Емпедокле

Емпедокле из Агригента (грч. Ἐμπεδοκλῆς, око 495–435. год. ст. е.) био је антички грчки филозоф, који се понекада сматра зачетником атомизма, који су касније развили Леукип и Демокрит.

Живот

Датум Емпедоклова рођења и смрти не може се поуздано утврдити, али изгледа да је посетио град Турије непосредно по његовом оснивању 444–443. године старе ере. Активно је учествовао у политичком животу свог родног града Агригента (лат. Агригентум, грч. Ἀκράγας = Акрагант), а постоје индиције да је у њему био вођа демократске странке. Касније су почеле кружити приче о томе да је Емпедокле био чудотворац и чаробњак, а највише легенди испреплетено је око његове смрти. Према једној нарочито раширеној причи, коју нам преноси доксограф Диоген Лаертије (VIII, 69), Емпедокле је скочио у кратер вулкана Етне како би људе навео да верују да је отишао на небо и да га због тога треба поштовати као божанство. Међутим, на рубу вулканског гротла оставио је једну сандалу, коју су лако препознали као Емпедоклову. Међутим, Диоген одмах затим каже да "Тимај одбацује све ове приче, јасно казујући да је Емпедокле отишао на Пелопонез и да се оданде никада није вратио, па је отуда начин његове смрти непознат"Сматра се,по неким,моземо реци,поузданим изворима,да се Емпедокле бацио у вулкан. (VIII, 71).

Један битак

Своју онтологију изложио је Емпедокле у поеми О природи (Περὶ φύσεως). Емпедокле је у потпуности прихватио Парменидово становиште да битак јесте и да је материјалан, као и да битак не може да настане ни да пропадне, јер битак не може да настане из небитка, нити битак може да пређе у небитак. Исто важи и за свако појединачно биће, па из тога следи да је твар без почетка и без краја – она је неуништива. "Малоумници – јер им мисли не сежу далеко – верују да настаје оно [што је] раније [било] небивствујуће и да нешто може сасвим изумрети и потпуно нестати. Јер немогуће је да било шта настане из онога што уопште није, и немогуће је и нечувено да биће пропадне, јер ће оно увек бити, где год да га неко стави" (фр. 11). "Нити у свемиру има нечег празног нити чега препуног... Откуда би му, онда, нешто могло продоћи? (фр. 12, 14).

Мноштво честица

Међутим, Емпедокле је увидео да се промена у природи не може прогласити тек пуким привидом чула, као што је чинио Парменид. Стога он покушава да помири чињеницу постојања кретања и промене са парменидовским начелом да материјални битак нити настаје нити нестаје. То помирење он настоји изнаћи тако што уводи начело да ствари као целине заиста настају и нестају – као што нам чулно искуство и показује – али да су оне заправо састављене од материјалних честица које су саме неуништиве. "Нема рађања ни код једног међу свим смртним бићима, а нити каквог нестајања у погубној смрти, него постоји само мешање и раздвајање онога што је помешано: то се само код људи назива рађањем (φύσις)?" (фр. 8). Тако се Емпедокле појављује као оснивач атомизма, који ће након њега до крајњих граница развити Леукип и Демокрит.

Основни елементи

Прихватајући од Парменида начело о непроменљивости битка, Емпедокле је сматрао да једна врста твари не може прећи у другу, већ да постоје основне или вечите врсте твари или елементи – земља, ваздух, ватра и вода. Тако је Емпедокле први увео разврставање на тзв. четири основна елемента, премда он о њима говори као о "коренима свега", односно о "нерођеним састојцима" (ἀγένητα στοιχεῖα, фр. 7). Дакле, вода не може да постане земља (као што је тврдио Талес) нити се ваздух може претварати у земљу (као што је говорио Анаксимен) нити се уопште једна врста твари може претварати у другу: четири елемента су непроменљиве и коначне честице, који својим мешањем формирају конкретне ствари света. Појединачна бића настају мешањем елемената, а престају да бивствују раздвајањем елемената, али сами елементи нити настају нити нестају, него увек остају непромењени. Тврдећи мноштво основних материјалних честица Емпедокле је настојао ускладити парменидовско материјално Једно с чулним искуством кретања и промене.

Љубав и Мржња

Јонски филозофи нису успели да објасне кружно кретање природе, односно да објасне како од оне твари коју су они сматрали праначелом или праелементом настају ствари нашег чулног искуства. На пример, Анаксимен, који је за праелемент узимао ваздух, сматрао је да ваздух својом властитом снагом претвара самог себе у друге ствари. Међутим, Емпедокле први поставља тезу о дејству активних сила, које је он схватао као физичке и материјалне силе, и које је назвао "Љубав" и "Мржња" или "Склад" и "Завада". Љубав је оно што међусобно спаја честице основних елемената, а Мржња је сила која их опет раздваја и тако изазива престанак бивствовања појединачних ствари.

Према Емпедоклу, природа прати кружни ток, тј. пролази кроз периодичне циклусе. На почетку сви су елементи међусобно помешани, да би се тек затим – деловањем Мржње – раздвајали и формирали појединачне конкретне ствари какве познајемо. У почетку је то, дакле, свеопшта мешавина земље, воде, ватре и ваздуха. У ту мешавину споља продире Мржња, која их све раздваја и утиче да се формирају појединачне ствари. Међутим, Љубав поново почиње да делује у правцу поновног мешања и спајања различитих елемената, све док се све честице поново не помешају као на почетку. Тада поново почиње да делује Мржња, и овај се кружни ток стално наставља, без правог почетка и без правог краја. Свет који тренутно познајемо, каже Емпедокле, налази се на средини пута између првобитне мешавине и потпуне раздвојености елемената.

Сеоба душе

У својој другој поеми, која је носила назив Очишћења (Καθαρμοί), описао је Емпедокле учење о сеоби душа, где стоји под јасним утицајем орфичких предања и питагорејских учења. Он чак каже: "Јер ја сам већ једном био и дечак и девојчица, грм и птица, и нема риба која се праћака у мору" (фр. 117). Ту, међутим, Емпедокле као да запада у противречност: јер ако су сва бића састављена од материјалних честица које се приликом смрти раздвајају, и ако "крв око срца јесте људско мишљење" (фр. 105), онда се у такво схаватање тешко може уклопити идеја о бесмртности душе.

Теорија сазнања

Аристотел (Де аним. 427а 21) каже да Емпедокле није правио никакву разлику између мишљења и опажања. Емпедоклово учење о опажању излаже Теофраст (Де сенсу. 1 сq), а то је теорија коју Платон користи у Тимају (Тим. 67ц сq). Према Емпедоклу, приликом чулног опажања долази до сусрета између једног елемента у нама и сличног елемента изван нас, јер спознаје се тако да слично сазнаје сличним, слично привлачи слично. Све ствари испуштају излучевине које улазе у наше чулне органе ако су поре одговарајуће величине, и тако долази до опажања. Наше око састављено је од ватре и воде, при чему је ватра одвојена од воде мембранама сачињем од веома ситних пора које спречавају да вода продре унутра, а ватри допуштају да изађе напоље. Према томе, када гледамо, излучевине из ствари допиру до нашег ока, а с друге стране, ватра из нашег ока доспева напоље да би сусрела предмет гледања: тако та два чиниоца заједно производе гледање.

Повезано

Вањске везе

Пресократска филозофија > Сократска филозофија > Хеленистичко-римска филозофија

Милетска школа : Талес · Анаксимандар · Анаксимен

Питагорејци : Питагора · Алкмеон · Филолај · Архита · Тимај

Ефешка школа : Хераклит — Елејска школа : Ксенофан из Колофона · Парменид · Зенон из Елеје · Мелис са Самоса

Плуралистичка школа : Анаксагора · Емпедокле — Атомисти : Леукип · Демокрит

Софисти : Протагора · Продик · Горгија · Хипија · Критија

Диоген из Аполоније · Ферекид са Сироса