EDICIJA KLASICI SVETSKE KNJIŽEVNOSTI

Vodenica na Flosi, Džordž Eliot

Veliki Getsbi, Skot Ficdžerald
Prvi ljubavnik, Anton Čehov

Rat i mir
Poslednje skretanje za Bruklin, Hjubert Selbi
Četiri tragedije: Romeo i Julija,
Hamlet, Magbet, Kralj Lir, Vilijam Šekspir

I
Presuda – sabrane pripovetke, Franc Kafka
Na putu, Džek Keruak
Oštrica brijača, Somerset Mom
Dama s kamelijama, Aleksandar Dima Sin
Čovek bez osobina, Robert Muzil
Jadi mladoga Vertera, Johan Volfgang Gete
Stakleno zvono, Silvija Plat
Jedna Svanova ljubav, Marsel Prust
Mrtve duše, Nikolaj Gogolj
Tes od roda D’Erbervila, Tomas Hardi
Proces, Franc Kafka Lav Tolstoj
Zločin i kazna, Fjodor Dostojevski
Slika Dorijana Greja, Oskar Vajld
Idiot, Fjodor Dostojevski
Male žene / Dobre supruge, Luiza Mej Olkot
Odabrane drame: Čovek je čovek, Opera za tri
groša; Majka hrabrost i njena deca, Bertolt Breht
Bogorodičina crkva u Parizu, Viktor Igo
Zapisi iz podzemlja, Fjodor Dostojevski
Frankenštajn ili Moderni Prometej, Meri Šeli
Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov
Ana Karenjina, Lav Tolstoj Preveo
Mobi Dik, Herman Melvil Jovan Maksimović
Braća Karamazovi, Fjodor Dostojevski
Ruđin / Očevi i deca, Ivan Turgenjev
Evgenije Onjegin, Aleksandar Puškin
Gospođa Bovari, Gistav Flober
Mali ljudi / Džoini dečaci, Luiza Mej Olkot
Srce tame, Džozef Konrad
Naslov originala

Лев Толстой
ВОЙНА И МИР

Translation copyright © 2022 za srpsko izdanje, LAGUNA

EDICIJA SVETSKI KLASICI

Knjiga br. 35
 Sadržaj

Um i beskonačnost: Uvod u čitanje Rata i mira . . . . . 9

(Vladimir Gvozden)

KNJIGA PRVA
Deo prvi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
Deo drugi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164
Deo treći . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 281

KNJIGA DRUGA
Deo prvi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 405
Deo drugi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 473
Deo treći . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 567
Deo četvrti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 664
Deo peti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 726

Rečnik manje poznatih reči . . . . . . . . . . . . . . . 815

KNJIGA PRVA
 Deo prvi

I
„No, šta je, kneže: Đenova i Luka ispadoše sad kao neki spahiluci
Buonapartine porodice? Ne, čujte što ću vam reći, ako vi meni ne
kažete da ćemo zaratiti, ako vi još i sad sebi dopustite da branite
sva gadila i sve strahote toga antihrista – zbilja, ja verujem da je
on antihrist – neću više da znam za vas, vi mi više niste prijatelj,
vi već niste moj verni rob kao što mi to uvek govorite… No, pa
dobro mi došli, dobro mi došli! Vidim već da sam vas uplašila –
ded sedite tu pa mi pričajte.“
Tako je govorila, jula meseca 1805. godine, čuvena Ana Pa-
vlovna Šerer, dvorska gospođica carice Marije Fjodorovne i njena
poverljiva ličnost, predusretajući visokopostavljenog i veličan-
stvenog kneza Vasilija. koji prvi stiže na njeno večernje poselo.
Ana Pavlovna je već nekoliko dana kašljala, imala je grip kao
što je ona govorila. Grrip beše tada nova reč koju je tek malo njih
upotrebljavalo. U pisamcima što ih je ona jutros bila razaslala po
svom crvenom lakeju bilo je napisano bez razlike, u svima:
„Ako se vi, grofe (ili kneže), niste za večeras ni na što bolje
odlučili, i ako vas izgled da provedete veče kod sirote bolesnice
odveć ne plaši, meni će vrlo milo biti da vas vidim večeras kod
mene između sedam i deset časova. Ana Šerer.“
„O! kakav nemilosrdan napad!“, odgovori nimalo zbunjen
takvim dočekom knez koji uđe u pridvornom, vezenom mundiru,
32 Lav Tolstoj Rat i mir I 33

u čarapama, plitkim cipelama, sa ordenima na grudima, sa pra- Pavlovne, mada nije pristajao uz njene preživele crte, izražavao
zničnim svečanim izrazom na svom neznačajnom licu. je, baš kao u razmažene dece, stalnu svesnost o svom milom ne-
On govoraše onim naročito biranim francuskim jezikom ko- dostatku od koga ona neće, ne može, a ne nalazi ni za potrebno
jim su naši dedovi ne samo govorili nego čak i mislili; sa onim da se izleči.
tihim pokroviteljskim naglascima što ih je sebi bio uobičajio čovek Usred razgovora o političkim postupcima Ana Pavlovna planu:
od značaja, koji je sav svoj vek proveo u otmenim krugovima i „Ah, ne govorite mi samo o toj Austriji! Možda ja ne razumem,
na dvoru. On priđe Ani Pavlovnoj, poljubi joj ruku, podmetnu ali Austrija nikad nije htela, pa ni sada neće da stupi u rat. Ona
i njoj za poljubac svoju namirisanu i blistavu ćelu, pa se ugodno nas izdaje. Rusija jedina mora da bude spasiteljka Evrope. Naš
posadi na kanabe. dobrotvor1 je svestan svog visokog poziva i ostaće mu veran. Ja
„Pre svega recite mi kako je vaše zdravlje“, reče on ne menja- još samo u to verujem. Našem dobrom i divnom gospodaru pala
jući glasa, i tonom u kom se, ispod otmenosti i saučešća, mogla je u deo velikolepna uloga u svetu, i on je tako čestit i dobar da
primetiti ravnodušnost pa čak i podsmeh. ga Bog neće ostaviti, te će ispuniti svoj zadatak da stane za vrat
„Gde tu čovek da bude zdrav… kad neprestano duševno pati? aždaji revolucije koja je sad još strašnija u licu tog ubice i zlo-
I zar može čovek danas ostati miran ako ima osećanja?“, reče Ana činca.2 Mi treba da iskupimo i osvetimo pravednikovu krv… U
Pavlovna. „Vi ćete, nadam se, celo veče ostati kod mene?“ koga se mi danas smemo uzdati, pitam ja vas? Engleska sa svojim
„A praznik kod engleskog poslanika? Danas je sreda. Moram ćardžijskim duhom neće razumeti niti je kadra da razume svu
se i tamo pojaviti“, reče knez. „Moja kći će doći po mene da se visinu duše imperatora Aleksandra. Ona eto odbija da se povuče
zajedno odvezemo.“ sa Malte. Ona hoće da vidi i neprestano istražuje neku skrivenu
„A ja sam mislila da je taj današnji praznik otkazan. Pravo da vam misao iza naših postupaka. Šta su oni tamo rekli Novosiljcovu?
kažem, sve te svetkovine i vatrometi počinju već da budu dosadni.“ Ništa. Oni nisu razumeli niti će ikada razumeti samopregorevanje
„Kad bi oni znali da vi to želite, svetkovinu bi sigurno otkazali“, našeg imperatora koji ništa ne traži za sebe nego sve želi samo
reče knez govoreći po navici, kao navijen časovnik, stvari kojima za sreću sveta… I šta su oni bajagi obećali? Ništa. A što su baš i
nije baš ni želeo da neko veruje. obećali, od svega toga ništa neće biti! Pruska nam je već dala na
„Ne mučite me. No, pa šta je rešeno povodom Novosiljcovljeve znanje da je Buonaparte nepobedan, te da mu ni sva Evropa ništa
depeše? Vi sve znate.“ nauditi ne može… I ja ni slovca ne verujem ni tom Hardenbergu,
„Kako da vam kažem?“, reče knez hladnim, setnim tonom. ni Haugvicu. Ta vajna pruska neutralnost – to vam je samo jedna
„Šta je rešeno? Rešeno je da je Buonaparte sve svoje lađe spalio,
1
te da kanda i mi svoje počinjemo da spaljujemo.“ Tadašnji ruski car Aleksandar I.
2 Dvorska dama podseća svoga gosta na ubistvo vojvode Engienskog.
Knez Vasilij je svagda govorio tromo, kao što glumac govori
ulogu nekog svog starog komada. A Ana Pavlovna Šerer, naprotiv, Luj Antoan de Burbon-Konde, vojvoda od Engiena, kao istaknuti pred-
stavnik zbačenih Burbona, učestvovao je u armiji emigranata za vre-
kraj svih svojih četrdeset godina, bila je puna života i poleta.
me Francuske revolucije. Osumnjičen da je kovao zaveru protiv prvog
Biti oduševljena postao je kao neki njen društveni položaj, i konzula, bio je, po Bonapartinoj naredbi, uhvaćen i sproveden u Ven-
ona bi se neki put, baš i kad joj to nije išlo od srca – koliko tek sen, gde je izveden pred ratni sud. Ovaj ga je, bez stvarnih dokaza, bez
da ne razočara svoje poznanike – pravila bajagi oduševljenom i svedoka, bez branioca, osudio na smrt, te je odmah i streljan, 1804, u
entuzijastkom. Uzdržavani osmeh koji je stalno igrao na licu Ane šančevima vensenskog zamka.
34 Lav Tolstoj Rat i mir I 35

zamka. Ja sad verujem još samo u Boga i u uzvišenu ulogu našeg zvrcne kneza po nosu što se usudio da se tako izražava o licu koje
milog imperatora. On će spasti Evropu!“ je carici preporučeno, a u isti mah i da ga uteši.
Tu ona najedared zastade čisto podsmevajući se svojoj vatre­ „Zbilja, kad pomenuste vašu porodicu“, reče ona. „Znate li vi
noj naravi. da je vaša kći, od kada je počela izlaziti, postala uživanje za čitavo
„Ja mislim“, reče knez smešeći se: „da su kojom srećom vas društvo. Svi nalaze da je divna kao dan.“
poslali mesto našeg milog Vincengeroda, vi biste prosto na juriš Knez joj se pokloni u znak priznanja i zahvalnosti.
„Ja često mislim“, nastavi Ana Pavlovna posle trenutnog ćuta-
izvojevali pristanak pruskoga kralja. Vi ste tako krasnorečivi.
nja, primičući se knezu i umiljato mu se smešeći, kao pokazujući
Mogu li dobiti malo čaja?“
time da su politički i velikosvetski razgovori završeni, te da sad
„Odmah. Zbilja“, dodade ona, opet se umirivši, „večeras će tu nastaju intimni, „ja često mislim kako je neki put nepravično po-
kod mene biti dva vrlo zanimljiva čoveka – vikont Mortemar, on je deljena na ovom svetu životna sreća. Zašto je vama sudbina dala
u srodstvu sa Monmoransijima preko Rohana – jedna od najboljih dva tako krasna deteta, izuzimajući Anatola, vašeg mlađeg – ja
francuskih porodica. To vam je jedan između dobrih emigranata, njega ne volim“, umetnu ona odlučno i isključujući svaki pogovor,
jedan od onih pravih. A zatim abat Morio. Vi ste valjda čuli za taj i podigavši obrve, „tako zlatnu decu. A vi ih, bogami, najmanje
duboki um? I car ga je primio. Morali ste čuti.“ cenite, te ih stoga i ne zaslužujete.“
„A! Vrlo će mi milo biti. Nego zbilja“, dodade on baš kao da Tu ona sinu svojim ushićenim osmehom.
se tog trenutka nečega setio, i naročito nemarno, dok je u stvari „Pa šta ja tu mogu da činim? Lafater bi rekao da ja nemam na
ono o čemu će je pitati bila glavna svrha ove njegove posete: „Je licu čvoruge roditeljske ljubavi“, reče knez.3
l’ istina da udova carica želi da se baron Funke postavi za prvog „Prođite se šale, molim vas. Ja sam htela da ozbiljno s vama raz-
govaram. Znate, ja sam vrlo nezadovoljna vašim mlađim sinom.
sekretara u Beču? Taj baron je kanda jedno bedno stvorenje.“
Među nama budi rečeno“, na licu joj se opet ukaza setan izraz,
Knez Vasilij je želeo da za svog sina izradi to mesto, koje su „o njemu se govorilo i kod njenog veličanstva, i svi vas žale…“
neki hteli da preko carice Marije Fjodorovne izvojuju za barona. Knez joj ne odgovori, ali ona, ćuteći i značajno ga posmatra-
Ana Pavlovna skoro zažmuri u znak da ni ona niti iko drugi jući, očekivaše odgovor. Knez Vasilij se namrgodi.
ne mogu biti sudije onome što carica želi da učini, ili onome što „Pa dobro, šta biste vi hteli da ja činim?“, reče on najzad.
se njoj dopada. „Vi znate, ja sam za njihovo vaspitavanje učinio sve što je kadar
Ona samo reče setnim i suvim tonom: jedan otac učiniti, pa eto obojica ispadoše budale. Ipolit je bar
„Barona Funkea je carici materi preporučila njena sestra.“ mirna budala, ali Anatol – nemirna. U tome je sva razlika“, reče
U taj mah kad je Ana Pavlovna pomenula caricu, na njenom on smešeći se još neprirodnije i življe no obično, pri čemu mu se,
se licu najedared ispisa dubok i iskren izraz odanosti i štovanja, u nabranim oko usana borama, naročito oštro pokazivalo nešto
sjedinjen sa nekom setom, što se kod nje moglo primetiti svaki neočekivano grubo i nemilo.
„Što li se, Bože, rađaju deca takvim roditeljima kao što ste vi?
put kad bi u razgovoru pomenula svoju visoku pokroviteljku.
Da niste otac, ja vam baš ništa ne bih mogla zameriti“, reče Ana
Ona reče da je njeno veličanstvo izvolelo da ukaže baronu Funkeu
Pavlovna zamišljeno podižući oči.
veliku pažnju i priznanje, a u očima joj se opet ukaza neka seta.
Knez ravnodušno ućuta. A Ana Pavlovna, sa svojstvenom joj 3Johan Gaspar Lafater (1741–1801) – osnivač fiziognomonije, veštine
pridvornom i ženskom dosetljivošću i brzinom takta, zažele i da da se čovekov karakter pozna po crtama lica.
36 Lav Tolstoj Rat i mir I 37

„Ja sam vaš verni rob, i samo se vama mogu ispovediti: moja
deca su teško breme moga bitisanja. To je moj krst – tako ja to sebi II
objašnjavam. Ali šta znam da radim?“ Tu on ućuta iskazujući gestom
svoju pokornost nemilosrdnoj sudbini. Ana Pavlovna se zamisli. Salon Ane Pavlovne poče pomalo da se puni gostima. Dođe naj-
„Vi još nikada niste pomišljali da oženite vašeg bludnog sina veća gospoština petrogradska, ljudi najrazličitiji po godinama i po
Anatola. Kažu“, reče ona, „da matore devojke imaju maniju da duševnim osobinama, ali svi jednaki po društvu u kome su živeli.
žene i udaju. Ja još ne osećam kod sebe tu slabost, ali imam Doveze se kći kneza Vasilija, lepotica Elen, koja je svratila ovamo
jednu zlatnu osobu koja je vrlo nesrećna sa svojim ocem, naša po oca da se s njim odveze na praznik engleskog poslanika. Ona
rođaka, kneginjica… Bolkonska.“ Knez Vasilij joj ne odgovori, je bila u šifru i u balskoj haljini.
ali sa brzinom shvatanja i pamćenja, koja je svojstvena ljudima Dođe i poznata kao najlepša i najzanosnija žena u Petrogradu,
iz viših krugova, on pokaza pokretom glave da je te podatke mlada mala kneginja Bolkonska, koja se prošle zime udala a sad
primio na znanje. nije izlazila u društvo zbog trudnoće, ali bi ipak neki put navraćala
„A znate li vi da mene taj Anatol staje 40.000 godišnje“, reče na omanja večernja posela. Dođe i knez Ipolit, sin kneza Vasilija,
on, očevidno ne mogući da spreči neprijatan tok svojih misli. On s Mortemarom kojega je predstavio gostima. Dođe i abat Morio,
ućuta. „Šta li će onda biti za kakvih pet godina ako on tako i dalje i mnogi drugi.
potera? Eto vam šta znači biti otac! A je li bogata vaša kneginjica?“ „Vi još niste bili s tetkom ili se možda ne poznajete s njom?“,
„Otac joj je vrlo bogat i tvrdica. On živi u selu. Znate, onaj govorila bi Ana Pavlovna dolaznicima gostima pa bi ih vrlo ozbilj-
čuveni knez Bolkonski, penzionisan još za vreme pokojnog impe- no privodila jednoj malenoj starici sa visokim šeputom na glavi.
ratora i poznat kao ’pruski kralj’. On je inače vrlo pametan čovek, Ova ispliva iz druge sobe čim gosti staše pristizati. Ana Pavlovna
ali je osobenjak, opštenje sa njim je vrlo teško. Ona je, jadnica, vrlo bi tada kazala gostovo ime, polako prenoseći pogled s gosta na
nesrećna. Ima brata, tog što se nedavno oženio Lizom Majnen – tetku, pa bi se posle uklonila.
Kutuzovljev ađutant. I on će večeras biti kod mene.“ Svi gosti su vršili taj obred pozdravljanja sa nikom nezanimlji-
„Čujte, mila moja Anet“, reče knez uzevši svoju sabesednicu vom i nepotrebnom tetkom. Ana Pavlovna bi sa setnim i sveča-
za ruku i savijajući je odnekud naniže. „Udesite vi meni tu stvar, nim učešćem pratila njihove pozdrave odobravajući ih ćutećki.
a ja ostajem večito vaš najverniji rob, rop kao što mi moj seoski Tetka bi svakom govorila jednim istim izrazima o njegovom
kmet piše u svojim izveštajima. Ona je iz dobre porodice i bogata. zdravlju, o svom zdravlju i o zdravlju Njenog veličanstva, koje je
Taman ono što meni treba.“ sad, hvala Bogu, bilo bolje. Svi što su joj prilazili iz pristojnosti
I tu on, sa onim familijarnim i slobodnim gracioznim pokreti- bi krili koliko jedva čekaju da odu od nje, pa bi, sa osećanjem
ma koji su ga karakterisali, uze dvorsku gospođicu za ruku, poljubi ispunjene dosadne dužnosti, odlazili od starice da joj posle cele
je, pa poljubivši je manu jedared dvared gospođičinom rukom večeri nijedanput ne priđu.
izvalivši se u naslonjači i zagledavši se u stranu. Mlada kneginja Bolkonska dođe s radom u zlatom izvezenoj
„Čekajte“, reče Ana Pavlovna zamislivši se. „Ja ću još večeras kadifenoj torbici. Njena lepa gornja usnica, sa jedva primetnim
govoriti s Lizom“, ženom mladog Bolkonskog. „Pa će se to možda garavim maljama, bila je malko kraća, te nije sasvim dobro pokri-
i dati udesiti. Te tako ću ja eto u vašoj porodici početi da učim vala zube, ali se ta usna tim milije otkrivala i još milije razvlačila
zanat stare devojke.“ i padala na donju. I, kao što to uvek biva kod veoma privlačnih
38 Lav Tolstoj Rat i mir I 39

žena, taj njen nedostatak – nešto kraća usna i poluotvorena usta postelji u Moskvi. On još nije bio stupio u službu, nedavno beše
– beše njena naročita, isključivo njena lepota. doputovao iz inostranstva gde se školovao i večeras je bio prvi
Svi sa uživanjem posmatrahu tu punu zdravlja i života, lepu put u društvu.
buduću majku, koja je tako lako podnosila svoj položaj. Starcima Ana Pavlovna ga dočeka pozdravom koji se ukazuje ličnosti-
i mrzovoljnim mladićima se činilo, kad bi je posmatrali, da i oni ma najnižeg ranga u njenom salonu. Ali kraj sveg tog, najnižeg u
sami postaju sveži i veseli kao i ona, kad bi bili neko vreme sa njom. svojoj vrsti, prijema, kad Pjer uđe, na licu Ane Pavlovne se ukaza
Ko bi govorio s njom pa bi pri svakoj njenoj reči video njen zabrinutost i bojazan, nalik na strah kad čovek ugleda nešto isu-
radostan smešak i sjajnobele zube koji su joj se neprestano videli, više ogromno a što ne odgovara prilici i mestu na kome je. No
taj bi odmah pomislio da je i on sad odnekud naročito ljubazan. premda je Pjer bio u stvari nešto veći od ostalih muških u sobi, taj
I to bi bez izuzetka svako pomislio. njen strah se mogao odnositi samo na onaj pametan i u isti mah
Mala kneginja, gibajući se u hodu, zaobiđe malim hitrim kora- snebivljiv, posmatrački i prirodan pogled koji ga je odlikovao od
cima oko stola sa torbicom na ruci pa se, veselo doterujući svoju sviju u ovom salonu.
haljinu, posadi na divan, kraj srebrnog samovara, sa izrazom kao „To je vrlo lepo od vaše strane, monsieur Pjere, što ste došli
da je sve što god ona radi uživanje za nju i za sve što behu oko nje. da obiđete jadnu bolesnicu“, reče mu Ana Pavlovna bojažljivo
„Ja sam ponela i rad“, reče ona otvarajući svoju torbicu i obra- se pogledajući sa tetkom kojoj ga je privodila. Pjer promrmlja
ćajući se svima u isti mah. nešto nejasno pa je i dalje tražio nešto očima. On se radosno
„Pazite, Anet, nemojte da me dovedete u nepriliku“, obrati se osmehnu javljajući se maloj kneginji, kao bliskoj poznanici, pa
ona domaćici. „Vi ste mi pisali da je kod vas sasvim malo društvo. priđe staroj tetki.
Vidite kako sam se ja ružno večeras obukla.“ Nego strah Ane Pavlovne nije bio uzaludan jer Pjer, ne saslu-
Tu ona raširi ruke da pokaže svoju čipkanu, sivu elegantnu šavši do kraja tetkin govor o zdravlju Njenog veličanstva, ode od
haljinu, malko niže od grudi opasanu širokim pojasom. nje i ostavi je. Ana Pavlovna ga uplašeno zadrža rečima: „Vi ne
„Ni brige vas: vi ćete ipak biti lepša od sviju“, odgovori joj poznajete abata Morioa? Vrlo zanimljiv čovek…“, reče ona.
Ana Pavlovna. „Da, slušao sam nešto o njegovom projektu za večan mir…
„A znate li da me moj muž ostavlja“, nastavljaše ona istim Vrlo zanimljivo, ali teško da će to biti mogućno…“
tonom, obraćajući se generalu: „ide da pogine!… Recite mi, mo- „Mislite?…“, reče Ana Pavlovna, koliko tek da nešto rekne pa
lim vas, našto taj prokleti rat“, reče ona knezu Vasiliju pa se, ne da se opet vrati svojim poslovima večerašnje domaćice. Ali Pjer
sačekavši odgovora, obrati kćeri kneza Vasilija, lepoj Elen. sad učini sasvim obrnutu neučtivost: maločas je on, ne saslušavši
„Kakva je to vanredna lepotica, ova mala kneginja!“, reče knez do kraja govor svoje sabesednice, otišao; sad opet zaustavi razgo-
Vasilij polako Ani Pavlovnoj. vorom svoju sabesednicu kojoj je bilo potrebno da ode. Sagnuvši
Uskoro posle male kneginje uđe jedan krupan, debeo mlad glavu i raširivši svoje velike noge, on poče izlagati Ani Pavlovnoj:
čovek, ošišan, u naočarima, u pantalonama otvorene boje po zašto on smatra da je abatov plan prazno maštanje.
tadašnjoj modi, sa visokim žaboom i u fraku cimetaste boje. Taj „Posle ćemo govoriti“, reče mu Ana Pavlovna smešeći se.
gojazni mladić bio je vanbračni sin znamenitog velikaša iz vre- Pa, otresavši se od mladog čoveka koji nije znao kako se treba
mena Katarine II grofa Bezuhova, koji je sad ležao na samrtnoj ponašati u društvu, ona se vrati svojim domaćičkim brigama, te
40 Lav Tolstoj Rat i mir I 41

je sad opet slušala i motrila, svakog časa spremna da pruži po- rumena, odveć puna za svoje godine, mala kneginja Bolkonska.
moć na onoj tački gde bi razgovor klonuo i zastao, baš kao što U trećoj Mortemar i Ana Pavlovna.
gazda tkačke radionice, posadivši radnike na svoja mesta, ide Vikont je bio milolik čovek, finih crta i manira, koji je oče-
tamo-amo po fabrici pa odmah, za vremena primetivši zastoj ili vidno smatrao sebe za neku znamenitost, ali je, kao lepo vaspitan
nepravilno škripanje, isuviše glasno zvrjanje vretena, brzo prilazi čovek, skromno dopuštao ovom društvu u kom se sad nalazio da
razboju te ga zadržava ili ga stavlja u potreban pokret: tako bi se njime koristi.
i Ana Pavlovna, hodajući tamo-amo po svom salonu, prilazila Ana Pavlovna je očigledno njime častila svoje goste. Kao god
bilo ućutanoj, bilo isuviše razgovornoj gomilici pa bi, jednom što pametan metr d’otel iznosi na sto, kao nešto natprirodno div-
rečju ili potrebnim premeštanjem pojedinih gostiju u drugu za no, ono parče govedine koje čovek ne bi ni do usta mogao doneti
njih zgodniju gomilicu, opet navijala ravnomernu, pristojnu kad bi ga video u prljavoj kujni: tako je večeras Ana Pavlovna
razgovornu mašinu. častila svoje goste prvo vikontom a zatim abatom kao nečim nat-
Ali, i usred svih tih briga, na njoj se neprestano opažala neka prirodno prefinjenim.
naročita bojazan zbog Pjera. Ona je brižno pogledala na njega u U Mortemarovoj grupi odmah počeše govoriti o ubistvu voj-
onaj mah kad je prišao da sluša ono što se govorilo oko Mortemara vode Engienskog.
i kad je posle prišao onoj drugoj gomilici gde je besedio abat. Vikont reče da je vojvoda Engienski poginuo usled svoje sop-
Za Pjera, obrazovanog u inostranstvu, to veče kod Ane Pavlov- stvene velikodušnosti, i da su postojali naročiti uzroci što se Bo-
ne beše prvo što ga je video u Rusiji. On znađaše da je ovde sad naparta tom prilikom bio toliko ozlojedio.
sabrana sva inteligencija petrogradska, pa mu, kao ono detetu u „Ah, da! Ispričajte nam to, vikonte“, reče Ana Pavlovna rado-
dućanu sa igračkama, zaigraše oči. sno, osećajući kako je u toj rečenici: Contez-nous cela, vicomte,
On se neprestano bojao da će propustiti da čuje razgovore zvučalo nešto à la Louis XV.
koje bi sad tu mogao i imao prilike da čuje. Posmatrajući samo- Vikont joj se pokloni u znak pokornosti i učtivo se osmehnu.
pouzdana elegantna lica ovde sakupljenih gostiju, on neprestano Ana Pavlovna obiđe unaokolo oko vikonta pa pozva sve da slušaju
očekivaše da čuje nešto naročito pametno. Najzad priđe Moriou. njegovo pričanje.
Razgovor mu se učini zanimljiv, te tu i ostade čekajući priliku da „Vikont je bio lično poznat sa vojvodom“, šapnu Ana Pavlovna
i on svoje misli iskaže, kao što to obično vole mladi ljudi. jednome. „Vikont je vanredan pripovedač“, dobaci ona drugome.
„Odmah se vidi čovek iz boljeg društva“, reče ona trećem – i
tako je vikont bio serviran gostima, u elegantnoj i za njega vrlo
III povoljnoj svetlosti, kao rozbif na vrelom tanjiru, posut zelenju.
Vikont htede već da počne svoje pričanje pa se fino nasmehnu.
Veče Ane Pavlovne razmahnu krila. Vretena sa raznih strana „Priđite ovamo, mila Elen“, reče Ana Pavlovna lepotici kneginji-
ravnomerno i neprekidno zvrjahu. Osim Anine tetke, kod koje je ci koja je sedela podalje predstavljajući tako središte drugog društva.
sedela samo jedna postarija dama sa isplakanim mršavim licem, Kneginjica Elen se smešila; ona se diže sa istim osmehom
malko kao tuđa u ovom sjajnom društvu, društvo se bilo razde- savršeno lepe ženske, koji joj se nikad nije menjao i s kojim je
lilo na tri gomilice. U jednoj, više muškoj, središte je bio abat; u i ušla u salon. Lako žuboreći svojom belom balskom haljinom,
drugoj, mladoj, lepotica kneginjica Elen, kći kneza Vasilija, i lepa, ukrašenom plišom i karnerima, i blistajući belinom svojih ramena,
42 Lav Tolstoj Rat i mir I 43

sjajem kose i brilijanata, ona prođe između muškaraca koji joj na- „Mili Ipolit“ poražavaše svojom neobičnom sličnošću sa se-
činiše puta pa, ni na koga ne gledajući ali smešeći se prema svima strom lepoticom, a još više tim što je, kraj sve te sličnosti, bio
i čisto ljubazno dajući svakome pravo da se do mile volje nagleda začudo ružan. Crte njegovog lica behu iste kao i u sestre, ali kod
lepote njenog stasa, punih oblih ramena, po tadašnjoj modi vrlo nje je sve bilo obasjano samozadovoljnim, mladačkim, nepresta-
dekoltovanih grudi i leđa, i čisto unoseći sobom sav sjaj i blesak nim osmehom života i neobičnom, antičkom lepotom tela: kod
bala – priđe Ani Pavlovnoj. Elen beše toliko lepa da na njoj ne brata pak, naprotiv, isto takvo lice beše zamračeno idiotstvom,
samo što se ne mogaše primetiti ni traga od neke koketerije, nego i večno je izražavalo neku samouverenu nadutost, a telo je bilo
naprotiv, ona se skoro stidela svoje očigledne lepote, koja je odveć mršavo i slabo. Oči, nos, usta – sve to kao da se stapalo u jednu
silno i pobedno na sve strane delovala. Ona baš kao da je želela, neodređenu i dosadnu grimasu, a ruke i noge bi mu svagda uzi-
ali nije mogla, da smanji tu svoju lepotu. male neprirodan položaj.
„Kakva lepotica!“, rekao bi svako ko bi je video. Čisto poražen „Da ne bude to neka priča o vampirima?“, reče on posadivši se
nečim neobičnim, vikont slegnu ramenima i obori pogled u onaj kraj kneginje i brzo stavivši na oči lornjet baš kao da bez te sprave
mah kad je ona sedala pred njim pa obasjavala i njega i sve jednim ne bi mogao govoriti.
istim pogledom koji se nije menjao. „Bože sačuvaj“, reče iznenađeni pripovedač sležući ramenima.
„Ja se skoro bojim da neću moći zadovoljiti vaša očekivanja“,
„Stvar je u tome što ja strašno mrzim sve te pripovetke o vam-
reče on sagibajući glavu i smešeći se.
pirima“, reče knez Ipolit takvim tonom da je bilo očigledno da je
Kneginjica nalakti svoju golu punu ruku na stočić i ne nađe
on prvo izgovorio te reči pa tek posle shvatio šta one znače.
za potrebno da što rekne. Ona očekivaše smešeći se. Za sve vreme
Zbog nadutosti i ubraženosti sa kojom je govorio niko nije
pričanja ona je sedela pravo, zagledajući se čas u svoju punu lepu
mogao da razume da li je vrlo pametno ili vrlo glupo ono što bi
ruku, koja je od pritiska na sto bila izmenila svoj oblik, čas na još
on rekao. Bio je u zagasitozelenom fraku, u pantalonama boje
lepše grudi na kojima je nameštala brilijantsku ogrlicu. Nekoliko
puta bi doterivala nabore na svojoj haljini, a kad bi pričanje proi- kukova uplašene nimfe, kao što je on sam govorio, u čarapama i
zvodilo jači utisak, ona bi pogledala u Anu Pavlovnu pa bi odmah plitkim cipelama.
i sama davala svom licu onaj isti izraz koji bi primetila i na licu Vikont ispriča vrlo milo onu tada rasprostranjenu anegdotu
dvorske gospođice. Zatim bi se opet umirivala u svom srećnom kako je vojvoda Engienski tajno putovao u Pariz na sastanak sa
blistavom smehu. glumicom Žorž, i kako se kod nje našao sa Bonapartom, koji se
Odmah za Elenom dođe i mala kneginja otud od čajnog stola. takođe koristio glumičinim miloštama. Zatim, kako je tamo, na
„Čekajte da uzmem svoj rad“, progovori ona. „No šta je s sastanku sa vojvodom, Napoleon slučajno pao u onu nesvest
vama? Kud ste se zamislili?“, obrati se ona knezu Ipolitu. „Done- od koje je češće patio, te se tako u taj mah nalazio u vojvodinoj
site mi moju torbicu.“ potpunoj vlasti, no koju vojvoda ipak nije zloupotrebio… Najzad
Kneginja, smešeći se i govoreći sa svima u isti mah, preseli se kako se Bonaparta docnije, baš zbog te velikodušnosti, vojvodi
pa, namestivši se udobno, veselo dotera svoju toaletu. osvetio: dao ga pogubiti!
„No, sad mi je dobro“, govorila je ona dok se nameštala pa, za- Priča je bila vrlo mila i zanimljiva, naročito na onome mestu
molivši da se počne, lati se posla. Knez Ipolit joj donese torbicu, za- gde suparnici najedared upoznaju jedan drugog. Dame je to kanda
obiđe iza nje pa, primaknuvši blizu kod nje naslonjaču, sede do nje. vrlo uzbudilo i potreslo.
44 Lav Tolstoj Rat i mir I 45

„Divno!“, reče Ana Pavlovna osvrćući se na malu kneginju su mu bili već tako dodijali da mu je bilo dosadno da ih sluša. Ali,
kao pitajući je. između svih lica što su mu već postala dosadna, lice njegove lepe
„Divno!“, prošaputa i mala kneginja zabadajući iglu u rad, ba- žene kao da mu najviše beše dojadilo. Sa grimasom koja je kvarila
jagi zato što joj lepota i zanimljivost priče smetaju da produži rad. njegovo lepo lice on se okrenu od nje. On poljubi Anu u ruku pa
Vikont oceni tu nemu pohvalu pa, zahvalno se osmehnuvši, žmirkajući pregleda sve društvo.
produži pričanje, ali u taj mah Ana Pavlovna, neprestano motreći „Vi se kanda spremate u rat?“, reče Ana Pavlovna.
na čudnog joj mladog čoveka, primeti da on nešto isuviše vatreno „Generalu Kutuzovu je“, reče Bolkonski, „bilo ugodno da me
i glasno govori s abatom, pa pohita u pomoć tom opasnom mestu. uzme za svog ađutanta.“
I zbilja, Pjeru pođe za rukom da stupi s abatom u razgovor o po- „A Liza, vaša žena?“
litičkoj ravnoteži, te abat, očevidno zainteresovan prostodušnom „Ona će otići u selo.“
vatrenošću mladićevom, poče da razvija pred njim svoju omiljenu „Zar to nije grehota da nas lišavate prisustva vaše divne žene.“
ideju. Obojica su isuviše živahno i prirodno i slušali i besedili, a „André“, reče njegova žena obraćajući se mužu onim istim
to se baš ne dopade Ani Pavlovnoj. koketnim tonom kojim se obraćala i tuđinima, „da znaš kakvu
„Sredstvo je za to: evropska ravnoteža i narodno pravo“, go- nam je stvar ispričao vikont o mademoiselle Žorž i o Bonapartu!“
voraše abat. „Dovoljno bi bilo da se samo jedna moćna država, Knez Andrej zažmiri i okrenu se od nje. Pjer, koji od časa
kao što je Rusija, razglašena kao varvarska, nesebično stavi na čelo ulaska kneza Andreja u salon ne spuštaše s njega svoje radosne
saveza čiji bi zadatak bio evropska ravnoteža, i ona će spasti svet!“ ljubazne oči, priđe mu i uze ga za ruku. Knez Andrej, ne pogle-
„Lepo, ali kako da nađete vi takvu ravnotežu?“, otpoče već davši ga, namršti lice u grimasu koja pokazivaše da se on ljuti na
Pjer. No u taj mah im priđe Ana Pavlovna pa, oštro presekavši onoga što ga dira za ruku, ali, ugledavši nasmejano lice Pjerovo,
pogledom Pjera, zapita Italijana kako podnosi rusku klimu. i sam se nasmehnu neočekivano dobrim i prijatnim osmehom.
Lice Italijanovo se najedared izmeni te uze uvredljivo-pretvor- „Gle molim te!… Zar i ti u velikom svetu?“, reče on Pjeru.
no-sladak izraz, koji je on, očevidno, bio uobičajio u razgovoru „Ja sam znao da ćete vi biti ovde“, odgovori mu Pjer. „Doći ću
sa ženama. kod vas na večeru“, dodade on tiho da ne bi smetao vikontu koji
„Ja sam tako očaran krasotama uma i obrazovanja vašeg dru- je dalje pričao. „Mogu li?“
štva, a naročito ženskog, u koje sam imao sreću biti primljen, da „Ne, ne možeš“, reče knez Andrej smejući se, i stiskom ruke
još nikako nisam stigao da mislim i o vašoj klimi“, reče on. dajući Pjeru na znanje da takvo što ne treba ni pitati. On još nešto
Ne puštajući već iz ruku abata i Pjera, Ana Pavlovna ih pridruži htede da kaže, ali u taj mah se diže knez Vasilij i ćerka mu te dva
opštem krugu da bi joj tako bilo lakše da motri na njih. mladića ustadoše da im naprave put.
U taj mah uđe u salon jedna nova ličnost. Ta nova ličnost beše „Vi ćete me izviniti, dragi moj vikonte“, reče knez Vasilij Fran-
mladi knez Andrej Bolkonski, muž male kneginje. Knez Andrej cuzu, ljubazno ga povlačeći za rukav naniže ka stolici da se vikont
beše omanjeg rasta, lep, mlad čovek sa već određenim i hladnim ne bi dizao. „Taj nesretni praznik kod engleskog poslanika mene
crtama. Sve na njegovoj pojavi, počev od umornog i neraspolože- lišava zadovoljstva, a vas eto prekida. Vrlo mi je žao što moram
nog pogleda pa do polaganog ravnomernog koraka, predstavljaše da idem s vaše divne večeri“, reče on Ani Pavlovnoj.
najveću protivnost prema njegovoj maloj živahnoj ženi. Njemu, Njegova kći kneginjica Elen, ovlaš pridržavajući nabore ha-
očigledno, svi što behu u salonu ne samo da behu poznati nego ljine, prođe između stolica, a osmeh joj još sjajnije blistaše na
46 Lav Tolstoj Rat i mir I 47

njenom divnom licu. Pjer gledaše skoro uplašenim, ushićenim Starija dama nosila je ime kneginje Drubecke, jedne između
očima tu lepoticu kad je prolazila pored njega. prvih ruskih porodica, ali ona beše sirotna, davno je bila izišla iz
„Vanredna lepotica“, reče knez Andrej. otmenih krugova, te je pogubila skoro sve nekadašnje veze. Ona
„Vanredna“, reče i Pjer. je sad bila doputovala u Petrograd da izradi svome sinu da bude
Knez Vasilij uze u prolazu Pjera za ruku pa se okrenu Ani postavljen u carsku gardu. Samo da bi se mogla sastati s knezom
Pavlovnoj. Vasilijem, ona se skoro nametnula te je došla na ovo poselo Ane
„Vaspitajte mi i doterajte mi malo ovog medveda“, reče on. Pavlovne, i samo zato je slušala vikontovu priču. Ona se uplaši
„On već čitav mesec dana živi kod mene, a sad ga eto prvi put od reči kneza Vasilija. Na njenom nekada lepom licu sad se ispisa
vidim u svetu. Ništa nije tako potrebno jednom mladom čoveku ogorčenost, ali to potraja samo jedan časak. Ona se opet osmehnu
kao društvo pametnih žena.“ i jače stište ruku kneza Vasilija.
„Čujte, kneže“, reče ona, „ja vas nikada nisam molila, nikad vas
neću moliti, i nikad vam nisam pominjala prijateljstvo moga oca
IV prema vama. Ali sada, Bogom vas preklinjem, učinite mi ovo za
moga sina, pa ću vas večno smatrati za svog dobrotvora“, dodade
ona užurbano. „Ne, nemojte da se ljutite nego mi dajte reč. Molila
Ana Pavlovna se nasmehnu i obeća da će uzeti preda se Pjera koji
sam Galicina, ali me je on odbio. Budite onaj zlatan čovek koji
je, kao što je ona to znala, bio sa očeve strane rod knezu Vasiliju.
ste nekada bili“, govoraše ona trudeći se da se smeši, premda su
Ona starija dama što je pre sedela sa tetkom brzo ustade i stiže
joj oči bile pune suza.
kneza Vasilija u predsoblju. S lica joj se u času izgubi sve dosada-
„Papa, mi ćemo zadocniti“, reče kneginjica Elen, okrenuvši
šnje pretvaranje kako se ona bajagi interesuje za ovo veče i goste.
svoju lepu glavu na antičkim ramenima, očekujući oca kod vrata.
Dobro i isplakano njeno lice izražavaše sad samo brigu i strah.
No uticaj u svetu je kapital koji treba štedeti da se ne potroši.
„Pa možete li mi reći što o mom Borisu, kneže?“, reče ona Knez Vasilij je to znao, pa kad je jednom uvideo da ako počne
stigavši ga u predsoblju; ona izgovaraše ime Boris sa naročitim posredovati za svakoga ko ga zamoli, da tada uskoro neće moći ni
naglaskom na o. „Ja ne mogu duže ostati u Petrogradu. Recite mi za sebe moliti – on je retko upotrebljavao svoj uticaj. Ali u stvari
kakve vesti mogu odneti mom jadnom dečku.“ kneginje Drubecke on ipak, posle ovog njenog novog vapaja, oseti
Kraj svega toga što je knez Vasilij nerado pa skoro i neučtivo nešto nalik na ukor savesti.
slušao ovu stariju damu, te pokazivao čak i nestrpljenje, ona se Jer ona ga je podsetila na nešto što je bilo istina: on je za prve
umiljato i dirljivo smejaše na nj pa, da joj ne bi umakao, uzela ga svoje uspešne korake u službi imao da zahvali kneginjinom po-
beše za ruku. kojnom ocu. Osim toga, on je video po njenom držanju da je ovo
„Vama to nije ništa da kažete jednu reč caru i moj će Boris jedna između onih žena, a naročito majki, koje kad jednom uvrte
odmah biti premešten u gardu“, moljaše ga ona. sebi što u glavu, one se neće okaniti dok im se ne učini što traže;
„Verujte mi da ću učiniti sve što mogu, kneginjo“, odgovaraše u protivnom slučaju su gotove na svakodnevna pa i češća dosađi-
knez Vasilij, „ali meni je teško da molim cara; ja bih vam saveto- vanja, pa čak i na scene. Ta poslednja okolnost poče da ga koleba.
vao da se obratite pravo Rumjancovu, preko kneza Galicina: to „Mila Ana Mihajlovna“, reče on sa svojom svagdašnjom fa-
bi bilo pametnije.“ milijarnošću i s dosadom u glasu, „meni je skoro nemogućno da
48 Lav Tolstoj Rat i mir I 49

učinim to što vi želite; ali, da vam dokažem koliko vas volim i gospodin Buonaparte se posadio na prestolu pa čovek ispunjava
koliko cenim uspomenu na vašeg pokojnog oca, ja ću da učinim narodne želje! O! ta to je zanosno lepo! Ne, od toga čovek može
ono što je nemogućno: sin će vaš biti premešten u gardu, evo vam poludeti. Čovek mora prosto da pomisli da je valjda ceo svet
moja reč. Jeste l’ zadovoljni?“ izgubio glavu.“
„Mili moj, dobrotvoru naš! Ja se drugom čemu nisam ni nadala Knez Andrej se nasmehnu, zagledavši se pravo u lice Ane
od vas, ja sam znala kako ste vi dobri.“ Pavlovne.
On pođe. „Bog mi je dao krunu, teško onome ko je darne!“, reče on reči
„Čekajte, dve reči. Pa kad već bude premešten u gardu…“ Tu Bonapartine što ih je ovaj izgovorio kad je sebi stavljao krunu
ona ušeprtlji… „Vi ste u dobrim odnosima sa Mihailom Ilari- na glavu. „Kažu da je bio divan kad je izgovarao te reči“, dodade
onovičem Kutuzovom… pa eto preporučite mu mog Borisa za knez Andrej pa ponovi te reči i italijanski: „Dio me la dona, guai
ađutanta. Tada bih bila bezbrižna, i tada bih već…“ a chi la tocca!“
Knez Vasilij se nasmehnu. „Nadam se“, nastavljaše Ana Pavlovna, „da je to bila najzad
„E, to vam ne obećavam. Vi ne znate kako sa svih strana saleću još ona jedna kaplja koja će da prepuni čašu. Vladari sad već ne
Kutuzova otkako je imenovan za glavnog komandanta. On mi je mogu više da podnose tog čoveka koji sve ugrožava.“
sam govorio kako su se valjda sve moskovske gospođe dogovorile „Vladari!… Ja ne govorim o Rusiji“, reče vikont učtivo i očaj-
da mu utrape sve svoje sinove za ađutante.“ no: „Vladari! A šta su oni učinili za Luja XVIII, za kraljicu, za
„Ne, obećajte mi, ja vas sad ne mogu pustiti, mili dobro­tvo­re Jelisavetu? Ništa“, nastavljaše on padajući u vatru. „I verujte mi,
moj…“ oni sad ovo podnose kaznu za svoje izdajstvo burbonskoj stva­
„Papa“, ponovi opet onim istim tonom lepotica, „ta zadoc- ri. Vladari!… Ta oni još šilju poklisare da pozdrave tog oti­ma­ča
nićemo!“ prestola!“
„No, do viđenja, zbogom. Eto vidite!…“ I tu on, prezrivo uzdahnuvši, opet izmeni položaj. Knez Ipolit,
„Dakle sutra ćete reći caru?“ koji dugo posmatraše vikonta na lornjet, okrenu se svim telom
„Neizostavno, a za Kutuzova vam ne obećavam.“ prema maloj kneginji pa, zamolivši od nje iglu, poče da joj poka-
„Ne, obećajte mi, obećajte mi, Basile“, reče za njim Ana Mi- zuje, crtajući iglom po stolu, kondeovski grb. On joj objašnjavaše
hajlovna sa osmejkom mlade kokete, koji joj je nekad možda taj grb sa takvim ozbiljnim izgledom baš kao da ga je kneginja
bio prirodan, a sad se nimalo nije slagao sa njenim iznurenim molila za to.
licem. Ona očigledno beše zaboravila svoje godine, pa je puštala „Štit sa crvenim i plavim uzanim zupčastim prugama – to vam
u saobraćaj, po navici, sva svoja stara ženska sredstva. Ali tek što je grb doma Konde“, govoraše on. Kneginja ga slušaše smešeći se.
je knez bio izišao, njeno lice uze opet onaj isti hladan i pretvoran „Ako Buonaparte još godinu dana ostane na francuskom pre-
izraz koji je bio na njemu pre. Ona se vrati grupi u kojoj je vikont stolu“, nastavljaše vikont započeti razgovor, sa izgledom čoveka
i dalje besedio pa se opet načini da bajagi sluša, očekujući zgodan koji ne sluša druge, nego koji u stvari koju on zna bolje od sviju
čas da ode jer je svoj posao svršila. prati tok samo svojih misli, „onda će stvari zabrazditi isuviše
„A kako vam se sviđa ta poslednja komedija sa krunisanjem u daleko. Intrigom, nasiljem, progonstvom, smrtnim kaznama
Milanu?“, reče Ana Pavlovna. „Ili jedna nova komedija: stanovnici francusko društvo – ja tu mislim dobro francusko društvo – biće
Đenove i Luke izjavljuju svoje želje gospodinu Buonaparteu, a zanavek uništeno, a tada…“
50 Lav Tolstoj Rat i mir I 51

On smače ramenima i raširi ruke. Pjer tu kanda htede nešto da „Ubistvo vojvode Engienskog“, reče monsieur Pjer, „bilo je dr-
rekne, ovaj razgovor ga interesovaše, ali ga prekide Ana Pavlovna žavna potreba, i ja vidim veličinu duše baš u tom što se Napoleon
koja je pratila svaki njegov pokret. nije bojao da odgovornost za to primi na sebe samog.“
„Imperator Aleksandar“, reče ona sa setom koja je uvek pratila „Bože moj, Bože!“, reče strašnim šapatom Ana Pavlovna.
svaki njen govor o carskoj porodici, „izjavio je da će on ostaviti „Pa zar vi odobravate ubistvo?… Kako, monsieur Pjere, zar vi
samim Francuzima da sebi izberu oblik vladavine. I ja mislim, u ubistvu gledate veličinu duše!“, reče mala kneginja smešeći se i
nema sumnje, da će se sav francuski narod, oslobodivši se od tog primičući k sebi svoj rad.
otimača, baciti u naručje zakonitog kralja“, reče Ana Pavlovna „Oho! oho!“, dobacivahu razni glasovi.
trudeći se da bude ljubazna sa emigrantom i rojalistom. „Divota!“, reče knez Ipolit engleski, pa poče da se udara po
„To je dosta sumnjivo“, reče knez Andrej. „Gospodin vikont kolenu. Vikont samo što smače ramenima.
potpuno opravdano drži da su stvari otišle već isuviše daleko. Ja Pjer pobedno pogleda iznad naočara na slušaoce.
mislim da će vraćanje na stari poredak poteže ići.“ „Ja to stoga kažem“, nastavi on smelo, „što su Burboni kuka-
„Koliko sam ja mogao čuti“, umeša se u razgovor Pjer opet poru- vički pobegli ispred revolucije ostavivši narod na milost i nemilost
menevši, „skoro sve plemstvo je već prešlo na Bonapartinu stranu.“ anarhiji; a samo je Napoleon jedini bio kadar da razume revoluciju
„To pričaju bonapartiste“, reče vikont ne gledajući na Pjera. i da je savlada, pa se stoga, radi opšteg dobra, nije mogao zausta-
„Danas je teško doznati pravo javno mnenje u Francuskoj.“ vljati pred životom jednog čoveka.“
„To je kazao Buonapart“,4 reče knez Andrej sa podsmehom. „Je l’ po volji da pređete kod onog tamo stola?“, reče mu Ana
Videlo se da mu se vikont ne dopada i da je, premda nije gledao u Pavlovna. Ali Pjer joj ne odgovori no produži započeti govor.
vikonta, svojim rečima na njega ciljao. „’Ja sam im pokazao put ka „Ne“, govoraše on oduševljavajući se sve više i više, „Napo-
slavi: oni ne htedoše’“, reče on posle kraćeg ćutanja ponavljajući leon je veliki zato što je postao viši od revolucije, što je u klici
opet Napoleonove reči: „’a kad sam im otvorio svoja predsoblja, ugušio njene zloupotrebe zadržavši od nje sve što je bilo dobro:
oni nagrnuše gomilama’… Ne znam u kolikoj meri je on imao i jednakost građana, i slobodu govora i štampe. I samo je stoga
pravo da tako govori.“ zadobio vlast.“
„Ni u kolikoj“, dobaci vikont. „Posle ubistva vojvode Engien- „Da, ali da se on, uzevši vlast u ruke, nije njome poslužio za
skog i najpristrasniji ljudi prestali su da gledaju u njemu heroja. ubistvo, nego da ju je predao zakonitom kralju“, reče vikont, „ja
Jer ako je on nekima tamo baš i bio heroj“, reče vikont obraćajući bih ga tada nazvao velikim čovekom.“
se Ani Pavlovnoj, „danas, posle ubistva vojvode, imamo jednog „On to ne bi ni mogao učiniti jer narod je njemu dao vlast u
mučenika više na nebesima, a jednog heroja manje na zemlji.“ ruke samo zato da ga kurtališe od Burbona, a i stoga što je narod
Još Ana Pavlovna i drugi ne stigoše da osmehom odadu prizna- odmah video u njemu velikog čoveka. Revolucija je bila velika
nje tim vikontovim rečima, kad li se Pjer opet utače u razgovor, a stvar“, produžavaše mesje Pjer, iskazujući tom drskom i izazivač-
Ana Pavlovna, mada je slutila da će on sad reći nešto neumesno kom pretpostavkom svoju veliku mladost i mladačku želju da sve
i nezgodno, sad već nije mogla da ga zadrži. što potpunije iskaže.
„Zar revolucija i careubistvo velika stvar?… No… posle toga…
4 U vremenu ovde opisanom svet još nije tačno znao kako glasi Napole- Ama što ne biste vi prešli kod onog drugog stola?“, ponovi sirota
onovo prezime, te se ono i ovde javlja u raznim oblicima. Ana Pavlovna.
52 Lav Tolstoj Rat i mir I 53

„Rusoov Društveni ugovor“,5 reče vikont sa kratkim osmehom. „A zarobljenici u Africi što ih je poubijao?“, reče i mala kne-
„Ja ne govorim o ubistvu vladara. Ja sad govorim o idejama.“ ginja. „Ta to je strahota!“ I ona smače ramenima.
„Da, o idejama pljačkanja, ubistva i careubistva“, prekide ga „Skorojević!… Pa neka kaže što ko hoće!“, reče knez Ipolit.
opet ironičan glas. Monsieur Pjer nije znao kome pre da odgovara, te samo po-
„To su bile krajnosti, naravno, ali nije u njima sav značaj i smi- gleda sve i osmehnu se. Njegov osmeh bio je ne kao kod drugih
sao, nego je smisao u oslobođenju od predrasuda, u jednakosti svih ljudi, koji se stapa sa neosmehom. Kod njega, naprotiv, kad bi se
građana; a sve te ideje Napoleon je zadržao u svoj njihovoj snazi!“ pojavio osmeh, onda bi najedared, u trenu oka, iščezlo ono nje-
„Sloboda i jednakost“, reče vikont prezrivo baš kao da se bio govo ozbiljno i čak unekoliko sumorno lice, a javljalo bi se drugo,
odlučio da najzad ozbiljno dokaže ovom žutokljuncu svu glupost detinje, dobro, čak priglupo, i koje vas čisto moli da mu oprostite.
njegovih reči: „ama sve su to, brate, samo bučne reči koje su se već Vikontu koji je sad prvi put bio s njime u društvu bi najedared
odavno izigrale. Jer gde je taj koji ne voli slobodu i jednakost? Još jasno da ovaj mlađani jakobinac nije ni izdaleka tako strašan kao
je Spasitelj naš propovedao slobodu i jednakost… Pa zar su posle što su njegove reči. Svi ućutaše.
Revolucije ljudi postali srećniji? Naprotiv. Mi smo želeli slobodu, „Pa kako će čovek da vam svima najedared odgovara?!“, reče
a Napoleon ju je uništio.“
knez Andrej. „A osim toga, u postupcima jednog državnika treba
Knez Andrej sa osmehom pogledaše čas na Pjera, čas na vikon-
svagda razlikovati postupke privatnog lica, vojskovođe i vladara.
ta, čas opet na domaćicu… U prvom trenutku tog Pjerovog ispada
Ja bar tako mislim.“
Ana Pavlovna se bila prepala, kraj sve svoje naviknutosti na ljude,
„Naravna stvar“, prihvati Pjer, obradovan potporom koja mu
ali kad je videla da je vikont, kraj svih Pjerovih bogohulnih reči,
se pojavi.
ostajao ipak hladan, i kad se uverila da se te Pjerove reči sad već
„Hteli – ne hteli, ali moramo priznati“, nastavljaše knez An-
ne mogu zabašuriti, ona pribra snagu pa, pridruživši se vikontu,
napade na besednika. drej, „Napoleon je, kao čovek, velik na Arkolskom mostu, pa u
„Ali, dragi moj mesje Pjere“, reče ona, „s kojim pravom nazi- bolnici u Jafi kad se ono rukuje sa zaraženima od kuge, ali ima
vate vi velikim čoveka koji je mogao pogubiti vojvodu – ili, najzad, drugih nekih postupaka koje je opet teško pravdati.“
prosto čoveka – bez suda i bez krivice?“ Knez Andrej, koji je očigledno hteo da malo ublaži Pjerov ne-
„A ja bih opet zapitao“, reče vikont, „kako monsieur objašnjava spretni govor, diže se spremajući se da ode i dajući znak svojoj ženi.
18. brimer?6 Zar to nije prevara? Ta to je jedna prosta kockarska Knez Ipolit se najedared diže pa, zadržavajući ih sve znacima
podvala koja ni najmanje ne liči na način delanja velikog čoveka.“ ruke i moleći ih da sednu na jedan časak, poče govoriti:
„Danas sam čuo jednu divnu moskovsku anegdotu, pa hoću
5 Fr.: Du contrat social, 1762 – znamenito delo Ž. Ž. Rusoa. Po pišče- da i vas malo njome počastim. Izvinite, vikonte, ja to moram
vom mišljenju, društveni život zasniva se na sporazumu i ugovoru: sva- ruski ispričati, inače će biti teško osetiti svu so anegdote.“ I sad
ki ugovarač otuđuje, odriče se svoje lične slobode i daje je društvu, i knez Ipolit poče da govori ruski, ali takvim izgovorom kakvim
obavezuje se da će se pokoriti izrazu opšte volje. Ta knjiga je imala velik
govore Francuzi koji su proveli možda godinu dana u Rusiji. Svi
uspeh, te je, više ili manje pravilno shvaćena, nadahnjivala većinu poli-
tičara Francuske revolucije. zastadoše: tako je živo i energično zahtevao knez Ipolit pažnju za
6 18. brimer – dan kada je Bonaparta, vrativši se iz Egipta, oborio Direk- svoju priču.
torijum uz pomoć Fušera, Sieja i svog brata Lisijana, 9 novembra 1799, „U Moskvi ima jedna gospođa, dama. I ona velika tvrdica. Njoj
osme godine od ustanovljavanja republike. bilo potrebno imati dva lakeja za kočija. I vrlo visok – krupan. To
54 Lav Tolstoj Rat i mir I 55

je bilo njenom ukusu. I ona je imala sobaricu, još većma visok. okrenu i, sa hrišćanskom smernošću, iskazujući mu oproštaj za
Ona kazala…“ njegov ispad, manu na njega glavom i reče mu:
Tu se knez Ipolit zamisli očigledno teško misleći. „Nadam se da ćete mi još doći, ali se nadam i da ćete izmeniti
„Ona kazala… da, ona kazala devojci sobarici: ’Obuci livreju svoje mišljenje, mili moj monsieur Pjere“, primeti mu ona.
i ajdemo sa mnom, za kočija, praviti vizite’“. Kad mu ona to reče, on joj ništa ne odgovori, samo joj se po-
Tu knez Ipolit zarza i zakikota se mnogo pre svojih slušalaca, kloni i pokaza svima svoj osmeh koji ništa nije govorio osim samo
što je učinilo za pripovedača nepovoljan utisak. Ali mnogi, a među ovo: „More, lako ćemo za naša razna mišljenja, ali vi valjda vidite
njima i starija dama i Ana Pavlovna, ipak se osmehnuše. kakvo sam ja dobro i slavno momče“. I svi, pa i Ana Pavlovna,
„Ona se odvezla. Najedared načinio se jak vetar. Devojka iz- osetiše da je zbilja tako.
gubila kapa, a duge kose se raščešljali.“ Knez Andrej izađe u predsoblje pa, podmetnuvši ramena lake-
Tu on već ne mogaše da se dalje uzdržava pa se poče grčevito ju koji mu prebacivaše ogrtač, ravnodušno slušaše čavrljanje svoje
smejati i kroz taj smeh progovori: žene sa knezom Ipolitom, koji takođe izađe u predsoblje. Knez
„I sav svet doznô!“ Ipolit stojaše pored lepe bremenite žene i beše se zagledao pravo
I time se priča svršila. Premda se nije moglo videti zašto ju je u nju na lornjet. „Vratite se u sobe, Anet: ozepšćete“, govorila je
pričao i zašto ju je trebalo pričati baš na ruskom, no Ana Pavlovna mala kneginja praštajući se sa Anom Pavlovnom. „Rešeno je!“,
i drugi oceniše velikosvetsku ljubaznost kneza Ipolita koji je tako dodade ona polako.
prijatno završio neprijatan i neljubazan ispad monsieur Pjera. Ana Pavlovna je već bila stigla da se razgovori i sporazume sa
Razgovor se posle anegdote raspršta na sitna neznačajna čavrljanja Lizom: da uda zaovicu mlade male kneginje za Anatola.
o budućem i o prošlom balu, o pozorišnoj predstavi, o tom ko će „Ja se u vas uzdam, mila moja“, reče Ana Pavlovna takođe
se s kim i gde će se sastati. polako. „Vi ćete joj pisati pa ćete mi reći šta će vam ona na to
odgovoriti. Doviđenja!“ I ona ode iz predsoblja.
Knez Ipolit priđe mladoj kneginji pa, saginjući sasvim uz nju
V svoje lice, poče joj polušapatom nešto govoriti.
Dva lakeja, jedan kneginjin, drugi njegov, čekajući kad će oni
Zahvalivši se Ani Pavlovnoj na njenom čarobnom poselu, gosti dovršiti razgovor, stojahu sa šalom i redengotom i slušahu njihov,
se staše razilaziti. za njih nerazumljiv, francuski govor, s takvim licima kao da razu-
Pjer beše pravi grmalj. Debeo, viši od običnog ljudskog rasta, meju što se govori, ali bajagi neće to da pokažu. Kneginja je, kao
plećat, sa ogromnim crvenim rukama, on, štono kažu, nije umeo i uvek, govorila smešeći se, a i slušala je smejući se.
ni ući u salon, a još manje je znao izaći iz njega, to jest: da pred „Baš volim što nisam otišao kod poslanika“, reče knez Ipolit:
izlaskom rekne nešto prijatno. Osim toga, bio je i rasejan. Dižući „dosadno, brate!… Nego divno ovo veče – jelte da je divno?“
se da ide on, mesto svog šešira, uze trorogi šešir sa generalskim „Kažu da će bal tamo biti vanredno lep“, odgovori mu kneginja
perjem i držao ga je, čupkajući perjanicu, sve dok general ne zaiska trgnuvši naviše svoju usnicu sa garavim gustim maljama. „Sve
da mu ga vrati. Ali svu tu svoju rasejanost i neveštinu da uđe u lepe ženske biće tamo.“
salon i da u njemu razgovara Pjer je nadoknađivao iskazivanjem „Pa neće sve jer eto vi tamo nećete biti“, reče knez Ipolit ra-
dobrodušnosti, jednostavnosti i skromnosti. Ana Pavlovna mu se dosno se smejući, pa zgrabivši šal od lakeja, čak i odgurnuvši ga,
56 Lav Tolstoj Rat i mir I 57

poče da ga namešta na kneginjina ramena. Bilo zbog neveštine, ili kanabe, dohvati s police prvu knjigu što mu dođe pod ruku – to
možda namerno – niko to ne bi mogao tačno razabrati – on dugo behu Cezarovi Zapisi – pa poče, nalaktivši se, da čita iz sredine.
nije uklanjao ruke kad je šal već bio prebačen i namešten – te je „Šta ti to učini sa mlle Šerer? Ona će se sad ozbiljno razboleti“,
skoro grlio mladu ženu. reče knez Andrej ulazeći u kabinet i tarući male bele ručice.
Ona se graciozno, ali neprestano smešeći se izvi iz njegovih Pjer mu se okrete svim telom, tako da kanabe zaškripa, okrenu
ruku, okrenu se i pogleda na muža. Knez Andrej je skoro žmurio dobro raspoloženo lice knezu Andreju, osmehnu se i odmahnu
– toliko je izgledao umoran. rukom. „Ne, taj abat je vrlo zanimljiv, samo što pogrešno shvata
„Jeste l’ gotovi?“, zapita on ženu razgledajući je. stvar… Po mom shvatanju, večni mir je sasvim mogućan, ali… ja ne
Knez Ipolit brzo obuče svoj redengot, koji mu je, po najnovijoj znam kako to da kažem… ali samo ne političkom ravnotežom…“
modi, bio čak do ispod peta, pa, saplećući se u njemu, potrča na Knez Andrej se očevidno ne interesovaše tim apstraktnim
trem za kneginjom, koju je lakej dizao i nameštao u karuce. razgovorima.
„Do viđenja, kneginjo“, vikaše on saplećući se jezikom isto „Ne sme se to, mon cher, svugde govoriti sve što misliš… No
kao i nogama. šta je, jesi l’ se već jednom odlučio na nešto? Hoćeš li u gardijsku
Kneginja se, skupljajući haljinu, nameštala u kolskoj pomrčini, konjicu ili u diplomate?“, zapita ga knez posle trenutnog ćutanja.
a njen muž je napolju nameštao sablju. Knez Ipolit, pod izgovo- „Zamislite: ja još nikako ne znam.“
rom da im pomogne, samo im je smetao. „Znam… ali ipak se moraš na nešto odlučiti. Tvoj otac čeka.“
„Dozvolite, gospodine“, obrati se knez Andrej hladno-nepri- Pjer je još kao dete od deset godina bio poslat sa guvernerom
jatno, na ruskom jeziku, knezu Ipolitu koji mu je smetao da prođe. abatom u inostranstvo, gde je proveo do svoje dvadeset prve go-
„Čekam te, Pjere“, izgovori umiljato i nežno taj isti glas kneza dine. Kad se vratio u Moskvu, otac otpusti abata, a mladiću reče:
Andreja. „Ti sad pođi u Petrograd, promotri sve pa nešto izaberi. Ja
Forajtor krenu konje, a karuce zatutnjiše točkovima. Knez pristajem na sve. Evo ti pismo za kneza Vasilija, a evo ti i novac.
Ipolit se smejaše isprekidano, stojeći na kućnom ulazu i očekujući Piši mi o svemu, a ja sam tu da te u svemu pomognem.“ Pjer je
vikonta kojega je obećao da odveze do kuće. već tri meseca birao karijeru i ništa nije radio. I o tom izboru mu
„No, dragi moj, ta vaša mala kneginja je zbilja zlatna“, reče je sad govorio knez Andrej. Pjer se pogladi po čelu. „Nego on
vikont posadivši se sa Ipolitom u karucama. „Vrlo mila“, tu on mora da je mason“, reče on misleći na abata kojega je video na
poljubi vrhove svojih prstiju, „i prava pravcata Francuskinja.“ večernjem poselu.
Ipolit zarza i zasmeja se. „Sve su to neostvarljive mašte“, zadrža ga opet knez Andrej,
„Vi ste bogme jedan užasan čovek, kraj sveg vašeg bajagi ne- „nego ded da razgovaramo o nečem pametnijem. Jesi l’ bio u
vinog izgleda“, nastavljaše vikont. „Žao mi je tog sirotog muža, gardi?…“
tog oficirčića što se onako koči i izigrava neku vladarsku ličnost.“ „Ne, nisam bio, ali evo šta mi pade na pamet, i to sam hteo da
Ipolit opet zarza i kroz smeh reče: vam kažem. Sad je rat protiv Napoleona. Da je to neki rat za slobo-
„A vi rekoste da su ruske dame lošije od francuskih? Treba du, ja bih još razumeo i prvi bih stupio u vojsku; ali pomagati Engle-
samo znati pristupiti poslu.“ skoj i Austriji protiv najvećeg čoveka na svetu…to, brate, nije lepo.“
Pjer, dovezavši se ranije, kao domaći blizak čovek, ode pra- Knez Andrej samo što smače ramenima na Pjerove detinjaste
vo u kabinet kneza Andreja pa odmah, po svojoj navici, leže na reči. Po licu mu se videlo da smatra da na takve gluposti ne treba ni
58 Lav Tolstoj Rat i mir I 59

odgovarati. Ali zbilja, na to naivno pitanje teško je bilo i odgovoriti ’Je l’ to onaj poznati knez Andrej?’ Na moju časnu reč!“ Tu se ona
šta bilo drugo osim ono što je knez Andrej odgovorio: zasmeja. „Tako ga rado svuda primaju. On vrlo lako može postati
„Pa kad bi svi ratovali samo po svojim ubeđenjima, onda ra- i carev ađutant. Možda ste i čuli, car se vrlo milo razgovarao s
tova ne bi ni bilo“, reče on. njim. Ja i Aneta smo govorile da bi se to vrlo lako dalo udesiti.
„Pa to bi baš i bilo divno“, reče Pjer. Kako vi mislite?“
Knez Andrej se osmehnu: Pjer pogleda na kneza Andreja pa, primetivši da se ovaj razgo-
„Vrlo je mogućno da bi to bilo divno, ali toga nikad biti neće…“ vor njegovom drugu ne dopada, on joj ništa ne odgovori.
„Pa lepo, a što vi onda idete u rat?“, zapita ga Pjer. „Kad polazite?“, zapita je on.
„Zašto? Ne znam. Tako treba. Osim toga, ja idem stoga što ovaj „Ah, ne govorite mi, molim vas, o tom odlasku, neću ni da
život kojim ja ovde živim, taj život mi se, brate, nimalo ne dopada.“ čujem o njemu“, poče kneginja da govori takvim kapriciozno-ne-
stašnim tonom kakvim je govorila sa Ipolitom u salonu, a koji
tako očigledno nije priličio porodičnom krugu čiji je Pjer bio
VI skoro član. „Danas, kad sam pomislila da ću sad morati najedared
prekinuti sve ove meni dragocene veze… A posle, ti valjda znaš,
U susednoj sobi zašušta ženska haljina. Baš kao trgnuvši se iz nekog André?“, ona značajno namignu na muža. „Mene je strah! Mene
zanosa, knez Andrej se strese, a lice mu dobi onaj isti izraz što ga je strah!“, prošaputa ona sa drhtavicom u leđima.
je imao u salonu Ane Pavlovne. Pjer spusti noge sa kanabeta. Uđe Muž je pogleda sa takvim izrazom baš kao da se iznenadio kad
kneginja. Ona beše već u drugoj, domaćoj i onako isto elegantnoj i je primetio da u sobi ima još nekoga osim njega i Pjera, pa se sa
svežoj haljini. Knez Andrej ustade učtivo joj primičući naslonjaču. hladnom učtivošću obrati ženi: „Čega se ti bojiš, Lizo? Ne mogu
„Zašto li – ja to često mislim“, progovori ona, kao i obično na da razumem“, reče on.
francuskom, žurno ali pažljivo sedajući u naslonjaču, „zašto li se „Eto kakvi su svi muški sebičnjaci – svi, svi su sebičnjaci! Eto,
Anet nije udala? Kako ste svi vi, gospodo, glupi što se niste koji on me sad zbog svog ćefa – Bog bi ga znao zašto! – ostavlja, i
njome oženili? Vi mene izvinite, ali vi se, brate, ništa u ženama ne zatvara me samu u selo.“
razumete. Nego kako ste vi jaki u prepirkama, monsieur Pjere!“ „Sa ocem i sestrom, ne zaboravi“, polako joj reče knez Andrej.
„Ja se eto i s vašim mužem neprestano prepirem; ne znam „Ipak samu, bez mojih prijatelja… I još bi hteo da se ne bojim.“
šta mu je te hoće da ide u rat“, reče najedared Pjer obraćajući se Ton njen bio je već gunđajući, usna joj se podiže dajući licu
kneginji bez ikakvog snebivanja i ustručavanja, što je inače tako ne radostan, nego živinski, veveričji izraz. Ona ućuta baš kao da
obično u odnosima mladog muškarca prema mladom ženskinju. je smatrala da bi bilo nepristojno govoriti pred Pjerom o svojoj
Kneginja se trže. Očigledno, Pjerove reči su je darnule u živac. trudnoći, dok se u tome baš i sastojala sva suština stvari.
„Ah, ta i ja mu to govorim!“, reče ona. „Ja ne razumem, nikako „Ja ipak nisam razumeo čega se ti bojiš“, reče polako knez
ne razumem zašto vi muški ne možete da živite bez rata? Zašto Andrej ne skidajući očiju sa žene. Kneginja pocrvene i očajno
mi ženske ništa ne tražimo, ništa nam ne treba? No eto, budite odmahnu uvis rukama.
nam vi sudija. Ja mu neprestano govorim: on je ovde stričev ađu- „Ne, Andreje, ja ti kažem: ti si se mnogo, mnogo izmenio…“
tant – sjajan položaj. Svi ga tako dobro znaju, svi ga mnogo cene. „Tvoj lekar ti naređuje da uveče ranije ležeš“, reče knez Andrej.
Onomad kod Apraksinih baš sam lepo čula kako jedna dama pita: „Trebalo bi da ideš da spavaš“
60 Lav Tolstoj Rat i mir I 61

Kneginja ništa ne reče, a njena kratka garava gornja usna za- „Bože moj, Bože moj!“, izgovori kneginja pa, držeći jednom
drhta; knez Andrej, ustavši i smaknuvši ramenima, prođe po sobi. rukom sabranu suknju, priđe k mužu i poljubi ga u čelo.
Pjer iznenađeno i naivno gledaše preko naočara čas na njega „Oprosti, Lizo“, reče knez Andrej dižući se i ljubeći joj ruku
čas na kneginju pa se pokrenu baš kao da je i on hteo da ustane, učtivo kao nekoj tuđoj ženi.
ali se opet predomisli. Prijatelji zaćutaše. Ni jedan ni drugi ne počinjahu da govore.
„Najposle šta me se tiče što je tu monsieur Pjer“, reče najeda- Pjer pogledaše na kneza Andreja, knez Andrej trljaše čelo svojom
red mala kneginja a lepo joj se lice najedared razvuče u plačljivu malom rukom.
grimasu. „Ja sam ti već odavno to htela da kažem, Andreje: zašto „Hajdemo da večeramo“, reče on uzdahnuvši i upućujući se
si se ti prema meni tako izmenio? Šta sam ti učinila? Ti ideš u vratima.
vojsku, ti nemaš srca za mene! Zašto?“ Uđoše u elegantnu, sasvim novu, bogato uređenu trpezariju.
„Lizo!“, samo što reče knez Andrej, ali u toj reči beše i molba, i Sve, od salveta do srebra, do fajansa i do rezanog stakla, nosilo
pretnja i, što je glavno, uverenost u to da će se ona i sama pokajati je na sebi onaj naročiti otisak novine koji se viđa u kući mladog
za svoje reči. No ona užurbano nastavi: „Ti se ponašaš prema meni bračnog para. Usred večere knez Andrej se nalakti pa, kao čovek
kao prema kakvoj bolesnici ili kao prema detetu. Ja sve to vidim. koji već odavno ima nešto na srcu pa se sad najedared iznenada
Zar si ti takav bio pre pola godine?“ odlučio da se izgovori, poče govoriti sa izrazom živčane razdraže-
„Lizo, ja vas molim da prestanete“, reče knez Andrej još iz- nosti u kakvoj Pjer svoga prijatelja još nikada nije video:
razitije. „Nikada, nikada se, brate, nemoj ženiti! Evo ti moj savet: ne
Pjer, koji je sve više i više dolazio u uzbuđenje za vreme tog ženi se sve donde dok ne mogneš reći sam sebi da si stvorio sve
razgovora, ustade i priđe kneginji. On kanda ne mogaše da pod- što si mogao, i donde dok ne prestaneš voleti onu ženu koju si
nese da vidi suze, te je mogao i sam svakog trenutka da se zaplače. izabrao, te dok je jasno ne razgledaš, jer ćeš se, brajko, žestoko i
„Umirite se, kneginjo. Vama se to tako čini jer, ja vas uvera- nepopravljivo prevariti… Ženi se kao starac koji nije ni za šta…
vam, ja sam i sam iskusio… zašto… jer… Ne, izvinite, strano lice Inače će da propadne sve ono što je u tebi dobro i visoko. Sve će
je tu suvišno… Ne, umirite se… Zbogom ostajte.“ da ti propadne parče po parče. Da, da, da! Ne gledaj me s takvim
Knez Andrej ga zaustavi uhvativši ga za ruku. čuđenjem. Ako uopšte očekuješ od sebe nešto u budućnosti, ti
„Ne, čekaj, Pjere. Kneginja je tako dobra da neće hteti da me ćeš posle na svakom koraku osećati da je za tebe sve svršeno,
liši uživanja da provedem s tobom ovo veče.“ sve zatvoreno osim domaćeg salona. gde ćeš da se izjednačiš sa
„Eto, on samo o sebi misli“, reče kneginja ne zadržavajući dvorskim lakejem i idiotom… Ali… ne vredi…“
svoje ljutite suze. On energično odmahnu rukom.
„Lizo!“, reče suvo knez Andrej, dižući ton na visinu koja poka- Pjer skide naočari od čega mu se lice izmeni te još jače iskazi-
zuje da je njegovom strpljenju već došao kraj. I tu se sad najedared vaše dobrotu. On iznenađeno posmatraše svoga prijatelja.
maločašnji ljutit veveričji izraz lepoga lišca kneginjinog zameni „Moja žena je“, nastavljaše knez Andrej, „jedno krasno čeljade.
izrazom straha koji beše i zanosan i izazivaše sažaljenje. To ti je jedna između onih retkih žena sa kojom možeš da budeš
Ona sa strane pogleda svojim divnim očicama na muža, a na spokojan za svoju čast; ali, Bože moj, šta ja ipak danas ne bih dao
licu joj se pokaza onaj bojažljivi i pokajnički izraz kakav se viđa da nisam oženjen! To ja samo tebi, i to prvom tebi, govorim jer
kod pseta koje brzo ali slabo maše pokunjenim repom. te volim.“