевић, Тин (1970). Пјесме и пјесничке прозе (Пет стољећа хрватске књижевности изд.). Загреб: Матица хрватска.