Сигхиșоара
Сигхиșоара
Сцхäßбург Сегесвáр | |||
|---|---|---|---|
 | |||
|
|||
| Координате: 46°13′Н 24°47′Е / 46.217°Н 24.783°Е | |||
| Држава |  Румуњска
| ||
| Округ | Муреș | ||
| Власт | |||
| - градоначелник | Иоан Дорин Дăнеșан (Социјално демократска странка) | ||
| Површина | |||
| - Укупна | 113.47 км² | ||
| Висина | 380 м | ||
| Становништво (2007.) | |||
| - Град | 32.570 | ||
| - Густоћа | 287 стан/км² | ||
| Временска зона | ЕЕТ (УТЦ+2) | ||
| - Љето (ДСТ) | ЕЕСТ (УТЦ+3) | ||
| Поштански број | 545400 | ||
| Позивни број | (+40) 02 65 | ||
| Службене странице www.сигхисоара.ро | |||
| Карта | |||
  Сигхиșоара | |||
Сигхиșоара (њемачки:Сцхäßбург, латински:Цаструм Сеx, мађарски:Сегесвáр) је град у истоименој румуњској опћини, на ријеци Тâрнава Маре у Округу Муреș, у хисторијској покрајини Трансилванија (Румуњска).
Хисторијски центар града са саском цитаделом из 12. вијека је 1999. године уписан на УНЕСЦОву Листу мјеста свјетске баштине у Европи као примјер 850 година хисторије и културе трансилванијских Саса.[1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Током 12. вијека угарски краљ је позвао њемачке занатлије и трговце из рајнске области да се населе у подручју Трансилваније која је тада била на граници угарског краљевства. Кроничар Краусс наводи да је на мјесту данашњег Сигхиṣоара - 1191. постојало насеље, које се 1280. спомиње под именом Цаструм Сеx ("Утврда Саса"), а већ 1298. под саским именом Сцхеспурцх или Сцхаесбрицх. До 1337. град је постао важно средњовјековно краљевско средиште, па је 1367. добио статус града као Цивитас де Сегусвар. У граду је Влад II. Дракул провео избјеглиштво прије но што је постао влашки војвода. Он је ту, по дозволи цара Жигмунда Луксембуршког дао ковати свој новац (на што су иначе монопол имали угарски краљеви), и издао је повељу у којој користи румуњско име града, Сигхиșоара. Ту му се родио и његов славни син Влад III. Цепеш.
Град је вијековима био пријестолница Трансилваније и имао је важну улогу као трговачки град на граници Средње Европе. Бројни умјетници и мајстори из цијелог Светог Римског Царства су долазили на позив богатих њемачких трговаца и занатлија како би градили градске фортификације и украшавали његове грађевине. Претпоставља се да је Сигхиșоара током 16. и 17. вијека имао око 15 цехова и 20 различитих врста занатлија. Између осталих, барокни скулптор Елиас Ницолаи је живио у граду.
Између 1606. - 1666., градски кроничар Георг Краус је забиљежио више војних окупација, пожара и пошасти које су похарале град. У Сигхиșоари је 1631. изабран Јурај I. Рáкóцзи за трансилванијског кнеза, и угарског краља.
Током мађарске револуције 1849., код Сигхиșоара се одиграла важна битка (Сегесвáрска битка) између мађарске трансилванијске војске и руске војске.
Након што су Руси побиједили, дали су 1852. подићи споменик своме војсковођи, генералу Скаратину, који је погинуо у битци. Вјерује се да је у битци погинуо и мађарски пјесник и револуционар Сáндор Петőфи.
Након Првог свјетског рата, Сигхиșоару је, заједно с цијелом Трансилванијом, Аустро-Угарска морала препустити Краљевини Румуњској.
Знаменитости
[уреди | уреди извор]| Хисоријски центар Сигхиșоара | |
|---|---|
 Свјетска баштина – УНЕСЦО | |
 | |
| Румунија | |
| Регистриран: | 1999. (23. засједање) |
| Врста: | Културно добро |
| Мјерило: | иии, ив |
| Угроженост: | но |
| Референца: | УНЕСЦО |
Сигхиșоара има изврсно очуван хисторијски центар са цитаделом из 12. вијека, и један је од ријетких источно европских утврђених средњовјековних градова чији је центар још увијек насељен[2]. Стари град састоји се из два дијела:
- Горњи град познат као Цитадела (Цетате) којиме доминира сат-торањ из 13. вијека висок 64 метра, који је данас Хисторијски музеј. Саска цитадела је насељена, а њен дио је претворен у Музеј оружја с излошцима средњовјековног оружја. Црква на брду је изграђена на мјесту римске утврде, на обронку брда. Осликана је многим фрескама и има крипту. Поред ње се налази лутеранско гробље многих Нијемаца. Ту је и родна кућа Влада Цепеша испред које стоји његова биста.
- Доњи град лежи у долини ријеке Тâрнава Маре, за њега су карактеристичне бројне куће занатлија, попут "Млетачке куће" и "Куће с роговима". Наткривено старо стубиште с дрвеним кровом води од Доњег града до цркве на брду и гробља, а изграђено је 1642. како би ученици могли доћи из града до школе на брду.
-
Модел Старог града -
Улаз у Стари град -
Наткривене стубе -
Наткривено стубиште изнутра -
Сат-торањ на цитадели -
Православна катедрала св. Тројства
Становништво
[уреди | уреди извор]По попису становништва из 2002. године град је бројао 32.287 становника, а 2007. године 32.570 становника док је просјечна густоћа насељености 287 стан/км²[3]
Славни становници
[уреди | уреди извор]- Влад III. Цепеш (1431.-1476.), влашки кнез и борац против Османлија
- Мицхаел вон Мелас (1729.-1809.), трансилванијски маршал Аустријског Царства
- Херманн Обертх (1894.-1989.), њемачки физичар и инжењер, којега многи сматрају једним од зачетника ракетарства и астронаутике
- Анца Петресцу (1949.-), архитектица Палаче парламанта у Букурешту
Градови пријатељи
[уреди | уреди извор]
Швицарска, Баден
Француска, Блоис
Италија, Циттà ди Цастелло
Њемачка, Динкелсбüхл
Мађарска, Кискунфéлегyхáза
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „Хисториц Центре оф Сигхиșоара” (енглески). УНЕСЦО. Приступљено 10. 03. 2015.
- ↑ Емил Гиургиу, Сигхисоара, Ед. Спорт-Турисм, Буцурести, 1982., стр. 74.
- ↑ Национални Институт за Статистику Архивирано 2007-02-02 на Wаyбацк Мацхине-у, 1. српња 2007.
Вањске везе
[уреди | уреди извор]- Службена страница Округа Муреș Архивирано 2011-07-07 на Wаyбацк Мацхине-у
- 360° панорамске слике Сигхиșоара - 1. дио Архивирано 2007-10-14 на Wаyбацк Мацхине-у и 2. дио Архивирано 2007-10-20 на Wаyбацк Мацхине-у
- Галерија фотографија фестивала средновјековља
Остали пројекти
[уреди | уреди извор] | У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Сигхиșоара |
