Alber Kami – biografija i dela

Alber Kami je rođen novembra 1913. godine u Mondovi, provincija Konstantin, Alžir. Vrlo rano
ostaje bez oca, poreklom Francuza, te brigu o njemu preuzima majka, Španjolka, baveći se
zemljoradnjom. Ona mladom Alberu usađuje ljubav prema lepim pejzažima Mediterana, prema
ritmu i lirskim zanosima Lorke i Kalderona.

,,Moja majka ne podnosi Pariz, kao što poljsko cveće ne podnosi staklenu baštu”, setno bi
se prisećao budući pisac. Pričajući o detinjstvu i zavičaju Kami je jednom prilikom rekao:

Tokom školovanja, živeći siromašno, Kami se bavio najrazličitijim zanimanjima: radio je kao
trgovački putnik, meteorolog, činovnik u brodskoj agenciji i prefekturi, mnogo čitajući i baveći
se sportom. Družio se sa mladim intelektualcima unutar doma kulture ,,Maison de la
culture”, intenzivno proučavajući književna dela Andrea Žida, Malroa, Dostojevskog, Tolstoja i
Kafke (kojem će u svojoj zreloj stvaralačkoj fazi posvetiti znameniti esej Nada i apsurd u delu
Franca Kafke). Značajno je pomenuti i Kamijevo interesovanje za Melvilovo remek-delo ,,Moby
Dick”, koje mu po prvi put otkriva temu koju će kasnije opisati unutar svog filozofskog opusa.
Poseban uticaj na mladog intelektualca u razvoju izvršiće njegov tadašnji profesor književnosti
Žan Grenie. Tokom studija filozofije javlja se njegov snažan interes za pozorišno stvaralaštvo:
potreba umnožavanja kroz tuđe živote,težnja za postizanjem punog intenziteta življenja. Kami
osniva pozorišnu trupu ,,L Eqipue”, postajući režiser i glumac. Piše i prikazuje dramu o pobuni
rudara Ovieda Pobuna Asturićana 1934. godine, adaptira Malroovo Vreme prezira i
Eshilovog Prometeja, a potom sa trupom izvodi Džonsonovu Ćutljivu ženu i Braću
Karamazove Dostojevskog, sam igrajući ulogu Ivana Karamazova.

Kamijev zanos i talenat veoma rano dolaze do izražaja: on je jednostavno opijen životom , u
stalnom pokretu praćenim smehom, zainteresovan za ljude i sva zbivanja oko sebe. Naročite
pasije predstavljaju fudbal, jazz i putovanja, koja omogućuju višestruko življenje. Fasciniran i
zanesen stalnim pokretom, jednom će zapisati:
 ,,Putovanja ogoljuju dušu…Ono što čini cenu putovanja,to je strah. On lomi u nama
jednu vrstu unutarnjeg dekora. Više nije moguće varati, maskirati se iza kancelarijskih časova i
radionica. Upravo zbog ovih časova osećam želju da napišem roman u kome će moji junaci
kazati, šta bih ja bio bez mojih kancelarijskih časova. Putovanje nam oduzima ovaj zaklon.
Daleko od rodbine i prijatelja,od našeg jezika, otrgnuti od svojih oslonaca, lišeni naše maske, mi
smo čitavi na površini nas samih”.

Dolaskom u Francusku, u vihoru Drugog svetskog rata, Kami potpomaže stvaranje “Francuske
unitarne fronte”. U Parizu se snažno razvija njegova novinarska karijera, započeta tokom godina
provedenih u Alžiru. Postaje članom francuskog pokreta otpora i urednik ilegalnog
lista ,,Combat”(iz kojeg posle rata prelazi u izdavačku kuću ,,Gallimard”, u kojoj će delovati do
svoje tragične smrti 1960.godine). U posleratnom periodu nastaviće politički angažman pišući
političke uvodnike u Kombatu (Borbi) o najvažnijim pitanjima posleratnog života. Vremenom
njegovo polje delovanja biva sve više književni rad:ističe se kao pripovedač, dramaturg i mislioc.

“Ja nisam filozof, uistinu, ja znam da govorim samo o onome što sam doživeo. Ja sam doživeo
nihilizam, kontradikciju, nasilje i vrtoglavicu destrukcije. Ali, u isto vreme, ja sam pozdravio
moć stvaranja i čast života, ništa me ne ovlašćuje da sudim o veličini jedne epohe sa kojom sam
sasvim solidaran”.

Književni rad Kami započinje u Alžiru, pišuči iz početka lirske crtice – dela na razmeđi između
eseja, putopisa i pesničkih meditacija. Dekor prvih piščevih knjiga predstavljaju impresije s
brojnih putovanja, a naročito su upečatljivi opisi zavičaja: proleće, koje se naslućuje u obrisima
prisutnog mora i mirisu mediteranske flore i vazduha, impresivni je dekor za radosno življenje
čija svetlost naglašava moguće trpljenje i smrt, dovodeći ih u totalni nesklad s raspevanošću
prirode.

Prva njegova knjiga ,,Lice i naličje” iz 1937. godine, predstavlja zbirku sastavljenu od 5 eseja,
splet autobiografskih fikcija i lirskih meditacija. Sledi je nova zbirka, ovaj put od 4
eseja ,,Pirovanje” 1939. godine, takođe neka vrsta lirskih meditacija, pejzaža koji odražavaju
piščev mediteranski zavičaj:delo prožima dah topline, ovozemaljskog kraljevstva jedinog
dostojnog čoveka. Moćnim slikama Kami dočarava veličanstvenu prirodu koja isijava značaj
Sunca, mora i jedinstvene prirode Alžira, priobalja Sredozemnog mora oivičenog svetlom,
ravnodušnim plavetnilom neba, toplinom plaža i mirisom cveća. Bile su to samo lirske uvertire,
Kamijev ogledni prolog u delo koje će razornom simbolikom i otvorenošću ogoliti tamu sveta
zaglibljenog u haos stravičnog rata. Godine 1942. pojavljuje se njegov kultni roman
prvenac ,,Stranac”, monumentalni spomenik suštinskih egzistencijalističkih nemira čoveka u
ponoru apsurdnog sveta.
Književnost je za Kamija predstavljala napor da se izrazi besmislenost života i sveta. Po njemu,
ona je čovekovo povlašteno iskustvo, pokušaj oblikovanja stvari i dosezanja jedinstvene
umetničke lepote. Kamijevo delo ostaje dosledna i kompleksna slika vremena, njegovih naravi i
duha. Na putu napornog traganja za osmišljenošću sveta Kami duboko proživljava tragiku
čovekove bespomoćnosti u naporu da svet racionalizuje, da spreči njegovu propast u kalu
apsurda. U potrazi za ljudskom srećom, iz čitavog kontrapunkta pobune i borbe, on hita ka
radosti kao jedinoj pokretačkoj snazi.

“Danas je majka umrla. Ili možda juče, ne znam. Primio sam telegram iz staračkog doma:
Majka preminula. Sahrana sutra. Iskreno saučešće. To ništa ne znači. To je možda bilo juče”.
Kratka, škrta rečenica, hladna, formalizovana, bolno objektivna slika jednog tragičnog događaja,
uvodni su ,,kadrovi” romana Stranac, redovi koji ogoljavaju primarnu sliku čoveka, glavnog
junaka – Mersoa i naznaku njegove izvorne iskrenosti suprotstavljene formalizmu društva u
kojem egzistira ili barem to nastoji. Zloslutni kontrast između sveta podvrgnutog krutim
beživotnim normama i jednog sasvim običnog, spontanog i iskrenog čoveka, uvodi nas u tragiku
sudbe savremenog čovečanstva.

Kamijev roman u vreme svoje pojave delovao je kao jedinstven šok. Kroz jedinstvenu i bolnu
pripovest Kami razlaže kako se subjektivna istina i pravda razlikuju od objektivne slike koju
nameće prećutnost sistema. Merso, glavni lik romana, običan je činovnik. Njegov svakodnevni
život predstavlja istovetan niz dana koji se automatski ponavljaju. On oseća da njegov život gubi
smisao i da je on sam nošen zbivanjima, protivno svojoj volji. Ta misao budi u njemu nesvesni
revolt. On sahranjuje majku, stupa u vezu sa daktilografkinjom Marijom i na sam dan majčine
sahrane odlazi s njom u bioskop da bi pogledali izvesnu komediju, što sveukupno skandalizira
javno mnenje. Oni pronalaze još niz beznačajnih optužujućih detalja protiv bezočne
Mersoove ,,bezobzirnosti i nemorala”, ne želeći da shvate njegovu iskrenost i
spontanost.Vrhunac drame nastupa u neslućenom, naizgled banalnom trenutku životne
nepredvidivosti u kojem Merso, razdražen suncem mediteranske plaže, ubija izvesnog Arapina.
Mersoa potom osuđuju na smrt.

Spoljašna struktura romana jednostavne fabule precizno je produbljena kroz prikaz buđenja i
kulminacije revolta protiv apsurda življenja. Kroz Kamijev egzistencijalistički okular pratimo
Mersoa koji bitiše u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića.Vidimo ga
bespomoćno suočenog sa konvencijama građanskog društva i nedokučivom ravnodušnošću
sveta. U trenutku kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi njegova otuđenost
dobija radikalan karakter. Neprihvatajući nametnuta pravila društvene igre Merso ostaje
usamljen, neshvaćen i potpuno izopšten. Društveni mehanizam, perfidno zlo koje je opsednuto
rutinsko-bezdušnom logikom koja nikad ne zadire u suštinu problema, lišena svake emocije ili
empatije, ostaje slep za svaki oblik životne realnosti i potrebu tzv. običnog čoveka. Glavni
tužilac u famoznom procesu koristi retoriku klišeiziranih birokratskih fraza sračunatih na efekat,
braneći ,,moral” koji predstavlja sistem konvencionalnih ispraznih simbola lišenih svakog
smisla: u ponoru takve sračunatosti i ravnodušnosti nestaje lik nesretnog antijunaka Mersoa.
“Praznina koju nalazimo kod ovog čoveka postaje ponor u kome može iščeznuti čitavo društvo”,
zloslutne su i ironične reči tužioca koje najbolje slikaju atmosferu apsurda, zla i odsustva bilo
kakvog milosrđa i nade. Kamijevo vanvremensko delo na savršen način nam prikazuje kako je
čovekov postupak u otuđenom svetu osuđen na apsurdni nesporazum, jer u svojoj okolini ne
nalazi adekvatan odjek, tumačenje i razumevanje. Nemogućnost istinske komunikacije, taj
suštinski problem svih sukoba, nesporazuma i opšteg zla, dvostruko je uslovljena: s jedne strane,
ne prihvatajući perfidnu igru pod maskama, čovek je osuđen na samoću i sudbinu stranca, dok je
sa druge strane društvo po pravilu zaslepljeno vlastitim konvencijama i normama.

Filozofsku ideju romana Stranac Kami je razradio u znamenitom eseju ,, Mit o Sizifu”,
objavljenom 1943. godine. Ova nas spekulacija o apsurdu i problemu samoubistva vraća na sam
početak teksta i mukotrpnu kaznu koju nam je Bog dodelio: beskonačno guranje kamena na vrh
planine i odsustvo bilo kakvog smisla i cilja…uporno, sizifovski. Esej se između ostalog bavi
razmatranjem teme banalnosti ljudske svakodnevnice, ništavila ljudskih želja i pokušaja, potom
prisustva smrti i ravnodušnosti prirode, tražeći izlaz iz začaranog kruga uz ključno filozofsko
pitanje: šta ostaje čoveku nakon raspada hrišćanskih i građanskih vrednosti?

Turobno osećanje apsurdnosti i besmisla sveta neprestano provejavaju kroz istoriju čovečanstva.
Trenutak kada nestaju i poslednje iluzije o smislenom poretku sveta, kada se urušava krhka
racionalna struktura i slika sveta, rađa ključno filozofsko pitanje: čemu sve?, koje u sumnju
dovodi samo postojanje. Kami prethodna pitanja transformira u osnovni problem filozofije-
samoubistvo, postavljajući opravdanost samoubistva kao središnji problem. Poigravajući se kroz
esej smislovima termina apsurd, Kami ga definiše kao osećaj besmisla sveta i probuđenu svest o
tom besmislu. Kami se potom pita: ,, Ako je svet besmislen, šta preostaje čoveku?”A odmah
zatim daje i jedan od mogućih odgovora: herojski, buntovni pesimizam sizifovskog tipa; izdržati
bez nade, činiti što od nas zavisi, delovati bez iluzija, ne za večnost, nego za danas. Kami, kao
hroničar bolesti svoga vremena i raspada svih sistema vrednosti, propoveda herojsku budnost
nepomirljiva buntovnika kao držanje jedino dostojno čoveka intelektualca.
Drugi Kamijev roman – ,,Kuga”, objavljen 1947., isto kao i esej ,,Pobunjeni čovek” iz 1951.
godine, prikazuju čovekovu pobunu uzdignutu do moćne sile i kolektivne solidarnosti. Roman
postavlja zlo kao realnost koja je izvan čoveka i kao izlaz nudi borbu i otpor protiv zla. Nalazeći
smisao življenja u samoj toj borbi i u sizifovskom guranju kamena uzbrdo, Kami na kraju
romana ipak upozorava:

,,Slušajući radosne poklike koji su dolazili iz grada, Rije pomisli da toj radosti uvek preti
opasnost. On je znao ono što ova vesela rulja nije znala, a što se u knjigama može naći: da bacil
kuge nikad ne umire i nikad ne nestaje, da može desetinama godina da spava u nameštaju i
rublju, da strpljivo čeka u sobama, podrumima, sanducima, maramicama i starim hartijama i da
će, može biti, doći dan kada će na nesreću ljudi i njima za pouku, kuga probuditi svoje pacove i
poslati ih da uginu u kakvom srećnom gradu”.
Na taj način, više nego simbolično i metaforično, Kami je dao sliku dolaska fašizma i svih
ostalih inih izama koji su odneli na milione ljudskih života. Poruka je zauvek poslata u etar!

“Kada bukne rat ljudi obično kažu: ,,Neće dugo trajati, to je suviše glupo“. Svakako da je rat
suviše glupa stvar, ali mu to ne smeta da traje. Glupost ne popušta nikad i ljudi bi to primećivali
kada ne bi mislili samo na sebe“.

“Sva nesreća ljudi potiče otud što oni ne govore jasno“.

“Čovek nije sposoban da pati ili da dugo bude srećan. Nije, dakle, sposoban ni za šta što bi
vredelo“.

“Vremenom, prosto sam primetio da čak i oni koji su bolji od drugih ne mogu danas da ubiju ili
da ne dopuste da drugi ubijaju, jer je to u logici života, i da u ovom svetu ne možemo učiniti
nijedan korak a da se ne izložimo opasnosti da ne ubijamo”.
Kroz priču o zaraznoj bolesti zvanoj kuga koja ,,niotkud“, preko zaraženih pacova ulazi u život
jednog francuskog gradića, njegovih žitelja, malih života i još sitnijih duša, slavni predstavnik
romana i filozofije apsurda, egzistencijalista Alber Kami uvodi nas u jednu mnogo težu,
dramatičniju i kompleksniju priču o čovekovom padu i jednoj mnogo opasnijoj, zarazi ljudske
duše koja je, počevši od dvadesetih godina dvadesetog veka dobila svoj najstrašniji pojavni oblik
u jednom od najrazornijih zala sveta – nacizmu. Koliko malo je potrebno prostora i vremena da
se zaraza ,, neprimetno“ inkubira, a potom perfidno eksplodira u pravom trenutku, koji je uvek
tu, duboko u nama, vešto i bolno je prikazano u još jednom remek-delu francuskog ,, pobunjenog
čoveka“ Kamija.

“I najzad, čovek primećuje da niko nije sposoban ni na koga stvarno da misli, pa bilo to i vreme
njegove nesreće. Jer ako se na nekoga stvarno misli, onda se na njega misli iz minuta u minut,
ništa ne treba da otklanja pažnju, ni domaće brige, ni muva koja leti, ni obedi, niti kakav prohtev.
Ali muva i prohteva ima uvek. Zato je i teško živeti. A svi to dobro znaju“.

“Da, i dalje me je bilo stid, i saznao sam da smo svi zaraženi kugom i izgubio sam mir. I danas
ga još tražim, pokušavajući da razumem svakog i da ne budem nikom smrtni neprijatelj. Jedino
znam da treba učiniti sve što se može da ne budemo zaraženi i da je to jedini način da se nadamo
miru; ili, ako njega ne bude, pristojnoj smrti. To može da olakša ljudima teret života i, ako ih
bude spaslo, učiniće im bar manje zla, pa čak ponekad i pomalo dobra. I zato sam odlučio da
odbijem sve ono što izbliza ili izdaleka, s razlogom ili bez razloga, ubija ili opravdava ubijanje“.

Kamijev izvanredni roman donosi bolnu sliku čovekovog najdubljeg moralnog pada, gde je kuga
kao jedna od najgorih srednjovekovnih pošasti ogoljen simbol zla i nesreće svetskog rata i
njegovih gasnih komora, koncentracionih logora, miliona leševa, opšte ljudske moralne propasti i
zla oličenog u genocidu i stravičnoj klanici. Nakon opšte ravnodušnosti i zloslutnih znakova, ,,
uginulih pacova“ ili ljudskih emocija, saosećanja, dobrote i ljudskosti u nama zaraza se veoma
brzo širi uz veoma fatalne posledice po većinu. Zato ,,objavite kugu, zatvorite grad“ jeste
upozorenje koje je uglavnom zakasnelo – zanemareni bacil u nama tada je već nepovratno
oslobođen i koban!

Pre nego pomenem posleratni Kamijev dramaturški rad, nekoliko reči o njegovom trećem
romanu – ,,Pad”, objavljenom 1956. godine. To je priča o intelektualcu, tzv. heroju našeg
vremena. Pisac nam kroz formu monologa, žestokom ironijom i virtuoznim stilom, govori o
osečaju bespomoćnosti književnika 20.veka.

Posleratna dramska dela Albera Kamija dosledno su vezana uz egzistencijalističku filozofiju.

Drame su nastale pod snažnom impresijom šokantnosti rata i fašizma, kao i suočavanja sa
užasima totalitarnih režima. Drame: ,,Nesporazum”, iz 1944. i ,,Kaligula”iz 1945. godine
predstavljaju moćne ideološko-filozofske komade sa snažnom psihološkom razradom. One čine
Kamijev osoben pečat vremena i viđenje sveta apsurda. Buđenje čoveka iz haosa besmisla
odigrava se u trenutku njegove pritešnjenosti automatizmom i rutinom rada. I naredne dve
drame: ,,Opsadno stanje”-1948. i ,,Pravednici”1949., čine potragu za vizijom humanističke
solidarnosti kao jedinog izlaza iz beznađa.

Za sam kraj ostaju da se napomenu još neka od eminentnih Kamijevih dela: biografska zbirka
tekstova ,,Leto” iz 1953., zbirka novela ,,Izgnanstvo i kraljevstvo”-1957., zatim ,,Pisma jednom
nemačkom prijatelju” 1945. i posthumno objavljen roman ,,Sretna smrt” iz 1971. godine,
posvećen Kamijevoj tragičnoj smrti u automobilskoj nesreći 4. januara 1960. godine, kraj
Montereaua.

Godine 1957. stigla je zaslužna nagrada za sav Kamijev rad i društveno angažovanje – Nobelova
nagrada.
 Post Scriptum
Univerzalno delo Albera Kamija decenijama posle njegove smrti ne prestaje da bude aktuelno:
vreme koje je prošlo samo je još više potvrdilo snagu i istinitost pisane reči i svih mogućih
piščevih angažovanja. Pitanja koja nam je Kami postavio pre pola veka zastrašujuće i dalje vise
iznad naših glava kao Damoklov mač, ne nalazeći nikakve relevantne odgovore uprkos
nepodnošljivoj lakoći civilizacijskog progresa i sveopšte sreće…bogatih i zlobnih. Svet u kojem
smo sve više stranci jedni drugima tone sve dublje u glib apsurda. A otpor, ukoliko ga uopšte još
ima, čini samo iznimku i bledu senku nekadašnjih nadanja. Kamen koji smo izgurali na vrh
nedostižne planine nanovo se skotrljao u dolinu očaja – na tugu ili sreću mnogih.