Михал Грамено
| Михал Грамено | |
|---|---|
.jpg) Михал Грамено | |
| Биографске информације | |
| Рођење | 13. 1. 1871. Корча, Манастирски вилајет, Османско Царство (данас Албанија) |
| Смрт | 05. 2. 1931. (доб: 60) Корча, Албанија |
| Образовање | |
| Занимање |
|
| Опус | |
| Књижевни правац | Романтизам, Албански народни препород |
| Награде | |
Михал Грамено (13. јануар 1871 – 5. фебруар 1931) био је албански политичар, књижевник, новинар и судионик Албанског народног препорода. Био је један од четири првобитно именована делегата из Корче у Албански национални конгрес, који је 28. новембра 1912. прогласио неовисност Албаније.
Живот
[уреди | уреди извор]Михал Грамено рођен је у мјесту Корчи[1] у трговачкој обитељи. Похађао локалну средњу школу прије но што се пресеилио у Румуњску 1885. године. У Букурешту се укључио у Албанско народни препород, гдје се покрет убрзо срушио из финанцијских разлога. Године 1907. придружио се новооснованом качачкој скупини Черчиза Топулија, раној герилској јединици која се борила против османских трупа и политике султана Абдула Хамида II у Албанији.[2]
Тијеком младотурске револуције (1908), један пд заповједника младотурака Ахмед Нијази-бег састао се 23. јула 1908. у Ресену (данас у Сјеверној Македонији) с герилским вођама Топулљем и Граменом, гдје је изразио захвалност и изнио свој став да је устав који је предложио Комитет за јединство и напредак повољан за албански народ.[3] Грамено се заједно с Топулијем и Нијазијем појавио на фотографијама које су тијеком револуције снимила браћа Манакис.[4]
Грамено је 1909. године у Корчи основао Православну лигу (сх. Лидхја ортодоксе) и служио као уредник истоименог часописа тијеком 1909–1910. године. Године 1910. организација је прогласила успоставу неовисне Албанске православне цркве, но Османско Царство и Цариградска патријаршија нису је признали.[5] Грамена су 1910. године ухитиле османске власти због сурадње с часописом Јединство нације (алб. Bashkimi i Kombit).[6]
Тијеком устанка 1911. године Грамено је путовао служећи као веза између албанских револуционара у албанским насељима и вођа албанског националног покрета у Истанбулу ради координације оружаних активности против Османског Царства и рада на одвајању албанских земаља од османске државе.[7]
Михал Грамено био је један од четири првобитно именована делегата из Корче у Албански национални конгрес, који је прогласио неовисност Албаније 28. новембра 1912. године. Иако је Османско Царство допустило Исмаилу Кемалију да оде у Валону и настави са својим политичким активностима, османски службеници у Корчи блокирали су комуникацију, спрјечавајући слање брзојавних порука у град и изван њега.[8][9] Грамено и његови сународњаци Мендух Завалани, Ставро Кароли и Естреф Вëрлени сазнали су касније о одржавању конгресу за неовисност и стигли су у Влору пет дана касније,[10] док су их тијеком првог дана Конгреса мијењали Пандели Цале, Тханас Флоqи и Спиридон Ило.[8]
Након проглашења неовисности, Грамено је радио као уредник тједника Коха (сх. Вријеме), који је првотно излазио у Корчи, а касније у Јаместоwну у Неw Yорку, гдје је живио од 1915. до 1919. године. Путовао је натраг у Еуропу да представља Албанију кроз албанско-америчку заједницу на Паришкој мировној конференцији 1919. године, а сљедеће се године вратио у Албанију.
Тијеком 1920-их година бавио се новинарском и књижевном дјелатношћу све док се због лошег здравља није повукао из јавног живота. Резигниран и тешко болестан, умро је 5. фебриара 1931. у Корчи.
Дјела
[уреди | уреди извор]
Међу објављеним дјелима Михала Грамена налазе се:[11]
- Вдекја (Смрт), родољубива поема објављена 1903. године;
- Маллкими и гјухëс схqипе, (Проклетство на албанском језику), комедија објаљена у Букурешту 1905. године;
- Вдекја е Пирос (Пирова смрт), хисторијска трагедија објављена у Софији 1906. године;
- Оxхаку (Огњиште), Е путхура (Пољубљена) и Варр' и пагëзимит (Гроб крштења), приповијетке објављене у Корчи 1909. године;
- Плагëт (Ране), пјесничка збирка објављена у Манастиру 1912. године;
- Крyенгритја схqиптаре (Албански устанак), мемоари у којима описује своје искуство као борца против османске и грчке војске, објављени у Корчи 1925. године.
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Блуми 2011: стр. 21
- ↑ Скенди 1967: стр. 207, 210–211, 421
- ↑ Скенди 1967: стр. 341
- ↑ Блуми, Иса (2011). Реинстатинг тхе Оттоманс, Алтернативе Балкан Модернитиес: 1800–1912. Неw Yорк: Палграве МацМиллан. стр. 4, 6. ИСБН 9780230119086.
- ↑ Блуми 2001: стр. 19
- ↑ Скенди 1967: стр. 407
- ↑ Скенди 1967: стр. 401
- ↑ 8,0 8,1 Мекси, Александëр (18 Оцтобер 2012). „Кувенди и Влорëс, пјесëмаррëсит дхе фирмëтарëт е Актит тë Паварëсисë”. Хyлли и Дритëс (Ботиме Францескане) (3). »25) Турски управитељи Корче нису граду Паризу достављали телеграме који су стизали из Влоре, нити су телеграме које је Париз слао достављали организаторима Скупштине. Прекасно су обавијештени да Скупштина води свој поступак и да је проглашена неовисност. Заправо, именовани делегати били су Михал Грамено, Мендух Завалани, Ставро Кароли и Естреф Верлеми. Захваљујемо Нику Котхерену на овим информацијама које сматрамо врло вриједнима.«
- ↑ Мекси, Александëр (2 Децембер 2016). „Кувенди и Влорëс, пјесëмаррëсит дхе фирмëтарëт е Актит тë Паварëсисë, студим нга Александëр Мекси” (сq). Ради анд Ради. Архивирано из оригинала на датум 2017-11-07. Приступљено 17 Оцтобер 2017. »У ствари, именовани делегати били су Михал Грамено, Мендух Завалани, Ставро Кароли и Естреф Верлеми.«
- ↑ Завалани, Микел (1983). „Мендух (Думе) Завалани (1889-1914)” (сq). Студиме Хисторике 2 2: 190. Приступљено 2020-11-28. »Заправо су у Влору стигли пет дана након подизања заставе.«
- ↑ Хоердер&Харзиг 1987: стр. 474
Литартура
[уреди | уреди извор]- Ллосхи, Xхеват (2008). Рретх Алфабетит те Схqипес [Ароунд тхе Албаниан Алпхабет]. Логос. ИСБН 9789989582684.
- Скенди, Ставро (1967). Тхе Албаниан натионал аwакенинг. Принцетон: Принцетон Университy Пресс. ИСБН 9781400847761.
- Блуми, Иса (2001). „Теацхинг Лоyалтy ин тхе Лате Оттоман Балканс: Едуцатионал Реформ ин тхе Вилаyетс оф Манастир анд Yанyа, 1878–1912”. Цомпаративе Студиес оф Соутх Асиа, Африца анд тхе Миддле Еаст 21 (1–2): 15–23. ДОИ:10.1215/1089201x-21-1-2-15.
- Хоердер, Дирк; Харзиг, Цхристиане (1987). Тхе Иммигрант Лабор Пресс ин Нортх Америца, 1840с–1970с: Ан Аннотатед Библиограпхy: Волуме 2: Мигрантс фром Еастерн анд Соутхеастерн Еуропе 031326077X. ИСБН 9780313260773. Приступљено 2010-06-03.
