Wikipedija

Хераклит

Хераклит из Ефеса (грч. Ἡράκλειτος ὁ Ἐφέσιος, око 535–475. год. ст. е.), познат као '"Мрачни'" (грч. ὁ Σκοτεινός) јер му је стил изражавања био тежи за разумевање, био је пресократски грчки филозоф и утемељитељ тзв. ефешке школе, рођен у граду Ефесу на малоазијској обали.

Петер Паул Рубенс: Хераклит (17. век)

Хераклит је био припадник ефешке аристократије, али о његовом се животу не зна готово ништа. У својим политичким учењима, међутим, он је изразити аристократа те оштро иступа против демократа и на једном месту одлучно тражи да сваки покрет демоса треба "брже угасити но пожар". Хераклит је био први антички филозоф који је настојао створити заокружен филозофски систем те је снажно утицао на филозофску мисао Сократа и Платона, али и на припаднике модерне развојне филозофије. Сачувано је око 130 фрагмената његовог списа О природи (Περὶ φύσεως).

Вечна промена

уреди

Хераклитово се учење надовезује на материјалистичко схватање света милетске филозофије и њених познатих представника Талеса, Анаксимена и Анаксимандра. Проучавајући природу и настојећи – као и Милећани – да нађе заједнички праузрок свему што постоји, Хераклит је приметио да је сва природа подвргнута сталној промени, да на свету "све пролази и ништа не остаје" (πάντα χωρεῖ καὶ οὐδὲν μένει – то барем каже Платон у Црат. 402а, премда такву изјаву не налазимо нигде у Хераклитовим фрагментима. Скраћена верзија овог исказа – "Све тече" [πάντα ρεῖ] – настала је тек касније и не треба је приписивати Хераклиту). То вечно мењање читаве природе бива таквом брзином да човек "не може ни у једну реку да ступи два пута" (фр. 49а), јер увек притиче нова вода, река се помакне, и тако он додуше ступа у њу, али не у исту. То непрестано мењање, односно настајање и нестајање, садржава само у себи оштру противречност: оно што бива истовремено јесте, јер јесте нешто, а опет и није, јер тек настаје. У свакој су ствари према томе сједињене супротности: "Једно исто пребива у нама: живо и мртво, будно и спавајуће, младо и старо; јер је ово, кад се промени, оно, а оно, кад се промени, ово" (фр. 88). Међу тим супротностима траје непрестани сукоб, јер један члан супротности настоји да савлада другога: "Они не разумеју како се оно што је у себи супротно само са собом слаже: то је хармонија која ка супротности тежи, као код лука и лире" (фр. 51).

Дакле, непрестана промена у свету врши се сукобом супротности (κατ' ἐναντιότητα). У природи потом постоји вечита борба и вечно измиривање супротности, према томе – каже Хераклит – "рат је отац свему, свему краљ: једне је изнео као богове, друге као људе, једне је учинио робовима, друге слободнима" (фр. 53). Хераклит тако признаје борбу противречности покретном силом сваке промене и развитка, а то је основна поставка дијалектике. Међутим, та непрестана борба супротности не доводи у свету до нереда, него се, напротив, супротности у међусобној борби коначно измирују и стварају склад, хармонију (ἁρμονία).

Ватра

уреди
 
Хераклит Мрачни. Детаљ са Раффаеллове слике Атинска школа (1509)

Хераклиту је, дакле, узрок свега промена. Али све се мења тиме што гори: "Свет овај, исти за све, није створио ниједан бог и ниједан човек, него је увек био и јесте и биће ватра вечно жива, која се с мером пали и с мером гаси" (фр. 30). Тако Хераклит не схвата саму промену као битак, као апсолутан и апстрактан принцип, из којега се све развило, него узима, као и Милећани, материјални битак, а то је ватра (τὸ πῦρ). Све што постоји бива мењањем ватре, која непрекидно прелази из једног стања у друго. Два су процеса у којима се ватра претвара у све и све поново враћа у њу. Згушњивањем ватра прелази најпре у воду, а ова у земљу: то је "пут према доле" (ἡ κάτω ὁδός). Онда се опет земља разређује до воде, а вода се расплине у пару, тј. ватру: то је "пут према горе" (ἡ ἄνω ὁδός). Тако се свет мењањем материје, њеним прелазом из тврдога стања у течно и плиновито и обратно, непрестано ствара и пропада. То је Хераклит изразио речима: "Све је размена за ватру и ватра за све, као роба за злато и злато за робу" (фр. 90). Ватру је Хераклит узео као битак пре свега јер нам чулно искуство говори да ватра "живи" трошећи, палећи и преобраћајући у себе различите твари: самоопстанак ватре тако зависи од "борбе" и "напетости". Ватру назива Хераклит "оскудицом и ситошћу" – она је, другим речима, све оно што јесте, али она је то у сталном стању напетости, борбе, незаситости, паљења и гашења (фр. 65).

Логос

уреди

Прелаз материје из једнога стања у друго не догађа се случајно, него се врши по сталној законитости, у извесним границама и у одређеном времену. Тај општи закон, који влада у дијалектичком развитку материје, назива Хераклит различитим именима – судбина (εἰμαρμένη), нужност (ἀνάγκη), правда (δίκη) и слично – али најчешће "логос" (λόγος), који би се могао изразити као "светски ум", а све је то заправо она "вечно жива ватра" (πῦρ ἀείζωον), која управља светом као муња. Човеков ум само је моменат тог општег ума, а ум и свест у човеку јесте ватрени елемент: "сува душа је најмудрија и најбоља" (фр. 118).

Хераклитов допринос филозофији је огроман. Пре свега, он се састоји у схватању јединства у мноштвености и разлике у јединству. Супротности су код његовог претходника Анаксимандра биле представљене тако да задиру једна у другу и да стога редом плаћају казну за тај изгреднички чин, чин неправде. Код Хераклита, пак, сукоб супротности је од суштинског значаја за бивствовање Једног: Једно је истовремено и једно и мноштво, оно је истост у разлици, једно у мноштву, идентитет у разлици. Хераклит је дошао до истинског филозофског поимања Једног као оног што је суштински множина, премда није достигао схватање супстанцијалне мисли, Аристотелове νόησις νοήσεως ("мисао мисли"). Ипак, он је први истинито утврдио да отелотворен живот подразумева промену и да је чисто материјалан, неоргански универзум физички немогућ, а ако би и био физички могућ, он није рационално могућ: у најмању руку, никаква функција таквог универзума не би се могла утврдити. Идеја о материјалном универзуму у коме је присутан живот нужно захтева, с једне стране, хераклитовску промену и, с друге, оно што се мења. Тако се остварује и хераклитовска истост у разлици.

Хераклит је својим учењем о непрестаној промени и кретању материје, о борби и измиривању супротности постао зачетником дијалектике. Његов је утицај био веома јак на даљи развој филозофске мисли у антици, али и многи каснији мислиоци, на пример Хегел, изградили су своје назоре управо на основним начелима мрачног филозофа из Ефеса. Хераклитова се мисао налази и у темељима развојне филозофије, која онтолошку реалност поистовећује с променом, односно промену сматра самим битком.

Вањске везе

уреди


Пресократска филозофија > Сократска филозофија > Хеленистичко-римска филозофија

Милетска школа : Талес · Анаксимандар · Анаксимен

Питагорејци : Питагора · Алкмеон · Филолај · Архита · Тимај

Ефешка школа : Хераклит — Елејска школа : Ксенофан из Колофона · Парменид · Зенон из Елеје · Мелис са Самоса

Плуралистичка школа : Анаксагора · Емпедокле — Атомисти : Леукип · Демокрит

Софисти : Протагора · Продик · Горгија · Хипија · Критија

Диоген из Аполоније · Ферекид са Сироса

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Heraklit&oldid=41336977”