Éмиле Дуркхеим
| Éмиле Дуркхеим | |
 | |
| Рођење | 15. травња 1858. Éпинал, Француска
|
|---|---|
| Смрт | 15. студеног 1917. Париз, Француска
|
| Држављанство | француско
|
| Народност | Француз |
| Поље | социологија, филозофија |
| Институција | Свеучилиште у Паризу Свеучилиште у Бордеауxу |
| Алма матер | Éцоле Нормале Супéриеуре |
| Познат по | институционализација социологије колективна свијест студија суицида, религије и девијантности |
| Религија | агностицизам |
Давид Éмиле Дуркхеим (Éпинал, 15. травња 1858. – Париз, 15. студеног 1917.) је био француски социолог, социјални психолог и филозоф. Дуркхеим је утемељио социологију као академску дисциплину те се, уз Карла Марxа и Маxа Wебера, сматра једним од пионира модерних друштвених знаности.
Већина Дуркхеимовог дјела била је усмјерена на проблематику интегрираности и кохерентности у модерном добу, добу у којем традиционалне друштвене и моралне вриједности више немају утјецај пред новим друштвеним институцијама. Његово прво велико социолошко дјело је Де ла дивисион ду траваил социал (Подјела рада у друштву, 1893.). Године 1895., издаје књигу Лес Рèглес де ла Мéтходе Социологиqуе (Правила социолошке методе, 1895.) те оснива прву катедру за социологију у Еуропи, поставши тако први еуропски професор социологије. Три године касније, утемељио је часопис L'Аннéе Социологиqуе. У својој пионирској монографији, Ле Суициде (Самоубојство, 1897.), социолошкој студији стопа самоубојства међу католичком и протестантском популацијом која је дала изванредан увид у феномен суицида, као и његове разлоге, Дуркхеим је утемељио модерна друштвена истраживања и успио направити разлику између социологије и психологије и филозофије политике. У дјелу Лес формес éлéментаирес де ла вие религиеусе (Елементарни облици религијског живота, 1912.) презентирао је темељиту студију из поља социологије религије, а посебно интересантна је чињеница да Дуркхеим никада није путовао изван Француске, а у овој је књизи, темељем истраживања писаних извора, дао прецизну и точну студију религијског живота примитивних народа.
Дуркхеим је такођер био заокупљен прихваћањем социологије као легитимне знаности. Није хтио слиједити позитивизам Аугустеа Цомтеа већ је промовирао приступ који се може дефинирати као епистемолошки реализам, као и хипотетско-дедуктивни модел у друштвеним истраживањима. За њега је социологија била знаност институција, али само ако овај термин схватимо у ширем смислу, као "вјеровања и моделе понашања које институира колектив", а циљ те знаности био је открити друштвене чињенице. Дуркхеим је био заговорник структуралног функционализма. Његов приступ друштвеним знаностима је био холистички и сматрао је како социологија треба приступити проблемима из најшире могуће перспективе.
Дуркхеим је био један од водећих француских интелектуалаца све до своје смрти 1917. године, држећи предавања и пишући радове из серије различитих подручја, међу којима су социологија знања, морал, друштвена стратификација, религија, право, образовање и девијантност. Бројни термини из његових радова, попут "колективне свијести", данас су дио попларног лексикона.