Античка Атена
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Атена или Атина (античкогрчки: Ἀθῆναι [Атхêнаи, модерно Атхíнаи]), је у античкој Грчкој била један од највећих полиса и једно вријеме главни град панхеленског (све-грчког) савеза; средиште грчке умјетности и културе и мјесто рођења демокрације.
Повијест
[уреди | уреди извор]Већ у неолитику (око 4000. - 3000. пне.) на подручју Атене односно на Акрополи и у околици ријеке Илис постојало је организирано насеље. У брончаном добу (око 2000. пне.) Атенска насеља су заузела хеленска племена и они су је проширили те донијели напредну пољопривреду. За вријеме Микенске културе (1550. - 1050. пне.) становници Атене су развили трговину, умјетност и успоставили су контакте с другим подручјима Егејског мора. Врло брзо, у 16. стољећу пне., Микењани су се населили на Акрополи гдје је изграђена краљевска палача ограђена зидинама.
У бројним грчким митовима и легендама описани су доживљаји тих првих владара Атене.
У 12. стољећу пне. бројни микенски градови су пропадали и заузели су их Тесалијци и Дорани, но Атика и Атена нису никада пали. Атењани су највјеројатније директни потомци Атењана који су се мијешали с околним племенима и Јоњанима. До 8. стољећа пне. Јоњани су се с осталим племенима проширили према истоку и населили на обалама Мале Азије. Становници Атике су се подијелили на кланове и племена којима је главни град постао Атена, чиме је створена град-држава – полис.
У развоју Архајског раздобља (7. и 6. стољећа пне.) Атена је имала водећу улогу у Грчкој, а Агора је постала средиште града, док је Акропола све више постајала религијско средиште с новим храмовима и светиштима. У исто вријеме догодила су се крунске друштвене промјене. Политичка власт, која је до тада била у рукама краљева, прешла је у руке богатих земљопосједника чиме су они постала јака аристокрација. Након неколико покушаја преузимања власти, атенско право је кодифицирано за вријеме владара Дракона, али ни то није спријечило друштвену побуну 594. пне. када су Атењани повјерили Солону да састави нови законик. Солон је као изразито патриотски пјесник који је уживао велико повјерење Атењана, поставио опће интересе на прво мјесто и одредио је која мјеста у управи могу заузети грађани, али и које су им обвезе на основу њихових прихода. Демократска тијела, као Сабор на Демосу и Врховни суд, бирали су архонте (главне магистре) и управно судство, чиме су утемељене институције које су чиниле политичку власт.
Иако су ове реформе биле први корак ка демокрацији, услиједили су даљњи сукоби (561. - 560. пне.) који су, уз потпору ниже класе грађана, на власт довели Пизистрата који је увео тиранију. Он је установио темеље атенске морнарице, а град испунио новим светиштима и споменицима, посебно посвећенима Дионизу и Атени. Такођер је дао да се Хомерови епови забиљеже у писаној форми, те је реорганизирао Панатенске свечаности, фестивал у част божице Атене. Након његове смрти (528. пне.) његово дјело су наставили његови синови Хипаркус и Хипиас; све до 510. пне. када је укинута тиранија. Архон Клеистен, који је изабран 508. пне., сматра се за утемељитеља демокрације у Атени. Његовим реформама су сви становници Атике, сада подијељени на десет племена, могли обављати државну службу и активно учествовати у политичком животу. Такођер је ограничио администрацију и дао је веће овласти Сабору.
У раном 5. стољећу пне. Атењани су помогли јонски устанак и тиме изазвали сукоб са Перзијским Царством. Након перзијске побједе против Јоније и њихових савезника, перзијски владар Дарије Велики наредио је својим сатрапима из Мале Азије кажњенички поход против Атене и Еретреје чиме започињу грчко-перзијски ратови. Еретрија је поражена, но Атењани се успијевају обранити у битци на Маратонском пољу 490. пне. Ипак, Даријев син Ксерксо 480. пне. особно води перзијску војску у поход против Атене, док се грчка војска повлачи пред надмоћнијим непријатељем на Пелопонез, гдје се склањају и атенски становници. Ксерксо је дао спалити Атену као одговор на њихово пустошење града Сарда, главног града перзијске сатрапије Лидије. Перзијска војска се након тога повукла, док је атенска морнарица поразила перзијску флоту у битци код Саламине 480. пне. и тиме задржала поморску премоћ на источном Медитерану. Након рата, Темистокло је обновио Атену и 7 км дугим зидинама утврдио њену Пирејску луку (478. пне.). Он је такођер заслужан и за оснивање тзв. Делског савеза у коју су се укључили бројни грчки полиси, осим оних под утјецајем Спарте.
Размирице између Спарте и Атене су одавно постојале, а кулминирале су када је Кимонова атенска флота почела доминирати Егејским морем. Услиједио је Први пелопонески рат (460.-445. пне.) између грчких градова подијељених у својој лојалности Атени или Спарти. У том раздобљу, које се назива „златно доба“ (Класично доба) грчке повијести, у Атени је водећу улогу преузео Перикло, државник који је одиграо водећу улогу док је Атена била најјачим полисом у Грчкој. Овај каризматични вођа је довео атенску демокрацију до врхунца, а град је обогатио најпознатијим споменицима и храмовима врхунске умјетничке вриједности.
У том уздижућем духу панатенски фестивал је постао још свечанији, те је био прилика да Атена покаже своје богатство и снагу кроз креативност. Овакво очито показивање богатства само је додало уље на ватру размирица са Спартом што је довело до нових сукоба ова два најјача грчка полиса. У Другом Пелопонеском рату (431. - 404. пне.) Спарта је уз голему перзијску помоћ поразила Атену, која је била присиљена предати своју флоту, те срушити властите зидине. Такођер је морала прихватити политички сустав који је био код њених супарника, те су у граду власт приграбиле групе олигарха, знан као вријеме тридесет тиранина.
Тијеком 470-их пре Криста Делски савез водио је походе у Трачкој и Егеју с циљем да уклони преостале перзијске гарнизоне у регији. Атењане и њихове савезнике предводио је атенски политичар Кимон[1]. Почетком сљедећег десетљећа, Кимон је водио војне експедицију у Малој Азији гдје је желио учврстити грчку присутност[2]. У битци код Еуримедона у Памфилији Атењани су остварили вриједну двоструку побједу; поразили су перзијску флоту након чега су војници из бродова пристали на обалу и напали перзијску војску.
Крајем 460-их пре Криста Атењани су се одлучили на амбициозан потез подршке устанку у перзијској сатрапији Египту. Иако су грчке снаге у почетку низале успјехе, нису успјели заузети перзијски гарнизон у Мемфису ни након три године опсаде града[3]. Перзијанци су тада кренули у протунапад па се атенска војска нашла под опсадом 18 мјесеци, након чега је потпуно уништена[4]. Овај катастрофалан атенски пораз као и међугрчки војни сукоби присилио је Атену на одустајање од ратова против Перзијског Царства[5]. Године 451. пне. у Грчкој је договорено примирје па је Кимон несметано могао покренути нову војну експедицију на Ципру. Ипак, приликом опсаде града Китиона Кимон је умро, а атенска морнарица одлучила се повући. Приликом бијега успјела је побиједити перзијску морнарицу код ципарске Саламине 450. пне. која их је покушала спријечити у повлачењу[6]. Овај неуспјешни атенски поход означио је крај непријатељства између Делског савеза и Перзијског Царства, односно престанак војних операција грчко-перзијских ратова[7]. Недуго касније склопљен је Калијин мир, чиме су њихови сукоби и службено били завршени.
Од грчких држава Македонија је постала водећом војном силом и њезин краљ, Филип II. Македонски (359. - 336. пне.), је заузео Атену 338. пне., те је слиједеће године признат за вођу свих Грка у борби против Перзијанаца. Његову борбу је довршио његов син Александар Велики (336.-323. пне.) који је проширио своју власт дубоко у Азију.
У Хеленистичком раздобљу (323. - 146. пне.), које је услиједило по смрти Александра Великог, Атена је постала овисна о дјеловању македонских владара који су поставили атенске управитеље (Деметрије Фалер 317. пне. и Деметрије Полиор 307. пне.). Напосљетку су Атеном владали краљеви Пергама и Египта, од којих су многи додатно украсили град и студирали у атенским школама.
Године 146. пне. Римљани су освојили Грчку и иако је Атена имала повлаштен статус, можемо рећи да је то био крај атенског полиса.
Култура
[уреди | уреди извор]У доба Геометријског раздобља (1050. - 700. пне.) грчка култура, која је цвала у широј околици Атене, је добила препознатљиве карактеристике:
- религија се ујединила око дванаест богова који су смјештени на Олимпу;
- настало је грчко писмо, темељ свих осталих еуропских алфабета;
- ударени су темељи пјесништва с Хомеровим еповима,
- ликовна умјетност се развија од геометријских украса на вазама до слика с темама из митологије;
У 7. стољеће пне. Грци су били под директним утјецајима с Истока, али су ускоро њихова дјела попримила аутохтоне грчке одлике. У стољећима која су услиједила била су златно доба мраморних дорских и јонских храмова, скулптура божанстава (коуроси и коре) и црних фигура на вазама.
У то вријеме развила се епска, корска и лирска поезија (Сапфо, Стезикорус,Хесиод), али и вријеме Јонске филозофије (Талес, Хераклит, Питагора), као и успоставе панхеленских свечаности, те стварање националне свијести и грчког јединства.
У класичном (златном) добу Атене (460.-323. пне.) данак од атенских савезника и сви државни приходи искориштени су за изградњу умјетничких ремек-дјела од којих су најважнија дјела на Акрополи као што је Партенон, симболични споменик атенској демокрацији. Кипарство (Фидија, Праксител, Мирон) је узнапредовало од тзв. строгог стила до скулптура које су величале љепоту људског тијела које се сматрало физичким утјеловљењем људске душе, а љепота се крила у хармоничној равнотежи пропорција. Сличан напредак је доживјело и сликарство на вазама с појавом црвених ликова на црној позадини које је истицало вјештину умјетника.
Перикло је такођер потицао и књижевност и казалиште, особито бесплатним казалишним картама за грађане Атене. У Атени 5. ст. пне. јавило се неколико драматичара (Есхил, Софокло, Еурипид и Аристофан), филозофа (Сократ), знанственика (Демокрит) и повјесничара (Херод и Тхyцyдидес) који су задужили цјелокупну свјетску умјетност и знаност. I краљеви, Филип II. Македонски и Александар Велики, штовали су атенску културу, а особито особе као Платона и Аристотела.
Знаменитости античке Атине
[уреди | уреди извор]Дијелови античке Атене
[уреди | уреди извор]- Акропола (Атена) – вјерско средиште
- Агора (Атена) – управно средиште
- Керамеискос – гробље старих атењана
- Брдо Ареопага – судница за убојства
- Подручје Илиса – грчке и римске грађевине
- Плака – стамбена зона
Споменици античке Атене
[уреди | уреди извор]- Пропилеје – тријумфални улаз на Акрополу
- Храм Атене Нике
- Калкотека
- Партенон – храм Атениног рођења
- Ерехтејон – храм Атене и Посејдона, те првих атенских краљева
- Панатенски пут
- Лизикратов споменик
- Дионизово казалиште
- Асклепијево светиште
- Стоа
- Клепсидра
- Булатерион
- Гимназија
- Храм Олимпијског Зеуса
- Деметрино светиште
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Сеалеy, стр. 250.
- ↑ Плутарх: Кимон, 12.
- ↑ Тукидид, I 104.
- ↑ Тукидид, I 109.
- ↑ Сеалеy, стр. 271.–273.
- ↑ Тукидид, I 112.
- ↑ Плутарх: Кимон, 19
