Краљевина Румунија
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
Краљевина Румуњска (румуњски: Гувернăмâнтул Регатул Ромâниеи) егзистирала је од 13. марта 1881. до 30. децембра 1947. кад ју је на основу закулисних договора Конференције у Јалти демонтирао Совјетски Савез.[1]
Хисторија
уредиПут до независности
уредиРумуњске фанариотске кнежевине Влашка и Молдавија постале су након Руско-турског рата (1768–1774) и Кучуккаинарџијског мира готово независне државе, иако су и надаље формално биле дио Османског Царства, а султан њихов суверен, оне су де фацто биле вазали Руског Царства.
Румуњи су 1848. подигли буне по кнежевинама Влашкој и Молдавији против Руског Царства, незадовољни крутом централистичком политиком коју је царство проводило по тим тада њиховим марионетским творевинама, траживши уједињење и већу самосталност. Њихове тежње оствариле су се након руског пораза у Кримском рату од стране алиансе у којој су били Велика Британија - Француска - Османско Царство. Уз њихову подршку и туторство ослободили су се руског утјецаја и 1859. изабрали (у уском аристократском кругу а не на изборима) за кнеза у обадвје кнежевине молдавског бојара Алеxандруа Иоан Цуза.[2]
Цуз је 1861. и формално ујединио те двије кнежевине и покренуо амбициозан програм политичких и друштвених реформи, који је кулминирао 1864. ограниченом аграрном реформом, те доношењем новог устава, у којем је кнез и надаље имао пресудну владарску улогу, али је њиме смањена улога православног клера у грађанским пословима, што је доприњело секуларизацији румуњског друштва. Све те промјене извео је на своју руку - не затраживши допуштење од свог номиналног суверена османског султана, па је тиме и де фацто потврдио независност Уједињених кнежевина Молдавије и Влашке. Ипак су му његове ауторитарне методе створиле непријатеље, који су га удружени присилили - 1866. да абдицира.[2]
Хабсбурговци су успјели инасталирати за његовог насљедника свог фаворита - принца Карла из династије Хохензоллерн-Сигмаринген који је од 1866. до 1881. владао као домнитор (кнез) а од 1881. до 1914. као краљ - под именом Царол I.[2] Његову владавину обиљежила је даљња изградња државе и доношење новог устава 1866. према западном моделу. За његове владавине искристализирале су се двије главне политичке партије, либерали и конзервативци, које су биле мотори политичког живота до Првог свјетског рата.[2]
Он је постигао и формално признање независности своје Кнежевине након судјеловања у Руско-турском рату 1877-1878.[2] Како би се побољшао статус своје земље и свој властити статус - земљу је - 1881. прогласио краљевином што су му признале и тадашње велесиле.[2]
Током владавине Царола I искристализирале су се главне карактеристике румуњског парламентарног система у ком је краљ био кључна фигура и на унутрашњем и вањском плану. Релативно мала политичка класа имала је привилегију да директно судјелује у политичком животу земље, из ког је већина становника искључена. Ипак су се слобода штампе и удруживања углавном поштовале, па је то омогућавало и опозицији да изнесе своје ставове.[2]
Примарни циљ краља Царола I у вањској политици, који је с њим дијелила и већина либералних и конзервативних политичара, био је да увјери тадашње велике силе да је Румуњска регионална сила и њихов незамјењив савезник у одржавању међународне стабилности, с тим да оне буду гарант сигурности краљевства и штите његове виталне интересе. У ту сврху Царол I је уз знање малог броја министара увео земљу у Тројни савез - 1883. желивши да Њемачко Царство, чија га је војна и економска моћ фасцинирала буде његов заштитник од Руског Царства. Али како је већина Румуња симпатизирала Француску - уговор је остао строго чувана тајна. Исто тако ни Њемачка није хтјела то истицати због свог партнера Аустро-Угарске с којим је Румуњска имала константне трзавице.[2]
До 1900. примарно питање у спору између Румуњске и Аустро-Угарске била је асимилациона политика угарске владе према Румуњима у Трансилванији. Да би постигла тај циљ службена Будимпешта је ограничила кориштење румуњског језика у образовању и јавним пословима и смањила аутономију унијатско - православних цркава - главних бедема румуњске културе. Угарска је такођер одбацила румуњски захтјев за признањем колективних политичких права као националности. Истовремено су се Румуњи опирали интеграцији у Угарску државу, тако да се компромис показао као немогућа мисија, јер су обје стране биле увјерене да је сам етнички опстанак у питању.[2]
Румуњска је до Првог свјетског рата била претежно аграрна земља, у којој је тек од 1880-их почела ницати индустрија, уз помоћ страног капитала и уз велике протекционистичке мјере које је подузела влада. Она је почела нудити робу широке потрошње, али јој је све до 1914. недостајала металургија као база за даљњи развој.[3]
У то вријеме порасла је вањска трговина, нарочито са Њемачком и Аустро-Угарском, у којој је Румуњска била инфериорнија страна извозивши углавном јефтине пољопривредне производе и сировине а увозила скупљу индустријску робу. Истовремено је грађен и банкарски систем, оснивањем великих приватних банака и Румуњске националне банке 1880. као координатора финанцијске политике. Истовремено је значајно проширена жељезничке и цестовна мрежа.[3]
Румуњски интелектуалци проматрати су развој властите земље са мјешовитим осјећајима. Титу Маиоресцу, водећи књижевни критичар друге половице 19. вијека, гласноговорник утјецајне конзервативне групе - Јунимеа (Младост), критизирао је нагли румуњски прекид са својом сељачком прошлошћу, то је за њега била контрадикција румуњског друштва. I Цонстантин Стере, главни теоретичар румуњског популизма, тврдио је крајем 19. вијека да би Румуњска могла постати просперитетна, модерна држава једино ако слиједи законе развоја специфичне за аграрна друштва.
Али су многи други, попут либералног економиста Петре Аурелиана, сматрали да се Румуњска мора индустријализирати, и слиједити западњачки модел развоја друштва.[3]
Велика Румуњска
уредиПрви свјетски рат био је прекретница у животу модерне Румуњске. Земља је ушла у рат на страни Антанте 1916. у замјену за француско - британско обећање територијалног проширења на Трансилванију, ако дозволи транспорт ратног материјала за Русију. Но рат је отпочео лоше по румуњску војску, јер је до краја године она одбачена натраг у Молдавију. Октобарска револуција изолирала је Румуњску од савезничке Антанте па је она у мају 1918. била присиљена на склапање сепаратног мира са Централним силама. Ипак кад су Централне силе крајем те године почеле колабирати - Румуњска је поновно ушла у рат као савезница Антанте, на вријеме да добије мјесто на Паришкој мировној конференцији и статус побједника. Али је тај статус скупо платила великим људским губитцима и огромним материјалним разарањима.[3]
Ипак захваљујући рату Румуњска се толико проширила, да је обухватила већину крајева у којима је било Румуња. Земља се удвостручила и постала Велика Румуњска, јер је дошла до Трансилваније и Баната на рачун Угарске, Буковине на рачун Аустрије и Бесарабије на рачун Русије. I број њених становника се такођер удвостручио и попео на више од 16 милијуна, али је то постао и проблем, јер је имала и значајне мањине, нарочито Мађаре у Трансилванији и Жидове у Бесарабији, уз значајан број Славена (Украјинци, Бугари, Руси) па се број мањина у укупном броју становништва попео до готово 30 %.[3]
Већина Мађара одлучила се за останак у Трансилванији, а не за одлазак у Мађарску, тако да су 1930. чинили 31 % становника покрајине. Ипак они су настојали сачувати свој етнички и културни идентитет и супростављали су се интеграцији у румуњско друштво. Румуњска влада и већина Румуња углавном су били врло опрезни према великомађарским захтјевима из Будимпеште, па су одбацили захтјеве трансилванијских Мађара за политичком аутономијом.[3]
Поред тог у Трансилванији те исте године живјело и 7,7 % њемачких - Саса, који су такођер жељели задржати свој етнички идентитет, они су чак и успјели добити неке аутономне институције на локалној разини. Жидови су те исте 1930. чинили 4,2 % становништва земље, а били су и предмет дискриминације, јер је антисемитизам имао симпатизере у свим друштвеним слојевима, иако није било неких већих аката насиља све до избијања Другог свјетског рата.[3]
Румуњска међуратна политика ломила се између парламентаризма и ауторитарности. На почетку - 1920. све је изгледало сјајно и чинило се да ће земља изградити демократско друштво, јер су двије најјаче партије подржавале парламентаризам. Либерална партија, која је првих декада била доминантна политичка снага, ревидирала је устав из 1923. Њиме се штитио економски и политички интерес средње класе. Њен највећи ривал - Национална сељачка партија, чији је лидер - Иулиу Маниу, био ступ румуњске демокрације успјела је побједити на изборима 1928., то је за неке аналитичаре био врхунац румуњске демокрације.[4]
Два догађаја имала су пресудан утјецај на будућност румуњске болежљиве демокрације; ступање краља Царола II на трон 1930., и свјетска економска криза. Нови краљ је презирао демокрацију па је ионако намјеравао да сам буде одлучујући фактор у националним пословима. На руку му је ишао и енормни пад цијена пољопривредних производа и велика незапосленост. Све то био је амалгам који руши повјерење у демократску власт, кад су многи потражили спас у екстремистичкој политици, од којих су се многи придружили Жељезној гарди, најуспјешнијијем политичком покрету на десници, који се наметнуо мјешавином национализма, православља и антисемитизма.[4]
Румунска комунистичка партија привукла је у своје редове релативно мало чланова, јер је ионако била забрањена од 1924., али су Румуњи од ње зазирали и због њене подређености Совјетској Комунистичкој партији, њеног интернационализма и занемаривања сељачких интереса. Царол II је рјешење за све проблеме у земљи, пронашао у томе да распусти парламент и све политичке партије и прогласи 1938. - краљевску диктатуру.[4]
У вањској политици примарни циљ свих међуратних румуњских влада била је заштитита граница Велике Румуњске, па су Румуњи постали велики заговорници принципа колективне сигурности и непоколебљиви бранитељи Версајски мировни систем, па су се ангажирали и у формирању регионалних савеза (Мала Антанта 1921. и Балкански пакт 1934.) и придржавали конвенције о разоружању и очувању међународног мира. Гаранте таквог стања видјели су у Француској и Великој Британији.[4]
Други свјетски рат
уреди
Темељи румуњске вањске политике поткопали су се 1930-их кад им се пољуљала вјера у Француску и Велику Британију, које су остале равнодушне на тешко економско стање у којем се она нашла за Велике депресије, али и због њихове немоћи да се супротставе Њемачкој у сталном кршењу Версајског уговора. С друге стране односи са Совјетским Савезом и даље су били затегнути због питања - Бесарабије (Совјети нису признавали румуњску анексију), па чак ни обнова дипломатских односа 1934. није одагнала - страх румуњских политичара од совјетске агресије. Због тог су се покушали приближити Њемачкој не би ли се тако заштитили, али им напори без обзира на потписане споразуме нису уродили плодом, јер су Совјети склопили 23. аугуста 1939. (тајни) Пакт Риббентроп-Молотов. Пораз Француске у јуну 1940. сломио је све њихове наде у помоћ западних сила, а након тог је од јуна до септембра 1940. услиједио читав низ катастрофа; Совјетски Савез је анектирао Бесарабију и сјеверну Буковину, Мађарска сјеверни дио Трансилваније, а Бугарска јужни дио Добруџе.[4]
Краљ Царол II није могао преживјети катастрофу, па је 6. септембра натјеран да потпише абдикацију.[4]
Румуњско друштво и привреда у међуратном периоду био је импресивни контраст између трајне заосталости и растуће, иако неуједначене, индустријализације и урбанизације. Аграрна реформа проведена од 1918. до 1921, пренијела је 6 милијуна хектара из руку великих феудалаца - малим сеоским домаћинствима. Циљ те реформе било је јачање пољопривреде у жељи да се повећа производња житарица за извоз, она је само дјеломично успјела, због заосталог начина обраде земљишта, уситњавања и лоше организације. У међувремену је индустрија забиљежила импресивно повећање производње челика, угљена и нафте. Тако да је и поред свих потешкоћа Румуњска до 1939. могла задовољити готово све потребе за храном, текстилом и кемикалијама, али домаћа индустрија још није могла пружити сву технологију и стројеве потребне за даљњи привредни раст.[5]
Све теорије о економском развоју постале су беспредметне током Другог свјетског рата. У септембру 1940. генерал Ион Антонесцу присилио је краља Царол II на абдикацију, па је након тог он са профашистичком партијом - Жељезна гарда успоставио ауторитарну Националну легионарску државу.[5]
Иако никад није био члан Гарде - Антонесцу је без обзира на то искористио своју популарност да подржи нови режим. Али су Гарда и он ипак били неспојиви партнери, и поред тог што су заједнички презирали демократске институције, брзо су се посвадили.[5] Док се Антонесцу бринуо о реду, Гарда је избјегавала свој дио посла око економских и социјалних питања. Међусобна нетрпељивост кулминирала је отвореним ратом у јануару 1941. из ког је Антонесцу, уз помоћ војске, изашао као побједник, одмах након тог уништио је Гарду као релеватну политичку снагу, и наредне три и пол године владао земљом као војни диктатор.[5]
Антонесцу је своју вањску политику базирао на савезу са Трећим Реицхом, за ког је био сигуран да ће побиједити у рату. Већина Румуња с одушевљењем се придружила Хитлеровој инвазији на Совјетски Савез у јуну 1941., желивши тако повратити Бесарабију и сјеверну Буковину (које им је СССР анектирао) и успут се рјешити совјетске пријетње заувјек. Посљедице његове силне вјере у њемачку побједу, изјаловиле су се након Битке за Стаљинград кад је постало јасно да је одабрао криву страну.[5]
Главна преокупација Антонесцуа и дотад успаване грађанске демократске опозиције, на челу с Маниом, сводила се на то како да се избјегне да их Црвена Армија не прегази. Због тог је Маниу од 1944. почео комплициране преговоре са западним савезницима о преласку (и предаји) Румуњске на савезничку страну, али не и са Совјетима који су већ били на румуњским границама, јер се Антонесцу очајнички држао уз Трећи Реицх.[5]
Због тог је Маниу заједно с новим краљем - Михаием I, који је смјенио свог оца на трону, преузео 23. аугуста иницијативу за рушење антонескуове диктатуре и формирање нове владе, која се одмах након тог сврстала на савезничку страну. Тједан након тога Црвена Армија ушла је у Букурешт, тај чин означио је почетак нове ере у румуњској хисторији.[5]
Демонтажа монархије
уредиНаредне три године након свргавања Антонесцуа, протекле су у борби за власт између грађанских политичких партија и политичара, који су чврсто стајали на принципима западне политичке традиције, и комунистичке партије, која се залагала за совјетски модел друштва. Румуњски комунисти, иако малобројни - дошли су на власт уз подршку Совјетског Савеза у прољеће 1945. Пресудну улогу у том процесу имао је совјетски лидер Јосиф Стаљин, који је румуњским комунистима одобрио да преузму власт у јануару 1945., приликом њихове посјете Москви.[5] Он је тад извршио и велике кадровске промјене, прекинувши тако партијске борбе, између домовинске и московске фракције поставивши за секретара - Гхеоргха Гхеоргхиа-Деја (из домовинске фракције), а Ану Паукер (из московске фракције), за његову замјеницу. Након тог је извршио притисак на краља Михаиа I да мандат за нову пријелазну владу повјери грађанском предратном политичару Петру Грози (ког су звали црвени буржуј), који је то и урадио 6. марта 1945.[5]
Након инсталације грозине владе и парламентарних избора заказаних за новембар 1946. комунисти су искористили то што су контролирали полицију и државни апарат да максимално сузбију опозицију. Због такве тактике комуниста, Америчка и британска влада уложила је бројне протесте, али су након обећања да ће се избори одржати раније, службено признали Грозину владу у фебруару 1946., јер нису хтјели изгубити још оно мало утјецаја ког су имали.[5]
С друге стране грађанска опозиција окупила се око лидера Националне сељачке партије - Маниа и његовог савезника краља Михаиа I, али су били свјесни да ће тешко побједити, уколико не дође до снажне интервенције од стране америчке и британске владе.[5]
Комунисти су ипак одгодили изборе, јер су процјенили да немају адекватну подршку код бирача, и да им је потребно више времена да парализирају опозицију. Кад су избори коначно проведени 19. новембра 1946., по службеном извјештају - комунисти и њихови савезници добили су 80 % гласова. Западни проматрачи (и неки данашњи румуњски хисторичари) увјерени су да су резултати фалсифицирани, и да је на изборима заправо побједила опозиција, односно - Национална сељачка партија.[5]
Тако је 1947. била посљедња година грађанске Румуњске, тад је и престао утјецај Запада и земља је ушла совјетску сферу и постала земља Источног блока.
Након потписивања мировног споразума у фебруару 1947. којим су ратифицирани увјети примирја из 1944. Румуњска је од Мађарске вратила сјеверну Трансилванију. Комунистичка партија наставила је са кампањом уклањања преостале опозиције, врхунац тог процеса било је (монтирано) суђење Маниу и осталим грађанским политичарама због наводне издаје земље и њихова осуда на вишегодишње затворске казне.[5]
Завршни чин била је абдикација краља Михаиа I и прокламација Румуњске Народне Републике 30. децембра 1947., након тог је убрзана совјетизација земље.[5]
Извори
уреди- ↑ „Кингдом оф Романиа” (енглески). Алманацх де Саxе Готха. Приступљено 08. 02. 2015.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 „Индепенденце” (енглески). Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 08. 02. 2015.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 „Неw ландс анд пеоплес” (енглески). Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 08. 02. 2015.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 „Фром демоцрацy то дицтаторсхип” (енглески). Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 08. 02. 2015.
- ↑ 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 „Фром демоцрацy то дицтаторсхип” (енглески). Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 08. 02. 2015.
