Хисторија Србије

Овај чланак је дио серије Хисторија Србије

Средњовјековна Србија

Рашка

Српско Царство

Моравска Србија

Битка на Косову

Српска Деспотовина

Османска Србија

Смедеревски санџак

Аустријска Србија

Први српски устанак

Други српски устанак

Модерна Србија

Кнежевина Србија

Краљевина Србија

Србија у Првом свјетском рату

Краљевина Југославија

Недићева Србија

СФРЈ

Србија у југословенским ратовима

СР Југославија

Србија и Црна Гора

Република Србија

Хисторија Војводине

Хисторија Косова

Историја Србије почиње у VI веку, када се одиграва досељавање Јужних Словена на Балкан

Србија у средњем веку

Први векови

Срби су, поред Хрвата, једини донели своје име из прапостојбине, док су остали јужни Словени своја имена добијали по географским називима области које су насељавали. Дукљани (садашњи Црногорци) по римском граду Диоклеја итд.

Немањићи

Фреска Светог Саве, Краљева црква у манастиру Студеница, из 1314.

Законоправило светог Саве, Иловички препис из 1262.

Након нестанка српске државе у 10 веку следећих 200 година њен териториј се налази под контролом Византије која доживљава војнополитичку катастрофу 1071. године што ће искористити у Дукљу Константин Бодин да се прогласи независним краљем и да освоји Рашку гдје на гувернерску власт ставља жупана Вукана чији потомци ће тамо држати тај положај до 1165. године када његов унук Деса бива оборен због завере с Угарском. На његово место прво долази Тихомир, али њега готово одмах обара брат Стефан Немања који проглашава независност од Византије. Иако ће Немања бити поражен он бива од Манојла Комнена потврђен за српског жупана само сада под влашћу Византије пошто му је брат Тихомир био погинуо у борбама.

Смрт Манојла Комнена с очитим унутрашњополитичким борбама које ће услиједити је био знак јужнославенским народима за општу буну против Византије. Вођа те буне на подручју Србије је био Стефан Немања који успешно скида византијски јарам и ствара независну државу са средиштем око града Рас (данашња Рашка област) због чега добива име Рашка. Пошто су покушаји ширења нове државе у смеру истока и југоистока били заустављени од ослабљене Византије, Немања удара према Јадранском мору на католичку Дукљу коју анектира и Дубровник који се успео обранити. У тренутку абдикације 1196. године Немања свом средњем сину Стефану препушта државу која је постала неупитни политички фактор на Балкану. Његов старији син Вукан је био намесник Дукље. Иако је имао титулу краља био је потчињен свом млађем брату Стефану. Зато је у савезу са Угарском забацио свог брата. Стефан је на потом враћен на власт уз помоћ Бугара се доказао као успешан политичар у великом променама на источном Балкану које мудро искориштава да би прво био окруњен за првог српског краља 1217. године круном посланом од папе, а потом да би његов брат Свети Сава био проглашен за првог архиепископа Српске Православне Цркве од стране васељенског патријарха у Никејском избјеглиштву. Кратко пред смрт Стефан Првовенчани је 1228. године абдицирао и предао власт најстаријем сину Радославу, али следећих 15 година ће бити једно од најцрњих у хисторије Немањића пошто ће на власт у држави помоћу страних интервенција бити постављени прво Стефан Владислав, а потом Стефан Урош I, док се сам Радослав тијеком своје владавине одрекао, срамио презимена Немањића и дио докумената потписивао с жениним, грчким презименом Дука.

Победник ових ратова је био најмлађи син Стефан Урош који влада Србијом дуже од 30 године (1243-76). Због катастрофалне вањске политике која резултира с 4 ратна пораза (Угарска двапут, Бугарска и Дубровник) његову владавину хисторичари знају називати најцрњим раздобљем Немањића заборављајући економски просперитет до којих води његова мудра унутрашња политика у којој најважнији део чине централизација и отварање рудника сребра с довођењем радника за те руднике из Саске. Уроша ће на крају оборити властити син Драгутин из Угарску војну помоћ, али његова власт ће бити краткотрајна пошто у тренутку када га је ухватила тешка болест он по српском обичају абдицира у корист брата Стефан Урош II Милутина како би умро у самостану. На крају Стефан Драгутин ће неочекивано оздравити, а како је изгубио власт абдикацијом његов рођак угарски краљ му поклања на управљање јужни Срем (данашња Мачва), Београд и севереисточне делове данашње Босне због чега он потом себе проглашава краљем Срема иако га савременици зову краљем Србије док његовог брата зову краљем Рашке.

Од почетка своје владавине Милутину је циљ био ширење Рашке према југу то јест освајања византијског територија. Овај рат који траје између 1282 и 1299. године завршава миром којим Византија признаје Милутинова освајања северно од линије Охрид-Штип-Призрен тако да обе стране добију слободне руке за ратовање на другим бојиштима. То друго бојиште је за Милутина био братоубилачки рат прво с Драгутином, а онда даљње борбе унутар Немањића. Пред смрт он ће победити и затворити Драгутиновог сина Владислава, али након смрти избија краткотрајни крвави грађански рат сви против свих између из затвора побеглог Владислава, Милутиновог службеног наследника Константина и Стефана Дечанског који остварује потпуну победу.

Тијеком краткотрајне владавине Стефана Дечанског Србија остварује велику победу против Бугара код Велбужда чиме су они избрисани с пописа балканских држава од икаквог значаја. Тада на врхунцу своје моћи Стефан Дечански ће бити 1331. године оборен од свог сина Душана Силног који га затвара у манастир, а потом убија. По старој српској легенди Стефан Дечански је проклео сина и све његове потомке када су дошли крвници да га убију, а то проклетство се потом остварило.

Цар Душан, фреска из манастира Лесново, око 1350.

Душанов законик, један од најстаријих преписа, Призренски препис из 15. века.

Владавином Душана Силног почиње краткотрајно златно доба средњевековне српске државе када је она најмоћнија држава на Балкану. Користећи последњи византијски грађански рат он ће анектирати византијску Македонију, Епир и Тесалију, а накратко сањати и о освајања Цариграда. Властито крунисање за цара које Душан изводи на ускрс 1346. године у верској режији сличној крунисању Карла Великог он постаје цар Срба,Грка и Арбанаса, али његовом смрћу 1355 године када има мање од 50 година живота сви велики планови падају у воду пошто долази до феудалног распада Србије због неспособности његовог сина Уроша Нејаког да настави очеву контролу српских моћника.

Тим догађајем падају у воду покушаји српских владара још из почетка 13 века када су се почели доносити закони којима су се уређивали односи у држави између краља, великаши и свог осталог становништва. Први од тих закона је било Законоправило светог Саве из 1219. године које је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Цоллецтио трипартита, збирка закона из Јустинијановог законодавства и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права.

Врхунац тих доношења закона је био Душанов Законик из 1349. и 1354. године је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Србија је преко Законоправила већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред тога, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка.

На крају тај Душанов покушај је пропао па након његове смрти српска властела одбија признати његовог сина Уроша Нејаког за свог цара што ће довести до распада државе на већи број кнежевина и самопроглашених краљевина што олакшава турска освајања. До прве катастрофалне битке долази 1371. на реци Марици када гине "српски" краљ Вукашин Мрњавчевић у битци с турцима, а судбина Србије ће бити дефинитивно запечаћена 1389. године у Битци на Косову када многобројнија турска војска поражава војску српске властеле појачану с одредима из Босне, хрватско-угарског краљевства и Влашке.

Српска Деспотовина

Након битке на Косову најмирнија, најсигурнија преживела српска област је била она северна под влашћу малолетног Стефана Лазаревића која је постала османски вазал, али је истовремено деловала као нека врста тампон зоне између хрватско-угарског краљевства и Османског царства. Тијеком првих 13 година Стефан је био лојални вазал који судјелује у свим турским ратовима, али када након пораза од Тимура 1402. године Османско царство упада у дуги грађански рат он добива шансу за самосталнију политику. Како је те 1402 године уједно добио титулу деспота од византијског цара држава коју ће он изградити се назива Српска Деспотовина. Захваљујући властитој способности и помоћи хрватско-угарског краља Жигмунда Луксембуршког који је поклонио Београд и Мачву Стефан Лазаревић је изградио државу која се простирала од Саве и Дунава до јадранског мора. Након његове смрти 1427. други и у практичном смислу последњи деспот је постао Ђурађ Бранковић који је морао вратити хрватско-угарском краљу Београд и Мачву, али је добио поседе у данашњој Војводини чиме постаје угарски властелин. Смрт краља Жигмунда је била сигнал Турцима да ударе на Србије, а погрешна одлука Ђурада да подржи подржни "погрешног кандидата" за новог краља је значила да му је имовина у Угарској била запљењена. Резултат тога постаје пад Деспотовине 1439, која ће бити обновљена 1444 захваљујући османском страху од крижара који те године покушавају избацити Турке с Балкана. До нове османске офензиве долази 1454, а деспотовина ће у смањеном територјалном опсегу добити мир 1457. година када на власт долази Лазар Бранковић који ће умрети већ следеће године,а убрзо потом долази до два дворска државна удара након којих се Смедерево главни град деспотовине 1459. године предао без борбе Турцима.

Након уништења деспотовине преживели принчеви су побегли у Угарску где их је тамошњи краљ одлучио као врсне војнике искористити у својим ратовима с Османлијама. Како би они сами имали довољно новац за финанцирање српске војске краљ Матија Корвин враћа Вуку Бранковићу то јест династији Бранковић угарске поседе у данашњој Војводини и статус властелина угарског краљевства који је био одузет од Владислава Постхумног 1439. године Ђурађу Бранковићу. На тај начин влада деспотовине у избјеглиштву ће наставити функционирати до Мохачке битке и уништења хрватско-угарског краљевства од стране Османлија 1526. године

Србија у Османском царству

Практички одмах након Душанове смрти долази да разградње српске државе на мање кнежевине. Једини који је у том раздобљу покушао да врати Србији стару славу је кнез Лазар Хребељановић. Главна битка са Турцима се догодила на Косову пољу 1389. године у којој је погинуо кнез Лазар чиме је завршило постојање независне српске држава пошто је његов син и насљедник био присиљен прихватити турску врховну власт. Тај син кнеза Лазара, Стефан Лазаревић, добија титулу деспота од византијског цара 1402. године и потом користећи турски грађански рат накратко обнавља независну српску државу која ће постојати све до 1459. године. Те године Српска деспотовина губи самосталност и пада под пуну власт Турске. Србија није постојала до 1804. године, када је почела Српска револуција предвођена Карађорђем.

Модерна Србија

Кнежевина Србија

Кнез Милош Обреновић

Крајем 18 века опадање моћи Османлија постаје очито и њима самима што у главама нижих државних функционара и официра означава потребу за реакционарним, фундаменталистичким променама. Један од првих знакова тих превирања постаје териториј данашње Србије када турских великаши почињу проводити протурску, антисрпску диктатуру кршећи тиме повластице које су Срби добили од Селима III. 1793/94. године. Одговор на то постаје устанак Срба на подручју Београдског пашалука 14.2.1804. године под водством Карађорђа. Тијеком прве године устанка Срби су одржавали отворене дипломатске канале са султаном надајући се договору, али након њиховог великог почетног успеха преговори падају у воду и долази до отвореног рата 1805. године. Велике устаничке победе у раздобљу 1805.- 1806. доводе до потписивања Ичковог мира у лето 1806. који ће на крају Србија одбити због избијања Руско-Турског рата чији повод је била фундаменталистичка политика Истанбула и смена вазалних кнезова Влашке и Молдавије. Почетком Наполеоновог похода на Русији 1812. године она је присиљена потписати сепаратни мир с Османским царством и томе изложити Србију одмазди до које долази 1812/13 године када османске војне снаге сада ослобођене обавеза на осталим фронтовима гуше први српски устанак.

Територијални развој Србије од 1817. до 1913. године

Између гушења првог и почетка другог устанка не пролази готово нити годину дана, али ситуација у Европи је већ била драстично промењена. Поразом Наполеона Руско царство је поновно добило слободне руке тако да од тренутка почетка овог устанка до његовог победоносног краја Истанбул због руског утецаја неће користити своју армију у гушењу, а српске снаге ће избацити противнички гарнизон с подручја тадашње Београдског пашалука. Мировним споразумом Србија постаје Османска вазална кнежевина,а политички спретни Милош Обреновић њен први кнез. Више од десетљећа потом то јест 1830. године његова власт ће бити додатно проширена када успије од султана добити потврду о наследном положају кнеза. Истовремено с тим вањскополитички успесима Милошева аутократска владавина у Србији је почела изазиват отпор становништва и побуне. Како би смирио ове тежње за конролу своје владавине он доноси 15. фебруара 1835. године кратковечни Сретењски устав, који бива 1838. године замењен Турским уставом. Иако је овим уставима његова моћ била ограничена Милош то није прихваћао што ће довести до даљњих политичких борби и његове абдикације 1839. године.

Србија је одбацила стари феудални друштвени поредак и прихватила је нови капиталистички поредак. Ухватила је прикључак у индустријској револуцији која је тек почињала у Европи. Са развојем нових друштвено-економских односа јавила се потреба за њиховим уређењем. Милош Обреновић уз помоћ аустријских власти ангажује правника и књижевника Јована Хаџића на изради грађанског законика. Хаџић је у изради Српског грађанског законика (СГЗ) користио Аустријски грађански законик у скраћеној верзији, уз уношење установа из Савиног Законоправила и српског обичајног права. Тако је СГЗ изграђен на основама римског права и преко Аустријског грађанског законика и преко Савиног Законоправила. Хаџић је израдио нацрт СГЗ који је прихваћен од стране законодавне комисије и проглашен Закоником 25. 03. 1844. године. Српски грађански законик из 1844. године примењиван је у Србији сто година, све до 1944. године. Пошто социјалистичка власт после Другог светског рата није донела нови грађански законик, прописи СГЗ који нису били у супротности са новим друштвеним поретком су се и даље примењивали у пракси. То стање је трајало све до доношења Закона о облигационим односима 1978. године. Овај закон је у великом делу заснован на прописима Српског грађанског законика. Тако СГЗ постоји у пракси и данас, само кроз нове законе.

Србију у потпуности ослобађа од Турске кнез Михаило Обреновић, син кнеза Милоша Обреновића, 1867. године, када је издејствовао повлачење турске војске из гарнизона на територији Кнежевине Србије. Овај догађај је запамћен као добијање градова. Кнежевина Србија постаје међународно призната независна држава одлукама Берлинског конгреса 1878. године, у новим границама које су укључивале проширење у Јужном Поморављу.

Исељавање муслимана из Србије

Пре Првог српског устанка у Србији је живело неколико стотина хиљада муслимана. Након повлачења Турака са територија под контролом Срба, долази до уништавања муслиманских верских здања и великих исељавања муслиманског становништва, што је често попримало размере верских прогона. У Београду је некада постојало око 270 џамија, које су скоро све порушене, осим једне, Бајракли џамије. Џамије су рушене и у другим градовима који су били у саставу кнежевине Србије. Тако су у Ужицу порушене 34 џамије, у Смедереву 24 итд.

На међународној конференцији у Канлиџи на Босфору, 22. новембра 1862. године, је одлучено да се муслимани иселе из Србије уз одштету од девет милиона гроша.

Тих година многи муслимани, као избеглице, прелазе у Босну или Новопазарски санџак, који још увек није био у саставу Србије. У Босанску Костајницу крајем 1862. и почетком 1863. године долазе муслимани из Шапца, Ваљева и Ужица. Многи муслимани, избегли из Србије 1862. и 1863. године, су насељени у Зворнику, који је тада био у саставу Босанског пашалука.

Краљевина Србија

Након што се Србија изборила за пуну и интернационално признату независност од Турака Милан Обреновић је одлучио политички везати њену судбину за Аустро-Угарску. Блиска сурадња с том регионалном силом резултира споразумом од 15.6.1881. по којему Аустро-Угарска ће признати проглашење краљевине, а с друге стране Србија неће водити пропагандне активности међу Аустро-Угарским славенским становништвом (пре свега Босна и Херцеговина). У складу с тим договором Милан Обреновић је 22.2. 1882. године окруњен за краља што су убрзо све европске силе признале.

Заједно с тим проглашењем на унутрашњем плану долази до промена у Србији и до формалног оснивања политичких странака које ће играти велику улогу у сљедећих 60 година. У почетку изгледало је да ће политички победник бити либерална странка Јована Ристића, али на крају то су испали радикална странка и Никола Пашић који доминира српском политиком између 1904. и 1926. године.

Вањскополитички циљ Краљевине Србије постаје ширење на југ и исток с циљем обнове неке верзију Душанова царства тако да када долази до уједињења Бугарске 1885. године она аутоматски објављује рат како би поразио опасног балканског конкурента. Српско-Бугарски рат ће завршити већ 1886. године српском војном катастрофом тако да ће држава бити спашена само због Аустро-Угарског ултиматума Бугарској. Након пораза у рату Милан Обреновић се нашао под притиском због њега, а и због сурадње а Аустро-Угарском па је почео повлачити потезе којима је циљ био властита абдикација што ће се тек касније открити. Први од тих потеза је био нови договор с Аустро-Угарском у којему се она обавезује давати помоћ династији Обреновића (против Карађерђевића),а други постаје доношење новог устава 1888. године. Убрзо по његовом доношењу Милан Обреновић абдицира у корист малолетног сина Александра који постаје краљ 22.2.1889

Краљевина Југославија

Након што је у Сарајевском атентату организираном од стране шефа обавјештајног одељења Српског ратног министарства Аписа убијен Аустро-угарски престолонасљедник Аустро-Угарска је објавила рат Србији чиме почиње Први светски рата. Нашавши се под војним притиском српска влада 7.12. 1914. доноси Нишку декларацију којом као свој ратни циљ одређује "ослобођење и уједињење у једну државу свих јужнословенских народа на Балканском полуострву". Утјецај ове декларације ће се видјети тек 1917. године када долази до потписивања Крфске декларације између српске владе и представника осталих јужних Славена из Аустро-Угарске. Сходно овим одлукама 1918. године долази до уједињења Државе СХС настале од јужнославенских земаља под аустроугарском влашћу и Краљевине Србије у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Та новостворена краљевина је 1929. године преименована у Краљевина Југославија која је постојала до Другог светског рата и њеног комадања на окупационе зоне и квислиншке државе.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија

На Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године Краљевина Југославија је проглашена за републику под називом Демократска Федеративна Југославија (ДФЈ), а династији Карађорђевић је забрањен је повратак у земљу. Овај назив је убрзо (1946.) промењен у Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ), а Србија постаје једна од шест федералних Народних Република. Уставом Југославије из 1963. године држава мења назив у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). После распада СФРЈ у крвавим ратовима, Србија остаје у федерацији са Црном Гором и заједно проглашавају Савезну Републику Југославију (СРЈ) 27. априла 1992. године. Савезна Република Југославија је, као федерација Србије и Црне Горе, постојала до 2003. године, када су републике чланице донеле одлуку о промени својих односа и прогласиле државну заједницу под називом - Србија и Црна Гора (СЦГ).

Србија и Црна Гора

Србија и Црна Гора није била јединствена држава, већ заједница две државе, која је организационо била нешто више од конфедерације. Обе државе чланице су у унутрашњој политици задржале високи степен самосталности и функционасале су као савез две државе, док су у спољној политици наступале као једна држава. Оваква заједница се показала нефункционалном и престала је да постоји пошто су грађани Црне Горе на референдуму 21. маја 2006. године изабрали независност те државе. Тиме је и Република Србија постала независна држава. Народна Скупштина Републике Србије је на седници у Београду 5. јуна 2006. године констатовала независност Републике Србије.

Република Србија

Србија је 2006. године постала независна држава.

Повезано

• Српске земље у историји
• Списак српских владара
• Престонице Србије

Екстерни линкови

Хисторија Србије на Wикимедијиној остави

• Нова историја српског народа Архивирано 2013-09-04 на Wаyбацк Мацхине-у
• Илустрована историја Срба Архивирано 2006-09-25 на Арцхиве.ис-у