Ибн Сина
| Ибн Сина (Авицена) | |
|---|---|
| Исламско златно доба | |
| Перзијска филозофија | |
 | |
| Биографске информације | |
| Рођење | око 980. Бухара |
| Смрт | 1037. Хамадан |
| Филозофија | |
| Школа/Традиција | авиценизам |
| Главни интереси | медицина, алкемија, астрономија, психологија, етика, филозофија, теологија, метафизика, физика, логика, математика, поезија |
| Знамените идеје | |
Абу Али ал-Хусеин ибн Сина (лат. Авицена; 980. – 1037.), водећи перзијски исламски филозоф и свестрани знанственик. Бавио се, између осталог, и медицином, алкемијом, астрономијом, психологијом, етиком, политиком, теологијом, метафизиком, физиком, логиком, математиком и поезијом.[1] Сматра се оцем ране модерне медицине.[2][3] Од око 450 радова за које се зна да је написао, око 240 је сачувано, укључујучи 150 о филозофији и 40 о медицини.[4]
Авиценизам, његова филозофија која представља неоплатонистичку верзију аристотелизма, извршила је огроман утјецај на сколастику 13. вијека.[5] Између осталог, Ибн Сина је увео разлику између егзистенције и есенције, што су широко прихватили средњовековни европски филозофи.[6]
Живот
[уреди | уреди извор]Ибн Сина (арапски: ابن سینا) (грчки: Аβιτζιανός, Авитзианóс) је рођен у близини Бухаре, која је у то вријеме била престоница иранске династије Саманида.[7] Његов отац Абдулах је био уважени исмаилитиски учењак.[8] Стекао је образовање из подручја права, књижевности, логике, математике, разних знаности и метафизике. Као чудо од дјетета, до своје шеснаесте године је већ важио за љекара од угледа.[5] До своје осамнаесте године је овладао свим тада познатим знаностима.[7]
Крај династије Саманида за њега је означио почетак бројних лутања и приклањања разним дворовима. Пред крај живота се бавио и астрономским истраживањима.[7] Задње године живота провео је у Исфахану као дворски љекар, а умро је у Хамадану.
Учење
[уреди | уреди извор]Своју филозофију Авицена је већим дијелом темељио на аристотелизму и неоплатонизму, који је покушавао да споји са исламским вјерским представама.[9] Иако је четрдесет пута прочитао Аристотелову Метафизику, тврдио је, тек након што је прочитао Ал-Фарабијево дело „О метафизичким објектима“, да је успео да је коначно схвати.[5]
Ибн Сина је заступао метафизичко учење (дахрија) према којем процес свјетског збивања нема почетка ни краја у времену, већ је нека врста еманације. Свијет је за Авицену вјечан и ни од кога створен, али је условљен вјечним Богом који постоји изван времена.[9] Према Авицени „дахр“ је непролазни тренутак у којем се распростире Божја присутност, тј. оно што је похрањено у унутрашњости времена и што у себи садржи непрекидно трајање (та'рифат). Корен дахр означава трајност за разлику од пролазности времена (заман). У том смислу се у неоплатонистичкој филозофији ова два термина разрађују као дијалектичка супротност.[10]
По питању проблема универзалија, Абу-Али ибн Сина је умјерени реалиста: за њега опћи појмови постоје прије ствари, у стварима и иза ствари (лат. анте рес, ин ребус и пост рес). Тако божански ум претходи стварима, док људски ум долази после њих. Он тврди да је принцип појединачности материја, а принцип општости ум. Стога сматра да је истинска спознаја немогућа без космичког ума, који је јединствен код свих људи.[9] Човјекова је душа бесмртна, али не у физичком, већ само у духовном смислу.
Један од Авицениних аргумената који говори о природи душе постулира одраслог човјека који изненада ступа у постојање, лебдећи у празном простору, прекривених очију и раздвојених удова. Овај „летећи човјек“ не би располагао никаквим чулима, али би свеједно био свестан свог постојања. Сматра се да овај аргумент антиципира Декартов цогито ерго сум.[5] Авицена је вјеровао да биће представља акцидент есенције и да контингентна бића захтевају нужне узроке који ће подржати њихово постојање. Ову верзију космолошког аргумента је прихватио Тома Аквински.[5]
Дјела
[уреди | уреди извор]
Написао је око 450 дјела о разним темама, највећим дијелом на арапском, али такоде и на перзијском језику.[5] Сачувано је више од стотину његових списа: о филозофији, науци, религији, лингвистици и књижевности.[7]
- „Велика филозофска енциклопедија“, Авиценино капитално дјело, подељена је на логику, физику, математику и метафизику. По наређењу калифа спаљена је 1160. у Багдаду.[9]
- „Исцјељење“, филозофско дјело са којим се средњовековна западна филозофија упознала путем Ал-Газалијевог резимеа, као и пријевода на латински.
- „Канон медицине“, чувено Авиценино дјело које је неколико вијекова служио љекарима Истока и Запада.
Ученици
[уреди | уреди извор]- Бахманијар ибн Марзбан Азербејџани ( умро 1066.), Ибн Синин најистакнутији ученик персијског порекла. Бахманијарово познато дело Ат-Тахсил, уз Ибн Синина дела Неџат и Шифа, користило се као уџбеник у XI и XII веку.
- Ибн Зејла Исфахани је био један од Ибн Сининих ученика. Умро је 1048. године.
- Абу Убејд Џузџани (умро 1046. у Хамедану), следећи Ибн Синин ученик, више је познат по својој блискости Ибн Сини и по томе што је управо он пренео учитељеву аутобиографију, него због научних резултата које је оставио за собом. Историчари исламске филозофије констатују да је Џузџани више био Ибн Синин следбеник него ученик.[11]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Цхарлес Ф. Хорне (1917), ед., Тхе Сацред Боокс анд Еарлy Литературе оф тхе Еаст Вол. VI: Медиевал Арабиа, п. 90-91. Парке, Аустин, & Липсцомб, Неw Yорк. (цф. Ибн Сина (Авиценна) (973-1037): Он Медицине, ц. 1020 ЦЕ Архивирано 2007-10-30 на Wаyбацк Мацхине-у, Медиевал Соурцебоок.)
- ↑ „Авиценна'с Цанон оф Медицине: А Лоок ат Хеалтх, Публиц Хеалтх, анд Енвиронментал Санитатион” (ПДФ). Ресеарцхгате.нет. Приступљено 6. 1. 2018.
- ↑ Цолган, Рицхард (19. 9. 2009.). „Адвице то тхе Yоунг Пхyсициан: Он тхе Арт оф Медицине”. Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. Приступљено 6. 1. 2018.
- ↑ О'Цоннор, Јохн Ј.; Робертсон, Едмунд Ф. „Ибн Сина – биографија”. МацТутор Хисторy оф Матхематицс арцхиве. (en)
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Авицена, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ИСБН 86-7047-303-8
- ↑ Фредерик Коплстон, Средњовековна филозофија (стр. 225), Београд, 1989.
- ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Ибн Сина, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004.
- ↑ Авиценна (Ибн Сина): Муслим Пхyсициан Анд Пхилосопхер оф тхе Елевентх Центурy, п. 38, Росен Публисхинг, ИСБН 1-4042-0509-8.
- ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 Авицена, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
- ↑ Филозофијски речник, Матица Хрватска, Загреб 1984.
- ↑ Халиловић, Т., Халиловић, С. и Халиловић, M., Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком” (2014). пп. 65—67.
Вањске везе
[уреди | уреди извор]
- Научно-истраживачки институт Ибн Сина у Сарајеву (sh)
- Живот и дјела Ибн Сине Архивирано 2008-10-21 на Wаyбацк Мацхине-у
- Ибн Сина - Тесаввуф, етика и политика (Хасанул-Фахрури)
