Други карлистички рат
Други карлистички рат | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Карлистичких ратова | |||||||
Битка код Пастерала, 26/27. јануара 1849. | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Либерали (присташе краљице Исабелле II) |
Карлисти (присташе самозваног краља Царлоса VI) | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Мануел Бретóн Мануел Павíа Фернандо Фернáндез де Цóрдова Мануел Гутиéррез де ла Цонцха |
Рамóн Цабрера Бенито Тристанy† Јосé Боргес Јосé Естартúс Јосé Масгорет Марсал Планадемунт† | ||||||
Снага | |||||||
50.000[1] | 10.000[1] |
Други карлистички рат (шпански: Segunda guerra carlista; каталонски: Segona guerra carlina), такођер познат и као Рат раноранилаца (шпански: Guerra de los Matiners; каталонски: uerra dels matiners) је био оружани сукоб између шпанске владе, односно, углавном либералних присташа краљице Исабелле II на једној, те карлистичких реакционарних побуњеника, односно присташа претендента Царлоса VI. Избио је седам година након пораза карлиста у Првом карлистичком рату као углавном спонтани устанак сеоског становништва у Каталонији, мотивиран економским недаћама и незадовољством које је изазивала влада премијера Рамона Марије Нарваеза. Устаници су били слабо наоружани и неорганизирани, те се устанак није успио проширити изван Каталоније; карлистичка емиграција из Француске се у њега озбиљно укључила тек 1848. године пославши генерала Рамона Цабреру. Он је брзо био поражен, а устанак угушен.