OD ISTOG AUTORA

NIKOM NI REČI
NESTAO ZAUVEK
SAMO JEDNA PRILIKA
JEDAN JEDINI POGLED
OBEĆAJ MI
NEVIN
ŠUMA
UHVAĆEN
ODANI
ŠEST GODINA
DRŽI SE
NEZNANAC
NEDOSTAJEŠ MI
AKO ME JEDNOM PREVARIŠ
NE ODUSTAJ
BEŽI
PRAVI SE MRTAV
Harlan Coben - Dečak iz šume

Naslov originala

Harlan Coben
THE BOY FROM THE WOODS
 Benu Sevijeru,
uredniku i prijatelju,
dvanaest knjiga i idemo dalje
 Iz Službenog glasnika Severnog Džerzija
18. april 1986.

U ŠUMI PRONAĐEN
NAPUŠTEN „DIVLJI DEČAK”
Otkriće „Pravog Moglija”
obavljeno velom tajne

VESTVIL, Nj. Dž. - U jednom od najčudnijih slučajeva u skorijoj istoriji, u nacionalnom parku
Ramapo, u blizini gradića Vestvila, otkriven je raščupan dečak, za koga se procenjuje da ima
između šest i osam godina, i koji je tamo živeo sam. Što je još čudnije, nadležni organi
nemaju pojma ni ko je dotični dečak ni koliko je bio tamo.
„Kao Mogli iz filma ’Knjiga o Džungli’”, rekao je zamenik šerifa Vestvila Oren Karmajkl.
Dečaka - koji govori i razume engleski, ali ne zna kako se zove - prvi su primetili Don i
Lesli Kac, planinari iz Kliftona u Nju Džerziju. „Raspremali smo stvari posle izleta kada smo
začuli neko šuštanje u šumi”, rekao je gospodin Kac. „Isprva sam se zabrinuo da nije
medved, ali onda smo ga ugledali kako trči, jasno kao dan.”
Posle tri sata dečaka su pronašli šumari, zajedno s tamošnjom policijom, mršavog i u
dronjavoj odeći, u privremenom logoru. „Zasad ne znamo ni koliko je dugo bio u
nacionalnom parku ni kako je dospeo tamo”, izjavio je Toni Auridžema, šef policije
nacionalnog parka u Nju Džerziju. „Ne seća se ni roditelja ni bilo kakvih drugih odraslih
ličnosti. Trenutno proveravamo kod drugih policijskih organa, ali zasad nema nestale dece
koja odgovaraju njegovom uzrastu i opisu.”
Proteklih godinu dana planinari na području planine Ramapo prijavljivali su viđenja
„divljeg dečaka” ili „Malog Tarzana” koji odgovara dečakovom opisu, ali uglavnom su ih
pripisivali urbanoj legendi.
Džejms Minjon, planinar Iz Moristauna u Nju Džerziju, rekao je: „Kao da ga je neko
jednostavno rodio i ostavio u divljini.”
„To je najčudniji slučaj preživljavanja koji je iko od nas ikada video”, rekao je šef
Auridžema. „Ne znamo da li je dečak ovde bio danima, sedmicama, mesecima ili čak
godinama.”
Ako neko ima bilo kakvu informaciju o dečaku, moli se da stupi u vezu s vestvilskom
policijom.
„Mora da neko tamo negde nešto zna”, rekao je zamenik Karmajkl. „Dečak se nije tek
tako stvorio u šumi kakvom čarolijom.”
PRVI DEO
 Prvo poglavlje
23. april 2020.

K
ako opstaje?
Kako uspeva da preživi ovo mučenje svakog bogovetnog dana?
Iz dana u dan. Iz sedmice u sedmicu. Iz godine u godinu.
Sedi u školskoj sali, ukočenog pogleda; oči joj ne vide, ne trepću. Lice joj je kamen,
maska. Ne gleda ni levo ni desno. Uopšte se ne pomera.
Samo pilji pravo napred.
Okružena je drugarima iz odeljenja, uključujući i Metjua, ali ne gleda nikoga od njih. Uz
to i ne razgovara ni sa kim od njih, mada njih to ne sprečava da joj se obraćaju. Dečaci -
Rajan, Kraš (da, stvarno se tako zove)1, Trevor, Karter - uporno je vređaju, grubo joj šapću
grozote, rugaju joj se, prezrivo joj se smeju. Gađaju je. Spajalicama. Gumicama. Slinama iz
nosa. Stavljaju komadiće papira u usta, od njih prave mokre kuglice i lansiraju ih u nju na
različite načine.
Kad joj se papir zalepi za kosu, smeju se još.
Devojčica - zove se Naomi - ne pomera se. Ne trudi se da vadi smotuljke papira iz kose.
Samo bulji pravo preda se. Oči su joj suve. Metju se sećao vremena, dve ili tri godine ranije,
kada bi joj se oči ovlažile za vreme tog neprekidnog, neumoljivog, svakodnevnog
podsmevanja.
Ali više ne.
Metju gleda. Ništa ne preduzima.
Nastavnici, dosad već oguglali na to, jedva primećuju. Jedan umorno dovikuje: „Dobro,
Kraše, dosta je bilo”, ali ni Kraš ni bilo ko drugi nimalo se ne obaziru na upozorenje.
U međuvremenu Naomi samo trpi.
Trebalo bi da Metju nekako prekine to maltretiranje. Ali on to ne čini. Više. Probao je
jednom.
Nije se dobro završilo.
Metju pokušava da se seti kada je za Naomi sve pošlo naopako. U osnovnoj školi bila je
srećno dete. Zapamtio je da se večito smešila. Jeste, odeću je nasleđivala i nije redovno
prala kosu. Neke devojčice su je blago zadirkivale zbog toga. Ali bilo je u redu do onog dana
kada joj je žestoko pozlilo i kada je povratila na času gospođe Volš, u četvrtom razredu, kad
se bljuvotina nalik projektilu jednostavno odbila od linoleuma na podu, a njeni mokri mrki
parčići poprskali Kim Rodžers i Tejlora Rasela, kada je miris bio toliko grozan, toliko
užegao, da je gospođa Volš morala da isprazni učionicu, da svu decu, uključujući i Metjua,
pošalje napolje na teren za kikbol2, dok su se držala za nos i govorila bljak.
A za Naomi se posle toga sve promenilo.
Metju se često pitao o tome. Da li joj tog jutra nije bilo dobro? Da li ju je otac - majka je
dotad već bila van priče - naterao da ode u školu? Da je Naomi tog dana naprosto ostala kod
kuće, da li bi sve bilo drugačije? Da li je to naizgled bezazleno povraćanje promenilo tok
njene budućnosti, ili je bilo neizbežno da završi na tom grubom, mračnom, mučnom putu?
 Još jedna mokra kuglica lepi joj se za kosu. Još vređanja. Još surovog sprdanja.
Naomi sedi i čeka da se to završi.
Da se završi makar zasad. Možda za danas. Sigurno zna da se neće završiti zauvek. Ni
danas. Ni sutra. Mučenje nikada ne prestaje zadugo. Stalni joj je pratilac.
Kako preživljava?
Nekih dana, kao što je danas, Metju zaista obraća pažnju i želi nešto da preduzme.
Najčešće to ne čini. Tih dana kinjenje se i dalje odigrava, razume se, ali toliko je učestalo,
toliko uobičajeno, da se pretvara u pozadinski šum. Metju je shvatio jednu jezivu istinu: na
okrutnost se postaje otporan. Ona postaje pravilo. Prihvatiš je. Ideš dalje.
Da li ju je i Naomi prosto prihvatila? Da li je postala otporna na nju?
Metju ne zna. Ali ona je tu, svakog dana, u učionici sedi u zadnjem redu, na sastancima u
školskoj sali u prvom, u menzi potpuno sama za nekim stolom u uglu.
Dok je jednog dana - nedelju dana posle tog sastanka - više ne bude tu.
Jednoga dana Naomi nestane.
A Metjua zanima zašto.
 Drugo poglavlje

H
ipsterski stručnjak reče: „Taj tip treba da je u zatvoru, bez pogovora.”
Uživo na televiziji, Hester Krimstin se spremala da zada kontraudarac, kad
krajičkom oka zapazi nekoga nalik svom unuku. Bilo joj je teško da vidi kroz studijsku
rasvetu, ali opkladila bi se da taj neko liči na Metjua.
„Polako, to su krupne reči”, reče voditelj emisije, nekada zgodan internatlija čija je
glavna tehnika vođenja rasprave bila da zaledi zbunjen izraz na licu, kao da su mu gosti
debili ma koliko smisla imalo to što govore. „Imate li šta da odgovorite, Hester?”
Metjuova pojava - mora da je on - izbacila ju je iz ravnoteže.
„Hester?”
Nije zgodan trenutak da pusti misli da joj blude, podseti ona sebe. Usređsredi se.
„Odvratni ste”, reče Hester.
„Molim?”
„Čuli ste me.” Ona uperi svoj poznati prodorni pogled u Hipsterskog Stručnjaka.
„Odvratni.”
Otkud Metju ovde?
Njen unuk nikada nije nenajavljen došao kod nje na posao - ni u kancelariju, ni u
sudnicu, ni u studio.
„Da li biste pojasnili?”, upita Voditelj Internatlija.
„Naravno”, reče Hester. I dalje je plamenim pogledom streljala Hipsterskog Stručnjaka.
„Vi mrzite Ameriku.”
„Molim?”
„Ozbiljno”, nastavi Hester, naglo dižuči ruke, „zašto uopšte imamo sudstvo? Šta će nam?
Imamo javno mnjenje, zar ne? Bez suđenja, bez porote, bez sudije - neka odlučuje rulja s
Tvitera.”
Hipsterski Stručnjak se malo uspravi na stolici. „Nisam to rekao.”
„Upravo ste to rekli.”
„Postoji dokaz, Hester. Veoma jasan snimak.”
„Uuuu, snimak.” Ona zamaha prstima kao da govori o kakvom duhu. „Dakle da ponovim:
nema potrebe ni za sudijom ni za porotom. Hajde samo da imamo vas, kao dobroćudnog
vođu rulje s Tvitera...”
„Ja nisam...”
„Tišina, ja govorim. Oh, izvinjavam se, zaboravila sam kako se zovete. U glavi vas uporno
zovem Hipsterski Stručnjak, pa mogu li naprosto da vas zovem Čed?” On zausti da nešto
kaže, ali Hester nastavi. „Sjajno. Recite mi, Čede, šta vi mislite da je prikladna kazna za mog
klijenta? Hoću reći, kada ćete već proglašavati krivicu ili nevinost, zašto nam ne biste
odredili i kaznu?”
„Zovem se” - on gurnu hipsterske naočare uz nos - „Rile. I svi smo videli snimak. Vaš
klijent je udario čoveka pesnicom u glavu.”
„Hvala vam na toj analizi. Znate šta bi bilo korisno, Čede?”
„Rik.”_
 „Rik, Čed, šta god. Korisno, zapravo superkorisno, bilo bi kada biste vi i vaša rulja
jednostavno donosili sve odluke umesto nas. Pomislite koliko bismo vremena uštedeli.
Samo postavimo snimak na društvene mreže i proglašavamo krivicu ili nevinost na osnovu
odgovora. Na osnovu toga da li se to nekome dopada ili ne dopada. Ne bi bilo potrebe ni za
svedocima ni za svedočenjem ni za dokazima. Samo za sudijom Rikom Čedom ovde
prisutnim.”
Hipsterski Stručnjak je crveneo u licu. „Svi smo videli šta je vaš klijent uradio onom
jadnom čoveku.”
Umešao se Voditelj Internatlija: „Pre nego što nastavimo, prikažimo opet snimak za one
koji su se tek uključili u program.”
Hester se spremala da prigovori, ali snimak su već videli bezbroj puta, i njeno
iskazivanje bilo kakvog protivljenja bilo bi beskorisno i samo bi dovelo do toga da njen
klijent, dobrostojeći finansijski savetnik po imenu Sajmon Grin, izgleda još krivlji.
Što je još važnije, Hester će tih nekoliko sekundi kada je kamera ne snima iskoristiti da
proveri Metjua.
Viralni video - čiji je broj od četiri miliona pregleda i dalje rastao - usnimio je ajfonom
jedan turista u Central parku. Na ekranu Hesterin klijent Sajmon Grin, u savršeno
skrojenom odelu sa savršeno vezanim vindzorskim čvorom na kravati, zapeo je pesnicu i
zabio je u lice mršavom otrcanom mladiću, za koga je Hester znala da je u pitanju
narkoman po imenu Aron Korval.
Korvalu je pokuljala krv iz nosa.
Prizor je bio neodoljivo dikensovski - gospodin Bogati Povlašćeni Tip, ničim neizazvan,
na kvarno udara jadno Ulično Dete.
Hester hitro izvi vrat prema Metjuu i pokuša, kroz izmaglicu studijskih reflektora, da ga
pogleda u oči. Često je bila pravni stručnjak u kablovskim vestima, a dve večeri nedeljno
„čuvena braniteljka” Hester Krimstin imala je sopstveni deo programa upravo na toj mreži
pod naslovom Krimstinova o kriminalu, iako joj se prezime nije izgovaralo tako da se rimuje
sa krajm3, ali se aliteracija i dalje smatrala „zgodnom za televiziju” i naslov je izgledao dobro
na dnu ekrana, te ga je mreža prihvatila.
Njen unuk je stajao u senkama. Hester vide kako Metju krši ruke, isto kao što je njegov
otac imao običaj, i toliko je snažno probode u grudima da načas nije mogla da diše.
Razmatrala je da brzo prođe kroz prostoriju i upita Metjua zašto je došao, ali snimak sa
udarcem već se bio završio a Hipster Rik Čed je bio zapenio.
„Vidite?” Iz usta mu izlete pljuvačka i smesti mu se u bradi. „Jasno je kao dan. Vaš bogati
klijent je bez razloga napao beskućnika.”
„Vi ne znate šta se zbivalo pre nego što je ta traka krenula.”
„To nema nikakve veze.”
„Naravno da ima. Zato imamo sudstvo, da ljudi poput vas ne bi neodgovorno uzimali
zakon u svoje ruke i zvali rulju na nasilje protiv nedužnog čoveka.”
„Stanite, niko nije pominjao zvanje rulje na nasilje.”
„Naravno da jeste. Stanite već jednom iza toga što govorite. Vi tražite da moj klijent, otac
troje dece koji nikada nije bio krivično gonjen, odmah bude poslat u zatvor. Dajte, Rik Cede,
oslobodite svog unutrašnjeg fašistu.” Hester lupi o sto, prepavši Voditelja Internatliju, i
poče da skandira: „Robija, robija.”
„Prestanite s tim!”
 „Robija!”
Skandiranje ga je uznemiravalo, lice mu je poprimalo grimiznu boju. „Uopšte nisam hteo
to da kažem. Vi namerno preuveličavate.”
„Robija!”
„Prestanite. Niko to ne govori.”
Hester je bila pomalo nadarena za oponašanje. Dar je često koristila u sudnici da
neupadljivo, ako ne i nezrelo potkopava tužioca. Podražavajući Rika Čeda, doslovno je
ponovila njegove malopređašnje reči: „Taj tip treba da je u zatvoru, bez pogovora.”
„O tome će odlučiti sud”, reče Hipster Rik Čed, „ali ako se neko tako ponaša, ako udara
ljude pesnicom u glavu usred bela dana, zaslužuje da bude otpušten s posla.”
„Zašto? Zato što vi i Žalosni-Zubni-Higijeničar i Navataj-Ribe-69 na Tviteru tako kažete?
Vi ne znate okolnosti. Ne znate ni da li je traka autentična.”
Voditelj Internatlija na to diže obrvu. „Hoćete li da kažete da je snimak lažan?”
„Mogao bi da bude, naravno. Vidite, imala sam jednu klijentkinju. Neko je u Fotošopu
zalepio njeno nasmešeno lice pored mrtve žirafe i tvrdio kako je ona lovac koji ju je ubio. To
je iz osvete uradio njen bivši muž. Možete li da zamislite prezir i maltretiranje koje je
pretrpela?”
Priča nije bila istinita - Hester ju je izmislila - ali mogla bi da bude istinita, a to je
ponekad dovoljno.
„Gde se trenutno nalazi vaš klijent Sajmon Grin?”, upita Hipster Rik Čed.
„Kakve to ima veze sa bilo čim?”
„Kod kuće je, je l’ tako? Položio je kauciju i pustili su ga na slobodu?”
„On je nevin čovek, dobar čovek, saosećajan čovek...”
„I bogat čovek.”
„Sada hoćete da se otarasite našeg sistema za kauciju?”
„Bogat belac.”
„Slušajte, Rik Čede, znam da ste društveno osvešćeni kada je posredi rasizam i sve to,
imajući u vidu tu kul bradu i hipstersku kapicu - je l’ to Kangol? - ali vaše korišćenje rase i
vaši laki odgovori nisu ništa bolji od korišćenja rase i lakih odgovora druge strane.”
„Opa, skretanja pažnje upotrebom ’obe strane’.”
„Ne, sinko, to nisu obe strane, zato slušaj. Ono što ne vidiš jeste da ti i oni koje mrziš
brzo postajete jedno te isto.”
„Obrnimo ovo”, reče Rik Čed. „Da je Sajmon Grin siromašni crnac, a Aron Korval bogati
belac...”
„Obojica su belci. Ne uvlači rasu u ovo.”
„Od samog početka je reč o rasi, ali dobro. Da je tip u dronjcima udario bogatog belca u
odelu, ne bi ga branila Hester Krimstin. Sada bi bio u zatvoru.”
Hmm, pomisli Hester. Mora priznati da je Rik Čed prilično u pravu što se toga tiče.
Voditelj Internatlija reče: „Hester?”
Isticalo je vreme za taj deo programa, te Hester baci ruke uvis i reče: „Ako Rik Čed tvrdi
da sam sjajan advokat, ko sam ja da to osporavam?”
To izmami smeh.
„I zasad imamo samo toliko vremena. Sledi najnovija kontroverza koja se tiče
skorojevićkog predsedničkog kandidata Rastija Egersa. Da li je Rasti pragmatičan ili surov?
Da li je on stvarno najopasniji čovek u Americi? Ostanite uz nas.”
 Hester izvadi slušalicu i otkači mikrofon. Već su bile počele reklame kada je ustala i
prošla kroz prostoriju, idući ka Metjuu. On je sada bio toliko visok, opet nalik svom ocu, i
nju ponovo snažno probode u grudima.
Hester upita: „Tvoja majka...?”
„Dobro je”, reče Metju. „Svi su dobro.”
Hester nije mogla da odoli. Zagrlila je tinejdžera koga je verovatno bilo sramota, privivši
ga uz sebe, mada je imala jedva sto pedeset sedam a on bio viši gotovo za glavu. Sve više je
primećivala očeve odjeke u sinu. Metju nije mnogo ličio na Dejvida dok je bio mali, dok mu
je otac još bio živ, ali sada je ličio - držanje, hod, kršenje ruku, nabor na čelu - i sve joj to
iznova slomi srce. Razume se, ne bi trebalo. To bi zapravo trebalo da joj priušti izvesnu
meru utehe, što u tom dečaku vidi odjek svog mrtvog sina, kao da je neki Dejvidov delić
preživeo sudar pa i dalje živi. Ali umesto toga, čak i posle svih tih godina, ti avetinjski tračci
je cepaju, širom joj razjapljuju rane, i Hester se zapita vredi li bol toga, da li je bolje osećati
taj bol nego ne osećati ništa. Naravno, pitanje je bilo retoričko. Ona nema izbora i ne bi
želela da bude ikako drugačije - ne osećati ništa ili jednoga dana to „preboleti” bila bi
najgora moguća izdaja.
Zato je zagrlila unuka i čvrsto zažmurila. Tinejdžer je potapša po leđima, bezmalo kao
da joj ugađa.
„Nano?”
Tako ju je zvao. Nano. „Stvarno si dobro?”
„Dobro sam.”
Metju je imao tamniju kožu od oca. Njegova majka Lejla bila je crnkinja, zbog čega je i
Metju bio crnac ili obojen ili dvorasan ili šta već. Starost nije izgovor, ali Hester, koja je bila
u svojim sedamdesetim, ali je svima govorila kako je prestala da broji sa šezdeset devet -
slobodno se našalite, već je čula sve šale - mučila se da prati razvoj izraza.
„Gde ti je majka?”, upita Hester.
„Valjda na poslu.”
„Šta je bilo?”, upita Hester.
„Ima jedna devojčica u školi”, reče Metju.
„Šta s njom?”
„Nestala je, nano. Treba mi tvoja pomoć.”
 Treće poglavlje

„Z
ove se Naomi Pajn”, reče Metju.
Bili su na zadnjem sedištu Hesterinog kadilaka eskalejd. Metjuu je trebalo sat
vremena da iz Vestvila doputuje vozom, tako što je preseo na stanici Frenk
Lautenberg u Sikokasu, ali Hester je računala da će biti lakše i pametnije odvesti ga
kolima nazad u Vestvil. Nije ih posetila već mesec dana, što je predugo, te ujedno može da
pomogne rastrojenom unuku i da provede malo vremena s njegovom mamom, ubijajući
tako jednim kamenom dve alegorijske ptice4, što je zaista nasilna i uvrnuta slika kad
zastaneš i razmisliš o tome. Baciš kamen i ubiješ dve ptice - i to je dobro?
Gledajte me, kako udaram prelepu pticu. Zašto? Zašto bi neko radio tako nešto? Ne
znam. Pretpostavljam da sam psihopata i, čoveče - nekako pogađam dve ptice! Ura! Dve
mrtve ptice!
„Nano?”
„Ta Naomi”, reče Hester, odagnavajući budalastu unutrašnju praznu priču. „Ona ti je
drugarica?”
Metju sleže ramenima onako kako to samo tinejdžer može. „Poznajem je od kada smo
imali, u fazonu, šest godina.”
Odgovor nije direktan, ali uvažila bi ga.
„Kada je nestala?”
„Pre, u fazonu, nedelju dana.”
U fazonu, šest godina. U fazonu, nedelju dana. Hester to izluđuje - to „u fazonu”, to
„znaš” - ali sada nikako nije trenutak.
„Jesi li pokušao da je pozoveš?”
„Ne znam njen broj telefona.”
„Da li je policija traži?”
Tinejdžersko sleganje ramenima.
„Jesi li razgovarao s njenim roditeljima?”
„Živi s tatom.”
„Jesi li razgovarao s njenim tatom?”
On složi izraz lica kao da je to nešto najbesmislenije što se može zamisliti.
„Otkud onda znaš da se nije razbolela? Ili da nije otputovala na odmor ili šta već?”
Odgovor je izostao.
„Zbog čega misliš da je nestala?”
Metju je samo zurio kroz prozor. Tim, Hesterin dugogodišnji vozač, siđe eskalejdom sa
auto-puta 17 i upravi ga u srce njudžerzijevskog gradića Vestvila, manje od pedeset
kilometara od Menhetna. Na vidiku se pomoliše planine Ramapo, koje su zapravo, u svakom
pogledu, deo Apalača. Kao što to imaju običaj, sećanja počeše da se roje i da žigaju.
Neko je nekada rekao Hester da uspomene bole, ponajviše one lepe. Kad je ostarila,
shvatila je koliko je to zapravo tačno.
Hester i njen pokojni muž Ajra - mrtav već sedam godina - podigli su tri dečaka u
„planinskom predgrađu” (tako su ga zvali) Vestvilu u Nju Džerziju. Njihov najstariji sin
Džefri bio je stomatolog u Los Anđelesu, u braku sa četvrtom ženom, agentkinjom za
nekretnine po imenu Sendi. Sendi je bila prva Džefrijeva supruga koja nije bila neprikladno
mlađa oralna higijeničarka u njegovoj ordinaciji. Napredak, nadala se Hester. Njihov srednji
sin Erik, poput svog oca, radio je u nebuloznom svetu finansija - Hester nikada nije mogla
da shvati šta bilo ko od njih, muž ili sin, zapravo radi, nešto u vezi s prebacivanjem gomila
novca od A do B kako bi se olakšalo C. Erik i njegova žena Stejsi imali su tri sina, u razmaku
od po dve godine, isto kao Hester i Ajra. Porodica se nedavno preselila u Rali u Severnoj
Karolini, što je izgleda vrlo pomodno u današnje vreme.
Njihov najmlađi sin - i Hesterin miljenik, istini za volju - bio je Metjuov otac Dejvid.
Hester upita Metjua: „Kada će ti se majka vratiti kući?”
Kao i baka Hester, njegova majka Lejla radila je u velikoj advokatskoj kancelariji, mada
se ona specijalizovala za porodično pravo. Karijeru je započela kao Hesterina saradnica
preko leta dok je studirala pravo na Univerzitetu Kolumbija. Tako je Lejla upoznala
Hesterinog sina.
Lejla i Dejvid su se zaljubili jedno u drugo manje-više odmah. Venčali su se. Dobili su
sina po imenu Metju.
„Ne znam”, reče Metju. „Hoćeš da joj pošaljem poruku?”
„Može.”
„Nano?”
„Molim, srce?”
„Nemoj ovo da pominješ mami.”
„Ovo...?”
„Naomi.”
„Zašto?”
„Samo nemoj, važi?”
„Važi.”
„Obećavaš?”
„Prestani”, reče Hester malčice prasnuvši što on traži od nje da to kaže. Zatim, blaže:
„Obećavam. Naravno, obećavam.”
Metju se igrao telefonom dok je Tim skretao kolima u tom poznatom kraju, desno, pa
levo, pa još dvaput desno. Sada su bili u bajkovitoj slepoj ulici po imenu Dauning lejn.
Napred je stajala velelepna kuća u stilu brvnare koju su Hester i Ajra podigli pre četrdeset
dve godine. Bio je to dom u kome su ona i Ajra odgajili Džefrija, Erika i Dejvida, a zatim, pre
petnaest godina, kada su im sinovi odrasli, Hester i Ajra su odlučili da je vreme da napuste
Vestvil. Voleli su svoju kuću u brdima u podnožju planina Ramapo, Ajra više od Hester jer je
Ajra, bogami, voleo prirodu i da planinari i peca i radi sve ono što ljudi po imenu Ajra
Krimstin ne bi trebalo da vole. Ali bilo im je došlo vreme da idu dalje. Gradići poput Vestvila
služe za podizanje dece. Venčaš se, odseliš se iz velegrada, dobiješ nekoliko dece, ideš na
njihove fudbalske utakmice i plesne priredbe, previše te obuzmu osećanja na njihovim
malim i velikim maturama, ona odu na koledž, dolaze u posete i spavaju dokasno, a onda
prestanu da rade čak i to i onda si sam i zaista, kao i svaki životni ciklus, vreme je da to
ostaviš iza sebe, da prodaš kuću nekom drugom mladom paru koji se odselio iz velegrada
da dobije nekoliko dece, i počneš iz početka.
Kada ostariš, u varošicama poput Vestvila nema ničega za tebe - i to je sasvim u redu.
 I tako su Hester i Ajra stvarno otišli dalje. Pronašli su stan u Riversajd drajvu na Aper
Vest Sajdu Menhetna, s pogledom na reku Hadson. Obožavali su ga. Gotovo trideset godina
putovali su na posao istim onim vozom kojim je Metju došao danas, tada presedajući u
Hobokenu, a sada, u njihovim poodmaklim godinama, bio je raj da možeš da se probudiš i
da na posao otpešačiš ili brzo odeš metroom.
Hester i Ajra su uživali u životu u gradu Njujorku.
Što se tiče stare planinske kuće u Dauning lejnu, na kraju su je prodali svom sinu
Dejvidu i njegovoj divnoj supruzi Lejli, koji su upravo bili dobili svoje prvo dete - Metjua.
Hester je mislila kako će Dejvidu možda biti čudno da živi u istoj kući u kojoj je odrastao, ali
on je smatrao kako će to biti savršeno mesto da zasnuje i podigne sopstvenu porodicu. On i
Lejla su renovirali celu kuću, dajući joj svoj pečat, tako da Hester i Ajra bezmalo nisu
prepoznavali unutrašnjost kada bi otišli tamo u posetu.
Metju je i dalje buljio dole u svoj telefon. Ona ga dodirnu po kolenu. On podiže glavu.
„Jesi li uradio nešto?”, upita ona.
„Šta?”
„Sa Naomi.”
On zavrte glavom. „Ništa nisam uradio. U tome i jeste problem.”
Tim se zaustavi na njenom starom kolskom prilazu ispred njene stare kuće. Sećanja se
nisu više rojila - samo su napadala iz sve snage. Tim parkira kola i okrenu se da je pogleda.
Tim je s njom bio skoro dve decenije, još otkako se doselio s Balkana. Tako da ju je
poznavao. Ona ga pogleda u oči. Jedva primetno klimnu mu glavom kako bi mu stavila do
znanja da će biti dobro.
Metju je već bio zahvalio Timu i izašao. Hester se maši za kvaku na vratima, ali Tim je
zaustavi nakašljavši se. Hester je prevrnula očima i čekala da se Tim, gromada od čoveka,
iskotrlja sa svog sedišta u stojeći položaj i da joj otvori vrata. Bio je to sasvim nepotreban
potez, ali Tim se vređao kada Hester sama otvara vrata i stvarno, ona svakodnevno bije
dosta bitaka, hvala lepo.
„Nisam sigurna koliko ćemo se zadržati”, reče ona Timu.
Njegov naglasak je i dalje bio upadljiv. „Biću ovde.”
Metju je otvorio ulazna vrata kuće i ostavio ih odškrinuta. Hester razmeni još jedan
pogled s Timom, pa pođe kaldrmisanom stazom - istom onom koju su ona i Ajra svojeručno
postavili jednog vikenda pre trideset tri godine - i uđe u kuću. Zatvorila je vrata za sobom.
„Metju?”
„U kuhinji sam.”
Ona ode u zadnji deo kuće. Vrata ogromnog ugradnog frižidera „sab-ziro” - to nije bilo
tu u njeno vreme - bila su otvorena, i ona se ponovo priseti Metjuovog oca u tim godinama,
svih svojih sinova kad su bili srednjoškolci: Džefrija, Erika i Dejvida, večito s glavom u
frižideru. U kući nikada nije bilo dovoljno namirnica. Jeli su kao sabijači smeća na dve noge.
Kad bi kupila hranu, sutradan je već bila smazana.
„Jesi li gladna, nano?”
„Nisam, ne treba ništa.”
„Jesi li sigurna?”
„Sigurna sam. Reci mi šta se događa, Metju.”
Promoli se njegova glava. „Smem li najpre samo da spremim nešto malo da pregrizem?”
„Ako hoćeš, vodim te nekud na večeru.”
 „Imam previše domaćeg zadatka.”
„Kako želiš.”
Hester odluta u dnevnu sobu s televizorom. Osećala je miris izgorelog drveta. Neko je
nedavno koristio kamin. To je čudno. A možda i nije. Ona proveri stočić.
Bio je uredan. Previše uredan, pomisli ona.
Naslagani časopisi. Naslagani podmetači. Sve na svom mestu. Hester se namršti.
Dok se Metju zanimao jedenjem sendviča, ona ode na prstima na drugi nivo. Naravno, to
je se ne tiče. Dejvid je mrtav već deset godina. Lejla zaslužuje da bude srećna. Hester nije
mislila ništa loše, ali nije mogla ni da se suzdrži.
Znala je da je Dejvid spavao na daljoj strani postelje, a Lejla kod vrata. Bračni krevet je
bio namešten. Besprekorno.
Previše uredno, opet pomisli ona.
Osetila je knedlu u grlu. Prošla je kroz sobu i proverila kupatilo. Takođe besprekorno.
Još ne uspevajući da se zaustavi, proverila je jastuk na Dejvidovoj strani.
Dejvidovoj strani? Sin ti je mrtav već deset godina, Hester. Ostavi se toga.
Trebalo joj je nekoliko sekundi, ali naposletku je na jastuku našla svetlosmeđu dlaku.
Dugu svetlosmeđu dlaku.
Ostavi se toga, Hester.
Prozor u spavaćoj sobi gledao je na dvorište i planinu iza. Travnjak se mutio u padinu a
onda bledeo u nekoliko stabala, pa u još drveća, pa u pravu-pravcatu gustu šumu. Razume
se, tu su se igrali njeni sinovi. Ajra im je pomagao da naprave kućicu na drvetu i tvrđave i
sam bog zna šta. Od štapova su pravili pištolje i noževe. Igrali su se žmurke.
Jednog dana, kada je Dejvid imao šest godina i navodno bio sam, Hester ga je slučajno
čula kako razgovara s nekim u toj šumi. Kad ga je pitala za to, mali Dejvid se stegao i rekao:
„Samo sam se igrao sam sa sobom.”
„Ali čula sam te kako razgovaraš s nekim.”
„Aha”, rekao je njen sinčić, „to je bio moj nevidljivi prijatelj.”
Bio je to, koliko je Hester znala, jedini put u životu da ju je Dejvid slagao.
Hester začu kako se u prizemlju otvaraju ulazna vrata.
Metjuov glas: „Zdravo, mama.”
„Gde ti je baka?”
„Eto je tu”, reče on. „Ovaj, bako?”
„Stižem.”
Uspaničivši se i osećajući se kao potpuni idiot, Hester se brže-bolje iskrade iz spavaće
sobe i uđe u toalet u predsoblju. Zatvorila je vrata, pustila vodu i čak odvrnula slavinu kako
bi sve izgledalo kako treba. Zatim je krenula prema stepenicama. Lejla je bila na dnu i
netremice je gledala.
„Zdravo”, reče Hester.
„Zdravo.”
Lejla je bila prelepa. To se nije moglo zaobići. Zasenjivala je u uskom sivom poslovnom
kostimu koji je prianjao uz telo tamo gde treba, što je u njenom slučaju bilo svugde. Bluza
joj je bila jarkobela, pogotovo naspram tamne kože.
„Jeste li dobro?”, upita Lejla.
„Naravno.”
Hester siđe niz preostale stepenike. Dve žene se kratko zagrliše.
 „I, otkud vi ovde, Hester?”
U prostoriju uđe Metju. „Nana mi je pomagala sa sastavom za školu.”
„Stvarno? O čemu?”
„O pravu”, reče on.
Lejla složi facu. „A mene nisi mogao da pitaš?”
„I o, ovaj, gostovanju na televiziji”, nespretno dodade Metju. Ne ume da laže, pomisli
Hester. Opet isto kao njegov tata. „Ovaj, u fazonu, bez uvrede, mama, o tome kako je biti
poznati advokat.”
„Je l’ to istina?”
Lejla se okrenu prema Hester. Hester sleže ramenima.
„Onda dobro”, reče Lejla.
Hester se priseti Dejvidove sahrane. Lejla je stajala tamo, držeći malog Metjua za ruku.
Oči su joj bile suve. Nije plakala. Nijednom tog dana. Nijednom pred Hester ni pred bilo kim
drugim. Kasnije te noći Hester i Ajra su odveli Metjua na hamburger u restoran ABG u
Alendejlu. Hester je otišla ranije i vratila se. Ušla je u dvorište, u onaj otvor u šumi gde je
bezbroj puta videla kako Dejvid nestaje da bi otišao kod Vajlda, a čak i odande, čak i s te
razdaljine i uz zavijanje noćnog vetra, čuli su se grleni jauci Lejle, koja je bila sama u
spavaćoj sobi. Krici su bili toliko sirovi, toliko potresni, toliko bolni da je Hester pomislila
da će Lejla možda pući tako da više niko nikada neće moći da je popravi.
Lejla se nije preudala. Ako je za minulih deset godina i bilo drugih muškaraca - a sigurno
je imala mnogo, mnogo ponuda - nije ih pominjala Hester.
Ali sada imamo tu odveć urednu kuću i tu dugu smeđu dlaku.
Ostavi se toga, Hester.
Bez upozorenja, Hester pruži obe ruke i privuče Lejlu k sebi.
Iznenađena, Lejla reče: „Hester?”
Ostavi se toga.
„Volim te”, prošapta Hester.
„Volim i ja vas.”
Hester čvrsto zažmuri. Nije mogla da obuzda suze.
„Jeste li dobro?”, upita Lejla.
Hester se sabra, uzmače za korak i izgladi odeću. „Dobro sam.” Gurnula je ruku u torbicu
i izvadila papirnu maramicu. „Samo se...”
Lejla klimnu glavom. Glas joj je bio blag. „Znam.”
Preko ramena njegove majke Hester ugleda Metjua kako odmahuje glavom, podsećajući
je na obećanje koje je dala.
Hester reče: „Bolje da pođem.”
Poljubila ih je oboje i pohitala iz kuće.
Tim ju je čekao otvorenih vrata. Svakog dana bio je u crnom odelu i sa šoferskom kapom
na glavi, bez obzira na vreme ili godišnje doba, mada mu je Hester govorila da ne mora, a ni
odelo ni kapa kao da mu nikada nisu valjano pristajali. Možda je to bilo do njegovog
zamašnog tela. Možda je nosio pištolj.
Kad je sela na zadnje sedište, Hester se okrenu da pogleda kuću još jednom za kraj.
Metju je stajao na vratima. Gledao ju je. Nju ponovo strefi:
Njen unuk traži pomoć od nje.
 Nikad dosad to nije učinio. Nije joj ispričao čitavu priču. Ne još. Ali dok je bila obuzeta
samosažaljenjem, sopstvenom mukom, podsećala je sebe da je Metju u još većoj i strašnijoj
rupi, da odrasta bez oca, da odrasta, naročito, bez onog oca, bez onog dobrog i blagog
čoveka koji je nasledio ono najbolje od Hester i još više od Ajre - Ajre, koji je umro od
srčanog udara, bila je uverena, jer nikako nije mogao da preboli to što je izgubio sina u
onom sudaru.
Tim sede nazad za volan.
„Čuo si šta je Metju rekao?”, upita ona.
„Jesam.”
„Šta kažeš?”
Tim sleže ramenima. „Krije nešto.”
Hester nije odgovorila.
„Znači nazad u grad?”, upita Tim.
„Ne još”, reče Hester. „Hajde prvo da svratimo u policijsku stanicu Vestvila.”
 Četvrto poglavlje

„Č
udom ne mogu da se načudim. Hester Krimstin u mojoj maloj stanici.”
Sedela je u kancelariji šefa vestvilske policije Orena Karmajkla, koji je, bližeći se
penziji u svojoj sedamdesetoj godini, i dalje bio ono što je bio oduvek - izvrstan,
prvorazredan primerak naočitog, mišićavog muškarca.
„I meni je drago što vidim tebe, Orene.”
„Dobro izgledaš.”
„I ti.” Muškarcima odlično stoji seda kosa, pomisli Hester. To baš nije fer. „Kako je
Čeril?”
„Ostavila me je.”
„Ozbiljno?”
„Aha.”
„Oduvek sam mislila da je glupača.”
„Stvarno?”
„Bez uvrede.”
„Nisam se uvredio.”
„Bila je lepa”, dodade Hester.
„Jeste.”
„Ali glupa. Da li je to bezosećajno?”
„Čeril bi možda pomislila da jeste.”
„Ne zanima me šta ona misli.”
„Ni mene.” Zapanjio ju je osmeh Orena Karmajkla. „Zabavna je ova razmena.”
„Zar nije?”
„Ali nekako ne verujem da si došla zbog moje prosečne dosetljivosti.”
„Možda i jesam.” Hester se zavali na naslon stolice. „Kako deca zovu ono kad radiš više
stvari odjednom?”
„Multitasking.”
„Tako je.” Ona prekrsti noge. „Tako da možda radim upravo to.”
Hester bi rekla da je slaba na muškarca u uniformi, ali to je tako opšte mesto. Ipak, Oren
Karmajkl je u toj uniformi izgledao kao da je u opasnoj formi.
„Sećaš li se poslednjeg puta kad si bila ovde?”, upita Oren.
Hester se osmehnu. „Džefri.”
„Gađao je kola jajima s nadvožnjaka.”
„Dobra vremena”, reče Hester. „Zašto si Ajru zvao da dođe po Džefrija, a ne mene?”
„Ajre se nisam plašio.”
„A mene jesi?”
„Ako govorimo u prošlom vremenu, naravno da jesam.” Oren Karmajkl naže stolicu
unazad. „Hoćeš li da mi kažeš zašto si došla, ili da nastavimo sa šegačenjem?”
„Misliš li da će nam ići bolje?”
„Šegačenje? Gore ne može.”
 Pre trideset četiri godine Oren je bio u poteri koja je pronašla onog dečaka u šumi. Svi,
uključujući Hester, mislili su da će zagonetka ubrzo biti rešena, ali nikada nije istupio niko
ko bi rekao da je Vajld njegov. Niko nikada nije otkrio ni ko ga je ostavio u šumi ni kako je
uopšte dospeo onamo. Niko nikada nije prokljuvio ni koliko je dečačić živeo sam ni kako je
preživeo.
Niko - i dalje, posle svih tih godina - nema pojma ko je Vajld zapravo.
Razmatrala je da pita Orena za Vajlda, tek da čuje ima li o njemu šta novo, možda da to
upotrebi kao način da ga polako uvede u ostalo.
Ali Vajld je se više nije ticao.
Morala je da se mane toga, te je brže-bolje prešla na pravi razlog za dolazak.
„Naomi Pajn. Znaš li ko je ona?”
Oren Karmajkl skrsti ruke i položi ih na ravan stomak. „Misliš li da poznajem svaku
srednjoškolku u ovom gradu?”
„Otkud si znao da je srednjoškolka?”, upita Hester.
„Ništa ne može da ti promakne. Recimo da je poznajem.”
Hester nije bila sigurna kako da se izrazi, ali opet joj se činilo da je najbolje neposredno.
„Izvor mi kaže da je nestala.”
„Izvor?”
Dobro, ne baš tako neposredno. Bogami, Oren je baš zgodan. „Da.”
„Hmm, zar nije tvoj unuk otprilike Naominih godina?”
„Pravimo se da je to slučajnost.”
„Inače, on je dobro dete. Metju, hoću reći.”
Ona ne reče ništa.
„I dalje treniram košarkaški tim”, nastavi on. „Metju je vredan i srčan kao...”
Zaustavio se pre nego što je stigao da izgovori Dejvidovo ime. Ni ona ni on se nisu
pomerali. Nekoliko trenutaka tišina je isisavala nešto iz prostorije.
„Izvini”, reče Oren.
„Nemoj se izvinjavati.”
„Da se ponovo pravim?”, upita on.
„Nemoj”, tiho reče Hester. „Nikada. Ne kada je reč o Dejvidu.”
Oren, u svojstvu šefa policije, otišao je na mesto nesreće one noći kada se sudar
dogodio.
„Da ti odgovorim na pitanje”, reče Oren, „ne, ne znam ništa o tome da je Naomi nestala.”
„Niko to nije prijavio niti bilo šta drugo.”
„Ne, zašto?”
„Već nedelju dana izostaje iz škole.”
„Pa?”
„Pa da li bi mogao samo da ih pozoveš?”
„Zabrinuta si?”
„To je prejako. Recimo samo da bi me poziv opustio.”
Oren se počeša po bradi. „Treba li nešto da znam?”
„Osim mog broja telefona?”
„Hester.”
„Ne, ništa. Ovo radim kao uslugu.”
Oren se namršti. Zatim: „Obaviću neke pozive.”
 „Sjajno.”
On je gledao nju. Ona je gledala njega.
Oren reče: „Pretpostavljam da ne želiš da to uradim kasnije i da ti javim rezultate.”
„Zašto, jesi li trenutno zaokupljen nečim?”
On uzdahnu. Oren najpre okrenu Naominu kuću. Niko se nije javljao. Zatim je pozvao
školsku referentkinju za odsustvovanje s nastave. Referentkinja ga je stavila na čekanje.
Kad se vratila na vezu, referentkinja reče: „Zasad su izostanci učenice provereni.”
„Razgovarali ste s roditeljem?”
„Nisam ja, već neko iz kancelarije.”
„Šta je roditelj rekao?”
„Samo je obeleženo kao opravdano.”
„Ništa drugo?”
„Zašto? Tražite li da se odvezem tamo?”
Oren pogleda Hester preko telefona. Hester zavrte glavom.
„Ne, samo proveravam sve po redu. Još nešto?”
„Samo to da će dotična devojčica verovatno morati ili da ponavlja razred ili da pohađa
dugu letnju nastavu. Često je izostajala ovog polugodišta.”
„Hvala vam.”
Oren prekide vezu.
„Hvala”, reče Hester.
„Naravno.”
Ona razmisli o tome. „Jasno mi je kako poznaješ Metjua”, polako reče. „Po meni. Po
Dejvidu. Iz košarkaškog tima.”
On ne reče ništa.
„I znam da si vrlo aktivan u zajednici, što je za pohvalu.”
„Ali pitaš se odakle poznajem Naomi.”
„Da.”
„Verovatno je odmah trebalo da kažem zašto.”
„Slušam.”
„Sećaš se filma Jutarnji klub?”, upita on.
„Ne.”
Oren se iznenadio. „Nikada ga nisi gledala?”
„Ne.”
„Stvarno? Čoveče, moja deca su ga stalno puštala, iako još nisu bila dovoljno zrela za
njega.”
„U čemu je poenta?”
„Sećaš li se glumice Ali Šidi?”
Ona se suzdrža da ne uzdahne. „Ne.”
„Nema veze. U tom filmu Ali Šidi igra srednjoškolsku izopštenicu koja me podseća na
Naomi. U jednoj ispovednoj sceni njen lik spušta gard i kaže: ’Moj kućni život je
nezadovoljavajući.’”
„I to je Naomi?”
Oren klimnu glavom. „Ovo ne bi bio prvi put da je pobegla od kuće. Njen otac - i ovo je
poverljivo - ima tri prijave za vožnju pod dejstvom alkohola.”
„Ima li kakvih znakova zlostavljanja?”
 „Ne, ne verujem da je to u pitanju. Pre liči na zapostavljanje. Naomina majka je otišla
pre, ne znam, pet, deset godina. Teško je reći. Tata joj radi prekovremeno u gradu. Mislim
da jednostavno nije dorastao tome da samostalno odgaja tu devojčicu.”
„Dobro”, reče Hester. „Hvala što si mi rekao.”
„Daj da te ispratim.”
Kad su stigli do vrata, okrenuše se jedno prema drugom. Hester oseti kako joj obrazi
rumene. Kako se zacrvenela. Da li je čovek ikada prestar?
„I, hoćeš li da mi kažeš šta ti je Metju rekao za Naomi?”, upita Oren.
„Ništa.”
„Molim te, Hester, pravimo se da sam ja obučeni policajac koji se ovime bavi četrdeset
godina. Ti uzgredno svratiš kod mene u kancelariju da pitaš za namučenu devojčicu koja
slučajno ide s tvojim unukom u odeljenje. Detektiv u meni se pita zašto i zaključuje da ti je
Metju sigurno nešto rekao.”
Hester je htela da porekne, ali to ništa ne bi vredelo. „Nezvanično, jeste, Metju me je
zamolio da se time pozabavim.”
„Zašto?”
„Ne znam.”
On je čekao.
„Stvarno ne znam.”
„Onda u redu.”
„Činilo se da je zabrinut za nju.”
„Zabrinut u kom smislu?”
„Ponovo: ne znam. Ali, ako nemaš ništa protiv, istražiću to malo.”
Oren se namršti. „Kako ćeš istražiti?”
„Mislim da ću svratiti do nje. Da porazgovaram sa ocem. To je u redu?”
„Da li bi nešto značilo kad bih rekao da nije?”
„Ne. I ne, ne verujem da se tu išta zbiva.”
„Ali?”
„Ali Metju mi nikada ništa nije tražio. Razumeš li?”
„Mislim da razumem, da”, reče on. „A budeš li nešto saznala u toku istraživanja...”
„Odmah ću ti se javiti, obećavam.” Hester izvadi svoju posetnicu i dade mu je. „To je broj
mog mobilnog.”
„Hoćeš ti moj?”
„To neće biti neophodno.”
On nije skidao pogled s posetnice. „Ali nisi li upravo rekla da ćeš se ti javiti meni?”
Osećala je kako joj srce lupa u grudima. Čudna je starost.
Kad srce počne tako da ti tuče, ponovo si u srednjoj školi.
„Orene?”
„Da?”
„Znam da bi trebalo da smo skroz moderni i društveno osvešćeni i sve to.”
„Dobro.”
„Ali i dalje mislim da momak treba da zove devojku.”
On podiže posetnicu. „A ja sada slučajno imam tvoj broj telefona.”
„Mali je svet.”
„Čuvaj se, Hester.”
 _________

„Samo osnovni podaci”, reče Tim, vraćajući Hester listove. „Uskoro stiže još.”
U prtljažniku se nalazio štampač povezan s laptopom koji je Tim držao u kaseti.
Pomoćnici su joj ponekad dostavljali informacije na telefon, ali njoj je i dalje bio draži
opipljiv doživljaj čitanja s papira. Volela je da pravi beleške olovkom ili da podvlači važne
rečenice.
Stara garda. Ili samo stara.
„Imaš adresu Naomi Pajn?”, upita ga ona.
„Imam.”
„Koliko je daleko?”
Tim pogleda GPS. „Četiri zarez dva kilometra, šest minuta.”
„Idemo.”
Dok je Tim vozio, letimice je pregledala podatke. Naomi Pajn, stara šesnaest godina.
Roditelji razvedeni. Otac Bernard. Majka Pija. Otac ima isključivo starateljstvo, što je
zanimljivo samo po sebi. Blago rečeno neobično.
Kuća je bila stara i trošna. Kreč je nekada bio beo, ali sada je pre bio između svetložute i
smeđe boje. Svaki prozor je bio zaklonjen ili debelom roletnom ili napuklim kapkom.
„Šta ti misliš?”, upita Hester Tima.
Tim složi facu. „Liči na sigurnu kuću iz moje stare domovine. Ili možda na kakvo mesto
gde se muče disidenti.”
„Sačekaj ovde.”
Na kolskom prilazu stajao je crveni audi A6 kao ispod čekića, verovatno skuplji od kuće.
Kada se približila vratima, Hester vide da je posredi nekada velelepna građevina u
viktorijanskom stilu. Trem se protezao čitavim obimom kuće, a vrh je krasio ukrasni venac.
Opkladila bi se da je kuća nekada bila takozvana „Okrečena gospa”, mada je kreč bio
oskudan a ono malo ženskih čari što ih je nekada posedovala odavno iščezlo.
Hester pokuca na vrata. Ništa. Ona pokuca još malo.
Muški glas reče. „Samo ostavite na vratima ma šta da je u pitanju.”
„Gospodine Pajne?”
„Trenutno sam u gužvi. Ako moram da potpišem za to...”
„Gospodine Pajne, nisam došla zbog dostave.”
„Ko ste vi?”
Čulo se kako čovek malo zapliće jezikom. Još nije bio otvorio vrata.
„Ja sam Hester Krimstin.”
„Ko?”
„Hester...”
Vrata se konačno otvoriše.
„Gospodine Pajne?”
„Odakle vas poznajem?”, upita on.
„Ne poznajete me.”
„Da, poznajem vas. Vi ste na televiziji ili šta već.”
„Tako je. Ja sam Hester Krimstin.”
 „Čoveče.” Bernard Pajn pucnu prstima i uperi jedan u nju. „Vi ste ona advokatica što je
stalno na vestima, je l’ tako?”
„Tako je.”
„Znao sam.” On uzmače za pola koraka, sada oprezan. „Čekajte, šta ću vam ja?”
„Došla sam zbog vaše ćerke.”
Njemu se malo razrogačiše oči.
„Naomi”, dodade Hester.
„Znam kako mi se ćerka zove”, maltene prasnu on. „Šta hoćete?”
„Odsustvovala je iz škole.”
„Pa? Jeste li vi referent za odsustvovanje s nastave?”
„Ne.”
„Pa kakve onda moja ćerka ima veze s vama? Šta hoćete od mene?”
Ličio je na čoveka koji se upravo vratio kući s napornog dana na poslu. Već mu se
dobrano videla čekinjasta brada. Oči su mu bile crvene na rubovima. Sako mu je bio skinut,
manžete podavijene, kravata olabavljena. Hester bi se opkladila da je već sipao sebi čašu
nekog žestokog pića.
„Mogu li da razgovaram sa Naomi?”
„Zašto?”
„Ja sam...” Hester pokuša svojim legendarnim osmehom koji razoružava. „Slušajte,
nemam nikakvu zlu nameru. Nisam došla ni u kakvom pravničkom svojstvu.”
„Nego zašto ste došli ovamo?”
„Znam da je ovo neuobičajeno, ali da li je Naomi dobro?”
„Ne razumem - zašto vas se moja ćerka uopšte tiče?”
„Ne tiče me se. Ne bih da zabadam nos.” Hester se trudila da razmotri sve uglove toga i
odlučila se za najličniji i najiskreniji odgovor. „Naomi ide u školu s mojim unukom Metjuom.
Možda ga je pominjala?”
Pajnu se stisnuše usne. „Zašto ste došli?”
„Ovaj... Metju i ja smo samo hteli da se uverimo da je ona dobro.”
„Dobro je.”
On krenu da zatvara vrata.
„Mogu li da je vidim?”
„Jeste li ozbiljni?”
„Znam da je izostajala iz škole.”
„Pa?”
Dosta s razoružavanjem. Ona unese primesu čelika u glas. „Pa gde je Naomi, gospodine
Pajne?”
„Koje pravo imate...?”
„Nikoje”, reče Hester. „Nemam nikakvo pravo. Nula, ništa.
Ali Naomin drug je zabrinut za nju.”
„Drug?” On podrugljivo frknu. „Vaš unuk joj je drug, jelda?”
Hester nije bila sigurna kako da protumači njegov ton. „Samo tražim da je vidim.”
„Nije tu.”
„Gde je onda?”
„To vas se stvarno ne tiče.”
Sad još malo čelika u glasu. „Rekli ste da ste me videli na televiziji.”
 „Pa?”
„Pa verovatno znate da vam je bolje da me ne naljutite.”
Ona ga prostreli pogledom. On ustuknu.
„Naomi je otišla da poseti majku.” Čvršće je stegao bravu na vratima. „I, gospođo
Krimstin? Moja ćerka se ne tiče ni vas ni vašeg unuka. A sad se sklonite s mog imanja.”
On zatvori vrata. Zatim, kao da bi dodatno naglasio, zatvorio je rezu sa čujnim
škljocajem.
Tim je bio napolju i čekao. Dok je ona prilazila, on otvori vrata.
„Seronja”, promumla Hester.
Već je bilo kasno. Smrklo se. Tu, pogotovo blizu planina, rasveta je bila gotovo
nepostojeća. Te večeri nije bilo više šta da se učini u pogledu Naomi Pajn.
Tim sede za volan i uključi motor. „Verovatno bi trebalo da krenemo nazad”, reče. „Vaše
gostovanje počinje za dva sata.”
Gledao ju je u oči u retrovizoru i čekao.
„Koliko je vremena prošlo otkako smo bili kod Vajlda?”, upita Hester.
„U septembru će biti šest godina.”
Trebalo je da se iznenadi koliko je vremena minulo. Trebalo je da se iznenadi što se Tim
tako brzo setio godine i meseca.
Trebalo je. Ali nije.
„Misliš li da i dalje možeš da pronađeš njegov put?”
„U ovo doba noći?” Tim to razmotri. „Verovatno.”
„Hajde da probamo.”
„Ne možete da ga pozovete?”
„Mislim da nema telefon.”
„Možda se preselio.”
„Nije”, reče Hester.
„Ili možda nije kod kuće.”
„Time.”
On ubaci menjač u brzinu. „Krećemo.”
 Peto poglavlje

T
im je pronašao skretanje u trećem prolasku Halifaksovim putem. Uzani drumić je bio
bezmalo u potpunosti sakriven, te su imali utisak da se voze kroz divovski žbun.
Rastinje se češalo o krov kola kao oni sunđerasti rezanci u auto-perionici. Nekoliko
stotina metara južno nalazio se protestni logor Split rok svitvoter... kako su se trenutno
zvali? Nacije Ramapo Lenapi ili Ljudi planine Ramapo ili Indijanci planine Ramapo ili
jednostavno Ramapi, s njihovim nejasnim rodoslovom, za koje neki tvrde kako potiču
neposredno od urođenika starosedelaca na tom području ili možda od domorodačkih
plemena koja su se mešala s nemačkim plaćenicima koji su se borili u britanskoj službi u
Američkom ratu za nezavisnost ili možda odbeglim robovima koji su se krili među starim
plemenima Lenapi pre Građanskog rata. Šta god bilo u pitanju, Ramapi - ona neće
komplikovati u svojoj glavi - premda su se osipali, bili su usamljeničko pleme.
Pre trideset četiri godine, kada je onaj dečak koji se sada zove Vajld pronađen osamsto
metara odatle, mnogi su slutili - mnogi i dalje slute - da je to nekako moralo imati veze s
Ramapima. Naravno, niko nije imao nikakve pojedinosti, ali kad si drugačiji, siromašan i
povučen, legende niču. Tako da je možda neka žena iz plemena napustila dete koje je rodila
van braka ili je možda u nekom šašavom plemenskom obredu dete poslato u šumu ili
možda je on odlutao i zalutao i sada se pleme plašilo da kaže kako je njihov. Razume se, sve
su to bile budalaštine.
Sunce je zašlo. Drveće nije toliko oivičavalo taj tračak od puta koliko se zbijalo na njega,
tako da su se gornje grane savijale uvis i posezale preko poput dečjih ruku u igri
„Londonski most pada”. Bio je mrak. Hester je računala da su na jedan senzor naišli kad su
skrenuli na putić, i verovatno na još dva ili tri dok su njime lagano išli. Kad su stigli do kraja
puta, Tim napravi polukružno u tri poteza tako da su sada stajali okrenuti ka izlazu.
U šumi je i dalje vladao mir, tišina. Jedino osvetljenje obezbeđivali su farovi kola.
„Šta sad?”, upita Tim.
„Ostani u kolima.”
„Ne možete sami tamo napolje.”
„Stvarno?” Oboje posegnuše prema ručkama na vratima, ali Hester ga zaustavi
nepokolebljivim „Ostani tu”.
Ona izađe u tihu noć i zatvori vrata za sobom.
Pedijatri koji su pregledali Vajlda nakon što je pronađen procenili su da je star između
šest i osam godina. Umeo je da govori. Naučio je, kako je tvrdio, posredstvom svog „tajnog”
prijateljstva s Hesterinim sinom Dejvidom i, neposrednije, provaljujući u kuće i gledajući
nebrojene sate televizije. Zajedno s prikupljanjem plodova u toplijim godišnjim dobima,
Vajld se tako hranio - preturao je po kontejnerima ljudskih bića, proveravao kante za smeće
u blizini parkova, ali uglavnom je krišom ulazio (to jest provaljivao) u vikendice i pljačkao
frižider i ormariće.
Dete nije pamtilo nikakav drugi život.
Nikakve roditelje. Nikakvu porodicu. Nikakav dodir sa bilo kojim drugim ljudskim
bićem osim Dejvida.
 Međutim, nečega se ipak setio. To sećanje je proganjalo dečaka i sada čoveka, ne dajući
mu noću da zaspi, budeći ga prepadnutog iz sna oblivenog hladnim znojem u bilo koje doba
noći. Sećanje mu se vraćalo u kratkim bleskovima bez razlučivog pripovednog luka: mračna
kuća, podne daske od mahagonija, crvena stepenišna ograda, portret nekog muškarca s
brkovima, i vrisci.
„Kakvi vrisci?”, pitala je Hester dečaka.
„Strašni vrisci. ”
„Ne, to mi je jasno. Hoću reći, jesu li to vrisci muškarca? Žene? U tvom sećanju, ko vrišti?”
Vajld je to razmotrio. „Ja”, rekao joj je. „Ja vrištim.”
Hester je prekrstila ruke, naslonila se na kola i čekala. Čekanje nije dugo potrajalo.
„Hester.”
Kada se Vajld pojavio, Hesterino srce se napuni i rasprsnu. Nije znala zašto. Možda je
naprosto bio takav dan, pa je jednostavno opet preplaviše osećanja kada vide sinovljevog
najboljeg druga - poslednjeg čoveka koji je Dejvida video živog.
„Zdravo, Vajlde.”
Vajld je genije. Ona to zna. Ko zna zašto? Dete dolazi na svet sa urođenim osobinama. To
naučiš kao roditelj - da je tvoje dete to što jeste i da ti, kao roditelj, veoma prenaglašavaš
svoj značaj u njegovom razvoju. Jedna draga prijateljica jednom joj je rekla kako je biti
roditelj isto kao biti auto-mehaničar - kola možeš da popraviš i da vodiš računa o njima i da
ih održavaš u voznom stanju, ali kola ne možeš suštinski da promeniš. Ako se u tvoju
radionicu na opravku dovezu sportska kola, iz nje neće izaći terenac.
Isto je s decom.
Tako da je deo priče, eto, bila i činjenica da je Vajld rođenjem predodređen da bude -
genije.
Ali stručnjaci tvrde da ogromnu važnost ima i rani razvoj, da se do pete godine razvija
oko devedeset odsto dečjeg mozga. Ali pomislite na Vajlda u tom uzrastu. Zamislite te
nadražaje, te doživljaje, tu izloženost opasnosti, ako je kao malo dete zaista morao sam da
vodi računa o sebi, da obezbeđuje sebi hranu, sklonište, da se sam teši i brani.
Kako bi to pojačalo razvoj mozga?
Vajld izađe na svetlost farova kako bi ona mogla da ga vidi. Osmehnuo joj se. Bio je to
naočit muškarac tamnog preplanulog tena, mišićave građe, podlaktica nalik napregnutim
sajlama koje se napinju ispod podavrnutih rukava flanelske košulje, u izbledelim
farmerkama, pohabanim planinarskim čizmama, dugokos.
Veoma duge svetlosmeđe kose.
Poput one vlasi što ju je pronašla na jastuku.
Hester nije okolišala: „Šta se događa između tebe i Lejle?” On ne reče ništa.
„Ne poriči.”
„Nisam porekao.”
„I?”
„Ona ima potrebe”, reče Vajld.
„Ozbiljno?”, reče Hester. „Ona ima potrebe? Znači ti si - šta, Vajlde? - samarićanin?”
On koraknu prema njoj. „Hester?”
„Molim?”
„Ona ne može opet da voli.”
 Baš kad je mislila da ne može opet biti povređena, njegove reči aktiviraše još jednu
eksplozivnu napravu u njenom srcu.
„Možda će jednoga dana moći”, reče Vajld. „Ali zasad joj još previše nedostaje Dejvid.”
Hester ga je gledala, osećajući kako splašnjava sve ono što je raslo u njoj - ljutnja, bol,
glupost, čežnja.
„Ja sam bezbedan za nju”, reče Vajld.
„Za tebe se ništa nije promenilo?”
„Ništa”, reče on.
Nije bila sigurna šta misli o tome. Isprva su svi mislili kako će brzo otkriti dečakov pravi
identitet. I tako je Vajld - očigledni nadimak koji se zadržao5 - ostao s Krimstinovima. Posle
izvesnog vremena socijalna služba ga je smestila kod Bruerovih, voljene starateljske
porodice koja je takođe živela u Vestvilu. Pošao je u školu. Briljirao je manje-više u svemu u
čemu se okušao. Ali Vajld je oduvek bio izopštenik. Voleo je svoju starateljsku porodicu
najbolje što je mogao - Bruerovi su ga čak zvanično usvojili - ali na kraju je mogao da živi
samo sam. Ne računajući prijateljstvo s Dejvidom, Vajld nije zaista mogao ni sa kim da se
poveže, naročito sa odraslima. Uzmite bilo kog običnog čoveka i njegovu nemogućnost da
se veže usled napuštanja i dignite to na deseti.
U njegovom životu bilo je žena, mnogo njih, ali nisu mogle da potraju.
„Jesi li zato došla?”, upita Vajld. „Da razgovaramo o Lejli?”
„Delom.”
„A drugi deo se tiče?”
„Tvog kumića.”
To mu je privuklo pažnju. „Šta s njim?”
„Metju me je zamolio da mu pomognem da nađe jednu svoju drugaricu.”
„Koga?”
„Devojčicu po imenu Naomi Pajn.”
„Zašto je molio tebe?”
„Ne znam. Ali mislim da je Metju možda u nevolji.”
Vajld krenu prema kolima. „Tim te i dalje vozi?”
„Da.”
„Upravo sam se spremao da otpešačim do kuće. Odbacite me tamo i ispričaj mi usput.”

_________

Na zadnjem sedištu, Hester upita Vajlda: „Znači to je neobavezno?”

„Sa Lejlom nikada ne bi moglo da bude neobavezno. Znaš to.”
Hester nije znala. „Znači ostaješ da prespavaš?”
„Ne. Nikada.”
Znači, pomisli ona, stvarno je ostao isti. „A Lejli to ne smeta?”
Vajld odgovori postavivši sopstveno pitanje: „Kako si prokljuvila?”
„Za tebe i Lejlu?”
„Da.”
„Kuća je bila previše uredna.”
Vajld nije odgovorio.
 „Ti si zaluđenik kada je reč o urednosti”, reče ona. To je bilo učtivo i blago rečeno.
Hester se nije razumela u službene dijagnoze niti bilo šta slično, ali Vajld je imao ono što bi
laik mogao smatrati opsesivno-kompulzivnim poremećajem. „A Lejla je sve samo ne to.”
„Ah.”
„A onda sam pronašla dugu smeđu dlaku na Dejvidovom jastuku.”
„To nije Dejvidov jastuk.”
„Znam.”
„Njuškala si joj po spavaćoj sobi.”
„Nije trebalo.”
„Da.”
„Izvinjavam se. Samo mi je čudno. Valjda to razumeš?”
Vajld klimnu glavom. „Razumem.”
„Volela bih da Lejla bude srećna. Volela bih da ti budeš srećan.”
Želela je da doda kako bi to voleo i Dejvid, ali nije mogla. Verovatno osetivši njenu
nelagodu, Vajld promeni temu.
„Ispričaj mi šta je s Metjuom”, reče Vajld.
Ona mu predoči pojedinosti o Naomi Pajn. Gledao ju je onim prodornim plavim očima sa
zlatnim pegama. Jedva se pomerao dok je govorila. Neki su ga krstili - verovatno su ga i
dalje tako zvali - Tarzan, i nadimak mu je maltene odveć dobro pristajao, kao da igra tu
ulogu, imajući u vidu njegovu građu, tamnu kožu i dugu kosu.
Kad je ona završila, Vajld upita: „Jesi li rekla Lejli za to?”
Ona odmahnu glavom. „Metju me je zamolio da joj ne kažem.”
„Meni si rekla.”
„Tebe nije pominjao.”
Vajld se gotovo osmehnu. „Lepu si rupu pronašla.”
„Posledica mog zanimanja. Voli me uprkos svim mojim manama.”
Vajld skrenu pogled.
„Šta je?”
„Prilično su bliski”, reče Vajld. „Lejla i Metju. Zašto ne bi želeo da ona zna?”
„To se i ja pitam.”
Ćutke se zavališe na naslon.
Sa osamnaest godina Vajld je otišao na Vest point, koji je završio s raznoraznim
počastima. Čitava porodica Krimstin-Hester, Ajra, sva tri sina - prevalila je
četrdesetpetominutnu vožnju do Vojne akademije Sjedinjenih Država kako bi prisustvovala
dodeli diploma. Vajld je zatim služio u inostranstvu, pretežno u nekakvoj specijalnoj
jedinici - Hester nikada nije mogla da zapamti kako se zove. To je bilo poverljivo, pa čak ni
sada, posle svih tih godina, Vajld nije mogao ili nije hteo da priča o tome. Poverljivo. Ali u
pesmi sa odveć poznatim refrenom, šta god da je Vajld video tamo, šta god da je uradio ili
iskusio ili izgubio, rat ga je gurnuo preko ivice ili možda, u njegovom slučaju, probudio
duhove iz njegove prošlosti. Ko može da kaže?
Kad je završio vojnu službu i vratio se u Vestvil, Vajld je prestao da se pravi kako
pokušava da se prilagodi „normalnom” društvu. Počeo je da radi kao svojevrsni privatni
detektiv u sigurnosnoj firmi po imenu KRIV zajedno sa svojom sestrom od poočima Rolom,
ali to nije baš ispalo kako treba. Kupio je malo prebivalište nalik prikolici koje je podiglo
minimalizam na novi nivo i živeo nezavisno u brdima u podnožju planina. Boravište je s
vremena na vreme selio, premda je uvek bio toliko blizu puta da se može dozvati. Hester
nije shvatala tehnološke pojedinosti toga kako Vajld zna kada ima posetioce. Samo je znala
da to ima veze s detektorima pokreta, senzorima i noćnim kamerama.
„Zašto onda meni govoriš za to?”, upita Vajld.
„Ne mogu stalno da budem ovde napolju”, reče ona. „Imam sud u gradu. Imam
pojavljivanja na televiziji, obaveze i tome slično.”
„Dobro.”
„A ko bi nekom nestalom licu mogao da uđe u trag bolje nego ti?”
„Istina.”
„A tu je i ona dlaka na jastuku.”
„Razumeo.”
„Nisam dovoljno bila uz Metjua”, reče Hester.
„Dobro mu ide.”
„Ako se izuzme to što misli da je jedna devojčica koja odsustvuje iz škole u ozbiljnoj
opasnosti.”
„Ako se izuzme to”, složio se Vajld.
Kada je Tim skrenuo, oboje spaziše Metjua kako se udaljava od kuće. Hodao je kao
tinejdžer - spuštene glave, zaštitno pogrbljenih ramena, vukući noge po tlu, ruku žestoko
zabijenih duboko u džepove farmerki. U ušima je imao bežične slušalice i nije ih ni čuo ni
video dok mu Tim nije bezmalo presekao put kolima. Metju izvuče jednu slušalicu.
Hester prva izađe iz kola.
Metju upita: „Jesi li našla Naomi?”
Kad je ugledao Vajlda kako izlazi na putnička vrata, Metju se namršti. „Šta ovo znači?”
„Rekla sam mu”, reče Hester. „Ništa neće kazati.”
Metju ponovo usmeri pažnju na svoju baku. „Jesi li našla Naomi?”
„Razgovarala sam s njenim ocem. Rekao je da je dobro, da je u poseti majci.”
„Ali jesi li razgovarala s njom?”
„Majkom?”
„Naomi.”
„Ne, nisam još.”
„Onda možda njen tata laže”, reče Metju.
Hester pogleda Vajlda.
Vajld koraknu prema njemu. „Zašto bi pomislio na to, Metju?”
Metjuu je pogled leteo na sve strane, samo se nije susretao s njihovim očima. „Da li biste
samo mogli, ovaj, da se uverite da je ona dobro?”
Dečaku je prišao Vajld, a ne Hester. „Metju, pogledaj me.”
„Gledam te.”
Nije ga gledao.
„Jesi li u nevolji?”, upita Vajld.
„Molim? Ne.”
„Onda razgovaraj sa mnom.”
Hester ostade na svom mestu. Eto glavnog razloga za toliku njenu zabrinutost zbog tog
novog odnosa između Lejle i Vajlda. Nije u pitanju sećanje na Dejvida i bol zbog toga što je
on zauvek nestao - ili, u najmanju ruku, nije samo to. Vajld je Metjuov kum. Kad je Dejvid
umro, Vajld je bio tu. Odazvao se na poziv, proširio svoju ulogu u Metjuovom životu. Nije
bio ni otac ni očuh ni bilo šta slično. Ali bio je tu, pre kao angažovani stric, a Hester i Lejla su
bile zahvalne, verujući, ma koliko to možda zvučalo seksistički, da Metjuu i dalje treba
muškarac u životu.
Kako bi ljubavna veza između Lejle i Vajlda uticala na Metjua?
Dečak nije glup. Ako je Hester primetila znake u roku od nekoliko minuta, za ljubavnu
vezu sigurno zna i Metju. Dakle kako dečak izlazi na kraj s tim što mu kum nekih noći spava
s majkom? Šta bi se dogodilo s Metjuom kad bi veza propala? Jesu li Lejla i Vajld toliko zreli
da pripaze da Metju ne nastrada od neočekivanih posledica - ili su naivni u svom
razmišljanju?
Metju je već bio viši od Vajlda. Kada se to dogodilo, pobogu? Vajld stavi ruku dečaku na
rame i reče: „Razgovaraj sa mnom, Metju.”
„Idem na žurku.”
„Dobro.”
„Kod Kraša. Rajan, Trevor, Darla, Triš - svi će biti tamo.”
Vajld je čekao.
„U poslednje vreme su je više kinjili. Naomi.” Metju je zažmurio. „Neviđeno okrutno.”
Hester im se pridruži. „Ko ju je kinjio?”
„Popularna deca.”
„Ti?”, upita Hester.
On je i dalje gledao u zemlju.
Vajld reče: „Metju?”
Kad je Metju najzad progovorio, glas mu je bio tih. „Ne...” Oklevao je. Oni su čekali. „Ali
puštao sam da se to događa. Ništa nisam preduzimao. Trebalo je. Kraš, Trevor i Darla su se
našalili s njom. Pakosno. I sada... sada je nestala. Zato idem na Krašovu žurku. Da vidim
mogu li nešto da doznam.”
„Kako su se našalili?”, upita Hester.
„To je sve što znam.”
Pored njih se zaustaviše kola sa dva tinejdžera, jednim za volanom i jednim na
suvozačkom sedištu. Vozač trubnu.
„Moram da idem”, reče Metju. „Molim vas... samo nastavite i vi da je tražite, važi?”
„Daću nekome iz kancelarije da uđe u trag Naominoj majci”, reče Hester. „Razgovaraću s
njom.”
Metju klimnu glavom. „Hvala.”
„Treba li da razgovaramo sa još nekim, Metju? Možda nekom Naominom drugaricom?”
„Ona nema drugarica.”
„Profesorom, članom porodice...”
On pucnu prstima i oči mu zasijaše. „Gospođicom O’Brajen.” Vajld reče: „Avom
O’Brajen?”
Metju klimnu glavom. „Ona je, u fazonu, pomoćna profesorica likovnog ili šta već.”
„I ti misliš...?”, upita Hester.
Vozač ponovo trubnu. Hester ga ućutka prostrelivši ga pogledom.
„Moram da idem. Nadam se da ću saznati nešto na žurci.”
„Saznati šta?”, upita Hester.
Ali Metju nije odgovorio. Ušao je na zadnje sedište automobila. Vajld i Hester su ih
gledali kako odlaze.
 „Poznaješ tu gospođicu O’Brajen?”, upita Hester Vajlda.
„Da.”
„Treba li da pitam odakle?”
Vajld ne reče ništa.
„Tako sam i mislila. Hoće li hteti da razgovara s tobom?”
„Da.”
„Dobro je.” Kada kola zađoše za krivinu, Hester upita: „Šta misliš?”
„Mislim da nam Metju ne govori sve.”
„Možda će mi se javiti Naomina majka. Možda će mi dati da razgovaram sa Naomi.”
„Možda”, reče Vajld.
„Ali ti ne veruješ.”
„Ne, ne verujem.”
Oboje se okrenuše i pogledaše niz šlepu ulicu prema domu Krimstinovih.
„Moram da se vratim u grad da se pojavim u emisiji”, reče Hester.
„Aha.”
„Nemam vremena da sada ulazim u to s Lejlom.”
„Verovatno je tako najbolje”, reče Vajld. „Idi u svoju emisiju. Ja ću razgovarati s Lejlom, a
zatim ću razgovarati sa Avom O’Brajen.”
Hester mu dade posetnicu s brojem svog mobilnog telefona. „Javi se, Vajlde.”
„I ti, Hester.”
 Šesto poglavlje

K
ad je otvorila ulazna vrata, Lejla upita: „Šta je bilo?”
„Ništa.”
„Zašto si onda došao na ulazna vrata?”
Vajld je uvek dolazio kroz vrata na zadnjem ulazu. Uvek. Pešačio je kroz šumu koja
se završavala iza doma Krimstinovih. Radio je to još odonda kad ga je Dejvid kradom uveo
dok su bili mali dečaci.
„I?”
Lejla je imala izvesnu strast i energiju koja je pretvarala njenu lepotu u živo biće koje
diše i treperi. Tome nije moglo da se odoli, da se ne gleda, da se ne priželjkuje da se bude
deo toga.
„Ne mogu da ostanem na večeri”, reče on.
„Oh.”
„Izvini. Nešto je upravo iskrslo.”
„Nisi dužan da mi objašnjavaš.”
„Ako hoćeš, mogu da se vratim kasnije.”
Lejla mu je proučavala lice. Želeo je da joj kaže za okolnosti u kojima se nalaze Metju i
Naomi, ali nakon što je odvagao „za” i „protiv”, zaključio je kako mu je važnije da zadrži
kumčetovo poverenje nego da ga prijavi njegovoj majci. Barem za danas. Zasad. Nezgodno
je, ali Lejla će shvatiti.
Možda.
„Ionako moram rano da ustanem ujutru”, reče Lejla.
„Kapiram.”
„A Metju je večeras izašao. Ne znam kada će se vratiti.”
Vajld ju je oponašao najblaže moguće kada ju je citirao. „Nisi dužna da mi objašnjavaš.”
Lejla mu se nasmeši. „Ma šta ima veze. Vrati se ako budeš mogao.”
„Možda će biti kasno.”
„Baš me briga”, reče ona. Zatim: „Nisi mi rekao zašto si došao na ulazna vrata.”
„Ugledao sam Metjua na ulici.”
To nije laž.
„Šta ti je rekao?”
„Da ide na žurku kod nekoga ko se zove Kraš.”
„Kraš Mejnard”, reče ona.
„Kao?”
„Da, vila Mejnard. Dašov sin.”
„Daš ima sina po imenu Kraš?”
„Njegov otac je obožavao film Bul Darem6 ili šta već. Možeš li da poveruješ u to?”
On sleže ramenima. „Kad se zoveš Vajld...”
„Istina.”
Pao je mrak. Čula se uspavanka zrikavaca, njegova stalna utešna pratilja. „Bolje da
pođem.”
 „Čekaj.” Lejla zakopa po džepu farmerki. „Nema potrebe da se igraš gorštaka.” Izvukla je
ključ od kola i dobacila mu ga. „Uzmi moja kola.”
„Hvala.”
„Nema na čemu.”
„Možda ću se dugo zadržati.”
„Biću ovde, Vajlde.” Lejla zatvori vrata.

_________

Osam meseci ranije, kada ju je Vajld prvi put sreo, Ava O’Brajen je živela nedaleko od auto-
puta 17 u povećem stambenom naselju sumornih sivih i bež zgrada. Te noći, dok su
povodeći se išli kod nje pod bleštavom uličnom rasvetom, Ava se našalila da su stanovi
toliko slični da često gurne ključ u pogrešna vrata.
Vajld nije imao takvih muka. I dalje se sećao tačne adrese i mesta.
Kada je prvi put pokucao, niko nije otvorio vrata. Vajld je poznavao raspored stana.
Pogledao je prozor gore desno. Gorelo je svetlo. To nije mnogo značilo. Tražio je senku u
prolazu. Ništa.
On pokuca opet.
Vučenje nogu. Stanka. Bilo je već skoro devet sati. Ava O’Brajen je verovatno gledala
kroz špijunku. Stajao je i čekao. Trenutak kasnije čuo je kako klizi lanac. Kvaka se okrenu.
„Vajlde?”
Ava je bila u velikom frotirskom bademantilu. Poznavao je taj bademantil. Čak ga je i
nosio.
„Smem li načas da uđem?”, upita on.
Pokušavao je da joj protumači izraz na licu kako bi video da li joj je drago što ga vidi.
Mada to ništa ne bi promenilo. Njen izraz, međutim, bio je nejasan. Na njemu je možda bilo
iznenađenja. Možda je bilo malo radosti. Bilo je i nečega drugog - nečega u njenom izrazu
što nije mogao sasvim da odredi.
„Sada?”
Nije se ni trudio da odgovori.
Ava se naže napred, pogleda ga u oči i prošapta: „Nisam sama, Vajlde.”
Aha, sada to može sasvim da odredi.
Lice joj je smekšalo. „Ah, Vajlde”, reče ona previše nežno. „Zašto večeras?”
Možda nije trebalo da dolazi. Možda je trebalo to da prepusti Hester.
„U pitanju je Naomi Pajn”, reče on.
To joj je privuklo pažnju. Ona se letimice osvrnu, izađe iz stana i zatvori vrata za sobom.
„Šta sa Naomi?”, upita. „Da li je dobro?”
„Nestala je.”
„Kako to misliš, nestala?”
„Ona je tvoja učenica, je l’ tako?”
„Na neki način.”
„Kako to misliš, na neki način?”
„Kako ti misliš, nestala je?”
„Jesi li primetila da je nema na nastavi?”
 „Pretpostavila sam da je bolesna.” Ava zategnu frotirski bademantil. „Ne razumem.
Zašto tebe to zanima?”
„Pokušavam da je pronađem.”
„Zašto?” Kada on nije odmah odgovorio, Ava upita. „Jesi li pitao njenog oca?”
„Pitala ga je” - lakše nego da pokušava da objasni svoju vezu sa Hester - „moja
koleginica.”
„I?”
„Tvrdi da je Naomi s majkom.”
„To je rekao?”
„Da.”
Sada Ava kao da se istinski zabrinu. „Naomina majka već odavno nije deo njenog života.”
„Tako smo i čuli.”
„Kako si na kraju došao kod mene?”
„Jedan izvor je” - ponovo lakše - „kazao da si bliska s njom.”
„I dalje mi nije jasno. Zašto ti tražiš Naomi? Da li te je neko unajmio?”
„Ne. Činim to kao uslugu.”
„Uslugu kome?”
„Ne mogu da ti kažem. Imaš li ikakvu predstavu gde je ona?”
Vrata iza nje se otvoriše. Otvor ispuni krupan muškarac sa superdugačkom bradom.
Pogledao je Avu, a zatim Vajlda. „Zdravo”, reče.
„Zdravo”, reče Vajld.
On opet pogleda Avu. „Bolje da ja krenem.”
„Nema potrebe”, reče Vajld. „Ovo neće dugo trajati.”
Bradonja je još malo gledao Avu. Onda, kao da je tamo video odgovor, on klimnu glavom
za sebe. „Da odložimo?”, upitao ju je.
„Važi.”
Poljubio ju je u obraz, lupio Vajlda po leđima i otrčao niz stepenice. Ušao je u svoj GMC
terenac, poterao ga u rikverc i mahnuo u znak pozdrava. Vajld se ponovo okrenuo prema
Avi i razmatrao da se izvini. Ona to odbaci zamahom ruke.
„Uđi.”

_________

Vajld je sedeo na istom crvenom kauču gde su se on i Ava prvi put poljubili. Brzo je
pogledom ispitao prostoriju. Nije se bogzna šta promenilo otkad je tu proveo ona tri dana s
njom. Na jednom zidu, jedva primetno nakrivo, visile su dve nove slike - jedan akvarel
nečega što liči na namučeno lice, jedna uljana slika planine Houvenkopf, koja se nalazila
nedaleko odatle.
„Slike”, reče on. „Ti ih slikaš?”
Ona zavrte glavom. „Učenici.”
Tako je i mislio. Ona ne voli da izlaže sopstveni rad. Previše je ličan, rekla mu je kada ju
je pitao. Previše obuzet sobom. Suviše je lako da se vide sve tvoje mane.
„Da li je neku od njih naslikala Naomi?”
„Ne”, reče Ava. „Ali slobodno ako hoćeš.”
„Šta slobodno?”
 Ona pokaza na zidove. „Ispravi ih. Znam koliki ti nemir unose.”
Noću, dok je Ava spavala, Vajld je išao unaokolo, katkad s libelom, i starao se da slike
zaista stoje sasvim ravno. Zbog toga mu je, između ostalog, bilo drago što ništa nije okačio u
sopstvenom prebivalištu.
Kada Vajld uze da namešta slike, Ava sede u fotelju najdalju od njega. „Moraš da mi
kažeš zašto je tražiš.”
„Ne moram.”
„Molim?”
On završi s podešavanjem portreta u akvarelu. „Nemamo vremena za objašnjenja.
Veruješ li mi, Ava?”
Ona skloni kosu s lica. „Treba li?”
U tonu je možda bilo malo nestrpljenja, nije bio siguran.
Zatim: „Da, Vajlde, verujem ti.”
„Pričaj mi o Naomi.”
„Ne znam gde je, ako me to pitaš.”
„Ali ona ti je učenica?”
„Biće.”
„Šta to znači?”
„Podstakla sam je da se sledećeg polugodišta prijavi za Uvod u akvarel. Tada će mi biti
učenica.”
„Ali već je poznaješ?”
„Da.”
„Odakle?”
„Tri dana nedeljno radim u menzi. S obzirom na to koliko ljudi je otpušteno, imali su
žalosno malo osoblja.” Ona se naže napred. „I ti si pohađao tu srednju školu, zar ne?”
„Da.”
„Nećeš verovati, ali kada smo nas dvoje išli tamo, ovaj” - ona pogleda uvis kao da traži
pravu reč, da bi zatim slegla ramenima i zadovoljila se sledećom - „zajedno, ja nisam imala
pojma ko si ti. Hoću reći, ništa nisam znala o tvojoj prošlosti.”
„Znam.”
„Otkud?”
„Uvek mogu da razlučim.”
„Ljudi se drugačije odnose prema tebi, je I’ tako? Nema veze. Nije važno. Pretpostavljam
da si bio izopštenik na tom mestu, zar ne?”
„U izvesnoj meri.”
„U izvesnoj meri”, ponovi ona, „zato što si jak i zgodan i verovatno sportski građen.
Naomi nije ništa od toga. Ona je ona devojčica, Vajlde. Krajnja, prvorazredna izopštenica
koju svi maltretiraju. Nekako - i ovo će zvučati grozno - ali u njoj ima nečeg što ljudima to
olakšava. Ljudska priroda o kojoj niko neće da raspravlja. Postoji neki naš deo koji uživa u
predstavi. Kao da ona to zaslužuje. I nisu posredi samo učenici. Drugi profesori se
podrugljivo smeškaju. Ne kažem da im se to dopada, ali ne preduzimaju ništa da je zaštite.”
„Ali ti preduzimaš.”
„Trudim se. Često samo pogoršam stvar. Znam da zvuči kao izvlačenje, ali kada sam
stala u njenu odbranu, recimo samo da to nije pomoglo. Zato se umesto toga pravim da je
upala u nevolju - nadam se da će je ostali možda prihvatiti zbog toga ili šta već - a njena
kazna podrazumeva i to da ne sme da sedi u menzi za vreme ručka. Odvedem je u atelje za
likovno. Ponekad, ako se izvučem iz dužnosti u menzi, sedim s njom. Ne verujem da je to
mnogo pomoglo sa učenicima, ali makar...”
„Makar šta?”
„Makar Naomi može da predahne. Makar dobije nekoliko minuta mira tokom školskog
dana.” Ava trepnu da joj ne krene suza. „Ako je nema, Naomi je verovatno pobegla.”
„Zašto to kažeš?”
„Zato što je njen život pakao.”
„Čak i kod kuće?”
„Ne znam da li je pakao odgovarajuća reč, ali ni tamo nije sjajno. Znaš li da je Naomi
usvojena?”
Vajld odmahnu glavom.
„Priča o tome češće nego što bi usvojeno dete trebalo.”
„U kom smislu?”
„Na primer, mašta o tome da je spasu njeni pravi roditelji. Njeni usvojitelji su morali da
prođu raznorazne razgovore i provere, a kada su prošli, dobili su detence - Naomi - ali
onda, manje-više neposredno posle toga, mama nije mogla s tim da se nosi. Čak su pokušali
da je vrate u sirotište. Možeš li da poveruješ? Kao da je paket koji je dostavila pošta. U
svakom slučaju, majka joj je imala nervni slom. Ili je bar tako tvrdila. Ostavila je Naomi i
njenog oca.”
„Znaš li gde je majka sada?”
„Ovaj, ona se” - Ava se namršti i prstima napravi vazdušne navodnike - „’oporavila’.
Preudala se za nekog bogataša. Naomi kaže da živi u otmenoj kući u Park aveniji.”
„Da li ti je Naomi rekla nešto u poslednje vreme? Bilo šta što bi moglo da pomogne?”
„Ne.” Zatim: „Sad kada si to pomenuo.”
„Šta?”
„Izgledala je malo... bolje. Opuštenije. Smireno.”
Vajld ne reče ništa, ali to mu se nije dopadalo.
„Sada je na tebe red, Vajlde. Zašto pitaš?”
„Neko je zabrinut za nju.”
„Ko?”
„Ne mogu da kažem.”
„Metju Krimstin.”
On ne reče ništa.
„Kao što rekoh, Vajlde, kad smo se upoznali, nisam znala ko si.”
„Ali sad znaš.”
„Da.” Oči joj se naprasno zacakliše od suza. On posegnu i uze je za ruku. Ona se odmače.
Dozvolio joj je. „Vajlde?”
„Da.”
„Moraš da je pronađeš.”

_________

Vajld se vratio na parkiralište ispred zgrade. Odvezao je Lejlin BMW dvadeset metara do
kontejnera. Hester je imala pravo. Lejla je aljkavuša. Prelepa aljkavuša. Kada je ona sama u
pitanju, sitničavo je uredna i čista i sveže okupana. Ali isto ne važi za njeno okruženje. Na
zadnjem sedištu njenog BMW-a nalazile su se kartonske čaše od kafe i ambalaža
proteinskih štangli.
Vajld parkira kola i isprazni ih. Nije imao fobiju od klica, ali bilo mu je drago što ona u
kaseti ima antibakterijski losion. Osvrnuo se na Avinu kuću. Hoće li se ona javiti onom
bradatom rmpaliji? Sumnja.
Nije mu bilo žao zbog vremena koje je proveo sa Avom. Nimalo. U stvari, osetio je čudno
probadanje kada ju je prvi put video, nešto srodno... žudnji? Možda je to bilo opravdanje ili
racionalizacija, ali činjenica da ne može da se poveže dugoročno nije značila da ne ceni nova
iskustva s novim ljudima. Nikada nije želeo da ih povredi, ali možda je bilo još gore biti
snishodljiv prema njima ili im servirati neku folirantsku žvaku. Birao je da bude potpuno
iskren, da ne ulepšava, da ne bude previše tobože zaštitnički nastrojen.
Vajld je spavao napolju. Čak i tih noći.
Bilo mu je teško da objasni zašto, te bi ponekad ostavio poruku, odšunjao se nazad u
šumu na nekoliko sati, pa se vratio do jutra. Vajld nije mogao da zaspi kada je još neko s
njim.
Bilo je toliko jednostavno.
Napolju je često sanjao svoju majku.
Ih to možda nije bila njegova majka. Možda je to bila neka druga žena u onoj kući sa
crvenom stepenišnom ogradom. Nije znao. Ali u snu je njegova majka - zovimo je zasad
tako - bila prelepa, duge kestenjaste kose, smaragdnih očiju i anđeoskog glasa. Da li je
njegova majka stvarno tako izgledala? Slika je bila malčice odveć savršena, možda pre
privid nego stvarnost. Možda je to bilo nešto što je naprosto izmislio ili čak video na
televiziji.
Sećanje postavlja zahteve koji se neretko ne mogu ispuniti. Sećanje je manjkavo jer
uporno nastoji da popuni praznine.
Zazvonio je telefon. Javila se Hester.
„Jesi li razgovarao sa Avom O’Brajen?”, upita Hester.
„Jesam.”
„Ponosiš li se mnome što ne zabadam nos u to odakle je poznaješ?”
„Ti si primer diskrecije.”
„I, šta je rekla?”
Vajld joj prepriča. Kada je završio, ona reče: „Ono da je Naomi izgledala smireno. To ne
valja.”
„Znam”, reče Vajld.
Kada odluče da oduzmu sebi život, ljudi često pokazuju izvesnu spokojnost. Odluka je
doneta. Kamen sa srca je, začudo, pao.
„E pa, i ja imam vesti”, reče Hester. „I nisu povoljne.”
Vajld je čekao.
„Javila mi se njena majka. Nema pojma gde je Naomi.”
„Znači da je otac lagao”, reče Vajld.
„Možda.”
U svakom slučaju ne bi bilo naodmet da Vajld poseti tatu. Hester je neko dozivao. U
pozadini se čula neka pometnja. „Ubrzo ću biti uživo na programu”, reče Hester. „Vajlde?”
„Da.”
 „Moramo nešto brzo da uradimo, slažeš li se?”
„Moguće je da i dalje nije ništa.”
„Da li ti to instinkt govori?”
„Ne slušam instinkt”, reče Vajld. „Slušam činjenice.”
„Ne seri.” Zatim: „Jesu li činjenice zabrinute za tu devojčicu?”
„Za tu devojčicu”, složi se on. „I za Metjua.”
Začu se još meteža.
„Moram da brišem, Vajlde. Čujemo se uskoro.”
Ona prekide vezu.

_________

Hester je sedela za stolom u studiju, na barskoj stolici kožnog naslona postavljenoj malčice
previsoko za nju. Prsti na nogama su joj jedva dodirivali pod. Idiot je bio spreman da krene.
Lori, dežurna frizerka, bavila se nekim sitnicama za kraj, koje su podrazumevale i čupanje
sa dva prsta, dok je Brajan, šminker, dodavao malo korektora u poslednjem času. Crveni
časovnik za odbrojavanje, koji je ličio na tajmer na bombi u kakvoj televizijskoj drami,
pokazivao je da imaju manje od dva minuta do emitovanja.
Njen kolega voditelj za to veče igrao se na telefonu. Hester je načas zažmurila, osećajući
kako je četkica za šminku gladi po obrazu, osećajući kako joj prsti nežno vuku kosu na svoje
mesto. Sve ju je to neobično smirivalo.
Kada joj je zavibrirao telefon, ona otvori oči uz uzdah i otera Lori i Brajana. Obično se ne
bi javila na poziv tako blizu emitovanja, ali videla je da je pozivalac njen unuk.
„Metju?”
„Jeste li je već našli?”
Govorio je očajničkim šapatom.
„Zašto šapćeš? Gde si?”
„Kod Kraša. Jesi li razgovarala s Naominom majkom?”
„Jesam.”
„Šta je rekla?”
„Da ne zna gde je Naomi.”
Njen unuk proizvede zvuk koji je ličio na stenjanje.
„Metju, šta nam ne govoriš?”
„Nije važno.”
„Važno je.”
Njemu ton postade mrzovoljan. „Zaboravi da sam pitao, važi?”
„Ne važi.”
Jedan producent viknu: „Deset sekundi do emitovanja.”
Njen kolega voditelj stavi telefon u džep i sede uspravno. Okrenuo se prema Hester,
video kako ona na uvu drži telefon i rekao: „Ovaj, Hester? Uvod je tvoj.”
Producent podiže ruku da pokaže pet sekundi. Savio je palac da pokaže kako je sada
četiri.
„Javiću ti se”, reče Hester.
Stavila je telefon na sto ispred sebe kada je producent savio kažiprst.
 Možda se čini da je tri sekunde veoma malo vremena. Po televizijskim merilima nije.
Hester je imala vremena da letimice pogleda Alison Grant, producentkinju njenog dela
emisije, i da klimne glavom. Alison je imala vremena da složi facu i odgovori klimanjem
glave kako bi pokazala da će se povinovati Hesterinom zahtevu, ali da će to uraditi preko
volje.
Ipak, Hester se spremila za to. Ima trenutaka kada istražuješ - i trenutaka kada
podstičeš.
Trenutak je bio za potonje.
Producent završi odbrojavanje i uperi prst u Hester.
„Dobro veče”, reče Hester, „i dobro došli u ovo izdanje emisije Krimstinova o kriminalu.
Naša glavna večerašnja tema jeste - šta drugo? - skorojevićki predsednički kandidat Rasti
Egers i kontroverza koja prati njegovu kampanju.”
Taj deo je bio na idiotu. Ostalo nije.
Hester duboko udahnu. Kad je bal, nek je...
„Ali najpre upravo pristigle najnovije vesti”, reče Hester.
Njen kolega voditelj se namršti i okrenu prema njoj.
Reč je o tome da je Metju uplašen. Toga Hester ne može da se otrese. Metju je uplašen i
molio ju je za pomoć. Kako da ne uradi sve što može?
Fotografija Naomi Pajn ispuni televizijske ekrane širom zemlje. Bila je to jedina
fotografija koju je njena producentkinja Alison Grant uspela da pronađe, a i za to joj je
trebalo prilično truda. Na društvenim mrežama nije bilo ničega, što je zaista čudno u
današnjem društvu, ali Alison, kojoj nije bilo ravne, iskopala je sajt školskog fotografa koji
je snimao zvanične portrete za srednju školu Svitvoter. Kada je Alison obećala da će
zadržati vodeni žig s njegovim logotipom, fotograf je pristao da im dozvoli da je upotrebe u
emisiji.
Hester nastavi: „Večeras je nestala jedna devojčica iz Vestvila u Nju Džerziju i treba joj
vaša pomoć.”

_________

Na parkiralištu ispred Avine zgrade Vajld je vagao svoje mogućnosti. Kada razmisli o tome,
stvarno ne postoji bogzna šta drugo što može da uradi. Već je kasno. Dakle, prva
mogućnost: može jednostavno da se odveze nazad do Lejline kuće i da se nečujno popne na
sprat u spavaću sobu gde će ga ona čekati i...
Da, treba li uopšte da razmatra druge mogućnosti?
Kako ništa ne bi preskočio, poslao je poruku Metjuu: Gde si?

Metju: Kod Kraša Mejnarda.

Lejla mu je to već rekla, ali nije bio siguran treba li da zna.

Vajld: Da li je Naomi tu?

Metju: Ne.
 Vajld je razmatrao šta dalje da otkuca, ali onda vide kako tačke igraju, što je ukazivalo
na to da Metju kuca.

Metju: Sranje.
Vajld: Šta je?
Metju: Događa se nešto loše.
Vajldovi palčevi se nisu kretali onoliko brzo koliko on želi, ali konačno je uspeo da
otkuca: Šta to?
Nije bilo odgovora.

Vajld: Jesi li tu?

Onaj utopijski prizor iz prve mogućnosti - Lejla na spratu u onoj spavaćoj sobi, topla
ispod pokrivača, kako čita kratke prikaze sudskih predmeta - iskrsnu mu pred očima tako
verodostojan da je mogao da oseti miris njene kože.

Vajld: Metju?
Odgovor je opet izostao. Prizor u vezi s Lejlom pretvorio se u dim i odlebdeo u etar.
Dođavola.
Vajld krenu putem prema vili Mejnard.
 Sedmo poglavlje

M
etju je bio u ogromnoj vili na brdu u vlasništvu oca Kraša Mejnarda.
Spoljašnjost vile, sa mermernim stubovima, izgledala je staro i nekako gotički.
Metjua je podsećala na onaj uobraženi golf klub u koji ga je baka vodila jer je jedan
njen klijent trebalo da dobije nekakvu nagradu. Sećao se kako se Hester nije
dopadalo da bude tamo. Dok je cevčila vino - previše vina, kako se ispostavilo - oči su
počele da joj se sužavaju. Letimice je gledala po prostoriji, mršteći se i mrmljajući ispod
glasa o srebrnim kašikama, povlasticama i potomstvu iz brakova bliskih rođaka. Kada ju je
on upitao šta nije u redu, Hester je odmerila unuka od glave do pete i rekla, toliko glasno da
prisutni u blizini čuju: „Ti si polu-Jevrejin, polucrnac - ti tek ne bi smeo da budeš u ovom
klubu.” Onda je zastala, podigla prst i dodala: „Ili bi ti možda bio dva obeležja u jednom.”
Kada je jedna starija dama sa sleđenim pramenovima snežnobele kose pokušala da je
ućutka okrenuvši se ka njoj i rekavši psssst, Hester joj je rekla da se nosi.
To je bila Metjuova baka. Nana nikada nije izbegavala kontroverzu ako može da je
stvori.
Bilo je to koliko sramotno toliko i utešno. Sramotno, eto, to je bilo prilično očigledno.
Utešno jer je znao da mu baka uvek čuva leđa. Nikada to nije dovodio u pitanje. Nije bilo
važno ni što je sitna ni što ima sedamdeset godina niti bilo šta drugo. Za njega je njegova
baka bila superbaka.
Bilo je desetak dece na tome što su roditelji uporno zvali „žurkom”, ali što je zapravo
bilo samo okupljanje na Krašovom „donjem nivou” - Krašovi roditelji nisu voleli da ga zovu
podrumom - koji je bio možda najgotivnije mesto na kome je Metju ikada bio. Kućni
bioskop je pre ličio na pravi-pravcati bioskop s digitalnim ozvučenjem i više od četrdeset
sedišta. Ispred prostorije nalazio se pult od ružinog drveta s pravom bioskopskom
mašinom za kokice. Na zidovima u hodnicima visila je mešavina starih filmskih plakata i
postera za televizijske serije Krašovog tate. Soba za igre je bila minijaturna kopija
Silverbola, čuvene palate flipera na šetalištu u Azberi Parku. Jedan hodnik je vodio u vinski
podrum s hrastovom buradi. Drugi je postao podzemni tunel do košarkaškog terena
propisne veličine, kopije - mnoštvo kopija - terena Niksa u Medison skver gardenu.
Na košarkaškom terenu niko nikada nije provodio vreme. Niko nikada nije koristio
igraonicu s fliperima. Niko nikada nije bio baš raspoložen da gleda bilo šta u bioskopu. Nije
da je Metju dolazio često. Većim delom života Metju se nije slagao s popularnom ekipom, ali
u poslednje vreme im se uvukao nazad pod kožu. Istini za volju, mnogo mu se dopadalo da
bude tu. Popularna deca su radila najgotivnije stvari, kao kada je Kraš imao onu
rođendansku proslavu na Menhetnu. Njegov tata je iznajmio crne limuzine da ih prevezu, a
žurka je bila na nekom ogromnom mestu koje je nekada bilo banka. Svi dečaci su dobili
„pratnju” u vidu nekadašnjih takmičarki u rijalitiju Daša Mejnarda po imenu Seksi
manekenke u donjem vešu. Muziku na proslavi puštala je poznata televizijska zvezda, a kada
je di-džej predstavio „mog najboljeg druga i našeg slavljenika”, Kraš je ujahao na belom
konju, pravom konju, a onda se njegov otac dovezao iza njega crvenim teslom koji je
poklonio sinu za rođendan.
 Te večeri većina dece je završila u „običnoj” TV sobi - na čijem je zidu visio Samsung 4K
ultra HD sa ekranom od devedeset osam inča. Kraš i Pajl su igrali video-fudbal, a ostatak
društva - Luk, Mejson, Kejtlin, Darla, Rajan i, naravno, Saton, večito Saton - ležao je ispružen
na skupim lejzibegovima kao da ih je kakav div bacio s neba. Njegovi drugovi su većinom
bili naduvani. Kejleb i Brijana su otišli u sobu u dnu hodnika da podignu svoju spojku na
sledeći nivo.
Soba je bila mračna, a lica njegovih drugara iz odeljenja bila su osvetljena i plavom
svetlošću s televizora i pojedinačnim smartfonovima, zbog čega su bili avetinjski bledi.
Saton je bila desno, sama, što joj nije bilo svojstveno. Metju je želeo da iskoristi tu priliku, te
je tražio način da joj se približi. Još od sedmog razreda gajio je neuzvraćenu ljubav prema
Saton - devojci bezmalo natprirodnog držanja, plave kose, savršene kože i osmeha da ti se
istope kosti - a ona je oduvek bila ljubazna i druželjubiva i imala crni pojas u tome kako da
tipove poput Metjua zadrži u drugarskoj zoni.
Na velikom ekranu Krašov video-kvoterbek baci duboki pas napadaču, koji krenu da
poentira. Kraš uskoči, zaplesa kako bi proslavio i viknu na Kajla: „Eto ti ga na!” To je
izazvalo malo malodušnog smeha kod gledalaca, koji su listom bili na telefonu. Kraš
pogleda unaokolo kao da je očekivao veću reakciju. Ali nije bilo ništa od toga.
Barem te večeri.
U sobi je bilo nečega, izvesnog strujanja straha ili očajanja.
„Treba nam još grickalica?”, upita Kraš.
Niko nije odgovorio.
„Hajde, ko je uz mene?”
Zadovoljilo ga je malodušno mumlanje. Kraš pritisnu dugme na interfonu. Ženski glas s
meksičkim naglaskom reče: „Da, gospodine Kraše?”
„Možemo li da dobijemo malo naćosa i kesadilja, Roza?”
„Naravno, gospodine Kraše.”
„I možeš li da napraviš malo onog domaćeg gvakamolea?”
„Naravno, gospodine Kraše.”
Na ekranu Kraš izvede početni udarac. Luk i Mejson su pili pivo. Kejtlin i Rajan su delili
džoint dok je Darla isprobavala najnovije ukuse elektronskih cigareta „džul”. Prostorija je
nekada bila soba Krašovog tate za pušenje cigara i nešto su joj uradili tako da zapravo ne
može da se oseti miris novog dima. Kejtlin dodade elektronsku cigaretu Saton. Saton je uze,
ali je nije stavila u usta.
Kajl reče: „Čoveče, obožavam Rozin gvakamole.”
„Jelda?”
Kraš i Kajl baciše jedan drugom kosku, a onda se neko, možda Mejson, usiljeno nasmeja.
Priključio se Luk, pa zatim Kejtlin, a onda manje-više svi osim Metjua i Saton. Metju nije
znao zbog čega se svi smeju - Rozinog gvakamolea? - ali zvuk nije bio nimalo verodostojan,
kao da se svi previše trude da budu normalni.
Mejson upita: „Je l’ se prijavljivala na aplikaciji?”
Tišina.
„Samo sam hteo da kažem.
„Nema ničega”, reče Kraš, upadajući mu u reč. „Imam aplikaciju koja se ažurira.”
Još tišine.
 Metju se iskrade iz sobe. Krenuo je prema relativnoj privatnosti obližnjeg vinskog
podruma. Kada je zatvorio vrata za sobom, on sede na bure na kome je pisalo Vinogradi
Mejnard - da, imali su i vinograd - i pozva babu.
„Metju?”
„Jeste li je već našli?”
„Zašto šapćeš? Gde si?”
„Kod Kraša. Jesi li razgovarala s Naominom majkom?”
„Jesam.”
Metju oseti kako mu srce tuče u grudima. „Šta je rekla?”
„Da ne zna gde je Naomi.”
On zažmuri i zastenja.
„Metju, šta nam ne govoriš?”
„Nije važno.”
„Važno je.”
Ali on ništa nije mogao da kaže. Ne još. „Zaboravi da sam pitao, važi?”
„Ne važi.”
Kroz telefon, on začu kako neki muški glas govori: „Deset sekundi do emitovanja.” Zatim
je neko drugi promrmljao nešto što nije mogao da razabere.
„Javiću ti se kasnije”, reče Hester pre nego što je prekinula vezu.
Kada on odmače telefon od uva, neki poznati glas reče: „Hej.”
On se okrenu prema ulazu u vinski podrum. Tamo je stajala Saton. Još je treptala posle
mraka u televizijskoj sobi.
„Hej”, reče on.
Saton je u ruci držala bocu piva. „Hoćeš malo?”
On zavrte glavom, plašeći se kako će Saton pomisliti da je grozno deliti njegove klice ili
šta već. S druge strane, zar ga nije pitala?
Saton pogleda po vinskom podrumu kao da ga nikada nije videla, mada je oduvek bila s
popularnom ekipom. Oduvek.
„Šta radiš ovde?”, upita ona.
Metju sleže ramenima. „Ne znam.”
„Ne ličiš na sebe večeras.”
Njega iznenadi što Saton primećuje tako nešto.
Opet je slegnuo ramenima. Čoveče, pravi je majstor za udvaranje devojčicama.
Onda Saton reče: „Ona je dobro, znaš.”
Tek tako.
„Metju?”
„Znaš li gde je?”
„Ne, ali...” Sada je na nju bio red da slegne ramenima.
Njemu zabruja telefon. On krišom zvirnu.

Gde si?
Poruka je bila od Vajlda. Metju brzo odgovori: Kod Kraša Mejnarda.
Da li je Naomi tu?
Ne.
Saton koraknu prema njemu. „Malo su zabrinuti zbog tebe.”
„Ko?”
„Kraš i Kajl, i ostali.” Gledala ga je onim plavim očima. „I ja sam.”
„Sve je u redu sa mnom.”
Sada njoj zabruja telefon. Kada je pročitala poruku, razrogačiše joj se oči. „O bože.”
„Šta je bilo?”
Ona ga pogleda onim prelepim očima. „Jesi li ti...?”
On začu neku pometnju iz hodnika.
Metju otkuca: Sranje.

Vajld: Šta je?

Kraš hrupi u vinski podrum kada Metju posla poruku: Događa se nešto loše.
Kajl je ušao odmah za njim. Obojica su imali smartfone u rukama. Kraš pojuri prema
Metjuu toliko brzo da je Metju ni manje ni više nego podigao pesnice kao da se sprema da
odbije udarac. Kraš zastade, podiže ruke kao da se predaje i osmehnu se.
Smešak je bio neiskren. Metju oseti kako mu se nešto remeti u želucu.
„Stani, stani”, reče Kraš glasom koji je nastojao da bude utešan, ali koji je klizio Metjuu
niz leđa kao zmija. „Hajde da usporimo ovde.”
Kraš Mejnard je bio privlačne spoljašnjosti - talasasta tamna kosa, zamišljen izraz člana
kakvog boj benda, mršavo telo ukrašeno po najnovijoj modi. Kada ga pobliže pogledaš,
videlo se da Kraš nije ništa posebno, ni u kom pogledu, ali kao što se Hester jednom našalila
na račun jedne bogatašice s kojom je želela da se Metju zabavlja: „Lepa je kada stoji na
svom novcu.”
Kraš je večito nosio veliki prsten s nasmejanom lobanjom. Izgledao je smešno na
njegovom tankom, glatkom prstu.
Sa onim neiskrenim osmehom i dalje na licu, Kraš podiže telefon i okrenu ga prema
Metjuu. „Hoćeš li da objasniš ovo?”
On pritisnu ekran prstom s nasmešenom lobanjom. Prsten kao da je namignuo Metjuu.
Krenuo je neki video-snimak, počevši poznatim logotipom vesti dotične mreže. Onda se na
ekranu pojavi njegova baba.

„Ali najpre, upravo pristigle najnovije vesti... ”

Na ekranu se pojavila Naomina fotografija.

„Večeras je nestala jedna devojčica iz Vestvila u Nju Džerziju, i treba joj vaša pomoć. Naomi
Pajnje nestala pre najmanje nedelju dana. Niko nije prijavio da ju je video a nije bilo ni
zahteva za otkup, ali prijatelji su zabrinuti da je tinejdžerka možda u opasnosti...”

O, ne...
 Metju oseti kako mu se prevrće stomak. Toga se nije setio, da će nana možda uživo
obelodaniti priču. Ili se potajno nadao upravo tome? Ne iznenađuje ga koliko se brzo vest -
sudeći po tajmeru na aplikaciji, protekla su nepuna dva minuta - raširila među njegovim
drugovima. Tako to sada ide. Neko možda ima podešeno da ga aplikacija upozori ako se
pomene Naomi Pajn ili je možda neki roditelj video priču i odmah poslao svom detetu
poruku: „Zar ne ide ova devojčica u tvoju školu?!?!”, ili možda neko prati CNN na Tviteru. Šta
god bilo u pitanju, tako stvari sada stoje, toliko se brzo vesti sada pronose.
Krašov osmeh se nije kolebao. „To je tvoja baba je l’ tako?”
„Da, ali...”
Kraš je tražio još rukom s prstenom s nasmešenom lobanjom. „Ali?”
Metju ne reče ništa.
Kraš je govorio podrugljivim tonom. „Jesi li rekao nešto baki?”
„Molim?” Metju se trudio da izgleda kao da ga je nagoveštaj uvredio. „Ne, naravno da
nisam.”
I dalje se smeškajući - osmehom koji je sada jezivo ličio na osmeh na njegovom prstenu
- Kraš priđe i stavi ruke Metjuu na ramena. Zatim, bez iole upozorenja, zabio je Metjuu
koleno pravo u prepone. Kraš povuče Metjuu ramena nadole kako bi imao dodatnu polugu.
Udarac podiže Metjua na prste na nogama.
Bol je bio neposredan, usijan, sveprožimajući. Metjuu navreše suze na oči. Ugasiše mu
se svi delovi tela. Kolena mu popustiše i on se skljoka na pod. Bol mu se uzdizao od trbuha,
parališući mu pluća. Metju privuče kolena grudima, pa se sklupčao na podu u položaj fetusa.
Kraš se saže tako da su mu usta bila tik do Metjuovog uha. „Misliš li da sam glup?”
Metju je obrazom bio priljubljen uz podnu dasku. Još nije mogao da diše. Imao je utisak
da je neki njegov deo nepovratno slomljen, da više nikada neće biti kako treba.
„Dovezao si se ovamo s Lukom i Mejsonom. Oni su mi rekli da si stajao sa svojom babom
kada su došli po tebe.”
Diši, govorio je Metju sebi. Pokušaj da dišeš.
„Šta si joj rekao, Metju?”
On zaškripa zubima i uspe da otvori oči. Kajl je kod vrata i stražari. Saton nema nigde na
vidiku. Da li mu je ona smestila? Da li bi zaista to uradila...? Ne. Saton nije mogla da zna da
će priča svakog časa izbiti na videlo. I ne bi...
„Metju?”
On pogleda gore, dok ga je bol i dalje cepao.
„Mogli bismo da te ubijemo i da se izvučemo nekažnjeno. Znaš to, zar ne?”
Metju ostade skamenjen. Kraš stisnu pesnicu i pokaza mu srebrnu lobanju.
„Šta si rekao babi?”
 Osmo poglavlje

D
va sprata iznad vinskog podruma, u kružnoj kulici u zapadnom krilu ogromnog
imanja, Daš Mejnard i njegova žena Dilija sedeli su u kožnim foteljama boje burgunca
ispred prevelikog kamina s keramičkim cepanicama od „bele breze” i plamenovima na
plin. Ta prostorija, dozidana tri godine ranije, bila je biblioteka „Lepotica i zver” i
odlikovala se ugradnim hrastovim policama za knjige od poda do tavanice s merdevinama
na točkiće na bakarnim šinama.
Daš Mejnard je čitao biografiju Tedija Ruzvelta. Obožavao je istoriju, oduvek, mada ga
nije zanimalo, hvala lepo, da bude deo nje. Pre nego što je ostvario ogroman uspeh sa kako
poznatom tako i ozloglašenom emisijom za samopomoć po imenu Rastijev šou a zatim u
novom žanru koji su mreže krstile „otmeni kvizaliti” - neobičan spoj „kviza” i „rijalitija” -
Daš Mejnard je bio nagrađivani režiser dokumentaraca. Osvojio je nagradu Emi za svoj
kritički kratki film na PBS-u o Nankinškom masakru 1937. Daš je obožavao istraživanja i
intervjue i snimanje van studija, ali najbolji je bio u sobi za montažu, gde je umeo da
bezbrojne sate materijala pretvori u primamljivu pripovest.
Dilija Ris Mejnard, šef odseka za političke nauke na obližnjem koledžu Reston, čitala je
eseje studenata. Daš je voleo da gleda svoju ženu dok čita studentske radove - kako joj se
nabira čelo, kako joj se usne tanje, kako polako klima glavom kad se uzbudi zbog nekog
dela. Letos su Daš i Dilija - Dva D, kako su ih neki u šali zvali - proslavili dvadeset petu
godišnjicu braka tako što su svog šesnaestogodišnjeg sina Kraša i svoje četrnaestogodišnje
ćerke bliznakinje Kiru i Karu odveli na krstarenje jahtom po Baltiku. Preko dana bi bacili
sidro u zabačenom zalivu nekog ostrva pa bi plivali i vozili skutere i skijali na daskama. Po
podne i uveče obilazili su usputne luke kao što su Sankt Peterburg, Stokholm i Riga. Bilo je
to čudesno putovanje.
Daš se tog vremena, tog porodičnog odmora daleko od ove proklete zemlje, sada sećao
kao zatišja pred buru.
Oni su srećnici. On to zna. Ljudi vole da ih svrstavaju u „holivudsku elitu”, ali Daš se
rodio i odrastao u skromnoj kući za tri porodice u bruklinskom kraju Bedford-Stajvesent.
Oba roditelja su mu predavala u glavnom kampusu koledža Hanter na Menhetnu. Daš je
ime dobio po omiljenom očevom piscu Dašijelu Hametu. Njega i Diliju najpre su povezali -
istinski povezali - stari krimići, dok su prelistavali prva izdanja Rejmonda Čendlera, Agate
Kristi, Najou Marš i, razume se, Dašijela Hameta u jednoj antikvarnici u Vašingtonu. Tada to
dvoje jedva plaćenih stažista političkih nauka koji su radili na Kapitol hilu nisu mogli da
priušte nikakva prva izdanja. Sada se upravo u toj prostoriji nalazila jedna od najvećih
zbirki na svetu.
Kao što kažu, život se brzo menja.
Poslednjih deset godina, otkako je Dašova kompanija zaista ostvarila veliki uspeh sa
emisijom u udarnom terminu u kojoj se poznate ličnosti prerušavaju u „obične”
Amerikance i žive među njima šest meseci, Daš i Dilija su pokušavali da uravnoteže slavu i
novac sa suštinskim vrednostima porodice i obrazovanja koje oboje duboko poštuju. Bilo je
to prilagođavanje u stalnom razvoju.
 Ravnoteža se uglavnom održavala. Naravno, Kraš je bio pomalo razmažen i iživljavao se,
dok je Kira mučila blage muke s depresijom, no činilo se da je to danas normalno. Kao par,
Daš i Dilija nisu mogli da budu bliži. Zato su im takve večeri - sin im je priredio žurkicu u
podrumu dok njegovi roditelji uživaju u međusobnoj tišini - toliko značile.
Daš je to obožavao. Naslađivao se time. Želeo je tako da živi do kraja života.
Ali nije mogao.
Neko pokuca na vrata biblioteke. Gavin Čejmbers, nekadašnji pukovnik u mornaričkoj
pešadiji koji je sada radio u večito rastućoj industriji privatnog obezbeđenja, uđe u sobu pre
nego što je Daš stigao da kaže „napred”. Čejmbers je i dalje ličio na dugogodišnjeg marinca -
kratka kosa, prava leđa, nepokolebljiv pogled.
„Šta je bilo?”, upita Daš.
„Upravo su emitovali jednu vest na televiziji”, reče Čejmbers. „Nestala je jedna mlada
devojka. Zove se Naomi Pajn.”
Daš pogleda Diliju. Dilija sleže ramenima.
„I?”
„Naomi ide u školu s Krašom. Zajedno pohađaju nekoliko predmeta.”
„Još nisam siguran...”
„Komunicirala je s vašim sinom. Uglavnom porukama. Uz to, novinarka koja je upravo
izvestila o njenom nestanku? Zove se Hester Krimstin. Njen unuk Metju je dole s Krašom.”
Dilija ostavi studentske eseje na sto sa strane. „Još ne vidim kakve to veze ima s nama,
pukovniče.”
Čejmbers reče: „Ne vidim ni ja...”
„Pa?”
„... još.” Zatim, kako bi podvukao, Čejmbers ponovi rečenicu: „Ne vidim ni ja još ” Stajao
je u stavu mirno i netremice gledao pravo napred. „Ali, uz dužno poštovanje, ne verujem u
slučajnosti, pogotovo trenutno.”
„Šta misliš da treba da preduzmemo u pogledu toga?”
„Mislim da treba da porazgovaramo s vašim sinom i utvrdimo prirodu njegovog odnosa
sa Naomi... ” Zabruja mu telefon. On ga hitro prinese uvu, gotovo kao da salutira
nadređenom oficiru. „Da?”
Posle tri sekunde Gavin Čejmbers vrati telefon u džep.
„Ne napuštajte ovu sobu”, reče im. „Došlo je do incidenta.”

_________

Jurcajući Skajlajn drajvom prema vili Mejnard - čoveče, kakvo visokoparno ime - Vajld se
nadao da će osetiti kako mu telefon bruji usled nove primljene poruke od Metjua.
To se nije dogodilo.
Vajldu se, rugajući mu se, u sećanje stalno vraćala poslednja Metjuova poruka: Događa
se nešto loše.
Vajld se možda ne rukovodi osećajem - tako je rekao Hester - ali kada je skrenuo na
kolski prilaz vili, svi instinkti su mu govorili kako treba da obrati pažnju na tu poruku.
Događa se nešto loše.
Vila Mejnard je stajala na trideset jutara sporne planine koju su svojatali Ramapo
Indijanci. Imanje je obuhvatalo konjušnice za desetak konja, konjsku stazu s preprekama,
bazen, teniski teren i ko zna šta još. Najupečatljivija je bila ogromna kuća u stilu klasičnog
džordžijanskog preporoda, koju je podigao jedan naftni industrijski magnat prosperitetnih
dvadesetih godina dvadesetog veka. Održavanje imanja sa trideset pet soba bilo je toliko
skupo da je vila skoro četvrt veka bila zapuštena dok nisu došli Daš Mejnard, mega
televizijski producent i vlasnik kablovske mreže, i njegova supruga Dilija i vratili mestu
njegov pređašnji sjaj i pride.
Od kitnjaste kapije gde je Vajld morao da se zaustavi, do vile je trebalo prevaliti još
dobrih četiristo metara uzbrdo. Vajld je video neka svetla u daljini, ali to je bilo otprilike to.
On pritisnu dugme na interfonu proveravajući telefon, u nadi da ga možda jednostavno nije
osetio kao bruji.
Ništa od Metjua.
Poslao je novu poruku: Ja sam na čuvarskoj kapiji.
„Mogu li da vam pomognem?”, upita interfon.
Vajld je izvadio vozačku dozvolu. Prinese je kameri.
„Došao sam po Metjua Krimstina.”
Tišina.
„Metju je Krašov drug.”
„U kakvom ste vi odnosu s njim?”
„Sa Metjuom?”
„Da.”
Čudno pitanje. „Ja sam mu kum.”
„I koja je svrha vaše posete?”
„Došao sam po njega.”
„Stigao je vozilom Mejsona Perdjua. Rečeno nam je i da će otići s njim.”
„E pa, planovi su se promenili.”
Tišina.
Vajld reče: „Halo?”
„Trenutak, molim vas.”
Vreme je prolazilo.
Vajld ponovo pritisnu dugme na interfonu.
Niko se nije javio.
Pritisnuo je dugme i držao ga.
Ništa.
On proveri ima li žica blizu kapije. Nema ih. Kroz ogradu ne prolazi smrtonosna struja.
To je dobro. Visoka je i ima šiljke na vrhu, ali ništa od toga neće predstavljati problem.
Razume se, ima sigurnosnih kamera, i to na gomile. Ni to mu nije važno. Štaviše, on želi da
ga vide.
Vajld parkira kola i izađe iz njih. Proučavao je kapiju. Tri i po metra, kako mu se čini.
Petnaest centimetara razmaka između rešetaka. Najbolji put je rub gde se spajaju dve
polovine metalne kapije. Deblja rešetka. Uhvati zalet. Samo skoči i preskoči. Vajld se penjao
čitavog života - na planine, drveće, stene, zidove, kao dete, kao civil, kao vojnik. Ta kapija,
čak i sa šiljcima na svakoj rešetki, neće moći da mu pruži bogzna kakav otpor.
Napravio je dva krupna koraka prema kapiji kada začu kako mu glas iz interfona govori:
„Stani. Ne...”
Ostalo nije čuo.
 Vajld skoči, tako da u koraku udari nogom o rešetku. Izvukao se, kao da trči uspravno,
uhvatio se za rešetke obema rukama i podvukao noge. Obrnuo se, pustio levu ruku i
ispružio noge. Đonovi mu udariše o rešetke s druge strane, usporavajući ga. Pustio se i pao
na tlo dok su prema njemu jurila dva automobila.
Ne jedan. Dva automobila.
To je ličilo na preterivanje.
Ili možda nije. Daš Mejnard je u poslednje vreme bio u vestima. Kružila je glasina -
glasina koju je Mejnard odlučno poricao - da on snima sve kada su ljudi u njegovim
emisijama, uključujući razgovore u garderobama. Glasina je dalje navodila kako ti snimci
mogu da upropaste mnoge najpoznatije ličnosti i političare, a naročito nekadašnjeg gurua
za samopomoć i trenutnog američkog senatora Rastija Egersa, tlačitelja u povoju koji se
kandiduje za predsednika i dobija na popularnosti.
Oba automobila uperiše farove u njega i zaustaviše se uz škripu guma. Iz kola izađoše
četiri muškarca, iz svakih po dvojica. Vajld je držao ruke tamo gde oni mogu da ih vide.
Poslednje što je želeo bilo je da neko uradi nešto glupo.
Dvojica sleva, krupni tipovi, počeše da mu prilaze. Obojica su imali izbačene grudi i malo
previše zamahivali rukama, razmećući se kao alfa mužjaci. Jedan je imao kapuljaču na glavi.
Drugi, onaj što je furao farbane uvojke po ugledu na Tora, bio je u sakou koji mu nije dobro
stajao.
Ne stoji mu dobro, primetio je Vajld, zato što ispod leve miške ima pištolj u futroli.
Vajld je poznavao previše tipova nalik toj dvojici. Ako se izuzme oružje, oni neće
predstavljati problem. On se spremi, ispitujući koje su mu mogućnosti, ali muškarac koji je
izašao iz kola zdesna - kratke sede kose, vojničkog držanja - podiže ruku i zaustavi ih. Očito
vođa.
„Dobro veče”, doviknu Sedokosi Vajldu. „Lepo si preskočio ogradu.”
„Hvala.”
„Molim te da ti se ruke stalno vide.”
„Nisam naoružan.”
„Ne možemo ti dozvoliti da ideš dalje.”
„I ne zanima me da idem dalje”, reče Vajld. „Došao sam po svog kumića Metjua
Krimstina.”
„Razumem. Ali imamo jedno pravilo.”
„Pravilo?”
„Svi maloletnici koji su večeras ušli morali su da nas obaveste kako će otići”, poče on,
pravi-pravcati glas razuma. „Jasno smo im objasnili da niko neće moći da uđe osim ako nije
izričito pozvan ili valjano proveren. Metju Krimstin je došao s Mejsonom Perdjuom. Metju
nam je rekao da će s njim i otići. Sada se ti pojavljuješ nenajavljen...”
On raširi ruke, ne samo glas razuma već i sama suština razuma. „Vidiš li u kakvoj smo
nedoumici?”
„Pa pozovite Metjua.”
„Imamo pravilo da ne remetimo društvena okupljanja.”
„Dosta pravila”, reče Vajld.
„Pomažu pri održavanju reda.”
„Hoću da vidim svog kumića.”
 „Bojim se da to trenutno neće biti moguće.” Kapija iza njega se otvori. „Sada ću morati
da te zamolim da odeš.”
„Nema ništa od toga.”
Sedokosi se možda nasmešio.
„Zamoliću te još jednom.”
„Metju mi je poslao poruku da odmah dođem po njega. Tako da to i radim.”
„Ako bi se samo vratio na drugu stranu kapije...”
„Ponoviću, nema ništa od toga.”
Rmpalijama se nije dopadao Vajldov stav. Oni nabraše svoja prilično ogromna čela.
Farbani Tor se okrenu prema Sedokosom, nadajući se odobrenju da preduzme sledeći
korak.
„Nemate nikakvo zakonsko uporište, gospodine. Vajlde.” Ostao je zatečen kada začu
svoje prezime, ali samo na delić sekunde. Pokazao je vozačku dozvolu na kapiji. „Vi niste
dečakov otac, zar ne?”
Sedokosi se osmehnu. Znao je odgovor, i to ne samo činjenicu da je Vajld Metjuov kum,
što je značilo da odnekud zna čitavu priču.
„Što je još važnije, vi ste uljez koji je protivzakonito preskočio našu sigurnosnu ogradu.”
Svi mu priđoše za korak. Vajld je netremice gledao pravo napred, u vođu, ali krajičkom
oka mogao je da zapazi kako mu Tor pobočke malčice prilazi, pogrbljen kao da je kakav
nevidljivi nindža. Vajld nije skretao pogled.
Sedokosi reče: „Imaćemo pravo da na tvoju pretnju odgovorimo fizičkom silom.”
I tako su se sada, svi oni, obreli na istom onom vrhu provalije s koga su toliki ljudi
tokom čitave ljudske istorije umeli da se okliznu, a onda ponirali u krvavo nasilje. Vajld još
nije verovao da će se oni odlučiti na to, da će rizikovati krupan incident koji može dospeti
na vesti ili društvene mreže i probuditi kontroverzu koja se najzad slegla. Ali nikad se ne
zna. U tome je štos s vrhom provalije. Klizav je. Umeju da se izjalove čak i najbolje
osmišljeni planovi.
Čovek može da bude zao ili dobar, nije u tome stvar. Stvar je u tome da čovek retko
uzima u obzir posledice svojih postupaka.
Ukratko, čovek je često jednostavno glup.
Tada se sve promenilo.
Isprva je promenu primetio samo Vajld. Pukih nekoliko sekundi spoznaja je bila njegova
i samo njegova. Dve sekunde, možda tri, ne više. Posle toga će, znao je, ta prednost - a nadao
se da će dotična promena predstavljati prednost - biti ništavna.
Vajld oseti ono što je naučio da prepoznaje kao Poremećaj.
Bilo je onih koji su govorili da je to predskazanje ili vesnik, nešto što njegovim već
ojačanim sposobnostima daje natprirodan prizvuk. Ali to nije bilo to. Ne zaista.
Milenijumima, čovek se prilagođavao i nabolje i nagore. Skorašnji primer: GPS navigacija.
Istraživanja pokazuju da se delovi našeg mozga - hipokampus (područje koje se koristi za
upravljanje) i prefrontalni korteks (koji se povezuje s planiranjem) - već menjaju. To se
dogodilo u roku od nekoliko godina. Ali uzmite čitav spektar istorije čovečanstva, kako smo
sedeli u pećinama i šumama, slikovito spavali s jednim otvorenim okom, bez zaštite, sa
zahuktalim primitivnim nagonom za preživljavanje, a onda pomislite kako je to smekšalo i
podlokalo se tokom godina s pojavom domova, zaključanih vrata i kompromisa civilizacije.
Ali Vajld to nije imao. Otkada je znao za sebe, Vajld je odrastao s probuđenim onim
primitivnim nagonima. Još pre nego što je to umeo da izrazi, znao je da grabljivac može da
napadne u svakom trenutku. Naučio je da to predoseti, da bude upoznat sa svim vrstama
Poremećaja.
Naravno, to se još može sresti u prirodi, kod životinja sa izvanredno osetljivim sluhom,
mirisom ili vidom, koje pobegnu pre nego što se opasnost previše približi. Tu sposobnost
imao je i Vajld.
Tako da je čuo onaj zvuk. Nije ga bio čuo niko drugi. Još.
Bilo je to samo izvesno šuškanje. Ništa drugo. Ali neko je trčao prema njima. Verovatno
ne samo jedan čovek. Neko je bio u opasnosti i trčao koliko ga noge nose. Neko drugi ga je
jurio.
Ni načas ne skrećući pogled sa Sedokosog, Vajld se malčice primače Toru. Želeo je da
bude što bliže naoružanom čoveku.
Sekundu kasnije, ne više, Vajld začu vrisak: „Upomoć!” Metju.
Tu je Vajld morao da se odupre svojim instinktima i prepusti da stvar preuzme njegova
obuka. Instinkt mu je govorio da potrči prema kumićevom vrisku. To bi bila prirodna
reakcija. Ali Vajld se spremio za taj trenutak. Na vrisak, koji je dopirao iza Sedokosog, sa
obronka brda na kome je kuća stajala, okrenuše se sve glave. I to je bilo prirodno i
očekivano. Ako nisi znao da je vrisak mogućnost, ne možeš a da ne reaguješ.
I Tor pogleda u pravcu Metjuovog vriska.
I skrenu pogled s Vajlda.
Vajldu nije trebala bolja prilika. Ostalo je potrajalo sekundu, ne više. Okrenuvši se sa
spremnim laktom, Vajld udari Tora po strani glave. U istom trenutku, pre nego što je Tor
stigao da posrne unazad, Vajldova desna ruka zaroni u otvor njegovog sakoa. Njegovi prsti
napipaše dršku pištolja u futroli ispod Torove miške.
Dok je Metju drugi put vrisnuo „Upomoć!”, Tor je bio na zemlji, a Vajld je podigao i
nanišanio, upirući otvor cevi čas u Sedokosog čas u drugu dvojicu muškaraca.
Vajld reče: „Ispustite li pogrešno dah, mrtvi ste.”
Sa tla, Tor zastenja i jurnu na njega. Vajld ga šutnu u glavu. Lupa stopala po kolskom
prilazu približavala se. Načas su svi čekali. Metju izroni iza ugla, trčeći, kako se činilo, da
spase goli život, sa dva druga dečaka za petama.
Metju stade, a preko lica mu prelete izraz zbunjenosti. Druga dva dečaka učiniše isto.
„Prođi kroz kapiju”, reče Vajld Metjuu. „Uđi u kola.”
„Ali...”
„Poslušaj me.”
Jedan dečak reče: „Samo smo se igrali, to je sve. Reci mu, Metju. Reci mu da smo se samo
igrali.”
Držeći ruke u vazduhu, Sedokosi stade ispred dečaka koji je govorio. „Ostani iza mene,
Kraše.”
„To je samo igra”, reče Kraš.
„Igra”, ponovi Vajld.
„Da, zove se ponoćna lobanja.” On uperi prst u prsten s nasmešenom lobanjom na svojoj
ruci. „To je kao noćna šuga. Reci mu, Metju.”
Metju se nije pomerao. Oči su mu bile staklaste od navrlih suza. U daljini, Vajld začu
kako se pali motor nekih kola. Pojačanje.
„Metju, da si smesta ušao u kola!”
 Metju se trže i pohita prema kapiji. Hodajući unazad kako bi i dalje držao pištolj uperen
u njih, Vajld učini isto. Nije skidao pogled sa Sedokosog. On je vođa. Ostali neće ništa
preduzeti bez njega. Sedokosi klimnu glavom kao da hoće da kaže: U redu je, bečite odavde,
nećemo vas sprečavati.
Posle deset sekundi Vajld je odjurio s Metjuom na sedištu pored sebe.
 Deveto poglavlje

H
ester se bila vratila u svoju limuzinu kada vide kako pristižu pozivi.
To je i očekivala. Ne možeš tek tako da baciš takvu bombu o nestaloj devojci i da
ne očekuješ da nešto eksplodira. Tome se zapravo i nadala - da će neko istupiti ili
delovati ili napraviti grešku ili učiniti nešto tako da znaju šta se zaista dogodilo.
Trenutno, kad se preračunaju sve prednosti i nedostaci, izbori i mogućnosti, Hester je
računala da je devojčica pobegla od kuće i da možda razmišlja o samoubistvu. Ne treba biti
previše hladan i analitičan, ali ako je grozni zadatak već izvršen, eto, više niko ne može da
uradi bogzna šta. Ali ako je Naomi popila pilule, na primer, ili prerezala vene, ili možda
samo nekuda otišla, pa stoji na ivici kakvog nebodera ili mosta, onda je to bio najbolji način
da se spase.
S druge strane - jer moraju se sagledati sve strane - možda će Hesterino guranje učiniti
upravo suprotno. Možda će se devojčica uspaničiti i nešto preduzeti ili će možda, ako je
negde drže, otmičari nasilno reagovati. Hester je bilo jasno koje su opasnosti. Ali ona nije
bila žena koja nedelanje uopšte uzima u obzir.
Prvi poziv na koji se javila bio je onaj kada je na ekranu pročitala ŠEF VESTVILSKE
POLICIJE. To će biti Oren, pomisli.
„To je bilo brzo”, reče Hester.
„Ha?”
„Hoću reći, polaskana sam, Orene, ali sledećeg puta sačekaj nekoliko dana. Ovako
izgledaš malo očajno.”
„Ovaj, i jesam pomalo očajan. Kakva ti je ono vest, Hester, dođavola?”
„Video si je? Hvala što si obožavalac.”
„Zvučim li kao da sam raspoložen za to?”
„Nešto nije u redu s Naominim nestankom”, reče Hester.
„Onda treba da se obratiš meni.”
„I jesam, sećaš se?”
„Sećam se. I, šta se promenilo?”
„Naomin otac je rekao da je ona s majkom. Majka je rekla da nije s njom. Njena
profesorka...”
„Čekaj, razgovarala si s njenom profesorkom?”
„Profesorkom likovnog ili pedagogom ili šta već, ne sećam se. Avom nešto.”
„Kad si stigla da razgovaraš s njom?”
Ovaj deo neće proći glatko. „Nisam. Razgovarao je Vajld.”
Tišina.
„Orene?”
„Vajld? Uplela si Vajlda u ovo?”
„Vidi, Orene, verovatno je trebalo da te upozorim pre emitovanja...”
„Verovatno?”
„... ali imam baš nepovoljan predosećaj. Treba da se posvetiš tome.”
Tišina.
 „Orene?”
„Metju te je nagovorio na ovo”, reče Oren. „Zašto?”
Sad je na nju bio red da ćuti.
„Šta god da krije, tvoj unuk mora odmah da prizna. Znaš to.”

_________

Dok su se žurno udaljavali od vile Mejnard, Vajld upita: „Šta se dogodilo?”

„Kao što Kraš reče”, kazao je Metju, obuzet nelagodom. I dalje je pokušavao da dođe do
daha. „Igrali smo igru.”
„Sada ćeš me lagati?”
Metju trepnu da suspregne suze. „Ne smeš da kažeš mami.”
„Neću.”
„Dobro je.”
„Zato što ćeš joj ti reći.”
„Ne dolazi u obzir. Reći ću tebi, ali njoj ne smemo da kažemo.”
„Izvini, tako neće ići.”
„Onda ništa neću da ti kažem.”
„Hoćeš, Metju, kazaćeš mi. Ispričaćeš mi šta se dogodilo. A onda ćeš ispričati majci.”
On obesi glavu.
„Metju?”
„Dobro.”
„Dakle šta se desilo?”
„Jesi li znao šta će nana uraditi?”
„Uraditi?”
„Govorila je o Naomi u emisiji. Svima je rekla da je nestala.”
Vajld se pitao šta će biti njen sledeći potez. Hester je bila zabrinuta da će tragovi
presušiti. Ima li boljeg načina da se pokrene potraga?”
„Šta je rekla?”
„Nisam zaista čuo”, reče Metju. „Ali čuli su Kraš, Kajl i ostali.”
„I naljutili su se?”
Metju stade da trepće.
„Metju?”
„Kraš me je zveknuo kolenom u jaja.” Metjuu dodatno navreše suze. Nekoliko mu curnu.
Vajld oseti kako mu ruke stežu volan.
„Zanimalo ih je šta sam joj rekao. Otkotrljao sam se. Kad se ukazala prilika, pobegao
sam.”
„Sad si dobro?”
„Jesam.”
„Hoćeš da te vodim kod lekara?”
„Ne, pretpostavljam da će malo boleti.”
„Najverovatnije. Ima li Kraš ikakve veze sa Naomi?”
„Ne znam. To je...”
„To je šta?”
„Ne smeš nikome da kažeš, u redu? Za Naomi. Za večeras.”
 „Već smo prošli kroz ovo, Metju.”
„Smisliću kako da kažem mami. Ali sutra, u redu? Večeras ne želim ništa da govorim.”
Kada je skrenuo u Metjuovu ulicu, začula se sirena i upališe se plava svetla na patrolnim
kolima. Glas preko razglasa reče: „Smesta se zaustavite.” Bili su blizu kuće, ne dalje od
dvesta metara, te Vajld pokaza kroz prozor da će polako odvesti kola do nje. Patrolne vozilo
se opet oglasi sirenom i okrenu tako da ide uporedo s njima.
Poznati glas preko zvučnika - obojica su poznavali Orena Karmajkla - reče tonom koji
nije ostavljao mesta za raspravu: „Smesta!”
Na Vajldovo iznenađenje, Oren im preseče put patrolnim vozilom, primoravši ih da
stanu uz ivičnjak. Oren otvori vrata kola i krenu ka njima. Dok je on stigao, Vajld je spustio
prozor.
„Šta ti je, Orene? Znaš da živimo u ovoj ulici.”
Oren podiže obrvu. „Mi?”
Greška, pomisli Vajld. „Mislio sam na Metjua, na ova kola. Znaš šta sam hteo da kažem.”
Oren pogleda kola. Klimnuo je Metjuu glavom. Metju reče: „Zdravo, šefe.”
„Odakle dolaziš, sine?”
Vajld reče: „Iz vile Mejnard.”
„Zašto si bio tamo?”
„Zašto bi tebe to zanimalo?”, odvrati Vajld.
Oren se nije obazirao na njega. „Sine?”
„Bio sam na žurci”, reče Metju.
Oren se sada duže zagleda u Metjua. „Ne izgledaš baš najbolje, Metju.”
„Dobro sam.”
„Jesi li siguran?”
Vajld nije bio siguran treba li Orenu da kažu za incident u kući ili ne. Pre nego što je on
stigao bilo šta da kaže, Metju reče: „Dobro sam, treneru. Igrali smo se ponoćne lobanje.”
„Čega?”
„To je kao šuga ili šta već. Trči se unaokolo napolju. Zato ovako izgledam.”
Oren Karmajkl se namršti. Letimice je pogledao Vajlda. Vajld mu ništa nije dao. Onda
Oren upita: „Zašto si molio baku da potraži Naomi Pajn?”
Aha, pomisli Vajld, znači to objašnjava naglo zaustavljanje. Oren je želeo da satera
Metjua uza zid nasamo - dalje i od majke i od bake, dve poznate advokatice - kako bi dobio
izričitije odgovore.
Vajld reče: „Ne odgovaraj.”
Orenu se to nije svidelo. „Molim?”
„Govorim mu da ne odgovara.”
„Ti ovde nemaš nikakvo zakonsko uporište, Vajlde.”
„Aha, to sam već čuo večeras. Ali neću ti dozvoliti da ga ispituješ bez majčinog
prisustva.”
„Ne znam gde je Naomi”, istrtlja Metju. „To je istina.”
„Zašto si onda tražio od babe da je pronađe?”
„Samo sam zabrinut za nju, u redu? Nema je u školi i...”
„I?”
Vajld reče: „Metju, ni reči više.”
„A deca je kinje, to je sve.”
 „Jesi li ti jedno od te dece, Metju?”
Vajld podiže ruku. „Dobro, dosta je bilo. Ovaj razgovor je završen.”
„Đavola jeste...”
Vajld ponovo upali kola.
„Da si istog trena ugasio taj motor”, brecnu se Oren.
„Optužuješ nas za nešto?”
„Ne.”
„Onda odosmo. Ako hoćeš, možeš za nama do Metjuove kuće.”

_________

Ali Oren nije pošao za njima.

Kada je Vajld zaustavio kola na Lejlinom prilazu, otvoriše se ulazna vrata. Već je bio
mrak, ali sa svetlošću iza nje, Vajld je mogao da razazna Lejlin obris kako stoji na vratima.
Ona visoko podiže ruku i nespretno mahnu. Kad su se približili, Vajld i Metju je videše kako
drži mobilni telefon.
„Imaš poziv”, reče ona Vajldu. Zatim dodade: „Na moj telefon.”
On klimnu glavom, a ona mu ga dade. Prislonio je telefon na uvo.
„Sve u redu?”
Bio je to Sedokosi. Vajld se nije iznenadio. Sigurno su videli registarsku tablicu.
Tipovima koji imaju toliko uticaja sigurno nije teško da nađu registraciju, ime, adresu,
brojeve telefona, kako kućni tako i mobilni. Lejla je vlasnica kola. Pokušali bi na taj broj.
„Valjda”, reče Vajld.
„Kraš se možda neumesno poneo.”
„Aha.”
„Ali dečko je pod velikim pritiskom. Nadam se da ćete razumeti.”
„Nestala je jedna devojčica”, reče Vajld.
„On ne zna ništa o njoj.”
„Zašto je onda pod velikim pritiskom?”
„Zbog drugih stvari.”
„Smem li da pitam kako se zovete?”, reče Vajld.
„Zašto?”
„Zato što vi znate kako se ja zovem.”
Nastala je stanka. „Gavin Čejmbers.”
„Iz Čejmbersove agencije za obezbeđenje? Pukovnik Čejmbers?”
„Penzionisani pukovnik, da.”
Čoveče, pomisli Vajld. Mejnardovi se ne zezaju kada je reč o sigurnosti. Bio je u iskušenju
da se skloni kako ga Lejla ne bi čula, ali sudeći po izrazu na njenom licu, to bi ga samo
uvalilo u nevolju.
„Znate li šta je Kraš uradio Metjuu, pukovniče?”
Kada je to čula, Lejla razrogači oči.
„Imamo kamere za nadzor u podrumu”, odgovori Gavin.
„Videli ste?”
„Jesam. Nažalost, taj konkretni snimak više ne postoji. Slučajno je izbrisan. Znate kako
to ide.”
 „Znam.”
„Hoćete li prihvatiti naše izvinjenje?”
„Nisam ja bio napadnut.”
„Hoćete li ga onda preneti mladom Metjuu?”
Vajld ne reče ništa.
„Moj posao je da obezbeđujem Mejnardove, gospodine Vajlde. Ovde je na kocki mnogo
više od dečačke kavge.”
„Šta to?”
Ali Čejmbers nije odgovorio. „Znam da ste dobri u tome što radite. Ali dobar sam i ja. A
ja imam ogromna sredstva. Bude li sukoba među nama, verovatno se neće završiti dobro.
Biće kolateralne štete. Jesam li jasan?”
Vajld pogleda Lejlu i Metjua. Kolateralna šteta.
„Nisam veliki ljubitelj pretnji, pukovniče.”
„Nijedan od nas ne želi da se čitavog života osvrće, je l’ tako?”
„Tako je.”
„Zato pružam ruku prijateljstva.”
„Reklo bi se da je prijateljstvo prejako.”
„Slažem se. Pre je, da citiram Francuze, detente.7 Inače, pištolj možete da zadržite.
Imamo ih dosta. Laku noć, gospodine Vajlde.”
On prekide vezu. Lejla upita: „Šta to bi, pobogu?”
Vajld joj je vratio telefon. Mozak mu je radio prekovremeno. Neposredna pretnja - ona
koja ga je najviše zabrinjavala - jeste da će Mejnardovi ljudi poći za njima. Čini se da je ta
pretnja zasada neutralisana. Metju je kod kuće. Na sigurnom je. Zato Vajld sada ponovo
preusmeri pažnju na Naomi Pajn.
Otac je rekao Hester da je Naomi kod majke. To je laž. Otud se čini očigledno da treba
početi baš od Naominog oca.
Lejla upita: „Da li je taj poziv imao nekakve veze sa Naomi Pajn?”
Metju tiho zastenja. „Ti znaš za to?”
„Svi znaju za to. Posle vesti tvoje babe, škola je poslala vanrednu poruku. Pale se svi
roditeljski odbori na društvenim mrežama. Hoćete li mi reći šta se zbiva, molim vas?”
„Reći će ti Metju”, reče Vajld, dobacujući joj ključeve kola. „Ja moram da idem.”
„Čekaj, kuda ćeš?”
Objašnjenje bi potrajalo predugo. „Probaću da se vratim, ako je to u redu.”
„Vajlde?”
„Metju će objasniti.”
On se okrenu i potrča prema šumi.
 Deseto poglavlje

P
ostoji teorija, koju je izneo psiholog Anders Erikson a popularizovao Malkom Gladvel,
da posle deset hiljada sati prakse postaješ stručnjak u nekoj datoj oblasti. Vajld nije
padao na to, premda je razumeo zašto je primamljiva jednostavnost takvih
ohrabrujućih pop-slogana.
Sada je hitao kroz šumu, očiju već naviklih na tamu. Teorije poput Eriksonove ne
uzimaju u obzir intenzitet i stupanj udubljenosti. Vajld je kroz takve šume trčao još pre
nego što je znao za sebe. Sam. Prilagođavajući se. Preživljavajući. To nije praksa. To je život.
To je ukorenjeno u njemu. Jeste, sati su važni. Ali važniji je intenzitet. Zamislite da nemate
izbora. Ako pešačite kroz šumu iz zabave ili zato što se to dopada vašem tati, to nije isto kao
da ste udubljeni preko volje, da vam od dobrog poznavanja šume život zavisi. To ne može
da se lažira. Čovek izvrši ogled, pokuša da vidi kako je to biti šlep, pa prekrije oči - ne, žao
mi je, to nije isto kao da si šlep. Povez uvek možeš da skineš sa očiju. To je svojevoljno,
kontrolisano i bezbedno. Neki treneri govore deci da igraju kao da im život od toga zavisi.
To je verovatno ispravan motivacioni savet, ali ako ti život ne zavisi od toga - a ne zavisi -
intenzitet će bledeti u poređenju sa stvarnošću.
Najbolji sportisti? U njihovoj glavi, to je život ili smrt. Sad zamislite koliko bi bolji bili da
su ulozi stvarno toliko visoki.
Takav je bio Vajld u šumi.
Dok se približavao prebivalištu Pajnovih, primetio je patrolna kola i tri televizijska
kombija iz gradskih stanica. Na licu mesta nije vladala pometnja - to nije bila najveća vest
godine niti bilo šta slično - ali televizijski kombiji su očigledno čuli Hesterinu vest, a zatim
su ih panduri zamolili da se sklone od kuće. Na ulaznim vratima Pajnovih Vajld spazi Orena
Karmajkla, kako razgovara s tipom koji mora da je otac - Bernard Pajn. Otac je izgledao
uznemireno, ne zbog nestale ćerke, već zbog nametanja policije i medija. Mahnito je
gestikulirao dok mu je Karmajkl uporno pokazivao dlanove kako bi ga smirio.
Vajldov telefon dvaput zabruja, ukazujući na primljenu poruku. On ga proveri i vide da
je poruka od Ave O’Brajen:

Jesi li našao Naomi?

Bio je u iskušenju da ne odgovori. Ali imao je utisak da to nije u redu. Ne još.
Nastala je stanka u kojoj se tačke pomeraju. Onda je Ava napisala: Svrati večeras.
Ostaviću otključana vrata.
Još tačaka u pokretu: Nedostaješ mi, Vajlde.
Ne odgovorivši, on vrati telefon u džep. Ma koliko mu bilo mrsko da je tako otkači, Ava
će ukapirati poruku.
Vajld se išunjao iz šume. Sagnuo se i krenuo prema susednom dvorištu. Niko ga nije
primetio. Držao se nisko. Naomin otac je rekao Orenu sve što je imao da mu kaže i sada je
zalupio vrata. Nekoliko sekundi Oren Karmajkl se nije pomerao, bezmalo kao da očekuje da
će se vrata opet otvoriti. Kada se nisu otvorila, on se okrete i krenu ka svojim kolima. Tamo
ga je sačekao drugi pandur, daleko mlađi.
„Ne daj novinarima da prilaze”, reče Karmajkl.
„Razumem, šefe. Hoćemo li da ulazimo?”
Oren se namršti. „Da ulazimo?”
„Znate, da pretresemo kuću.”
„Otac kaže da je ona na sigurnom.”
„Ali ona novinarka na televiziji...”
„Televizijska vest nije dokaz”, prasnu Oren. „Oteraj novinare odavde.”
„Razumem, šefe.”
Kada je momak otišao, Vajld, smatrajući kako to neće škoditi, uspravi se i priđe kolima.
Kako mu je bilo dosta nestrpljenja, oglasio se čim se našao na vidiku. „Orene?”
Karmajkl se okrenu. Kada je video ko je, namrštio se. „Vajlde? Šta ti tražiš ovde?”
„Šta je otac rekao o Naomi?”
„To se tebe ne tiče, zar ne?”
„Valjda znaš da je slagao Hester?”
Oren Karmajkl uzdahnu. „Zašto je, pobogu, Hester uplela tebe u ovo?”
„Otac je rekao Hester da je Naomi kod majke.”
„Možda i jeste.”
„Da li ti je to upravo rekao?”
„Rekao je da je ona na sigurnom. Zamolio me je da poštujem njenu privatnost.”
„I ti ćeš to uraditi?”
„Nijedan roditelj nije podneo prijavu za nestalo lice.”
„Pa?”
„Pa skoro je ponoć. Hoćeš da mu provalim vrata?”
„Naomi je možda u opasnosti.”
„I šta, misliš da ju je otac ubio ili šta već?”
Vajld nije odgovorio.
„Upravo tako”, reče Oren, očito iscrpljen svim tim. „U pitanju je devojčica koja je već
bežala od kuće. Moja pretpostavka? Da je ovo isti slučaj.”
„Možda je nešto gore.”
Oren sede za volan. „Ako je tako, i to ćemo otkriti pre ili kasnije.” Zagledao se u Vajlda iz
patrolnih kola. „Idi kući, Vajlde.”
On se odveze dok Vajld pođe nazad u šumu. Zastao je iza prvog drveta i navukao tanku
crnu fantomku koja mu je prekrivala sve osim očiju. Uvek ju je nosio sa sobom. U svetu sada
ima više kamera za nadzor nego ljudi. Ili se bar tako čini. Nikad se ne zna. Tako da je Vajld,
veliki ljubitelj privatnosti u ovom svetu bez privatnosti, uvek dolazio spreman.
Kad su Orenova kola nestala iz vidokruga, Vajld se zaobilazno vrati tako da se sada
nalazio iza kuće Pajnovih. U kuhinji su gorela svetla, kao ijedno u spavaćoj sobi na spratu, i
u podrumu. Kao dete, on je provaljivao u nebrojene kuće na jezeru i vikendice. Naučio je da
ih nečujno izvidi, obiđe, da proveri kolske prilaze i svetla, da vidi ima li koga kod kuće. Kako
bi ušao, tražio je otključana vrata ili prozore (iznenadili biste se koliko je često bilo tako
jednostavno), pa prelazio na druge načine. Ako su brave bile odveć jake ili alarmni sistem
previše složen, mladi Vajld bi potražio drugu kuću. Najčešće, čak i kao dete, bio je poznat po
tome da ne ostavlja nikakvog traga svog boravka tamo. Ako bi spavao u postelji, na primer,
pobrinuo bi se da sutradan ujutru bude nameštena. Ako je jeo njihovu hranu ili su mu
trebale zalihe, pazio je da ne pojede ili ne ukrade previše, kako vlasnici ne bi primetili.
Da li ga je neko naučio sve to dok je bio isuviše mali da bi se sećao? Ili je to nagonski?
Nije znao. Na kraju krajeva, čovek je životinja. Životinja radi ono što mora kako bi preživela.
Verovatno je bilo toliko jednostavno.
Zabruja mu telefon u džepu. Telefon je bio lično dizajniran, za jednokratnu upotrebu.
Služio se samo njime, i to nikada duže od sedmicu ili dve. Noću ga je isključivao. Nije ga
držao kod sebe - znao je da se telefonu može ući u trag čak i kada je isključen - i obično ga je
ostavljao zakopanog u čeličnoj kutiji pored puta.
Bila je to Hester. „Jesi li s Lejlom?”
„Ne.”
„Nego gde si?”
„Snimam Naominu kuću.”
„Imaš plan?”
„Imam.”
„Ispričaj mi.”
„Bolje ti je da ne znaš”, reče on.
Vajld prekide vezu i primače se kući. Gomile kuća sada imaju detektore pokreta koji
naglo upale svetla kad se približiš. Ako se ispostavi da je takav slučaj, Vajld će naprosto
otrčati nazad u šumu. Ništa strašno, ništa rđavo. Ali ne upališe se nikakva svetla. Odlično.
Držao se blizu kuće. Što je bliže zidu, to su manji izgledi da ga neko vidi.
Proverio je kuhinjski prozor. Bernard Pajn, Naomin otac, sedeo je za stolom i igrao se
telefonom. Izgledao je uznemireno. Vajld napravi krug oko kuće i zaviri kroz prozore u
prizemlju. Nije bilo nikoga drugog, nikakvog drugog kretanja.
Vajld se saže i pogleda kroz podrumske prozore. Na njima su do kraja bile spuštene
roletne - roletne koje ne propuštaju svetlost - ali Vajld je ipak spazio maleni tračak svetlosti.
Možda tu dole ima nekoga?
Nije mu bilo teško da se uzvere na nadstrešnicu na prvom spratu. Brinula ga je
konstrukcija, može li da izdrži njegovu težinu, ali rešio je da rizikuje. U predsoblju je gorelo
svetlo koje je sijalo kroz sobu za koju se činilo da je očeva spavaća. On se pope ka prozoru
pozadi u uglu, nasloni ruke na staklo i pogleda u prostoriju.
Jedino osvetljenje je poticalo od računarskog monitora, na kome se video skrinsejver sa
razigranim linijama. Zidovi su bili prazni. Nije bilo ni postera tinejdžerskih simpatija ni
omiljenih rok grupa niti bilo kakvih opštih mesta kakva se očekuju od tinejdžerki, osim,
možda, kreveta, koji je bio nizak i prekriven plišanim životinjama - desetinama, možda
stotinama, raznih veličina i boja, većinom medvedima, mada je bilo i žirafa i majmuna,
pingvina i slonova. Bilo je teško videti kako Naomi može da stane u krevet sa svima njima.
Mora da uskače, kao da živi u onoj arkadnoj igri s kandžom-dizalicom.
Naomi je bila jedino dete, te je Vajld bio prilično siguran da je to njena soba.
Prozor je bio zaključan vinilnom bravom sa osiguračem. Uobičajeno obezbeđenje za
prozor na prvom spratu. Provalnici se većinom ne veru uza zidove kako bi dosegli prvi
sprat. Razume se, Vajld je bio drugačiji. On gurnu ruku u novčanik i izvuče loidnu - skraćeno
od „celuloidnu” - karticu. Bolja od kreditne kartice. Savitljivija. On gurnu loid između dva
klizna prozorska okvira i pomeri ručicu u otključani položaj. Prosto ko pasulj. Pet sekundi
kasnije bio je u sobi.
 I šta sad?
Brza provera ormara otkrila je sledeće: ružičasti ranac proizvođača Fjelreven Kanken na
polici na vrhu, uredno obešenu odeću, bez praznih vešalica. Što znači? Nije bio siguran.
Ranac je bio prazan. Ako je pobegla, zar ga ne bi spakovala? Zar ne bi bilo nekih znakova
odeće koja nedostaje?
Ništa konačno, ali zanimljivo.
Nekada bi se, pretpostavljao je Vajld, isplatilo proveriti fioke u pisaćem stolu ili možda
potražiti dnevnik ispod jastuka ili dušeka, ali u današnje vreme većina tinejdžera čuva svoje
tajne u svojim tehnološkim napravama. Naravno, bolje bi bilo pretražiti telefon, mesto u
kome skladištimo svoj život, i ne, to nije bila opaska o današnjoj mladeži. To važi i za
odrasle. Čovečanstvo je tim spravama predalo svaki privid privatnosti zarad... teško je reći
čega. Udobnosti, nagađa on. Možda veštačkih veza, koje su možda bolje ni od kakvih veza.
Ali to nije za njega. S druge strane, za njega kao da nisu ni prave veze.
Da li je policija pokušala da utvrdi Naominu lokaciju preko njenog telefona?
Možda. Verovatno. U svakom slučaju, on posla Hester poruku da proba.
Naomin desktop računar bio je ostavljen uključen. On pomeri miša, plašeći se da će se
možda tražiti lozinka koja sprečava neovlašćen pristup. Nije je bilo. Podigao je njen
pretraživač. Naomini podaci za elektronsku poštu - ime i lozinka - bili su sačuvani radi
lakšeg pristupa. Zvala se NaomiUkus, što je izgledalo ljupko i pomalo tužno. On kliknu i
odmah uđe. Samo što nije protrljao ruke, nadajući se da je našao ono što traži. Nije. Mejlovi
nisu mogli biti bezazleniji - domaći zadaci, spamovi koji vrbuju za koledže, kuponi i ponude
od Gepa i Targeta i Vajldu nepoznatih preduzeća sa imenima kao što su Forever 21 i Paksan.
Današnja deca, znao je iz svog opštenja s Metjuom, razmenjuju poruke ili se služe nekom
aplikacijom otpornom na roditelje. Ne vode prepiske putem elektronske pošte.
On načas zastade i oslušnu. Ništa. Niko se ne penje uz stepenice. Pomerio je kursor miša
na vrh i pritisnuo dugme za istoriju pretrage. Nadao se da Naomi nije skoro praznila keš-
memoriju.
Nije.
Bilo je pretraga plišanih životinja na Ibeju. Bilo je linkova za forume i Redite koji govore
o sakupljanju plišanih životinja. Vajld se letimice osvrnu na krevet. Plišane životinje su bile
poredane sa određenom pažnjom. Nekoliko životinja mu uzvrati pogled. Razmislio je načas
o tome, o toj devojčici koju maltretiraju čitavog života, kako sigurno žuri kući posle škole,
bežeći od zadirkivanja i vređanja, pa možda skače visoko na svoju postelju, da umakne u taj
samotni, samostvoreni zverinjak.
Misao ga preplavi iznenađujućim besom.
Ljudi tu devojčicu kinje čitavog života. Ako joj je neko učinio još nešto, ako se neko
dodatno potrudio ili je prisilio da uradi nešto iz očaja...
On to potisnu i vrati se neposrednom zadatku. Još je imao fantomku na licu. Ako bi se
Bernard Pajn kojim slučajem popeo na sprat ili ga ugledao - što je zapravo bilo malo
verovatno - Vajld bi prošišao pored njega i pobegao. Ne bi bilo ničega pomoću čega može da
se identifikuje. Njegova visina i građa - sto osamdeset tri centimetra, osamdeset četiri
kilograma - ne bi im otkrile ništa.
Čekaj. Uspeh.
Naomi je istraživala drugove iz odeljenja. Bilo ih je šest, možda sedam, ali smesta se
izdvojiše dva imena. Jedno je bilo Metjuovo. Drugo je bilo ime Kraša Mejnarda. Pretrage o
Metjuu - kao i o drugim drugarima iz odeljenja - bile su površinske i kratke. Znači li ovo
nešto? Ili tinejdžeri stalno guglaju jedni druge? Upoznaš nekoga, pretražuješ internet o
njemu. Razume se, Naomi tu decu poznaje oduvek. Odrasla je s njima, išla s njima u školu,
bila žrtva njihovih poruga i udaraca.
Pa zašto sada?
Na brzinu je pregledao i ostale njene pretrage na Guglu. Ništa se nije naročito isticalo, ne
računajući neobičnu pretragu od dve reči za kojom je usledila neobična pretraga od tri reči:

igra izazova
igra izazova nestali
Usredsredio se na dodatu reč: nestali.
On uze da klikće na linkove. Kad je počeo da čita, obeshrabrio se. Bio je na polovini
čitanja stranica kada začu neki zvuk koji ga prepade.
Koraci.
Nisu blizu. Ne penju se ka njemu. Upravo to je čudno. U kući je samo još jedan čovek.
Otac. Bernard Pajn. On je u kuhinji. Ali ti koraci ne dolaze iz kuhinje. Zapravo, sad kada
razmisli o tome, otkako se popeo, iz prizemlja do njega nije dopro nikakav zvuk.
Koraci su bili jedva čujni. Dopirali su iz unutrašnjosti kuće, ali...
Vajld zatvori pretraživač, pa nečujno prođe kroz sobu i izađe u predsoblje. Pogledao je
niz stepenice. Koraci su bili glasniji. Vajld sada začu neki glas. Zvučao je kao Bernard Pain.
Sa kim on to razgovara? Vajld nije mogao da razabere reči. Došunjao se bliže vrhu stepenica
kako bi bolje čuo.
Vrata ispod stepenica naglo se otvoriše.
Vrata podruma.
Vajld odskoči unazad. Glas je sada bio jasan, lako razumljiv.
„Bilo je na prokletim vestima! I ona žena je bila ovde. Kako to misliš, koja? Ona
advokatica s televizije, ona koja je iznela vest.”
Bernard Pajn zatvori za sobom vrata podruma.
„Malopre su bili panduri. Da, šef, Karmajkl, on mi je pokucao na vrata. Verovatno su i
dalje...” Vajld je bio leđima priljubljen uza zid, ali izlagao se velikom riziku. Bernard Pajn je
u jednoj ruci držao mobilni telefon. Drugom razmače zavese i pogleda napolje u dvorište.
„Ne vidim ih trenutno, ne. Ali ne mogu... hoću reći, Karmajkl je možda još u ulici, u
prismotri. Bili su i televizijski kombiji... Verovatno motre na nas.”
Nas?, pomisli Vajld.
Osim ako Pajn ne smatra sebe kraljem, „mi” znači više od jedne osobe. S tim što je Vajld
snimio kuću. Primetio je samo jednu osobu. Bernarda Pajna. Ako je tu još neko, taj neko
može da bude samo na jednom mestu.
U podrumu.
„Da, Lari, znam da si mi rekao da ne radim ovo, ali mislio sam da nemam izbora. Ne
želim da me uhvate. To je sada najvažnije.”
Pajn pohita prema stepenicama na čijem je vrhu Vajld stajao. Žurio je, preskačući po dva
stepenika. Uzdajući se u reflekse, Vajld uskoči nazad u Naominu sobu i otkotrlja se ka
jednom uglu. Pajn prođe kroz predsoblje a da nije ni pogledao u ćerkinu sobu.
 Podrum, pomisli Vajld.
Nije dugo čekao. Čim je Pajn stupio u svoju sobu, Vajld izađe. Krećući se na jastučićima
stopala - ne na prstima, prsti proizvode zvuk - nečujno je sišao niz stepenice. Okrenuo se
desno i došao do vrata podruma. Uhvatio se za kvaku. Ona se okrenu.
On tiho otvori vrata podruma, uđe i zatvori ih za sobom.
Ispod njega se videla slabašna svetlost. Vajld je tu imao dva izbora. Prvi izbor: da
nečujno siđe niz stepenice i polako se odšunja prema onome što treba da se nađe, šta god
bilo u pitanju. Drugi izbor: da ne taktizira.
Vajld je izabrao to drugo.
Skinuo je fantomku i lagano sišao niz stepenice u podrumu. Nije prikrivao. Nije ni žurio
a nije ni gubio vreme. Kada je stigao na dno, Vajld se okrenu prema svetlosti.
Naomi zinu.
„Ne vrišti”, reče joj Vajld. „Došao sam da ti pomognem.”
 Jedanaesto poglavlje

P
odrum je bio završen jeftino. Zidovi su bili imitacija drveta od nekakvog vinila, lepkom
zalepljeni na beton. Kauč je bio polovni, trenutno rasklopljen u bračni krevet.
Bio je prekriven plišanim životinjama.
Naomi Pajn je sedela na njegovom naslonu za ruku, klonulih ramena, oborena
pogleda, tako da joj je kosa visila ispod lica nalik zavesi od perli. Nije bila mršava, što u
današnjem svetu znači da je verovatno bila debela, iako Vajld zaista nije znao. Nije bila ni
lepa ni ružna, i premda bi njen izgled trebalo da bude nevažan, on to nije bio, ne u
stvarnosti i pogotovo ne u svetu tinejdžera. I tako ju je on gledao, čitavo njeno biće, i to ga
dirnu u srce. Uistinu, kad bi mogao da bude potpuno objektivan, a možda je to govorila i
istorija čitave situacije, Naomi Pajn je nadasve izgledala kao laka meta. Stvarno je odisala
time. Neki ljudi izgledaju pametni ili glupi ili snažni ili surovi ili hrabri ili šta god već. Naomi
Pajn je izgledala kao da je večito usred povlačenja, kao da moli svet da je ne udari, a svet joj
se zbog toga samo podrugivao u lice.
„Poznajem te”, reče Naomi. „Ti si onaj dečak iz šume.”
To nije sasvim tačno. Ili možda jeste.
„Zoveš se Vajld, je l’ tako?”
„Jeste.”
„Ti si naš bauk, znaš.”
Vajld ne reče ništa.
„U fazonu, roditelji govore maloj deci da ne idu u šumu zato što će ih Divljak uhvatiti i
pojesti ili šta već. I, u fazonu, kada deca pričaju priče o duhovima ili pokušavaju da uplaše
jedni druge, ti si nekako zvezda predstave.”
„Sjajno”, reče Vajld. „Plašiš li me se i ti?”
„Ne.”
„Zašto?”
„Mene izopštenici privlače”, reče ona.
On pokuša da se osmehne. „I mene.”
„Jesi čitao Ubiti pticu rugalicu?”, upita ga ona.
„Jesam.”
„Ti si kao naš Bu Radii.”
„Pretpostavljam da bi to onda značilo da si ti Skaut.”
„Da, tako je”, reče Naomi, prevrnuvši očima, a njegovo srce to opet oseti.
„Ko je Lari? Čuo sam tvog tatu na telefonu.”
„To mi je stric. Živi u Čikagu.” Naomi spusti glavu. „Hoćeš li reći?”
„Ne.”
„Znači, samo ćeš otići?”
„Ako želiš.” Vajld joj se približi i progovori što blaže može. „Izazov”, reče.
Naomi podiže glavu i pogleda ga. „Otkud ti znaš za to?”
Video je to na njenom računaru, ali sećao se i da je čitao o tome nekoliko godina ranije.
Članak je to nazvao Četrdesetosmočasovnim izazovom, mada je kasnije odbačeno kao
urbana legenda. Bila je to svojevrsna onlajn igra, mada prilično grozna. Tinejdžeri su
namerno nestajali da bi im se roditelji uspaničili i pomislili kako im je dete oteto ili još gore.
Na što duže „nestaneš”, to više poena skupiš.
„Nije važno”, reče Vajld. „Igrala si ga, zar ne?”
„Još ne razumem. Zašto si došao ovamo?”
„Tražio sam te.”
„Zašto?”
„Neko se zabrinuo.”
„Ko?”
Oklevao je. Zatim pomisli: zašto da ne. „Metju Krimstin.”
Ona kao da se osmehnula. „Tako sam i mislila.”
„Zašto si tako mislila?”
„Verovatno krivi sebe. Reci mu da ne treba.”
„Dobro.”
„I on samo želi da se uklopi.”
Vajld začu kretanje iznad. Njen tata, nema sumnje. „Šta se dogodilo, Naomi?”
„Čitaš li nekada knjige za samopomoć?”
„Ne.”
„Čitam ih ja. Stalno. Moj život...” Ona zastade, trepnu da suzdrži suze, zavrte glavom. „U
svakom slučaju, uvek govore o unošenju sitnih promena. Knjige za samopomoć. Probala
sam to. Ne ide. I dalje me svi preziru. Znaš kako je to? Da svakodnevno osećaš kako ti se
utroba prevrće jer se plašiš da ideš u školu?”
„Ne”, reče Vajld. „Ali mora da je bez veze.”
Njoj se dopade taj odgovor. „I jeste. Baš. Ali ne želim da me sažaljevaš, važi?”
„Važi.”
„Obećavaš?”
On se prekrsti preko srca desnom rukom.
„U svakom slučaju”, reče Naomi, „odlučila sam da probam.”
„Da probaš šta?”
„Da se promenim.” Lice joj se ozarilo. „Potpuna promena. Jedan krupan korak, jedna
velika stvar, tako da mogu sa izbrišem svoju gubitničku prošlost i počnem iz početka.
Kapiraš li to?”
On ne reče ništa.
„Tako da sam prihvatila izazov. Nestala sam. Isprva sam se krila u šumi.” Pošlo joj je za
rukom da se osmehne. „Uopšte se nisam plašila od tebe.”
On uzvrati smešak.
„Izdržala sam dva dana.”
„Je l’ bilo teško?”
„Ne, zapravo mi se dopalo. Tamo napolju. Prepuštena sama sebi. To kapiraš, jelda?”
„Kapiram.”
„Čoveče, ti to verovatno kapiraš bolje od bilo koga drugog”, reče ona. „To je bilo kao
bekstvo, kao predah. Ali moj tata, vidiš, nije baš najsposobniji. Dobro, to što ja jesam, hoću
reći, budući da sam gubitnica...”
„Nisi gubitnica.”
 Naomi ga prostreli pogledom koji mu stavi do znanja da je snishodljiv i da je ona
razočarana time. On podiže ruku kao da hoće da kaže: Moj kiks.
„U svakom slučaju, nije on kriv. Za sve ovo. Ali i ne olakšava, znaš šta hoću da kažem?”
„Čini mi se.”
„Tako da me nije bilo dva dana, a on je počeo da šalje poruke. Hteo je da se obrati
policiji, što je deo igre, je l’ tako? Osim toga... brinula sam da će početi mnogo da pije. Šta
god, u svakom slučaju, nisam to želela. Zato sam se vratila kući, iako sam znala da četrdeset
osam sati neće biti dovoljno. Tada sam rekla tati šta radim.”
Vajld sada začu korake. Nije se okrenuo, nije se zabrinuo. „I tata je odlučio da ti
pomogne?”
„Odmah je ukapirao. I on misli da sam gubitnica.” Naomi podiže ruku. „Da nisi to
izgovorio.”
„Dobro.”
„Samo sam želela, znaš, da se uklopim. Da ostavim utisak na njih.”
„Pod njima podrazumevaš Kraša Mejnarda?”
„Kraša, Kajla, Saton, sve njih.”
Vajld je želeo da održi kratak govor o tome kako ne treba da želiš da ostaviš utisak na
siledžije ili kako su pokušaji da se uklopiš uvek pogrešan potez, kako treba da ostaneš
veran sebi, držiš se svojih načela i suprotstaviš zlostavljanju - ali bio je siguran da je Naomi
sve to već čula i da će opet zvučati snishodljivo. Naomi zna kako stvari stoje bolje nego što
će on ikada znati. Svakodnevno živi tu stvarnost. On ne živi. Ona se nada da će usled tog
poteza - izazova - postati „gotivnija”, i ko zna, možda ima pravo. Možda će Kraš i njegovi
sledbenici biti pod utiskom kada se bude vratila. Možda će se za nju sve promeniti.
Ko je on da joj govori da to neće ići?
„Tata se setio ovoga. Da jednostavno mogu da se krijem ovde dole. On će se samo praviti
da je zabrinut.”
„Ali onda su se panduri stvarno pojavili.”
„Tako je. Na to nismo računali. A on ne može da kaže istinu. Zamisli kad bi se pročulo -
šta je uradio, šta sam ja uradila. Hoću reći, uništili bi me u školi. Tako da je on trenutno
izbezumljen.”
Otvoriše se vrata podruma. Sa vrha stepenica Bernard Pajn doviknu: „Naomi?”
„U redu je, tata.”
„S kim razgovaraš, srce?”
Naomin osmeh je sada bio vedar. „Sa jednim prijateljem.”
Vajld klimnu glavom. Želeo je da je pita može li on nešto da učini, ali već je znao
odgovor. On krenu prema podrumskim stepenicama. Bernard Pajn iskolači oči kada mu je
ušao u vidno polje.
„Ko si sad pa...?”
„Baš odlazim”, reče Vajld.
„Kako si...?”
Naomi reče: „U redu je, tata.”
Vajld se pope uz stepenice. Kada je prošao pored Bernarda Pajna, ispružio je ruku. Pajn
je prihvati. Vajld mu dade posetnicu. Bez imena, samo broj telefona.
„Ako mogu da pomognem”, reče Vajld.
Pajn poglednu prema prozorima. „Možda će te videti policija...”
 Ali Vajld odmahnu glavom i pođe ka zadnjem ulazu. Fantomka mu je već bila u ruci.
„Neće.”
Minut kasnije Vajld je bio opet u šumi.

_________

Dok se vraćao ka Lejli, Vajld pozva Hester.

„Naomi je dobro.”
Objasnio je.
Kad je završio, Hester viknu: „Da li me ložiš?”
„To je dobra vest”, reče on. „Na sigurnom je.”
„Ma sjajno, odlično, na sigurnom je, tra-la-la. Ali u slučaju da ti je promaklo, upravo sam
uživo na televiziji rekla da je jedna tinejdžerka nestala. Sad mi ti govoriš da se krije u
sopstvenom podrumu. Ispašću budala.”
„Ah”, reče Vajld.
„Ah?”
„Samo to imam da kažem. Ah.”
„A ja imam samo svoj ugled. Pa dobro, to i dobar izgled.”
„Sve će biti u redu, Hester.”
Ona uzdahnu. „Da, znam. Vraćaš se u kuću?”
„Da.”
„Znači, reći ćeš Metjuu?”
„Reći ću mu koliko mu treba.”
„A onda ćeš otići u krevet s Lejlom?”
Nije odgovorio.
„Izvini”, reče ona.
„Naspavaj se, Hester.”
„Ti isto, Vajlde.”

_________

Naomi se sutradan vratila u školu. Nadala se da je niko neće previše zapitkivati. Ali
zapitkivali su je. Njena priča je ubrzo provaljena, a na videlo je isplivala istina - da je
„varala” u igri izazova.
Ako je školski život dotad za Naomi bio pakao, to najnovije otkrovenje diglo je taj pakao
na deseti stepen.
Posle nedelju dana Naomi Pajn je opet nestala.
Svi su pretpostavili da je pobegla od kuće.
Četiri dana nakon toga pronađen je odsečen prst.
DRUGI DEO
 Dvanaesto poglavlje
Nedelju dana kasnije

N
a njegov skriveni put skrenuše neka kola.
Vajld je to znao jer je postavio alarm u vidu gumenog creva, onakav kakav se
svakodnevno viđa na benzinskim pumpama širom ove zemlje, na ulazu. Staromodno,
ali delotvornije u tom okruženju - životinje aktiviraju detektore pokreta. Svakog sata
bi dizale lažnu uzbunu. Crevni alarm aktivira samo nešto teže, kao što su kola.
On je tada upravo bio buljio u ekrančić, tačnije u mejl od jednog sajta što utvrđuje
poreklo s temom koja je trubila: „STIGLI SU VAM REZULTATI ANALIZE DNK!”, kada je
iskočilo obaveštenje o nezvanom gostu. Vajld je razmatrao da li da klikne na link ili da se
okani toga, isto kao što je razmatrao da li da se uopšte analizira, da li da uopšte krene na to
putovanje putem koji je po svoj prilici mračan. Zaključio je kako je dovoljno bezbedno da
podnese DNK pod lažnim imenom. Rezultate ne mora da gleda. Može naprosto da ih pusti
da džodže tamo iza tog linka.
Ima onih koji će se zapitati zašto je Vajld toliko čekao, zašto već nije preduzeo taj
očigledni korak. Sa kompanijama kao što su 23andMe i Ancestry.com, koje se neprestano
reklamiraju kako su pomogle da se ponovo spoje stotine ako ne i hiljade davno izgubljenih
rođaka, zar ne bi bilo prirodno da Vajld pošalje sopstveni uzorak i možda sazna priču o
sopstvenom poreklu? Mahinalni, nepromišljeni odgovor bio je potvrdan, razume se - ali
kada je tome posvetio više vremena, kada je razmišljao o punim posledicama, Vajld nije bio
tako siguran.
Treba li Vajld, čovek koji uživa u životu van sistema, čovek koji ne može istinski da se
poveže s većinom ljudi, da otvori vrata upoznavanju s neznancima koji tvrde da su mu rod i
guraju mu se u život?
Želi li on to?
Kakve bi uopšte koristi mogao da ima od toga što će saznati nešto o svojoj prošlosti?
Alarm u vidu gumenog creva aktivirao je ostatak Vajldovog savremenijeg sistema.
Najčešće, pogotovo pre nekoliko godina, kada bi neka kola skrenula na dotični put, bilo je to
greškom. Pogrešno skretanje. Vajld je zapravo uredio proplanak odmah nakon ulaza na put
kako bi olakšao kolima da uvide svoju grešku, naprave polukružno i krenu nazad. Sada,
međutim, usled nabujalog rastinja, skretanje se nije baš najbolje videlo s glavnog puta, te su
ti slučajni posetioci bili daleko ređi.
Ipak, događalo se da se pojave. Pa možda je i sada takav slučaj.
Kada se oglasiše drugi i treći detektor pokreta, postalo je jasno da kola nemaju nameru
da se okrenu. To je značilo da ga neko traži.
Vajld je živeo u prilagođenoj sferoidnoj kapsuli znanoj kao eko-kapsula. Eko-kapsula je
bila pametna mikrokuća ili ekološko prebivalište van sistema ili kompaktni mobilni dom,
kako god vam drago da je zovete, koju je konstruisao jedan njegov prijatelj Slovak koga je
upoznao dok je služio u Zalivu. Građevina je ličila na divovsko dinosaurusovo jaje, premda
ju je Vajld, upotrebivši pet različitih mat boja, ofarbao maskirno kako bi bila skrivena od
pogleda. Ukupni životni prostor bio je mali, ispod šest i po kvadrata, jedna soba, ali veći mu
nije trebao - kuhinjica s rešoom i mini-frižiderom, potpuno opremljeno kupatilo sa
slavinom koja štedi vodu, glavom tuša i klozetskom šoljom s mehanizmom za spaljivanje
koji pretvara izmet u pepeo. Nameštaj je bio ugradni - sto, ormarići, krevet na rasklapanje
koji može da bude dva zasebna ili jedan bračni - listom napravljen od lakih panel-ploča s
kartonskim saćem i površinskim slojem od jasenovog furnira. Spoljašnjost jajeta je bila od
izolovanih ljuski fiberglasa postavljenih na čelični kostur.
Eko-kapsula je bila - nema razloga praviti se da je drugačije - neviđeno gotivna.
Bilo je onih koji su na osnovu prebivališta pretpostavljali da je Vajld sigurno „eko-
zaluđenik” ili fanatik. Nije bio. Kapsula mu je obezbeđivala privatnost i zaštitu. Bila je
samoodrživa i otud potpuno van sistema. Na krovu je imao fotovoltažne ploče za
sakupljanje energije i motku s vetroturbinom koju je mogao da postavi kada mu treba da
dodatno napuni akumulator. Sferoidni oblik je olakšavao sakupljanje kišnice, ali ako bi
nastupilo suvo razdoblje, Vajld je vodu mogao da doda iz bilo kog izvora - jezera, potoka,
creva, čega god. Voda bi zatim bila prečišćena pomoću filtera za obrnutu osmozu i
ultraljubičaste LED lampe, tako da je odmah mogla da se pije. Rezervoar i grejač za vodu
bili su dovoljni za jednog čoveka, mada bi Vajld priznao kako uživa da stoji ispod Lejline
glave tuša na mlazni pogon i naizgled neograničene zalihe tople vode.
Nije bilo mašine za pranje i sušenje veša, mikrotalasne, televizora. To ga nije zaista
zanimalo. Njegove elektronske potrebe sastojale su se iz laptopa i telefona, koje je u kapsuli
bilo sasvim lako uključiti. Nije bilo ni termostata ni prekidača za svetlo - sve takve funkcije
obavljale su se posredstvom aplikacije za pametnu kuću.
Kapsulu je takođe bilo lako staviti na prikolicu i preseliti, što je Vajld radio svakih
nekoliko sedmica ili meseci, čak i ako se pomerao za pukih pedeset ili stotinu metara. Tada
je verovatno već bilo preterano seliti se toliko često, ali kad bi njegov dom predugo ostao
na istom mestu, imao je utisak da kapsula (pa otud i on sam?) pušta korenje.
To mu se nije dopadalo.
Vajld je trenutno stajao ispred vrata koja se otvaraju nagore, gde ga je mamio link onog
DNK sajta. Senzori i kamere, listom povezani tako da ih napajaju solarne ploče, slali su
digitalni video na njegov pametni uređaj. On pogleda kada se kola na ekranu - crveni audi
A6 - zaustaviše. Otvoriše se vrata na vozačkoj strani. Iz kola maltene ispade neki muškarac,
kome je trebalo vremena da se uspravi. Vajld ga je prepoznao. Sreli su se samo jednom.
Bio je to Bernard Pajn, Naomin otac.
„Vajlde?”
Vajld ga je čuo preko mikrofona na licu mesta. Još je bio predaleko da bi ga čuo bez toga.
On pohita poznatom stazom prema drumu. Trebalo je da prepešači nešto više od četiristo
metara. U kapsuli je imao oružje - standardnu vojničku beretu M9 - ali nije video razloga da
ga ponese. Nije voleo pištolje i nije bio dobar strelac. One noći u vili Mejnard, kada je Toru
uzeo pištolj, bilo mu je drago što nije morao da puca iz njega, ne toliko zbog toga što nije
želeo nikoga da povredi, već zato što bi se s te daljine njegovo streljačko umeće s pištoljem
učtivo moglo opisati kao sumnjivo.
Vajld nečujno priđe Bernardu Pajnu s leđa.
„Šta ima?”
Pajn se prepade i okrenu prema njemu. Vajld se zapita kako je ovaj doznao za to mesto,
ali to i nije baš bila tajna. Tako se stupa u vezu s Vajldom. Ljudi to znaju.
 „Treba mi tvoja pomoć”, reče Pajn.
Vajld je čekao.
„Opet je nestala”, reče Pajn. „Naomi, hoću reći. Ovoga puta nije pobegla od kuće.”
„Jesi li prijavio to policiji?”
„Jesam.”
„I?”
On prevrnu očima. „Šta misliš?”
Oni su, naravno, pomislili da je ponovo pobegla od kuće. Njena igra izazova, objasnio je
Pajn, raskrinkana je kao prevara, što je samo raspalilo školske nasilnike. Ismevanje se
pooštrilo. Naomi je postala još utučenija. Što se policije tiče, čitava priča se odlikuje i onim
dečakom (ili devojčicom, u ovom slučaju) koji je vikao „vuk”.
„Platiću ti”, reče Pajn. „Čuo sam...” Zastao je.
„Šta si čuo?”
„Da radiš takve stvari. Da si bio opasan detektiv ili šta već.”
I to je bilo preterivanje. On je bio V u agenciji za obezbeđenje KRIV, a specijalnost mu je
bila zaštita i odbrana u inostranstvu. Zbog njegovog neobičnog statusa - i kako niko nikada
nije mogao da pronađe njegov izvod iz knjige rođenih - bavio se najosetljivijim slučajevima
koji su iziskivali najviše tajnovitosti. Kad je zaradio dovoljno novca, ostavio se
svakodnevnog rada, ali je ostao u KRIV-u kao tajni partner, zvanično se „povukavši” u onaj
mutni deo svakog poslovanja koji se zove „konsalting”.
„Nije pobegla od kuće”, ponovio je Pajn.
Zaplitao je jezikom. Pajna je odavalo sve ono što krasi ljude koji piju posle radnog
vremena - zakrvavljene oči, izgužvana košulja, razlabavljena kravata.
„Zašto to kažeš?”
Pajn promozga o tome. Zatim reče: „Da li bi na tebe iole uticalo kada bili rekao da otac
jednostavno zna?”
„Ni najmanje.”
„Oteli su je.”
„Ko?”
„Nemam pojma.”
„Ima li kakvih znakova nedozvoljenih radnji?”
„Nedozvoljenih radnji?” Ovaj se namršti. „Da li se šališ?”
„Ima li ikakvih dokaza da je oteta?”
„Imam odsustvo dokaza.”
„U smislu?”
Bernard Pajn otvori šaku i jezivo se nasmeši. „Eto, nema je, zar ne?”
„Mislim da ne mogu da ti pomognem.”
„Zato što ne mogu da dokažem da je oteta?”
Pajn se zatetura prema Vajldu malčice prebrzo, kao da će ga napasti. Vajld uzmače za
korak. Pajn zastade i diže ruke u znak predaje.
„Vidi, Vajlde, ili kako god već da te zovu, nek bude po tvome. Recimo da je Naomi
pobegla od kuće. U tom slučaju, eto, sasvim je sama tamo negde.” On podiže obe ruke i
okrenu se, kao da ukazuje da mu je ćerka možda baš u toj šumi. „Istraumirali su je oni
neandertalci u školi i sad je uplašena i tužna i... treba je pronaći.”
Vajldu je bilo teško da prizna, ali to je imalo smisla.
 „Hoćeš li mi pomoći? Ne, ne meni. Pusti mene. Upoznao si Naomi. Znam da si se povezao
s njom. Hoćeš li pomoći Naomi?”
Vajld ispruži ruku. „Daj mi svoje ključeve od kola.”
„Molim?”
„Odvešću te kući. Usput možeš da mi ispričaš sve što znaš.”
 Trinaesto poglavlje

H
ester se trudila da se usredsredi, ali istovremeno je bila uzbuđena kao školarka.
Njen trenutni gost u emisiji Krimstinova o kriminalu bio je čuveni
aktivista/advokat Sol Straus. Tema, poput teme bezmalo svakog emitovanja na svakoj
televiziji, bila je problematična predsednička kampanja Rastija Egersa, tok-šou gurua
nejasne prošlosti.
No kako su se bližile reklame, misli su joj bile zaokupljene porukom koju je upravo bila
dobila od Orena Karmajkla.

Znam da ti počinje emisija. Mogu li da svratim da porazgovaramo kad

budeš završila?
Ona uzbuđeno - čoveče, previše je matora za sve to silno uzbuđenje - odgovori da može i
reče da će ostaviti Orenovo ime na recepciji i da on može da svrati kad god mu drago. Na
kraju zamalo nije otkucala neko srce ili smajlija, ali sprečio ju je nalet zdravog razuma.
No ipak.
Po završetku reklama Hester sa idiota pročita kratku biografiju Sola Strausa - sin
staromodnog republikanskog guvernera iz Vermonta, služio u vojsci, diplomirao na
Univerzitetu Braun, predavao pravo na Univerzitetu Kolumbija, sada neumorno radi kao
postojani branilac siromašnih, potlačenih, ciljeva za zaštitu životne sredine, prava
životinja... ukratko, nikada nije naišao ni na jedan bolećivi cilj kome se nije posvetio s
krajnjom žestinom.
„Čisto da ne bude zabune”, reče Hester, bez okolišanja, „vi tužite producente Rasti šoua,
ali ne samog Rastija Egersa, je l’ tako?”
Hester je nagađala da je Sol Straus u svojim ranim šezdesetim. Imao je sve odlike
svojstvene profesoru humanističkih nauka - dugu sedu kosu vezanu u konjski rep, svečanu
flanelsku košulju ispod svetlosmeđeg somotskog sportskog sakoa, sve sa zakrpama na
rukavima, bradu koja je bila negde između pomodne i amiške, naočare za čitanje koje mu
vise na lancu oko vrata - ali bez obzira na to kako se oblačio, Hester je i dalje mogla da
zapazi čvrstinu starog mornaričkog pešadinca.
„Upravo tako. Predstavljam jednog reklamera Rasti šoua, koji je opravdano zabrinut da
su ga namerno obmanuti.”
„Kog reklamera?”
Strausove šake, skrštene na pultu, bile su debele, ogromne, a prsti kao kobasice.
Poslednji put kada je bio u emisiji, Hester mu je za vreme razgovora položila ruku na
podlakticu, samo na sekundu. Podlaktica je na dodir bila kao mermerni blok.
„Zamolili smo sudiju da ime mog klijenta zasad ostane poverljivo.”
„Ali tužite za prevaru?”
„Da.”
„Objasnite.”
 „Ukratko, smatramo da je Rasti šou obmanuo mog klijenta i druge reklamere tako što je
namerno sakrio informacije koje mogu biti štetne za njihove robne marke.”
„Koje informacije?”
„Još nismo sigurni.”
„Kako onda možete da tužite?”
„Moj klijent je mirne savesti vezao svoju kompaniju za Rastija Egersa i njegovu
televizijsku emisiju. Verujemo da su posle toga i mreža i Daš Mejnard.
„Daš Mejnard je producent Rasti šoud?”
Sol Straus se isceri. „Daš Mejnard je bio mnogo više. Njih dvojica su dugogodišnji
prijatelji. Mejnard je tvorac emisije - a zapravo i tvorac lažnog bića koje sada znamo kao
Rastija Egersa.”
Razmatrala je da li da pita još nešto o tom lažnom biću, ali zaključila je kako to može da
sačeka. „Dobro, u redu, ali i dalje ne razumem vašu tražbinu.”
„Daš Mejnard uskraćuje informacije koje su štetne po Rastija Egersa...”
„Otkuda to znate?”
„... a ne otkrivajući koje su to štetne informacije, čak i sa svim postojećim ugovorima o
poverljivosti podataka, Daš Mejnard je znao da prodaje reklame za program koji svakog
časa može da propadne i nanese štetu robnoj marki mog klijenta.”
„Ali nije propao.”
Još.”
„U stvari, Rasti šou se više ne emituje. Rasti Egers je sada vodeći kandidat za sledećeg
predsednika Sjedinjenih Država.”
„O tome se i radi. Sad kad se kandidovao za položaj, biće mnogo više ispitivanja. Kada
štetni snimci Daša Mejnarda budu pušteni u javnost...”
„Čekajte, imate li ikakvih dokaza da ti snimci uopšte postoje?”
„... poslovanje mog klijenta biće ozbiljno i možda nepovratno oštećeno.”
„Zato što se reklamirao u emisiji?”
„Da, naravno.”
„Znači ukratko, vi tužite za prevaru koja se nije dogodila i za koju nemate dokaza da je
počinjena na osnovu nečega za šta ne znate da postoji ili, čak i ako postoji, kako će vam ili
da li će vam naneti štetu. Da li je to otprilike dobar sažetak?”
Strausu se to nije sviđalo. „Ne, to nije...”
„Sole?”
„Da?”
Hester se naže napred. „Ta tužba je potpuna koještarija.”
Straus se nakašlja. Krupne šake se napeše. „Sudija je rekao da imamo uporište.”
„Ne zadugo. Oboje to znamo. Možemo li da budemo iskreni ovde? Samo između nas. Ovo
je neosnovana tužba osmišljena da privuče pažnju javnosti i pritisne Daša Mejnarda da
objavi snimke koji su možda neprijatni po Rastija Egersa i tako izbaci iz koloseka njegovu
kampanju.”
„Ne, uopšte nije tako.”
„Jeste li vi pristalica Rastija Egersa?”
„Molim? Ne.”
„U stvari” - Hester je imala kratak citat koji sada staviše na ekran - „rekli ste: ’Rasti
Egers se mora zaustaviti po svaku cenu. On je poremećeni nihilista koji bi mogao da nas
odvede u nezamislive strahote. Želi da sruši svetski poredak, makar ubio milione.’" Hester
se okrenu prema njemu. „Izjavili ste to, zar ne?”
„Jesam.”
„I verujete u to?”
„Zar vi ne verujete?”
Hester nije htela da dozvoli da je uvuče u to. „I tako, ako Daš Mejnard u svom posedu
ima nešto što je štetno po Rastija Egersa, vi smatrate da te informacije treba da budu
puštene u javnost.”
„Naravno da treba”, reče Straus. „Glasamo za najmoćniji položaj na svetu. Kada je reč o
nekom kandidatu, treba da postoji potpuna transparentnost.”
„I to je prava svrha ove tužbe.”
„Transparentnost je važna, Hester. Zar se ne slažete?”
„Slažem se. Ali znate li šta mislim da je mnogo važnije. Ustav. Vladavina prava.”
„Znači, vi branite Rastija Egersa i Daša Mejnarda?”
„Branim zakon.”
„Ne bih da preterujem.
„Prekasno.”
„... ali kada biste videli da Hitler dolazi na vlast...”
„Oh, Sole, ne počinjite s tim. Molim vas.”
„Zašto da ne?”
„Samo nemojte. Ne u mojoj emisiji.”
Sol Straus se naže prema kameri i obrati se neposredno njoj. „Daš Mejnard možda ima
snimke koji bi mogli da promene tok ljudske istorije.”
„Pa dobro, dok god ne želite da preterujete”, reče Hester, prevrnuvši očima. „Uzgred
budi rečeno, otkud uopšte znate da ti snimci postoje?”
Straus se nakašlja. „Imamo, ovaj, svoje izvore.”
„Na primer?”
„Na primer Arnija Poplina.”
„Arnija Poplina?” Hester nije mogla da sakrije podozrivost u glasu. „Vaš izvor je Arni
Poplin?”
„Jedan od njih, da.” Straus se nakašlja. „On ima neposredna saznanja...”
„Samo da razjasnim za naše gledaoce, Arni Poplin je ona nekadašnja poznata ličnost
koja se pretvorila u luđaka opsednutog teorijama zavere i koja se pojavila kao takmičar u
Rasti šouu.”
„Taj opis dovodi u zabludu.”
„Arni Poplin je tvrdio, zar ne, da je jedanaesti septembar delo insajdera?”
„To je nebitno.”
„Isti taj Arni Poplin svake sedmice zove mog producenta i traži da bude gost kako bi
mogao da iznese u etar neku novu sumanutu teoriju koja se tiče letećih tanjira ili
kemtrejlova ili neke slične budalaštine. Ozbiljno? Arni Poplin?”
„Sa dužnim poštovanjem...”
„Nikada ne valja tako započeti rečenicu, Sole.”
„... ne verujem da uviđate opasnost u ovoj kampanji Rastija Egersa. Imamo obavezu da
prikažemo te snimke i spasemo našu demokratiju.”
 „Onda nađite zakonski način da ih prikažete - ili nema mnogo demokratije da se
spasava.”
„To i radim.”
„Ovom tričavom tužbom za prevaru?”
„Mogu da počnem tako što ću nekoga goniti za nedozvoljeno parkiranje”, reče Straus, „a
ako nabasam na ubistvo, eto, neka bude.”
„Čoveče, to je baš nategnuto, ali čini se da je to ona filozofija koju delite s Rastijem
Egersom.”
„Molim?”
„Cilj opravdava sredstvo - priča stara kao vreme. Možda vas dvojica treba da nađete
sopstvenu zemlju?” Strausovo lice obli crvenilo, ali pre nego što je stigao da uzvrati, Hester
se okrenu prema kameri. „Odmah se vraćamo.”
Neki producent viknu: „Čisto.”
Sol Straus nije bio zadovoljan čovek. „Pobogu, Hester, šta to bi?”
„Arni Poplin? Da li me ložiš?” Ona zavrte glavom i proveri poruke. Bila je jedna od
Orena, poslata dva minuta ranije:

Penjem se.
„Moram da idem, Sole.”
„Bože moj, jesi li čula sebe? Upravo si me uporedila s Rastijem Egersom.”
„Tvoja tužba je besmislica.”
Sol Straus joj stavi ruku na mišicu. „Egers se neće zaustaviti, Hester. Razaranje, haos,
nihilizam - kapiraš to, zar ne? On u suštini želi bezvlašće. Želi da sruši sve što je meni i tebi
drago.”
„Moram da idem, Sole.”
Hester otkači mikrofon s revera. Čekala ju je njena producentkinja Alison Grant. Hester
se trudila da bude ravnodušna.
„Imam li nekog posetioca?”, upita.
„Misliš na onog Džinovskog Slatkiša u uniformi šefa policije?” Hester nije mogla da se
obuzda. „Sladak je, jelda?”
„Dobro došla u Grad Mišićavih. Stanovnici: On.”
„Gde je?”
„Smestila sam ga u zelenu sobu.”
Svaki studio ima zelenu sobu, mesto gde gosti sede dok čekaju na svoj red u programu.
Iz nekog čudnog razloga, soba nikada nije zaista zelena.
„Kako izgledam?”, upita Hester.
Alison ju je toliko odmeravala da se Hester poboja da će joj pregledati i zube, kao da
kupuje konja. „Pametno.”
„Molim?”
„Rekli ste mu da svrati neposredno nakon što ste bili u programu. Šminka i frizura već
gotove.”
„Zar ne?” Hester izgladi svoju poslovnu suknju i krenu hodnikom. Zelena soba je bila
prepuna postera voditelja vesti i spikera, uključujući i jedan Hesterin usnimljen tri godine
ranije, gde ona stoji bočno, prekrštenih ruku, i izgleda čvrsto. Kada je sada ušla u sobu, Oren
je stajao leđima okrenut prema vratima i gledao njen poster.
„Šta kažeš?”, upita Hester.
Ne okrećući se ka njoj, Oren reče: „Sad si zgodnija.”
„Zgodnija?”
On sleže ramenima. „’Lepša’ ili ’krasnija’ kao da ti ne stoji, Hester.”
„Prihvatiću ’zgodnija’”, reče ona. „Prihvatiću ’zgodnija’ i bežim.”
Oren se okrenu i osmehnu. Bio je to strašno lep osmeh. Osetila ga je u nožnim prstima.
„Drago mi je što te vidim”, reče on.
„I meni je drago što vidim tebe”, reče Hester. „I izvini zbog svega onoga sa Naomi.”
„Bilo pa prošlo”, reče Oren. „Pretpostavljam da je naposletku bilo neprijatnije za tebe
nego za mene.”
I bilo je. Kada se otkrilo da je posredi samo Naomina lakrdija, bilo je dosta sprdanja na
internetu. Hesterini neprijatelji - na društvenim mrežama svako ima neprijatelje -
naslađivali su se njenom greškom. Dva dana kasnije, kada je komentarisala jednu spornu
presudu izbornog suda u Kaliforniji, desetak Tviter fanatika (kako ih je Hester zvala) besno
se obrušilo na nju: „Čekaj, zar to nije ona koja je mislila da dečja šala predstavlja vanredno
stanje u državi?” To je sada bio pristup obe strane - i da, nije podnosila čak ni frazu „obe
strane” - sada: diskreditovati svaki valjani argument nečim, ma koliko davno ili nepoznato
bilo, što je dotično lice pogrešilo u prošlosti. Kao da samo savršenstvo zaslužuje vaše
uvažavanje.
„Ponovo je pobegla od kuće”, reče Oren.
„Naomi?”
„Da. Dolazio mi je njen otac. Tvrdi da nije samo to.”
„Šta ćeš uraditi?”
„Šta mogu da uradim? Objavio sam to preko radija da bi moji ljudi znali ako je vide. Ali
znaci prilično jasno ukazuju na to da je pobegla od kuće.”
„Pretpostavljam da je već neko vreme pod velikim stresom.”
„Da. I mene to brine.”
Hester je još imala pitanja o čitavoj zbrci sa Naomi - naime, zašto je Metju tražio da se
ona umeša? - ali kada se sve okončalo, Metju se zatvorio i otpisao to kao neodređenu
zabrinutost za drugaricu iz odeljenja.
„I šta te dovodi ovamo?”, upita ona.
„Čini mi se da je prošlo dovoljno vremena.”
„Molim?”
„Rekla si da se ne javljam prerano. Da ću tako izgledati očajno.”
„Stvarno jesam. ”
„A kako sam pomalo stara garda, pomislio sam da te pozovem da izađemo po starinski.”
„Oh.”
„Uživo.”
„Oh.”
„Pošto više niko nema telefon sa obrtnim brojčanikom.”
„Oh.”
On se opet osmehnu. „Ovo ide dobro.”
„Treba li opet da kažem ’oh’?”
 „Ne, mislim da sam shvatio suštinu. Da li bi nekada izašla sa mnom na večeru?”
„Verovatno bi trebalo da glumim ravnodušnost. Da kažem kako treba da proverim svoj
gusti raspored.”
Oren reče: „Oh.”
„Da, Orene. Baš bih volela da izađem s tobom na večeru.”
„Može li sutra?”
„Može.”
„U sedam?”
„Rezervisaću nam sto”, reče ona.
„Hoću li morati da nosim kravatu?”
„Ne.”
„Odlično.”
„Odlično.”
Tišina.
On stupi napred kao da će je možda zagrliti, pa se predomisli. Smeteno joj je napola
mahnuo i rekao: „Vidimo se onda.”
Gledala ga je kako prolazi pored nje i izlazi kroz vrata.
Aha, pomisli Hester, opirući se porivu da skoči i kvrcne petama. Džinovski Slatkiš.
 Četrnaesto poglavlje

R
asti Egers isključi televizor malčice odveć drameći i baci daljinski upravljač na beli
kauč.
„To je samo glupava neozbiljna tužba.”
Gavin Čejmbers klimnu glavom. Gledali su razgovor između Helen Krimstin i Sola
Strausa u Rastijevom otmenom penthausu, belih zidova i punom hroma. Penthaus tog
nebodera krasili su prozori od poda do tavanice s kojih je pucao najčudesniji pogled na
gradsko obzorje Menhetna - ponajviše zbog toga što je penthaus bio u njudžerzijevskom
gradiću Hobokenu, a ne na Menhetnu, i otud bio okrenut prema gradu umesto da stoji u
njemu. Njujorčani na reci Hadson imaju pristojan pogled na Nju Džerzi - Njudžerzijanci na
istoj toj reci Hadson imaju pogled na Njujork da ti zastane dah. Trenutno, noću, dok se
svetla zgrada odbleskuju od njene površine, reka Hadson je izgledala kao dijamanti posuti
po crnoj kadili.
„Sudija će je odbaciti pre nego što išta bude postigla”, nastavi Rasti. Govorio je s velikim
samopouzdanjem. Rasti je uvek govorio s velikim samopouzdanjem.
„Siguran sam da ste u pravu”, reče Gavin Čejmbers.
„Mislim da je Hester Krimstin bila dobra u onom razgovoru”, reče Rasti.
„Jeste.”
„Pošteno. Prozvala je Strausa zbog njegove kenjaže.”
„Da.”
„Ali on neće lako odustati, zar ne?”
„Sol Straus?” Gavin Čejmbers odmahnu glavom. „Neće.”
„Poznajete ga, je l’ tako?”
„Da.”
„Zajedno ste služili?”
Jesu. U mornaričkoj pešadiji. Davno. Gavin se oduvek divio Solu Strausu. Sol je bio čvrst,
srčan i hrabar - a ipak se varao u pogledu manje-više svega.
„Od kada ga niste videli?”
„Odavno.”
„Ipak”, reče Rasti. „Sigurno postoji veza. Od vremena koje ste zajedno proveli u
inostranstvu.”
Gavin nije odgovorio.
„Mislite li da možete da razgovarate s njim?”
„Da razgovaram s njim?”
„Da ga nagovorite da odustane.”
Sol Straus je nekada bio ono što bi Gavin smatrao postojanim i strastvenim u bolećivom,
pomirljivom, ekološkom, levičarskom, nerealnom smislu, ali, sve više, Solovi ovoga sveta
zaoštrili su svoju retoriku tako da je postala opasno histerična, naročito kada je reč o
Rastiju Egersu.
„Nema ništa od toga”, reče Gavin.
„Znači, Straus je pravi hejter?”
 I Gavin Čejmbers i Sol Straus poticali su iz politički mešovitih brakova - konzervativni
očevi, liberalne majke. Gavin se ugledao na svog matorog dok je Sol postao pravi mamin sin.
Nekada su mogli da vatreno razgovaraju i raspravljaju. Gavin bi rekao da je Sol naivan i
bolećiv. Sol bi rekao da je Gavin previše analitičan i naklonjen Darvinovoj teoriji. Sada se
činilo da ih od tih tananih razlika deli čitava večnost.
„Postao je fanatik”, reče Gavin.
„To sam prokljuvio”, reče Rasti.
„Aha.”
„U nekim pogledima mi smo isti, tvoj prijatelj Sol i ja. Obojica smatramo da je trenutni
sistem namešten. Obojica smatramo da je sistem izneverio američki narod. Obojica mislimo
da se to može popraviti samo ako se najpre okrene naglavačke.”
Rasti Egers je netremice gledao kroz prozor. Bio je Njudžerzijanac od glave do pete -
rodio se u siromašnoj porodici u četvrti Ajronbaund grada Njuarka ocu Ukrajincu i majci
Jamajčanki, pohađao muški internat Sent Benedikt u Bulevaru Martina Lutera Kinga u srcu
grada, zaslužio punu akademsku stipendiju za Univerzitet Prinston - i zbog svega toga ostao
je u svojoj rodnoj državi umesto da se preseli preko te reke. Razume se, vidik je obožavao.
Vozom i trajektom mogao je da stigne u centar grada ili na Volstrit za manje od pola sata.
Nju Džerzi je takođe bio veliki deo Rastijevog ugleda - ona tri S, voleo je da govori - delić
Springstina, delič Sinatre, delić Sopranovih. Rasti je ostavljao utisak nekoga osornog ali
dopadljivog, urbanog ali pouzdanog, velikog plišanog mede od čoveka guste kose boje rđe
(otud nadimak).8 Imao je dovoljno svetlu kožu da prođe kao belac, a ipak toliko crnu da
rasisti mogu da ga podržavaju kako bi dokazali da nisu zaista rasisti.
Rasti Egers je takođe, znao je Gavin Čejmbers, bio briljantan. Kao jedino dete u usko
povezanoj porodici, Rasti je završio filozofiju i političke nauke na Prinstonu. Prvo bogatstvo
zgrnuo je tako što je napravio društvenu igru po imenu Politiges, koja spaja lična mišljenja i
činjenice. Činilo se da Rastiju život ide kao po loju dok jedan šleper, za čijim je volanom bio
čovek koji je progutao previše amfetamina, nije probio razdelnu ogradu na
njudžerzijevskom auto-putu i čeono se sudario s kolima koja su nosila porodicu Egers.
Rastijevi majka i otac poginuli su na licu mesta. Rasti je bio ozbiljno povređen i proveo je
dva meseca u bolničkom krevetu. Budući da je bio porodični vozač te noći, iako za udes ni u
kom pogledu nije bio kriv, kao jedinog preživelog morila ga je griza savesti. Pomeo se. Upao
je u zavisnost od analgetika a zatim u prepoznatljivu depresiju. Izvesno vreme bilo je
gadno.
Premotavamo tri užasne godine.
Premda neki tvrde da se nikada nije u potpunosti oporavio od tog mračnog razdoblja,
Rasti Egers, razmetljivo hramljući do dan-danas, na kraju se digao iz pepela kao feniks uz
pomoć svojih starih prijatelja Daša i Dilije Mejnard. Rasti će, kao i mnogi pre njega, tvrditi
da se izvukao sopstvenim pregnućem, ali istina je da su mu ruku pružili Mejnardovi, a zatim
ga vukli iz sve snage. Uz Dašovu pomoć, Rasti Egers je postao televizijski guru za
samopomoć koji uživa najveće poverenje publike. Pre dve godine, na talasu te slave i
raspoloženja, odneo je glatku pobedu i postao američki senator kao, njegovim sopstvenim
rečima, „potpuno nezavisan kandidat”.
Rastijeva deviza: Partije su za vikende, ne za politiku.9
 Sada, kao i svaki politički skorojević od Obame do Trampa, Rasti Egers je odustao od
toga da čeka na svoj red pa se, osokoljen ranim uspehom, nameračio na najviši položaj u
zemlji.
Leđima okrenut Gavinu, i dalje zureći kroz prozor, Rasti upita: „Kako su oni?”
Govorio je o Mejnardovima. „Dobro su. Možda malo stresirani.”
„Siguran sam da tu pomaže vaše prisustvo.”
Dekor Rastijevog stana bio je prikladno oskudan, ništa zlatno ni mermerno, samo belina
i minimalizam. Glavni je bio vidik, oni prozori od poda do tavanice.
„Hvala vam što radite ovo za mene, Gavine.”
„Poslaću vam račun.”
„Da, ali znam da više ne idete na teren.”
„Idem”, reče Gavin. „Ali retko. Senatore?”
Rasti se namršti. „Predugo se znamo da biste me tako oslovljavali.”
„Radije bih ovako.”
„Kako vam drago, pukovniče”, odgovori Rasti, neznatno se nasmešivši.
„Znate da sam, osim toga što rukovodim svojom agencijom za obezbeđenje, ujedno i
advokat.”
„Znam.”
„Ne bavim se više mnogo time”, nastavi Gavin, „ali položio sam pravosudni ispit, tako da
je sve što mi kažete vi ili bilo koji drugi klijent zaštićeno ugovorom o poverljivosti.”
„Verujem vam u svakom slučaju. Znate to.”
„Ipak, imate i tu zaštitu - tu zakonsku zaštitu. Hteo sam to da vam predočim. Ja sam vaš
verni prijatelj, da, ali po zakonu ne smem da otkrijem ništa što mi kažete.”
Rasti Egers se okrenu sa osmehom na licu. „Znate da želim da budete u mom kabinetu.”
„Nije reč o tome.”
„Savetnik za državnu bezbednost. Možda sekretar odbrane.”
Ma koliko se trudio da ga ta zamisao ne uzbudi, penzionisani pukovnik Gavin Čejmbers,
bivši marinac, i dalje je bio ljudsko biće. Od predstave da bi mogao da služi u nekom
kabinetu vrtelo mu se u glavi. „Zahvalan sam na poverenju koje imate u mene.”
„Zasluženo je.”
„Senatore? Dozvolite da vam pomognem.”
„Već mi pomažete.”
„Reč je o tome da sam čuo glasine..
„Samo je to posredi”, reče Rasti. „Glasine.”
„Zašto onda obezbeđujem Mejnardove?”
Rasti se okrenu prema njemu. „Jeste li upoznati s političkom teorijom potkovice?”
„Šta s tim?”
„Većina ljudi misli, politički govoreći, da su desnica i levica u linearnom kontinuumu - u
smislu da je desnica na jednoj strani linije, a da je levica očigledno na drugoj. Da su one
potpune suprotnosti. Daleko jedna od druge. Ali teorija potkovice kaže da je linija, eto, pre u
obliku potkovice - da se, jednom kada kreneš na krajnju desnicu i krajnju levicu, linija savija
na unutra i da su krajnosti daleko bliže jedna drugoj nego što su centru. Neki se čak
usuđuju da kažu kako to više liči na krug - da se linija toliko savija da su krajnja desnica i
krajnja levica praktično nerazlučive - tiranija u ovom ili onom obliku.”
„Senatore?”
 „Da?”
„I ja sam studirao političke nauke.”
„Onda ćete razumeti šta pokušavam da uradim.” Rasti mu priđe, trzajući se dok ćopa.
Smrskana noga od one jezive noći prečesto se stezala. „Relativno govoreći, većina
Amerikanaca se nalazi na sredini. Mahom su donekle levo ili desno od tog centra. Ti ljudi
me ne zanimaju. Oni su pragmatični. Oni se predomišljaju. Glasači uvek misle kako
predsednik treba da se dopadne tim ljudima - centru. Pola zemlje je manje-više desnica,
pola je levica, pa moraš da ugrabiš sredinu. Ja to ne radim.”
„Ne vidim kakve to veze ima s Mejnardovima”, reče Gavin.
„Ja sam sledeći stepen razvoja naše političke kulture, kulture koju pokreće sve što je
nečuveno i koja je opsednuta društvenim medijima. Konačni stepen razvoja, ako vam je
draže. Kraj statusa kvo.”
Rastiju su plamtele oči, osmeh se tresao. U prostoriji nije bilo nikoga drugog a Gavin je
ipak mogao da čuje klicanje miliona.
„Hoću da kažem, ako moji neprijatelji misle da moji bliski prijatelji Daš i Dilija imaju
nešto, bilo šta, o meni, ni pred čim neće prezati da to i dobiju, što podrazumeva i da ih
povrede.”
„Znači, radite ovo samo da biste zaštitili bliske prijatelje?”
„Teško vam je da poverujete u to?”
Gavin složi facu i prinese vrh kažiprsta palcu kako bi pokazao da mu je malčice teško.
Rasti se nasmeja. Bio je to praskav smeh. Tako šarmantan. Tako razoružavajući. „Diliju
poznajem još otkad smo zajedno studirali na Prinstonu. Jeste li to znali?”
Razume se, Gavin je znao. Znao je čitavu legendu. Rasti se zabavljao s Dilijom na prvoj
godini studija. Raskinuli su dok su preko leta stažirali za demokrate na Kapitol hilu, gde je
Dilija zatim pala na jednog drugog letnjeg stažistu iz te klase na Kapitol hilu, režisera
dokumentarnih filmova u povoju po imenu Daš Mejnard, i udala se za njega. Tako su se,
začudo, Rasti i Daš upoznali - u Vašingtonu, na letnjem stažiranju za demokrate.
Tu je sve počelo.
„Mejnardovi o meni znaju više od bilo koga drugog”, reče Rasti.
„Šta na primer?”
„Oh, ništa strašno. Nije kao da imaju bilo kakvu ozbiljnu prljavštinu o meni. Ali Daš je u
ono vreme sve snimao. Sve. Iza kulisa. Privatna okupljanja. Nema nepobitnih dokaza, ali,
hoću reći, zar ne mislite da u tom silnom materijalu sigurno ima trenutaka koje bi moji
neprijatelji mogli da upotrebe? Trenutak gde sam bio grub prema nekom gostu ili prasnuo
na nekog zaposlenog ili možda stavio ruku nekoj ženi na lakat, šta god.”
„A konkretno?”
„Ništa mi ne pada na pamet.”
Gavin mu nije verovao.
„Samo pripazite na njih još nekoliko sedmica. Onda će sve ovo biti gotovo.”
 Petnaesto poglavlje

K
ada je Bernard Pajn otključao svoja ulazna vrata, Vajld nije čekao dozvolu. Krenuo je
pravo prema stepenicama. „Stani, kuda misliš da si pošao?”
Vajld nije odgovorio. Krenuo je uz stepenice. Bernard Pajn pođe za njim. To mu nije
smetalo. Vajld uđe u Naominu sobu i upali svetlo.
„Šta tražiš?”, upita Pajn.
„Treba ti moja pomoć, je l’ tako?”
„Da.”
Vajld se zagleda u Naominu postelju, u sve plišane životinje na njoj. „Ima li Naomi neku
omiljenu?”
„Omiljenu šta?”
„Plišanu životinju.”
„Otkud bih ja znao?”
Vajld otvori ormar i proveri policu.
„Njen ranac”, reče on Pajnu.
„Šta?”
„Kad sam poslednji put bio ovde...”
„Čekaj, kada si ti bio u sobi moje ćerke?”
Želi li Vajld da ulazi u to? Sudeći po izrazu zbunjenosti i možda čak netrpeljivosti koji se
uvlačio Pajnu u lice, verovatno će morati. „Onog dana kad smo se ti i ja sreli.”
„Ali video sam te u podrumu.”
„A pre toga sam bio u sobi.”
„S mojom ćerkom?”
„Molim? Ne. Sam. Znaš to. Ona je bila u podrumu.”
Pajn je vrteo glavom, kao da pokušava da je razbistri. „Ne razumem. Kako si ušao u
njenu sobu?”
„To trenutno nije preterano važno. Važno je da nema Naominog ranca.”
Vajld uperi prst u policu. Pajn isprati pokret, vide praznu policu i sleže ramenima.
„Verovatno je u školi. U njenom ormariću. Video sam je kako ga često nosi. Svakodnevno,
zapravo.”
„Koje je boje taj ranac?”
„Mislim da je crn. Možda tamnoplav.”
„Ja govorim o onom ružičastom koji je držala na ovoj polici.”
Pajn je ponovo izgledao zbunjeno. „Otkud bi ti znao... gledao si joj u ormar?”
„Da.”
„Zašto?”
Vajld se trudio da odagna nestrpljenje iz glasa. „Zato što sam je tražio. Kao sada.”
„Ne znam ništa ni o kakvom ružičastom rancu.”
Vajld temeljnije pregleda ormar. Ružičastog ranca firme Fjelreven Kanken
nedvosmisleno nije bilo. On proveri i vešalice. Poslednji put kada je bio u toj prostoriji, sve
vešalice su bile zauzete. Sada je izbrojao četiri prazne. Još tri vešalice ležale su razbacane na
podu, kao da je s njih brzo strgla odeću.
Očigledan zaključak: odeću je spakovala u onaj ružičasti ranac.
Vajld ponovo usmeri pogled na krevet i plišane životinje. Načas je zažmurio, pokušao da
se priseti kako je krevet izgledao poslednjeg puta kada je on bio tu, u nadi da će moći da
razluči nedostaje li šta. Ali nije bilo svrhe. Ako jedna ili više njih nedostaju, to može da
potvrdi činjenicu da je Naomi namerno pobegla od kuće. Ali treba li mu taj dodatni dokaz?
„Pobegla je”, reče mu Vajld.
„Ne možeš to da znaš.”
„Gospodine Pajne?”
„Draže bi mi bilo da me zoveš Berni.”
„Šta mi prećutkuješ, Berni?”
„Nisam siguran da znam šta hoćeš da kažeš.”
„Znaš više nego što mi govoriš.”
Ovaj uze da se trlja po bradi. Vajld je pokušavao da ga pročita. Ništa nije ostavljalo jasan
utisak. Da li je on privržen mada rastrojen otac? Ili tu ima još nečega? U njemu nesumnjivo
ima neka osobina kojoj ne veruje. Predstavlja li Bernard Pajn opasnost ili je Vajld samo
ciničan po svom običaju?
Zatim: „Naomi mi je juče poslala ovu poruku.”
Pajn dade Vajldu svoj telefon. Poruka se sastojala od dve kratke rečenice:

Ne brini. Na sigurnom sam.

„Znam šta misliš”, reče Pajn.
Više nema mnogo sumnje. Ranac i odeća nestali. Nema ni tragova ni nagoveštaja bilo
kakve otmice. Nema ni otkupa ni zahteva ni bilo čega sličnog. Sad ubacite ostale činioce -
pojačano kinjenje, njen običaj da beži od kuće, neuspelu igru izazova.
Zaključak je bio očigledan.
„Treba još nešto da znaš”, reče Pajn.
Vajld ga pogleda.
„Neko ju je povredio.” Oči su mu sada bile mokre. „I ne govorim o uobičajenom
maltretiranju.”
„Nego o čemu govoriš?”
„Fizički.”
U prostoriji zavlada muk.
„Bolje da objasniš”, reče Vajld.
Trebalo mu je malo vremena da se sabere. Pajn je piljio sebi u šake. Imao je školski
prsten s granatom. On stade da ga okreće oko prsta. „Kad sam se vratio kući onog dana pre
njenog nestanka, Naomi je na desnom oku držala kesu smrznutog graška. Sutradan ujutru
bilo je crno.”
„Jesi li je pitao za to?”
„Naravno.”
Vajld je čekao. Bernard Pajn poče žestoko da grize nokat na palcu.
„Rekla je da se sudarila s vratima.”
„Jesi li joj poverovao?”
 „Naravno da joj nisam poverovao”, prasnu on. „Ali samo je to htela da kaže. Jesi li ikada
probao da nateraš nekog tinejdžera da ti nešto kaže? Iz njih se to ne može izvući na silu.
Rekla je da je dobro i popela se u svoju sobu.”
„Jesi li je obilazio?”
„Ti nemaš dece, zar ne, Vajlde?”
Vajld to shvati kao odrečan odgovor.
„Sve je povezano”, reče Pajn.
„Šta sve?”
„Ona igra izazova, ona deca koja su je maltretirala, činjenica da je opet nestala. Nešto
nije u redu.” On nakrivi glavu i pogleda Vajlda kao da ga vidi prvi put. „Zašto si se onoliko
potrudio oko moje ćerke?”
Vajld nije odgovorio.
„Jesi li uopšte poznavao Naomi pre one noći?”
„Ne.”
„A ipak si mi provalio u kuću kako bi je našao. Devojčicu koju i ne poznaješ. Zašto bi
uradio tako nešto?”
Tada je Bernard Pajn izvukao pištolj.
Vajld nije oklevao. Čim je shvatio šta se zbiva, već je bio u pokretu. Niko ko drži pištolj to
ne očekuje. Ne isprva. Jedan od dvojice muškaraca u toj sobi - Vajld - bio je izrazito obučen
za borbu. Drugi nije. Pajn je pogrešio stoje stao preblizu. Vajldbrzo koraknu prema njemu.
Jednom rukom zgrabio je pištolj. Drugu zateže, pa bridom dlana bez mnogo snage zadade
udarac Pajnu u grlo. Ako se nanese prejako, takav udarac pravi trajnu štetu. Vajld je samo
ciljao da se ovaj zagrcne, da mu popuste mišići.
Upalilo je.
Pajn se zatetura unazad, s jednom rukom na vratu, drugom mašući u nekakvoj predaji.
Oružje, sada u Vajldovoj ruci, bilo je lako. On otvori burence revolvera i pogleda.
Nije bilo metaka.
Pajn je povratio glas. „Samo sam pokušavao da te uplašim.” Debilu, pomisli Vajld. Ali
ništa nije rekao.
„Razumeš, zar ne? Provališ mi u kuću, uđeš u nekakav odnos s mojom ćerkom - ti, čudak
koji živi sam u šumi. Hoću reći, zar se ne bi zapitao da si na mom mestu?”
„Ne znam gde ti je ćerka.”
„Onda mi objasni: ko te je upleo da je nađeš tokom igre izazova?”
Vajld nije hteo da mu kaže. Ali kada se odmakao i objektivno pogledao na to, shvatio je
da je Pajn zaista potegao nešto zanimljivo. Metju nikada to nije zaista objasnio do kraja, zar
ne?
„Daj mi svoj telefon”, reče Vajld.
„Molim, zašto?”
Vajld samo ispruži ruku. Pajn mu ga dade. Vajld kliknu na dugme za poruke i pronađe
onu Naominu poruku koja je glasila Ne brini, na sigurnom sam. Letimice je pregledao
ostatak razgovora. Zastade.
„Šta je?”, upita Pajn.
Nije bilo drugih poruka između njih dvoje - između oca i ćerke.
„Šta se dogodilo sa ostalim porukama?”
„Molim?”
 „Pretpostavljam da ovo nije bio prvi put da ste ti i Naomi razmenjivali poruke.”
„Ne, naravno da nije. Čekaj, šta radiš?”
Vajld je proveravao istoriju poziva. Jeste, ima telefonskih poziva upućenih Naomi. Ali ne
mnogo. Poslednji je bio pre više od mesec dana.
„Gde su ostale poruke između vas dvoje?”
„Šta, ne znam. Trebalo bi da su tu.”
„Nisu.”
Pajn sleže ramenima. „Može li neko da ih izbriše?”
Neko može. Korisnik telefona.
„Zašto bi se otarasio poruka sa sopstvenom ćerkom?”
„Nisam. Možda ih je Naomi izbrisala.”
Teško.
Vajld poče da kuca.
„Šta to radiš?”, upita Pajn.
Vajld se nije obazirao na njega. Ukucao je u polje za poruke:

Ej, Naomi, Vajld ovde.

Možda neće pomisliti da je stvarno on. Možda će pomisliti da je otac obmanjuje.

Poznat i kao Bu Radli.

Samo ona će ukapirati na šta se to odnosi.

Pišem ti s telefona tvog oca. On je zabrinut za tebe. I ja sam. Javi mi da si

dobro.
Vajld joj dade broj svog trenutnog jednokratnog telefona i reče joj kako može da mu
piše ili da se javi. Zatim je dobacio telefon nazad Pajnu, ali je oružje stavio u džep.
Bilo je vreme da porazgovara s Metjuom. On krenu prema vratima.
„Hoćeš li mi pomoći?”, upita Pajn.
Vajld ne zastade u koraku. „Pomoći ću Naomi.”
 Šesnaesto poglavlje

Č
im je izašao iz kuće Pajnovih, Vajld proveri telefon čiji je broj poslao Naomi, u nadi da
je dobio brz odgovor.
Nije bilo ničega.
Ako je Naomi jednostavno pobegla, zar mu ne bi odmah odgovorila? Možda se
zavarava, ali on tako misli. U onom podrumu se uspostavila neka veza između njih dvoje,
dvoje izopštenika koji se nekako razumeju, no s druge strane, možda je pre u pitanju
njegova projekcija nego bilo šta suštastveno.
On posla poruku Metjuu:

Jesi kod kuće?

Tačke zaplesaše da bi se zatim pojavilo „Aha”.

Smem li da svratim?
Metjuov odgovor je bio emotikon dignuti palac.
Kada je krenuo u šumu, Vajld pozva Hester.
„Govori jasno”, reče ona kada se javila.
„Molim?”
„Jedan moj prijatelj se tako javlja na telefon. Mislila sam da je ljupko. Šta ima?”
„Naomi Pajn je ponovo nestala.”
„Čula sam.”
„Odakle?”
Ona se nakašlja. „Oren mi je rekao.” Glas joj je zvučao malo čudno.
„Šta je rekao?”
„Da mu je dolazio njen tata. Da je digao veliku frku, ali da je ona verovatno opet pobegla
od kuće.”
„Tata je bio i kod mene.”
„Kako ti se čini?”, upita Hester.
„Kao da je samostalno pobegla.”
Uputio ju je u nestalu odeću i ranac i poruku tati da ne brine.
„Poruku odbacujem”, reče Hester. „Ako ju je neko oteo, mogao je da joj uzme telefon i
pošalje bilo šta.”
„Tako je.”
„Ali odeća i njena prošlost ukazuju na to da je pobegla.”
„Slažem se.”
„U svakom slučaju - i ne znam kako da ovo predočim blago...”
„To ti ionako nije jača strana, Hester.”
„... ali ovo nas se više ne tiče. Osim ako ti treba novac.”
„Ne treba mi.”
 „Pa?”
„Pa dve stvari”, reče on.
„Da pogađam”, reče Hester. „Prvo: upoznao si Naomi. Dopala ti se. Želiš da joj
pomogneš, čak i ako je pobegla. Zabrinut si za nju.”
„Da.”
„A drugo?”
„Znaš šta je drugo, Hester.”
Začuo se uzdah. „Metju.”
„Nije nam sve rekao onog prvog puta. Manuli smo se toga kada smo pronašli Naomi.
Tata reče da ima modrice. Kao da ju je neko udarao.”
„Daj, ne misliš valjda da je Metju...”
„Naravno da ne. Ali ne mislim ni da nam je sve ispričao.”
„I devojčica ti se dopada.”
Vajld razmisli o tome. „Da. I sama je. Nema nikoga.”
„Šta je sa onom profesorkom s kojom si spavao?”
Vajld se namršti. „Jesi li zaista rekla ’spavao’?”
„Draže bi ti bilo ’kresao’?”
„Bolje je nego ’spavao’”, reče Vajld. „Možemo da pitamo Avu, ali ona je, na kraju krajeva,
samo nastavnica, nije joj ni rod ni drugarica.”
„I, kakav ti je plan?”
„Razgovaraću s Metjuom.”
„Odmah? Ja ga ne bih pritiskala.”
„Neću ga pritiskati. Imaš li neke veze u telefonskoj kompaniji?”
„Imam”, reče ona.
„Možeš li da pinguješ Naomin telefon? Da otkriješ gde se nalazi?”
„Mogu da probam.”
„Ili možeš da zamoliš Orena”, reče Vajld, „nakon što budeš spavala s njim.”
„Duhovito.”
Vajld stavi telefon u džep. U šumi nikada nije vladala tišina. O posledicama mira bez
tišine nekih dana je intuitivno izvlačio raznorazne uvide, ali njemu je bilo drugačije. Ne
mora da znači da mu je prijalo - trebalo mu je to. Nije se izbezumljivao kada ode u „veliki
grad” niti bilo šta slično. Promena mu je ponekad godila. Ali to mu je bio dom. Ako bi
predugo bio van njega - ako naduže ne bi bežao u taj mir - bilo je to slično roniocu i
dekompresionoj bolesti.
Zvuči kao potpuna glupost. Možda i jeste.
Metju je čekao Vajlda u kuhinji.
„Mama nije kod kuće”, reče Metju.
Vajld je to znao. Lejla mu je rekla da se neće vraćati dokasno. „Naomi je ponovo nestala.”
Metju nije odgovorio.
„Jesi li primetio? U školi ili šta već?”
„Jesam.”
„I?”
Sleganje ramenima. „I računao sam da je pobegla od kuće ili šta već. Poslednja sedmica
je bila surova. Računao sam da joj treba predah.”
„Poslednjeg puta si bio veoma zabrinut.”
 „A ispostavilo se da nije ništa.”
„Zašto si se onoliko zabrinuo?”
Metju se premesti s noge na nogu. „Rekao sam ti.”
„Načuo si za tu igru izazova?”
„Tako je.”
„E pa, ja ne padam na to, Metju.”
Ovaj razrogači oči. „Misliš da lažem?”
„Verovatno je posredi previd. Ali da.”
Metju zavrte glavom, praveći se uvređen. Onda reče: „Nije ništa.”
„Ipak mi ispričaj.”
„Nije mi prijatno...”
„Nek ti onda bude neprijatno”, reče Vajld.
„Ej, nisi mi ti otac, znaš?”
„Stvarno?” Vajld ga prodorno netremice pogleda. „Želiš da igraš na tu kartu?”
Metju obori pogled. Glas mu je bio tih. „Izvini.”
Vajld je čekao.
„Povredio sam je.”
Vajld oseti kako mu puls ubrzava, ali ostade da ćuti.
„Bila je jedna igranka. Kao žurka.”
„Kada?”
„Pre dva meseca.”
Metju zastade.
Nakon što je minulo određeno vreme, Vajid upita: „Gde je bila ta žurka?”
„Kod Kraša Mejnarda. Bila je kao žurka, ali nije zaista bila žurka. Pre je ličilo na školsku
priredbu. Pre nekoliko godina gomila klinaca se napila na školskoj igranci, te odonda više
ne smemo da ih održavamo u fiskulturnoj sali. Zato se Mejnard javio da bude domaćin. Bilo
je čitavo odeljenje.”
„I Naomi?”
„Da, čitavo odeljenje.” Metju je i dalje gledao u pod.
Vajid prekrsti ruke. „Nastavi.”
„Naomi je donela jednu plišanu životinju. Pingvina. Mislim da je on za nju predstavljao
terapijskog kućnog ljubimca ili šta već. Ne znam. Nije kao da se ponašala uvrnuto u pogledu
njega. Bio je mali. Držala ga je u torbici. Ali pokazala ga je nekim devojčicama. One su počele
da se kikoću. U svakom slučaju, priđe Kraš i počne da razgovara s njom. Sav je fin, pokazuje
joj svoj glupavi prsten s lobanjom. Što znači da se nešto događa. U svakom slučaju, to služi
samo da joj skrene pažnju. Ona se osmehuje i tako je srećna... a onda pritrče druga dva tipa i
to je kao da su joj oteli torbicu. Ona vrisne i pojuri ih prema šumi iza kuće. Svi se smeju.”
Metju zastade.
„Uključujući i tebe?”
„Da, ali ja ne mislim da je smešno.”
„Ali video si kako se to dogodilo?”
„Razgovarao sam sa Saton Holms.”
Saton Holms. Vajid i Metju ne vode prečesto te muške razgovore, ali Vajid zna za
Metjuovu zacopanost. Metju je jedini čovek koji je ikada bio u Vajldovoj eko-kapsuli. Kada je
dečaku potrebno da se skloni, Vajid ga dovodi tamo. Ima nečega u prirodi, logorovanju,
jedinstvu s prirodom, kako god to nazvali, što kao da uvek vodi do otvaranja.
„Sad se već smrklo”, nastavi Metju. „Mejnardovi su iznajmili neka prenosiva svetla
kakva se mogu videti na bejzbol utakmici pod vedrim nebom. Pola dece nosi pljoske, tako
da mešaju votku i žestinu sa slatkim bezalkoholnim koktelima koje Mejnardovi služe. Ali ja
gledam šumu. Čekam da se Naomi vrati. Prošlo je pet minuta, možda deset. Onda iz šume
izroni Kajl. Podigao je ruku. Isprva ne mogu da vidim šta je u njoj, ali kada se približi” -
Metju zatvori oči - „to je glava plišanog pingvina. Samo glava. U fazonu da punjenje curi iz
nje.”
Vajld oseti kako se snuždio.
„Svi kliču.”
Vajld se trudio da ne zvuči kao da osuđuje. „Ti?”
„Želiš li da čuješ ovo ili ne?”
Ima pravo. Biće dovoljno vremena kasnije. Metju je trenutno izgledao tako mali. Vajld
podseti sebe da je Metju mali dečak koji je izgubio oca u saobraćajnoj nezgodi. Da samo
pokušava da se prilagodi, nešto što Vajld nikada nije sasvim kapirao jer za sebe želi upravo
suprotno.
„Dotad sam već bio prilično razvaljen.”
„Razvaljen u smislu.. .?”
„Pijan. ”
„I naduvan?”
„Ne, nisam koristio nikakvu drogu. Ali mnogo sam popio. Znam da to nije opravdanje ni
za šta, ali mislim da je važno. Posrtao sam unaokolo i negde usput, kako je bivalo sve
kasnije, shvatio da niko ne ide kući. Vidiš, neki roditelj je shvatio da je gomila nas razvaljena
i računao kako će biti najbezbednije da ostanemo na imanju dok se ne otreznimo.”
Ima smisla, smatrao je V ajld.
„Tako da gledam Kraša kako vadi upaljač. Pali ga i pojavljuje se plamen. A onda zapali
Naominog pingvina. Iz čista mira. Imao je veliki smešak na licu. Gledao je unaokolo, valjda
zato što je hteo da vidi Naominu reakciju, a ja sam shvatio da se ona nije vratila otkako je
pojurila one likove što su joj uzeli pingvina.”
Metju uze jabuku i pređe u dnevnu sobu. Vajld pođe za njim.
„Šta se dalje dogodilo, Metju?”
Metju je buljio u jabuku, nežno je držao na dlanu, i Vajld se zapita ne vidi li on onog
pingvina. „Voleo bih da mogu da objasnim kako sam se osećao.”
„Probaj.”
„Smožden. Utučen. Saton je sada bila s Krašom. Parovi su se muvali i nestajali.
Jednostavno sam se osećao, ne znam, kao da mi tu nije mesto, i bio sam ljut i sve je bilo
glupo, a pritom sam pijan tako da je sve to naprosto... tako da krenem da je tražim. Naomi.
Mrak je. Ali, zahvaljujući tebi, umem da se snalazim u šumi. U jednom trenutku se sapletem
i tresnem licem o drvo. Još mi se više zavrti u glavi. Usna mi krvari. I tada sam je pronašao.
Ona samo sedi na steni. Vidim joj profil i, na mesečini, Naomi izgleda vrlo lepo. Prilazim joj.
Ona se ne okreće, iako me sigurno čuje. Na njenom licu nema suza. Oči su joj suve. Pitam je
da li je dobro. Ona kaže: ’To je samo glupava plišana igračka.’ I kao da stvarno tako misli.
Kao da stvarno ne mari. Ja još malo priđem, i noge mi nekako popuste, tako da se skljokam
pored nje. Nalazimo se kod onog potoka iza kuće Mejnardovih. Znam da bi taj zvuk trebalo
da bude lep i sve to, ali znaš šta se sećam da sam tada pomislio?”
„Ne.”
„Kako mi se šora od tog zvuka. Zato se izvinim. Sklonim se iza najbližeg drveta. Eto
koliko sam pijan. Tačno tu. Spuštam Ione i... u svakom slučaju, zakopčam šlic i vratim se i
sednem s njom. Počnemo da razgovaramo. Bilo je lepo. Naomi poznajem čitavog života.
Mislim da nikad dotad nismo razgovarali. Barem ne tako. I opet, pijan sam i potok sada
nekako smirujuće žubori i tu je mesečina i kroz glavu mi proleće milion stvari. Ne znam
koliko je kasno. U daljini vidim kako se stadionska svetla gase. U nekom trenutku je
poljubim. Ili možda poljubi ona mene. Kako god bilo, to je uz obostrani pristanak. Ne želim
da misliš da nije bilo. Ona sigurno nije imala ništa protiv. Ljubakamo se. A u mojoj glavi, ne
znam kako to da opišem. Deo mene je jako zagrejan, razumeš? Hoću reći, najveći deo mene.
Ne znam sviđa li mi se ona ili ne. Ne verujem ni da je to važno. Ne umem to bolje da
objasnim.”
Klinci, pomisli Vajld. Dečak i devojčica na žurci. Možda nam se to ne dopada, ali priča je
stara kao vreme.
„Hoćeš da čuješ nešto grozno?”
Vajld neznatno klimnu glavom.
„Malo se ozbiljnije unesemo u to. Njena ruka mi je na nozi, sve to. I deo mene je u
fazonu: Da, strava. A deo mene je u fazonu: Čoveče, pogledaj se - ti si s najvećom gubitnicom
u školi.” Metju zastade, podiže ruku, odmahnu glavom. „Ne objašnjavam ovo kako treba. A
nije ni važno. Zato što nas upravo tada, s njenom rukom na mojoj nozi i mojom rukom ispod
njene košulje, u lice osvetli veliki reflektor. Oboje odskočimo unazad. Čujem smeh. Teško je
razaznati, ali sigurno čujem Kraša i Rajana i... Naomi pobegne. Kao zec. Skoči i zapali. Ja i ne
vidim. Svetlo mi i dalje sija u oči. Podignem ruku da ga zaklonim. Svi se smeju i rugaju mi se
što sam s njom. Ja sve trepćem i osećam kako mi naviru suze. Samo želim da umrem, znaš?
Razmišljam kako me više nikada neće ostaviti na miru. I sledeća dva meseca me i ne
ostavljaju. Gde god da sam bio na društvenoj lestvici, sad sam bačen na dno. Ne onoliko
nisko koliko je Naomi. Ali tu sam negde.”
„Šta si rekao?”, upita Vajld. „Dečacima koji su ti se smejali.”
„Da to nije ništa. Da sam se samo zezao.” Progutao je knedlu. „Rekao sam, ovaj... da je
laka.”
„Prefinjeno.”
Metju zažmuri. Vajld ga ostavi na miru.
„Jesi li razgovarao o tome sa Naomi?”
„Ne.”
„Ozbiljno?”
Metju nije odgovorio.
„Kada si je sledeći put video?”
„U školi, ali izbegavali smo jedno drugo.” Metju razmisli o tome. „Da budem iskren, više
sam ja izbegavao nju. Nekoliko sedmica je bilo baš gadno.”
Vajld je goreo od želje da mu stavi do znanja koliko nema saosećanja za to. „Grozno je
sve to”, reče Vajld, „ali i dalje nisam siguran zašto si se onoliko zabrinuo kada je nestala.”
„Zato što nisam završio priču.”
Dečaku navreše suze na oči. Vajld oseti kako se uznemirio.
 „Preskočiću opravdanja, važi? Zato što nema opravdanja. Malo sam iskusio ono što je
Naomi godinama doživljavala. Samo malo. I nisam to mogao da podnesem. I tako, kad mi je
Kraš predočio kako da izađem iz njihove nemilosti, ugrabio sam priliku. Samo to je važno.
Ne zašto. Samo da sam to uradio.”
„Šta si uradio?”
„To je bila šala.”
„Šta?”
On nije odgovorio.
„Metju?”
„Pitao sam Naomi da se nađemo. U fazonu, da imamo sudar. Poslao sam joj poruku kako
bih voleo da se ponovo vidimo, da nikome ne govori, na istom onom mestu iza kuće
Mejnardovih.”
„Šta ti je odgovorila?”
„Pristala je.” On sleže ramenima. „Zvučala je uzbuđeno.”
Metju zatvori oči.
Vajld se svojski upinjao da mu izraz na licu ostane neutralan. „I?”
„Podvalio sam joj.”
„Kako?”
„Manje-više se nisam pojavio.”
„Ej, Metju?”
Metju podiže glavu.
„Ovo nije trenutak za duhovito izražavanje. Kako to misliš da se manje-više nisi
pojavio?”
„Nisam se pojavio. I trebalo je da je izbegavam, što znači da nije trebalo da odgovorim
kada mi je ona napisala ’gde si?’.”
„Ali ti si joj odgovorio?”
„Da?”
„Šta si rekao?”
„Rekao sam: ’Izvini’.”
„Šta je ona rekla?”
„Ništa. Više nikada nije progovorila sa mnom.”
On se priseti onog podruma. Naominih reči o Metjuu: „On verovatno krivi sebe. Reci mu
da ne treba. I on samo želi da se uklopi. ”
Možda mu je Naomi oprostila, a možda je Metju tražio oprost, ali Vajld nije hteo da bude
taj koji će mu ga dati.
„I šta se dogodilo kada je Naomi sama otišla na potok?”
„Pojavio se Kraš. I ostali iz grupe.”
„I?”
„I ne znam. Ili barem nisam znao. Zato sam zvao nanu. Naomi je sutradan nestala. Mislio
sam... eto, ne znam šta sam mislio. Mislio sam da su joj nešto učinili.”
„Šta?”
„Ne znam šta”, reče on, naglo dižući ruke. „Ali ispostavlja se da je Naomi bila dobro.
Našao si je. Kraš joj je samo ispričao za onu glupavu igru izazova. Nagovorio ju je da
učestvuje. To je sve.”
 Vajld začu nešto za šta pomisli da su kola koja se penju na prilaz. Pošao je predsobljem i
pogledao kroz prozor. Sa vozačke strane blistavog crnog mercedes benca SL 550 izađe neki
dugajlija u očigledno Armiranoj garderobi. Pohitao je na suvozačku stranu, u nadi da će
večito biti učtivi džentlmen, ali Lejla je već bila otvorila vrata i takođe izašla.
Zato je Lejla rekla Vajldu da će se kasno vratiti kući.
Bez ijedne više reči, Vajld nečujno siđe niz stepenice i izađe na zadnji ulaz. Metju će
ukapirati. Svi su već bili u takvoj situaciji. Lejla neće uvesti Firmiranu Garderobu u kuću. Ne
još. Ne dok je Metju kod kuće. Ali zamoliće Vajlda da je se neko vreme kloni, što će Vajld i
učiniti, a Lejla će se truditi i na kraju neće biti ništa od toga. Vajld to ne bi želeo. Govorio je
sebi da ne želi, kako samo želi da Lejla bude srećna. Ali Lejla će zasad pokušati s tim tipom -
a Vajld će se družiti s drugim ženama. Sa Lejlom će se i dalje viđati platonski - ona nikada
neće tražiti da on izađe iz njenog života, a posebno Metjuovog - a onda će jednog dana
Firmirana Garderoba otići a Vajld će prespavati kod nje. Možda je taj ciklus u redu. Možda
tako treba da bude. Ili možda Vajld treba da bude manje raspoloživ i da ne bude tako
zgodan izlaz za nju. Možda joj previše olakšava da digne ruke od nove veze. Možda i ne.
Možda joj je bolje s Vajldom i treba da zaboravi Firmiranu Garderobu. Možda Vajld
racionalizuje. A možda, samo možda, ne treba on da odlučuje o tome šta Lejla želi ili šta joj
treba ili šta je najbolje za nju.
U međuvremenu, bilo je kasno. Ujutru će naći Avu O’Brajen. Možda će tamo biti nečega.
Možda, pomislio je kada zastade i začu kako mercedes silazi s kolskog prilaza, možda to
misli dvojako.
 Sedamnaesto poglavlje

P
rvo što je Vajld uradio kada je ustao u pet ujutru bilo je da proveri poruke. Nije bilo
nijedne. Naomi mu još nije odgovorila. Šta to znači? Nije imao pojma.
Vajld je navukao šorts, pa se istezao ispred eko-kapsule. Jutarnji vazduh je bio svež.
On duboko usisa dah, oseti kako ga golica. Vajld je većinu dana započinjao šetnjom-
trčanjem kroz šumu. Kada je stigao na jedan vrh, on izvadi telefon i posla poruku Avi
O’Brajen i upita može li da je poseti u školi. Bilo je tek pet i petnaest te nije očekivao
odgovor, ali setio se da je i Ava ranoranilac dok je gledao kako zaigrane tačke ukazuju da.
odgovor uskoro stiže. Predložila je ulaz s profesorskog parkirališta iza škole u jedan po
podne. Vajld otkuca odgovor:

Oboje smo ustali. Šta kažeš na to da svratim sada?

Opet tačke koje plešu. Zatim: Nije zgodan trenutak.
Vajld se seti onog bradatog rmpalije i klimnu glavom za sebe: Jedan po podne. Ulaz s
profesorskog parkirališta.
Završio je šetnju, postavio baštensku stolicu, počeo da čita. Otkad je znao za sebe, gutao
je knjige. Kada su ga šumari pronašli pre svih onih godina, Vajld je već umeo da čita, što je
stručnjake zapanjivalo. Začelo je, tvrdili su, jedino objašnjenje da dečkić laže ili da je
zbunjen - neko ga je hranio i oblačio i obrazovao. Nije mogao samostalno da nauči da čita.
Ali koliko je Vajld znao, naučio je. Provaljivao je u kuće i gledao televiziju, uključujući
takozvane obrazovne televizijske emisije kao što su Ulica Sezam i Reading Rainbow.
Konkretnije, u jednoj kući pronašao je obrazovne video-trake o tome kako naučiti dete da
čita.
Tako je, bio je siguran, naučio da čita.
Što ga je podsetilo na onaj test utvrđivanja porekla pomoću DNK.
Još nije pogledao rezultate. Želi li? Treba li mu ta zbrka u životu? Zadovoljan je takav
kakav jeste. Dopada mu se da bude minimalista u svakom pogledu, uključujući ljude u
njegovom životu. Zašto onda otvarati ta vrata?
Da li je radoznao?
On spusti knjigu. U pitanju je bio roman u tvrdom povezu. Uglavnom je čitao prave
knjige umesto nešto na čitaču elektronskih knjiga, ne zato što nije voleo tehnologiju ili zato
što je uživao u dodirnom doživljaju okretanja stranica, već jednostavno zato što je tu gore
koristio dovoljno elektronske opreme te mu je najbolje služio štampani materijal, koji je
čitao a zatim davao u dobrotvorne svrhe.
On pronađe mejl od onog DNK sajta. Dva meseca ranije prijavio se pod lažnim imenom i
pljunuo u epruvetu. Vajld je imao nekoliko lažnih imena. Bila su u metalnim kutijama za
skladištenje, koje su se reklamirale kao otporne i na vatru i na vodu, zakopanim u šumi u
krugu od sto metara odatle. U kutijama je bila i gotovina, kao i bankovni računi na sva ta
imena, dosta lakih načina da Vajld nestane ukoliko se ukaže potreba.
 On kliknu na link, pa ukuca korisničko ime i lozinku koje je namestio kada je poslao
uzorak DNK. On ga odvede na stranicu koja je navodila njegov sastav porekla, koji je u
njegovom slučaju bio sa svih strana, tako da je najveći postotak bio neodređeno
„istočnoevropski”. Dakle šta mu to govori? Ništa. Menja li to njegovo stanje ili ga približava
bilo kakvoj istini? I ne baš.
Na manjem baneru ispod sastava porekla pisalo je:

Imate preko stotinu rođaka! Kliknite na link da saznate više!

Da li da to radi?
Iza tog klika možda se kriju njegovi otac i majka? Čoveče, kada prvi put razmisliš o
tome. No, sa druge strane, šta i ako se kriju? Ljudi većinom traže te odgovore jer imaju
utisak da im nešto nedostaje, da odgovori nekako mogu da ispune neku neodređenu
prazninu. Većini ljudi treba još ljudi u životu - još porodice, još rodbine. Vajldu ne treba.
Zašto onda otvarati tu Pandorinu kutiju?
S druge strane, neznanje nikada nije blagoslov. Vajld čvrsto veruje u to. Onda zašto da
ne klikne na link? Zasad će se zadovoljiti time da na brzinu gvirne. Samo klikni i vidi jesu li
informacije tamo negde.
On kliknu na link.
Vajld se osećao kao da je takmičar u kvizu i da voditeljka navlači zavesu iza koje će
možda biti potpuno nova kola ili možda neće biti ništa.
Ispostavilo se da je mnogo bliže tom ništa.
Nije bilo podudaranja s majkom, podudaranja sa ocem, podudaranja s rođenim bratom
ili sestrom, podudaranja s polubratom ili polusestrom. U stvari, najbliži navedeni rod bio
mu je rođak između drugog i trećeg kolena sa inicijalima PB, koji je delio 2,44 odsto
Vajldove DNK i osam segmenata. Tu je bio i mali grafikon sa sledećim objašnjenjem:

Vi i PB možda imate zajedničkog pradedu i prababu. Takođe može biti da

ste iz različitih generacija (rod u drugom kolenu) ili da delite samo jednog
pretka (polurođaci).
Bilo je to nešto više ni od čega, ali ne mnogo više. Mogao bi, pretpostavljao je, da stupi u
vezu sa PB-om i da počne da pravi nekakvo porodično stablo, ali trenutno, danas, imajući u
vidu da je Naomi pobegla i da Metjua zasluženo proganja ono što joj je učinio i da se Lejla
zabavlja s Firmiranom Garderobom (ne da ga je briga za to poslednje, podsećao je sebe),
zamisao ga je zamarala.
To može da sačeka.
Vajld nije bio u srednjoj školi Svitvoter otkako je tamo maturirao. Kako se približavao,
priključivali su mu se duhovi. Ili, u najmanju ruku, jedan duh. Gotovo da je osetio kako mu
je s boka prišao Metjuov otac Dejvid. Išli su tako zajedno manje-više svakodnevno dok
Dejvid u prvom razredu nije dobio dozvolu pa ih je vozio. Uspomene su mu se primicale da
ga ubiju, ali Vajld im se opirao.
Ne sada. Bez rasejavanja pažnje.
 Kada je Vajld pohađao školu, nije bilo radnika obezbeđenja. Više nije bilo tako.
Iznajmljeni panduri u čistim uniformama bili su i ozbiljni i naoružani. Motrili su na njega od
trenutka kada je izašao na glavni put. Vajld je izabrao najvidljiviji prilaz, smešeći se i držeći
ruke tako da se lepo vide.
Ruke da se lepo vide dok prilaziš srednjoj školi. Kakav svet.
„Šta možemo da učinimo za vas?”, upita viši pandur.
„Treba da se nađem sa Avom O’Brajen na profesorskom parkiralištu.”
Drugi iznajmljeni pandur furao je tanke brkove i izgledao dovoljno mlado da bi bio ako
ne još učenik škole, onda onaj tip što je maturirao pre godinu ili dve pa sad stalno krstari po
gradu u izlupanim kolima. On potraži Vajldovo ime na podlozi za pisanje dok se viši pandur
trudio da ga pogledom natera da obori glavu. Vajldu to nije smetalo kao ni pretresanje ni
pražnjenje džepova ni prolazak kroz detektor metala. Žalosno je u šta se svet pretvorio -
zar stvarno želite da naoružate dva takva tipa i da ih smestite blizu škole? Da li zaista
želimo da zaštitimo svoju decu tako što ćemo dati pištolje dvojici tobožnjih pandura a zatim
ih pomešati s tinejdžerima pametnjakovićima? Reklo bi se da je to recept za katastrofu.
Vajld je radio u industriji obezbeđenja, te zna da veliki deo njegove konkurencije potpaljuje
te roditeljske strahove kako bi mogao da se okoristi krupnim ugovorima sa školama.
Napravi problem - zatim unovči rešenje.
Mladi naoružani čuvar uputio je telefonski poziv i dva minuta kasnije Ava O’Brajen ga je
vodila jednim hodnikom. Dopadalo mu se kako Ava korača, o čemu je možda bilo čudno
razmišljati, ali eto. Izgledala je lepa i jaka.
Mora da je vreme bilo između dve smene, jer su jedini zvuk bili njihovi koraci po
linoleumu. Vajld se priseti sopstvenih godina u tim hodnicima. Naravno, i dalje je umeo da
se snađe. Zaboravlja li čovek ikada? Kad su prošli pored fiskulturne sale, Ava pokaza na
portrete na zidu.
„Svakog dana viđam tvoje lice.”
Pod spiskom „Dvorana slavnih sportista Svitvotera” nalazilo se verovatno pedeset lica.
Vajld je bio naveden pod atletikom. Svečanosti nije prisustvovao. Nije njegov fazon. U
četvrtom razredu Vajld je postavio bezmalo svaki trkački rekord u školi - prepone,
sprintovi, duge staze. Školski trener američkog fudbala pokušao je da ga nagovori da se
oproba na poziciji prvog probijača, ali Vajld nije voleo timske sportove s njihovim
drugarstvom i uzbuđenim bacanjem koski. Naročito mu se nije dopadao tim američkog
fudbala. Bio je odveć plemenski i klanovski.
„Na fotografiji izgledaš kao da si ljut”, reče Ava.
„Trudio sam se da ispadnem mačo.”
Ona ju je načas proučavala. „Rekla bih da nisi pogodio taj cilj.”
„Retko ga pogađam.”
Silazio je pogledom niz pločice u potrazi za Rolom Naser. Nije mu trebalo mnogo
vremena. Rolin osmeh od uva do uva - tu nije bilo stremljenja mačo izgledu - obasja ga kao
sunce kroz oblake. Takva je bila Rola Naser - nasmejana, govorljiva, iskrena, poletna - čak i
kod kuće. Manje-više Vajldova suprotnost. Možda je to bila usiljena fasada, neka vrsta
kompenzacije za njeno vaspitanje, ali ako je tako, Vajld ju je retko viđao da izlazi iz uloge.
„Fudbalski kapiten”, reče Ava, isprativši njegov pogled i pročitavši Rolinu pločicu.
„Čoveče, bila je u nacionalnoj srednjoškolskoj reprezentaciji?”
„Rola je bila najbolja fudbalerka koju je škola ikada imala.”
 „Da li ti je bila bliska drugarica?”
„Sestra”, reče Vajld. „Sestra od poočima.”
Ava ga uvede u kabinet za likovno. Na sve strane bile su mrlje boje. Vajld je sve to
upijao. Imajući u vidu spoj krajnje amaterskih i izrazito nadarenih tvorevina, nedopečenih
skulptura i umetničkih dela koja bi mogla da nađu mesto u muzeju, prostorija je ulivala
osećaj mira. U njoj je bilo samo života. Mnogo života.
„Dakle već sam proverila”, poče Ava.
Ton joj je bio prozaičan. Vajld je čekao.
„Naomi nema na nastavi od prošlog četvrtka”, reče Ava. „Izostanci su neopravdani.
Škola je poslala upozorenja elektronskom poštom.”
„Čuo sam da je bilo gadno kad se vratila posle poslednjeg nestanka.”
„Od koga si to čuo?”
„Od njenog oca”, reče on. Nema razloga da pominje Metjua. Vajld je na brzinu uputi u
ostalo - kako mu se Bernard Pajn obratio za pomoć, kako je iz Naomine sobe nestao njen
ranac i nešto odeće.
„Jeste, bilo je gadno”, reče ona kada je on završio. „Kao što se i očekivalo.”
„Kako je Naomi reagovala?”
„Na maltretiranje?”
„Da.”
„Naomi, ne znam, možda se povukla u sebe. Pokušavala sam da je nagovorim da se
otvori, ali nije mnogo podelila sa mnom.”
„Da li je možda razgovarala sa još nekim?”
„Koliko ja znam, nije.” Ava nakrivi glavu. „Rekla mi je da si je ti pronašao. Rekla je da ste
vas dvoje razgovarali u njenom podrumu.”
„Jesmo.”
„Svideo si joj se, Vajlde.”
„Svidela se i ona meni.”
„Da li ti je rekla zašto je pristala na onu odvratnu igru?”
„Nadala se da će to biti reset”, reče Vajld.
„Reset?”
„Način da počne iz početka s drugarima iz odeljenja. Nova prilika. Mislila je da će možda,
bude li to uradila, zaista ostavila utisak, svi drugačije gledati na nju.”
Ava zavrte glavom. „Kapiram, ali...”
Vajld ne reče ništa.
„Volela bih da ta deca mogu da shvate koliko je kratka srednja škola”, reče ona.
„Ne mogu.”
„Znam. Deda mi je nedavno napunio devedeset dve godine, onaj što živi u Mejnu. Pitala
sam ga kako je to - doživeti tu starost. Rekao je da je kao da pucneš prstima. Rekao je:
’Jednog dana napunio sam osamnaest godina. Stupio sam u vojsku. Krenuo sam na jug na
osnovnu obuku. A sad sam ovde.’ Toliko brzo. Tako je rekao. Kao da je 1948. ušao u autobus
s vojničkom vrećom a sada izašao iz njega.”
„Zvuči kao gotivac”, reče Vajld.
„I jeste. Nisam sigurna zašto sam ti to ispričala, osim zato što ako je nama, dvema
odraslim osobama, teško da poverujemo u to - da će nam život prozujati toliko brzo -
nemoguće je uveriti jednu maltretiranu šesnaestogodišnju devojčicu da svet nije ova
glupava srednja škola.”
Vajld klimnu glavom. „Dakle imaš li ikakvu predstavu o tome gde je Naomi?”
„Mislim da se oboje slažemo u tome da je verovatno pobegla od kuće.”
„Verovatno.”
Ava upita: „Jesi li pitao njenu majku?”
„Mislio sam da si rekla..
„Da, znam. Ali to je bilo ranije. Ono što ti je Naomi rekla o počinjanju iz početka? I meni
je rekla nešto slično. Ali posle onoga što se dogodilo sa onom igrom izazova, znala je da se
to neće dogoditi ovde, u ovom gradu. Novi početak je značio novo mesto.”
„Znači, misliš da je moguće da je s mamom?”
„Naomi mi je rekla kako joj majka ide na put. Tada nisam zaista razmišljala o tome, ali
moguće je da je u njenom glasu bilo čežnje.”
„Znaš li kuda je majka išla?”
„Samo da je u pitanju inostranstvo.”
„Dobro, pokušaću da stupim u vezu s njom.”
Ava pogleda na sat. Vajld je shvatio nagoveštaj.
„Verovatno imaš čas”, reče on.
„Da.” Zatim: „U vezi sa onim porukama što sam ti ih poslala pre neko veče.”
Razume se, Vajld je znao na koje misli: Svrati večeras. Ostaviću otključana vrata. A
zatim: Nedostaješ mi, Vajlde.
„Ne opterećuj se time.”
„Ne bih želela ništa više od onoga što smo imali. Hoću reći, samo me je malo bila obuzela
usamljenost.”
„I meni se to desi.”
„Stvarno?”
Nije video razloga da se ponavlja.
„Bilo je čudno”, reče ona, „ono što smo imali. Sad nije trenutak. Ali...”
„Bilo je lepo”, reče Vajld. „Baš lepo.”
„Ali nije moglo da potraje, zar ne?” Nije pitala sa žaljenjem niti bilo čim sličnim.
Vajld nije odgovorio.
„Bilo je nalik nekom onom živahnom stvorenju koje živi tek kratko. Čitav životni ciklus
zbijen u nekoliko dana.”
Smatrao je da je to lepo rečeno. „Da, tako nešto.”
Oboje su stajali. Nijedno nije bilo sigurno šta da radi. Ava koraknu prema njemu i
poljubi ga u obraz. On ju je pogledao u oči i zamalo joj nije rekao da je slobodan. Zamalo. Ali
nije.
Promeni temu. „Poznaješ li malog Mejnarda?”
Ona trepnu, odmače se. „Kraša? Po glasu koji ga bije.”
„A glas je?”
„Usran. Nekada je mučio Naomi, mada je tu možda bilo još nečega.”
„Još nečega?”
„On obećava i suviše, čini mi se”10, reče Ava sa svojim najboljim šekspirovskim
naglaskom.
„U smislu da je bio zaljubljen u nju?”
 „Ne bih tako rekla. On se zabavlja sa Saton Holms. Ali mislim da Naomi očarava Kraša na
načine koje verovatno ni on sam ne bi mogao do kraja da izrazi.”
„Da li je Kraš Mejnard danas u školi?”
„Verovatno, zašto?”
„U koliko se sati završava nastava?”
 Osamnaesto poglavlje

H
ester je stavila kapu za plivanje, pa je četrdeset pet minuta preplivavala dužine u
zatvorenom bazenu na nižem spratu nebodera u kom joj se nalazila kancelarija.
Preplivavanje dužina - kraul tamo, prsno nazad - predstavljalo joj je glavnu sportsku
aktivnost već dve decenije. Pre toga nije preterano volela bazen. Gnjavaža je
presvlačiti mokar kostim. Mirišeš na hlor, koji ti pritom upropašćava kosu. To je da utrneš
od dosade. Ali upravo je ta poslednja stavka - jeziva dosada - naposletku kupila Hester.
Trenuci čiste samoće, čiste tišine, da, čiste dosade - mehanički zamasi koje ćeš ponavljati
stotinama ako ne i hiljadama puta baš ove sedmice - na kraju su ispali ono što je za druge
zen. Sa telom okruženim vodom i hemikalijama, Hester je uvežbavala završne reči,
svedočenja i unakrsna ispitivanja.
Tog dana, međutim, sama u bazenu, dok joj telo blago seče vodu, nije mislila na posao.
Mislila je na Orena. Mislila je na to veče.
To je samo večera, podsećala je sebe.
Pitao ju je da izađu.
To nije sudar. Samo obrok sa starim prijateljem.
Pogrešno. Muškarac ne dođe kolima na tvoj posao da bi te pitao da izađete na večeru
kao dvoje starih prijatelja. Ovo nije vežba. Ovo je zaista sudar. Pravi-pravcati.
Hester se istuširala, osušila kosu i obukla svoj najbolji poslovni kostim. Kada je izašla iz
lifta, njena pomoćnica Sara Maklin dade joj gomilu poruka koje treba da pogleda. Hester ih
uze, ode u svoju kancelariju u uglu i zatvori vrata. Sela je za pisaći sto, duboko udahnula i
podigla pretraživač interneta.
„Nemoj, Hester”, naglas je rekla.
Ali otkad Hester Krimstin prima savet od bilo koga, pogotovo od Hester Krimstin?
U polje za pretragu Hester ukuca „Čeril Karmajkl”.
Da. Orenova bivša.
Jedna Hesterina polovina polete uvis i izađe iz njenog tela, gde je coktala s
negodovanjem. Druga polovina - polovina koja je i dalje bila na stolici - namrštila se
polovini što lebdi iznad i uzvratila: „Da, važi, ti si previše dobra za ovo.”
Hester pritisnu „enter” i pusti da se ekran učita. Prvi rezultati pretrage odnosili su se na
izvesnu Čeril Karmajkl koja je radila kao profesorka na Njujorškom univerzitetu. Ne, neće
biti - to je stopostotno pogrešna Čeril Karmajkl. Hester je silazila pogledom niz stranicu.
Nije bila sigurna šta će naći onlajn o jednoj razvedenici u svojim srednjim do poznim
šezdesetim. Ali kada je našla onu pravu - Čeril Karmajkl koja živi u floridskom gradiću Vero
Biču - Hester je otkrila nešto daleko gore od onoga šta je zamišljala.
„Bože moj...”
Čeril Karmajkl je bila svuda po društvenim mrežama. Njen nalog na Instagramu imao je
više od osamsto hiljada pratilaca. Njena Instagram biografija ili ma kako već da se zove
glasila je:

Javna ličnost
Fitnes model
Influenserka i slobodan duh
„Obožavam život!”
#Preko60iČarobna
Zapušite mi usta, pomisli Hester.
Ispod biografije se nalazila imejl-adresa „Za pitanja”. Pitanja? Kakva pitanja? Hesterine
misli su zavojito silazile u jednu skarednu rupu dok nije shvatila da ova pod „pitanjima”
misli na plaćene reklame. Da, stvarno.
Kompanije plaćaju Čeril da pozira s njihovim proizvodima.
Dok je gledala izložene fotografije, grčio joj se želudac. Čeril, koja je nekada imala
talasaste uvojke do sredine leđa - Hester je se sećala na igralištu Male lige u uskom šortsu i
još užoj majici, kada su se tate pravile da ne bulje - sada je furala onu modernu, kratku,
šiljatu kosu. Njena građa, koja je bila prikazana na mnogim blago nepristojnim
fotografijama s haštagovima koji glase #bikinimačkica #ciljevifitnesa #volisebe
#dangubasaplaže, bila je sve to i još više.
Uh. Čeril Karmajkl je i dalje bomba.
Zazvoni joj mobilni telefon. Proverila je broj i videla da je poziv od Vajlda.
„Govori jasno”, reče ona.
„Šta radiš?”
„Trudim se da budem izrazito nedorasla.”
„Molim?”
„Nema veze. Šta ima?”
„Da li ti se javila telefonska kompanija?”, upita Vajld.
Govorio je o Naominom telefonu. „Prate ga. Zasad nema aktivnosti.”
„Što znači da je telefon isključen?”
„Da.”
„Mogu li da odrede kada je isključen i gde?”
„Proveriću. Jesi li razgovarao sinoć s Metjuom?”
„Jesam.”
„I možda bi bolje bilo da razgovaraš neposredno s njim.”
Vajld nije želeo da izda Metjuovo poverenje. Hester je to razumela.
„Postoji još nešto što možeš da uradiš za mene”, reče Vajld.
„Nisam baš raspoložena da ulažem mnogo sredstava u ovo. To jest, osim ako nemaš neki
pravi dokaz da Naomi nije jednostavno pobegla od kuće.”
„Jasno”, reče Vajld. „Možeš li još jednom da pozoveš Naominu majku?”
On joj ukratko prepriča razgovor s profesorkom likovnog Avom O’Brajen.
„Pa ako je majka uzela dete, zar ne bi rekla ocu?”, upita Hester.
„Ko zna. Kratak poziv mami mogao bi to da razreši. Ako si previše u poslu...”
„Šta, ti ćeš je zvati? Šta bi rekao? ’Dobar dan, ja sam neženja u svojim kasnim tridesetim
i tražim vašu ćerku’?”
„Imaš pravo.”
„Ja ću.”
„Jesi li dobro, Hester?”
 Ona je blenula u fotografiju na kojoj je Čeril Karmajkl bila u jednodelnom kostimu,
fotografiju koja bi mogla da bude na naslovnoj stranici časopisa Sports ilustrejtid, u izdanju
posvećenom kupaćim kostimima. „Ja sam u najboljem slučaju prosečna.”
„Zvučiš mrzovoljnije nego inače.”
„Možda”, reče ona. „Gde si ti?”
„Još sam u srednjoj školi. Hoću da pokušam da ispitam malog Mejnarda.”

_________

Vajld prekide vezu sa Hester i okrenu se prema Avi.

„Sigurna si za ovo?”
„Jesam.”
„Moglo bi da ti se obije o glavu.”
Ava sleže ramenima. „Ionako otpadam na kraju godine. Otpadaju svi koji ne rade puno
radno vreme. Smanjenje broja zaposlenih.”
„Žao mi je.”
Ona to odbaci zamahom ruke. „Ionako je vreme da se vratim u Mejn.”
Bili su u istom onom kabinetu za likovno. Vajld ga je polako obilazio, pregledao različite
radove učenika po prostoriji. Bio je to, u izvesnim pogledima, najveći muzej koji je on ikada
video. Soba je bila puna crteža, akvarela, skulptura, visećih ukrasa, grnčarije i nakita, i
premda je stepen darovitosti naravno bio veoma raznolik, srce i kreativnost nikada nisu bili
ništa manje do čarobni.
Stajali su kod vrata i čekali da se oglasi poslednje zvono.
„Kad sam ja pohađao ovu školu, ovo nije bio kabinet za likovno”, reče on.
„Nego šta?”
„Opštetehničko obrazovanje kod gospodina Sisija.”
Ona se osmehnu. „Jesi li pravio lampu ili podnožnu klupicu?”
„Lampu.”
„Gde je ona sada?”
Poklonio ju je Bruerovima, svojim usvojiteljima, koji su otišli u penziju i preselili se u
jedno zatvoreno naselje u Džupiteru na Floridi. Vajld i njegova sestra od poočima Rola
pomogli su im da se presele osam godina ranije, unajmivši Juhol za dugu vožnju
međudržavnim auto-putem 95. Rola je uporno tražila da svraćaju u neobične znamenitosti
usput, kao što su Centar za doček letećih tanjira u Južnoj Karolini i najmanja američka crkva
u Džordžiji.
Vajld odonda nije bio na Floridi.
Kada se oglasilo zvono, Vajld se sakrio u ostavu za opremu. Ava stade blizu vrata što
vode u hodnik.
Dva minuta kasnije ušao je Kraš Mejnard. „Tražili ste me, gospođice O’Brajen?”
„Da, hvala ti.”
Kraš dodirnu jednu glinenu skulpturu koja je stajala pored stolice.
„To se još suši”, upozori ga Ava.
„Ne kapiram zašto ste mi poslali poruku na pejdžer. Likovno nisam pohađao od prvog
razreda.”
„Ovo nema veze s likovnim. Zašto ne sedneš?”
 „Čeka me mama, tako da...”
„Znaš li gde je Naomi Pajn?”
Vajldu se to dopade. Nema razloga za igrarije.
„Ja?” Kraš je to kazao kao da je sama pomisao da on to možda zna najnečuvenija i
najnerazumljivija ideja ikada izrečena. „Otkud bih ja znao?”
„Ti i Naomi idete u isto odeljenje.”
„Da, ali...”
„Ali?”
Kraš se zakikota kikotom koji je istovremeno odavao napetost i uobraženost. „Nismo
baš drugari niti bilo šta slično.”
„Ali razgovarate.”
„Ne razgovaramo.”
Ava prekrsti ruke. „Zašto mi je ona rekla da razgovarate?”
„Naomi je to kazala?”
„Jeste.”
Kraš malo sačeka. Videlo se kako mu rade vijuge dok mu se preko lica širio stidljiv
osmeh. „Ne bi trebalo ovo da kažem.”
„Ali?”
„Mislim da joj se sviđam.”
„Pa šta ako joj se sviđaš?”
„Eto, hoću reći, ako je kazala da razgovaramo” - sleže ramenima - „ne znam, možda je
htela da se napravi važna ili šta već.”
„Da se napravi važna?”
„Da. Ili, ne znam, možda sam ljubazan prema njoj i sve to. Tako da, u fazonu, ako mi kaže
ćao, kažem i ja njoj.”
„Čoveče”, reče Ava. „To je baš ljubazno.”
Zajedljivost mu je glatko promakla. „Ali zapravo nemamo nikakvu ozbiljnu interakciju.
Znate šta hoću da kažem?”
„Mislim da znam”, reče Ava. „A sad mi ispričaj za onu noć kada ju je Metju ispalio kod
tebe, ili kako god to već zvali.”
Tišina.
„Kraše?”
On podiže telefon u vidno polje i dodirnu neko dugme. Vajldu se to nije dopalo. „Mama
mi šalje poruku, gospođice O’Brajen.”
„Dobro.”
„Moram da idem.”
„Najpre mi odgovori na pitanje.”
„Da, ne znam o čemu govorite.”
„Da, znaš. Naomi mi je rekla.
„Ona vam je rekla?”
„Da.”
„Onda nema razloga da mene pitate za to”, reče Kraš, što je, Vajld je morao da prizna, bio
prilično pristojan odgovor. „Bolje da sada krenem, gospođice O’Brajen.”
„Zanima me...”
 Kraš se naglo okrenu prema njoj, primakavši se malko preblizu. „Ne znam ništa o Naomi
Pajn!” Snebivljivog tona više nije bilo. „Ništa!”
Ava nije odustajala. „Video si je te noći.”
„Pa šta i ako jesam? Bila je na mom imanju.”
„Zašto si rekao Metjuu Krimstinu da joj podvali?”
„Da li vam je Metju to rekao?” On zavrte glavom. „Slušajte, smem da idem, je l’ tako? Ne
možete me prisiliti da ostanem, zar ne?”
„Ne, naravno da ne mogu...”
„Onda odoh.”
Vajld zaključi: Zašto da ne? Otvorio je ostavu i rekao: „Mogu ja da te zaustavim.” Prošao
je kroz prostoriju i namestio se tako da leđima bude uz vrata, doslovno preprečujući
tinejdžeru izlaz. Ava ga prostreli pogledom i zavrte glavom. I pogled i vrtenje glavom
govorili su kako tome ne treba tako pristupati.
Kraš se namršti. „Šta je ovo?”
„Kaži nam gde je Naomi”, reče Vajld.
Ovaj zaškilji očima. „Ti si mi dolazio u kuću pre neku noć. Ti si oteo pištolj od mog
obezbeđenja.”
Ava ponovo uputi pogled Vajldu. On se nije obazirao na to.
„Nisi u nevolji”, reče Vajld, što je možda bilo tačno, a možda i nije. „Samo nam treba da
nađemo Naomi.”
Vrata iza Vajlda naglo se otvoriše, udarajući ga u leđa i izbacujući ga iz ravnoteže. Kroz
vrata hrupi Tor, spuštajući rame kao odbrambeni igrač u američkom fudbalu koji se
nameračio da obori protivničkog napadača. Vajld opsova sebe. Naravno da mali ima
obezbeđenje. Naravno da se poslužio telefonom da ih obavesti kako mu treba pomoć. Glupo
je što je Vajld dozvolio da ga zateknu nespremnog.
Sad je u ozbiljnoj nevolji.
Tor skoči prema Vajldu. Bez oklevanja. Vajld je još pokušavao da se snađe.
Ali bilo je prekasno.
Tor obuhvati Vajlda mišićavim rukama, držeći mu rame po sredini trupa, i pogura ga
unazad. Stežući ga i podižući ga s tla, Tor nije zastajao u koraku, spremajući se da tresne
Vajlda o pod.
Ovo nikako ne valja.
Tor je besan. Verovatno je ljut što se osramotio kad ga je Vajld razoružao pred šefom.
Ovo je osveta.
Vajld je razmatrao šta mu je dalje činiti. Zapravo nema na raspolaganju nikakav potez.
Nema oslonac na nogama, nalazi se u medveđem zagrljaju i delići sekunde ga dele od toga
da ljosne na patos. Da stoje ili kada bi usporili, mogao bi pokušati da rmpaliju udari glavom
u nos. Ali Tor je spustio glavu Vajldu na grudi.
To neće uroditi plodom.
Ništa neće pomoći.
Moraće da se spremi za udarac i da se oporavi. Da planira sledeći potez.
U poslednjem mogućem trenutku, Vajld snažno izvi telo. To nije predupredilo da bude
tresnut na zemlju. Nimalo. Tresnuo je na laminat, i to žestoko. Udarac mu je izbio vazduh.
Ali izvivši telo, Vajld se iščupao iz Torovog stiska dovoljno da Tor ne sleti na debelo meso
ispod podlaktice, već da najvećim delom težine padne na lakat.
 I to je bolelo.
Jedan je imao povređen lakat. Ali drugi - Vajld - nije mogao da diše.
Odstojanje, pomisli Vajld.
To mu je bila jedina misao. Odstojanje. Da se skloni od napadača. Da se što više
odmakne od Tora.
Da se pregrupiše, oporavi.
Još na podu, Vajld se trudio da ne obraća pažnju na želju, ne, na bezuslovnupotrebu da
diše. U tome je štos. Već mu se događalo da mu neko izbije vazduh iz pluća. To te ukoči i
prestravi, ali iz dotičnog iskustva je naučio da ukočenost ponajviše potiče od straha - imaš
utisak da ćeš se ugušiti, da više nikada nećeš disati. Zbog toga se sve gasi. Prekida se kanal
kojim mozak šalje naređenja stopalima ili nogama. Ali Vajld je sada znao, uprkos tome što
su mu svi primitivni nagoni govorili suprotno, da će mu se dah pre ili kasnije vratiti, brže
ako ne bude paničio, te se opirao iskušenju da samo ostane tu gde jeste i sklupća se dok ne
povrati vazduh.
Dok su mu pluća pucala, Vajld se otkotrlja kao balvan.
„Silazi s njega!”, viknu Ava.
Ali Tor je bio neumoljiv. Skočio je na Vajlda, gurnuvši mu kolena u karticu. Udarac kao
da posla Vajldu krhotine stakla uz kičmu. Ava pokuša da odvuče Tora, ali ovaj je smače s
ramena poput malo peruti. Vajld je pokušavao da se prevrne, da pomogne, ali Tor nije to
hteo da dozvoli. Zavukao je ruku ispod Vajldove i rvanje istinski poče. Kada gledate stare
filmove ili filmove za obuku, sve se svodi na udarce. Muškarci su stajali i zadavali udarce,
ponekad nogama. Većina borbi, međutim, završava se na tlu. Kao rvački mečevi. Tor će
imati prednost krupnije građe i težine. Imaće element iznenađenja. Imaće činjenicu da se
Vajld i dalje bori za dah.
Ključ za pobedu neretko podrazumeva žrtvu. Vajld je gledao dovoljno američkog
fudbala da bi znao kako su uspešni oni kvoterbekovi što stoje iza linije odbrane, oni što ne
ustuknu ni kada vide kako se protivnički napadač od sto četrdeset kila sprema da ih sruši
kao teretni voz. Velikani primaju udarac dok ujedno neprekidno ostaju usredsređeni na
metu.
Upravo je to trenutno činio Vajld.
Pustio je da rmpalija zada nekoliko udaraca. Zato što je imao samo jednu metu.
Prst.
On se pomeri, znajući da će Tor morati da ga uhvati blizu ramena kako bi ga zadržao na
mestu. To je i čekao. Usredsredio se na to - Torovu ruku koja ga hvata za rame - i samo na
to. A kada je Tor posegnuo za njim, Vajld pusti obe ruke, ščepa jedan Torov prst i savi ga
unazad iz sve snage.
Prst se slomio uz čujan prasak.
Tor zaurla.
Odstojanje, pomisli Vajld.
Opet se otkotrljao. Video je neprijatnu mešavinu besa i bola na Torovom licu. Momčina
se spremala da se ponovo baci, ali neki glas proseče vazduh nalik kosačevoj kosi. „Dosta je
bilo.”
Bio je to Gavin Čejmbers.
 Devetnaesto poglavlje

K
ada su izašli na školsko parkiralište, Gavin Čejmbers je spakovao Tora, koji je ljuškao
slomljeni prst kao da je povređeni kućni ljubimac, u crni kadilak eskalejd i poslao ga
njegovim putem. Smetenog Kraša smestio je u beli kupe mercedes bene klase S, koji je
vozila Krašova majka. Majka - Vajld je znao da se zove Dilija - nije htela ni da čuje.
Izašla je iz kola i tražila od Gavina objašnjenje. Vajld je stajao predaleko da bi čuo o čemu se
govori - ali i dalje toliko blizu da bi s vremena na vreme bio prostreljen majčinskim
bodežom iz očiju.
Okupila su se i deca iz škole. Vajld je prepoznao Kajla, Rajana, Saton i nekoliko drugih
klinaca o kojima mu je Metju pričao tokom godina. Prisutan je bio i Metju, naizgled prilično
zgranut. Pogledao je Vajlda u oči kao da hoće da pita: Šta se događa? Vajld mu ničim nije
uzvratio.
Posle izvesnog vremena Dilija Mejnard se vratila u kola, zalupila je vrata i odvezla se s
Krašom na suvozačkom sedištu. Posmatrači su se razišli, uključujući i Metjua. Gavin
Čejmbers se vratio do Vajlda i rekao: „Hajde da se prošetamo.”
Šetali su se između ograde i zadnjeg zida zgrade od cigle. Vajld je video fudbalski teren i,
važniju za njegovu prošlost, atletsku stazu od četiristo metara koja ga okružuje. To je bilo
mesto njegovih navodnih „slavnih dana”, mada ga nisu preplavljivali nikakvi talasi čežnje za
prošlošću. Nije naprasno video sebe kao momčića koji sprinta niti bilo šta slično. U životu
se ide napred. S vremena na vreme možeš da klimneš glavom svom starom ja, ali tvog
starog ja više nema i neće se vratiti. To je neretko dobro.
„Mislio sam da je devojčica pronađena”, reče Gavin.
„Opet je nestala.”
„Hoćeš li da mi kažeš nešto o tome?”
„Neću.”
Gavin odmahnu glavom. „Zbog onoga što si tamo uradio - suočio se onako s malim,
povredio mi čoveka - ispadam nesposoban.” Zastao je. „Mislio sam da imamo dogovor.”
„To je bilo pre nego što je Naomi ponovo nestala.”
„A ti imaš dokaz da je Kraš umešan u to?” Vajld ne reče ništa.
Gavin prinese ruku uvu. „Ne čujem te.”
„Zato sam ga i ispitivao.”
„Mislim da si malo preterao, zar ne misliš? Njegova majka je besna kao ris. Hoće da
prijavi profesorku likovnog.”
„Nije ona kriva, ja sam.”
„Baš si plemenit, ali nisam siguran da će se školski odbor složiti.”
„Pretite da će srednjoškolska profesorka ostati bez posla”, reče Vajld neznatno vrteći
glavom. „Da vam to nije malo ispod časti?”
Gavin se osmehnu. „Da, jeste. Čitao sam o tebi, Vajlde. Dokumenti o tvom služenju u
vojsci većinom su poverljivi, ali, eto, ja nisam bez sredstava. Vrlo impresivno. Čitava tvoja
životna priča. Ali kao što sam već rekao, imam i ljudstvo i sredstva. Tako da evo našeg
novog dogovora. Ja ću ispitati malog umesto tebe. Ukoliko Kraš Mejnard zna išta o devojčici,
reći ću ti za to.”
I dalje su hodali.
„Imam ja jedno pitanje”, reče Vajld.
„Slušam.”
„Prošlog puta kada smo razgovarali, rekli ste da je na kocki mnogo više od klinačke
kavge.”
„Da li je to pitanje?”
„Šta je na kocki?”
„Bolje ti je da ne znaš.”
„Ozbiljno?”
Gavin Čejmbers se nasmeši. „To nema nikakve veze sa Naomi Pajn.”
„Ima li neke veze s Rastijem Egersom?”
Ispred njih se zaustavi drugi kadilak eskalejd. Gavin ga potapša po leđima i krenu prema
automobilu.
„Javi se”, reče on Vajldu, „ali ne prilazi.”

_________

Kada je Vajld ušao u šumu vraćajući se ka eko-kapsuli, Metju ga je čekao, šetkajući, čvrsto
stisnutih pesnica. „Šta bi ono, pobogu?”
„Izgledaš uznemireno”, reče Vajld.
Vajld pođe stazom. Metju krenu za njim.
„I?”
„Šta i?”
„Šta si tražio u mojoj školi?”
„Pitao sam Kraša Mejnarda za Naomi.”
„U školi? Da li me ložiš?”
„Da li je to problem, Metju?”
„Moram tamo da idem u školu. Valjda kapiraš to?”
Vajld zastade.
„Šta je bilo?”, upita Metju.
„Jesi li već zaboravio šta si joj uradio?”
Dečak je na to zaćutao. Vajld je gledao Metjua kako bledi u licu kao krpa. Šuma je stajala
nema, svečana. Metjuov glas, kad ga je pronašao, bio je tih. „Ne.”
Brada mu je bila spuštena - i, ah dođavola, isto kao kod Dejvida. Sin je u licu trenutno
toliko ličio na oca da Vajld zamalo ne uzmače za korak. Nakon nekoliko sekundi Metjuova
brada se diže. Video je izraz na Vajldovom licu i prasnuo: „Prestani s tim.”
„Ne radim ništa.”
„Da, radiš”, reče Metju. „Znaš da ne podnosim taj tvoj izraz ’bože moj, pljunuti je otac’.”
Vajld nije mogao a da se ne osmehne. „Razumem.”
„Samo prekini.”
„Dobro, izvini.” Vajld pokaza rukom kako briše osmeh s lica. „Vidiš?”
Metju uzdahnu. „Umeš da budeš pravi bezveznjak.”
Vajld se nasmeši.
 „Šta je?”
„Tako nešto bi rekao tvoj otac.”
Metju prevrnu očima. „Hoćeš li prestati?”
Često je upozoravao Metjua da će pominjati njegovog oca, dopadalo se to njemu ili ne.
Nije to činio kako bi smirio Dejvidovog duha niti bilo šta slično - mrtvo je mrtvo u
Vajldovom pogledu na svet - već zbog Metjua. On je bio lišen oca. To ne znači kako treba da
bude lišen sećanja na njega ili njegovog uticaja.
„I šta bi Sveti Tata rekao na to?”, upita Metju najgunđavijim tonom koji je mogao da
sabere.
„Na šta?”
„Na to što sam uradio Naomi?”
„Naljutio bi se.”
„Da li bi mi zabranio da izlazim?”
„O, da. A naterao bi te i da se izviniš.”
„Pokušao sam.” Zatim: „Hoću.”
„Sjajno. Ni tvoj tata nije bio svetac. Često je pravio sranja. Ali se i iskupljivao.”
Išli su preko gudure, nedaleko od eko-kapsule, kada Metju upita: „Uvek?”
„Šta uvek?”
„Da li se uvek iskupljivao?”
Vajld oseti kako mu je nešto zalepršalo u grudima. „Trudio se.”
„Mama misli da kriješ nešto u vezi sa onom noći kada se dogodila nezgoda.”
Vajld nije prekidao koračanje, ali reči ga žacnuše. „Ona ti je to rekla?”
„Kriješ li?”
„Ne.”
Metju ga je gledao ispod oka. Pusti Dejvida - mali više liči na Lejlu kad ga snima tako
podozrivo. Onda Metju trepnu i reče: „Nije ni važno, zar ne? Kako god okreneš, mrtav je.”
Vajld razmisli o tome i zaključi kako njegova opaska ne iziskuje odgovor.
Metju upita: „I šta ti je Kraš rekao?”
Promena teme i druga definicija reči - „Kraš” kao ime nasuprot „sudaru” kao u
saobraćajki - načas ga zbuniše. „Ne bogzna šta. Ali izgledao je bojažljivo.”
„Znači, misliš da je Kraš učinio nešto Naomi?”
„Svi znaci i dalje ukazuju na to da je sama pobegla od kuće.”
„Ali?”
„Ali nešto mi se tu ne slaže.”
Metju se na to nasmešio. „Zar me nisi učio da je uvek prisutan haos?”
„Nepravilnosti treba očekivati, ali haos se ipak odlikuje određenim obrascem.”
„Haos se odlikuje obrascem”, ponovi Metju. „To nema mnogo smisla.”
Istina, pomisli Vajld.
„Mislim...”, zamuca Metju. „Mislim da je do onoga što sam uradio Naomi one noći. Što se
nisam pojavio. Mislim da me grize savest. U izvesnom smislu, ja sam krivac za sve ovo, zar
ne?”
Metju je čekao. Vajld je čekao.
Zatim Vajld reče: „Treba ti da kažem nešto utešno?”
„Samo ako želiš.”
„Ne želim.”
 Stigli su do eko-kapsule. Metju, jedini gost koga je ikada imao, voleo je da radi domaće
zadatke u suženom prostoru. „Manje skretanja pažnje”, govorio je Vajldu. Metju je hteo da
uči za kontrolni iz fizike. Prirodne nauke su mu išle od ruke. Vajld je ostao napolju i čitao
knjigu.
Dva sata kasnije Metju izađe.
„Dobra seška učenja?”, upita Vajld.
„Da, hvala. I nemoj više nikada da kažeš ’seška’.”
Krenuli su nazad prema Metjuovoj kući. Kada su stigli, Vajld zatraži malo vode. Obično
je odlazio čim bi se uverio da je Metju ušao, ali imajući u vidu čudne okolnosti koje okružuju
Naomi pa čak i Kraša, možda će se isplatiti da pričeka dok mu se majka ne vrati kući.
Želeo je i da se vidi s Lejlom, i to iz dva razloga. Prvi je bio ono što mu je Metju upravo
rekao - da Lejla i dalje dovodi u pitanje zvaničnu priču o onome što se zbilo na onom
opasnom planinskom putu pre svih onih godina.
„Metju?”
„Da?”
Vajld se priseti Avinog razgovora s Krašom. „Tajiš li nešto od mene?”
„Ha?”
„U vezi sa Naomi?”
„Ne.”
Metju mu dade čašu vode. Onda se popeo u svoju sobu i zatvorio vrata. Nije rekao
Vajldu šta će raditi, a Vajld ga nije pitao. Vajld je seo u dnevnu sobu i čekao. U sedam uveče
Lejlina kola se lagano popeše na prilaz. On ustade kada je ona otvorila vrata.
„Ej”, reče Lejla kada ga vide.
„Ej.”
„Htela sam da razgovaram s tobom”, reče Lejla.
To je bio drugi - i važniji - razlog za Vajldov ostanak.
„Da, znam”, reče Vajld.
Lejla zastade. „Znaš?”
„Bio sam ovde pre neku noć s Metjuom kada ste došli.
Zbrisao sam na zadnji ulaz.”
„Aha”, reče Lejla.
„Da.”
„Tek je početak”, reče Lejla. „Ne znam hoće li biti išta od toga...”
„Ne moraš da objašnjavaš...”
„... ali moglo bi da bude.”
Lejla ga je samo gledala. Shvatio je poruku. Spremna je da odnos s Firmiranom
Garderobom podigne na ozbiljniji nivo. Na telesni nivo, za one koji sporo kapiraju.
„Nema frke”, reče Vajld.
„Dosta frke”, odvrati Lejla.
„Hoću reći...”
„Znam šta hoćeš da kažeš, Vajlde.”
On klimnu glavom i ustade. „Bolje da pođem.”
„Neće valjda biti čudno?”
„Nikada nije, zar ne?”
„Ponekad jeste, da”, reče Lejla. „A ponekad tebe predugo nema.”
 „Ne želim da se namećem.”
„Nećeš se nametati. Ali Metjuu i dalje trebaš. Meni i dalje trebaš.”
On prođe kroz sobu i poljubi je u obraz sa gotovo previše nežnosti. „Biću tu kada ti
zatrebam.”
„Volim te, Vajlde.”
„I ja tebe, Lejla.”
On se osmehnu. Ona se osmehnu. Vajld oseti kako mu je nešto u srcu malčice naprslo.
Lejla... eto, on ne zna kakva osećanja ona gaji.
„Laku noć”, reče on, i izađe na zadnji ulaz.
 Dvadeseto poglavlje
ester je izabrala restoran - Redfarm, moderni kineski lokal koji spaja ukusno sa

H neobaveznim i pomalo se šali na račun hrane. Njene omiljene knedle, na primer, zvale
su se „Pakmen” i ličile su na avetinjska stvorenja iz one stare video-igre. Redfarm nije
primao rezervacije, ali Hester je često dolazila tako da je poznavala tipa koji može da
joj obezbedi sto u uglu kada joj zatreba. Umesto romantična i tiha, atmosfera je bila
kreativna i gotivna, ali eto, prvi sudar.
Bez pritiska, je l’ tako?
Oren se uzdao u Hester da naruči. Sada je sto bio krcat knedlama - punjenim trobojnim
povrćem, škampima i mangom, u šupi od svinjetine i kraba (još jedno omiljeno jelo),
hrskavim s goveđim repom, punjenim crnim tartufima i piletinom.
„Raj”, promrmlja Oren između zalogaja.
„Sviđa ti se?”
„Toliko je ukusno da bezmalo nisam zaboravio koliko je prijatno društvo.”
„Laskavče”, reče Hester. „Smem li da te pitam za bivšu ženu?”
Njegovi štapići upravo uštinuše jednu knedlu. „Ozbiljno?”
„Tananost mi nije jača strana.”
„Lepo si to pokazala.”
„I to mi je u glavi.”
„Moja bivša žena ti je u glavi?”
„Imam samo nekoliko pitanja. Mogu da sedim ovde i da puštam da mi odvraćaju pažnju
ili mogu jednostavno da ih postavim.”
Oren podiže knedlu. „Ne želim da budeš rasejana.”
„Našla sam Čerilinu Instagram stranicu.”
„Ah”, reče on.
„Video si je?”
„Nisam, ne. Ne idem na društvene mreže.”
„Ali znaš za nju?”
„Da, znam.”
„Misliš li i dalje na nju?”
„Treba da odgovorim kako ne mislim, jelda?”
„Videla sam fotke.”
„Aha.”
„Tako da ti ne zameram.”
„Naravno da i dalje mislim na nju - ali ne u tom smislu. Bili smo u braku dvadeset osam
godina. Misliš li ti i dalje na Ajru?”
Hester nije odmah odgovorila. Isprobala je desetak komada odeće pre nego što se
odlučila za tu haljinu. Tek kad je uhvatila svoj odraz na jednom uličnom izlogu, shvatila je
kako je posredi haljina za koju joj je Ajra večito govorio da u njoj izgleda seksi.
„Oboje imamo prošlost, Hester.”
„Samo sam...” Nije bila sigurna kako da to predoči. „Toliko se razlikujemo. Čeril i ja.”
 „Da.”
„Znam da nam je ovo tek prvi sastanak, ali ona je naprosto tako... seksi.”
„I ti si.”
„Ne budi snishodljiv, Orene.”
„Nisam. Razumem te. Ali ovo nije takmičenje.”
„Hvala bogu za to. Rekao si da te je Čeril ostavila.”
„I jeste i nije.”
„U smislu?”
„Mislim da sam prvi ostavio ja nju. Barem u emotivnom smislu. Ostavila me je zato što
sam delom ja ostavio nju.” On spusti štapiće i obrisa bradu salvetom. Pokreti su mu sada
bili promišljeni. „Kada su deca otišla, mislim da Čeril nije znala šta bi dalje sa životom. Znaš
kakav je naš grad. Njegova suština je podizanje porodice. Kada to prođe, eto, ti, Hester, imaš
karijeru. Ali Čeril je samo pogledala unaokolo, deca više nisu tu, ja i dalje svakodnevno idem
na posao, a ona je ili kod kuće ili igra tenis ili ide na zumbu ili šta već.”
„Znači, samo je raskinula?”
„Ne mora niko ništa da pogreši. Razvod ne znači da ti je brak propao.”
„Ovaj, izvini što se neću složiti, ali čini mi se da je razvod manje-više definicija propalog
braka.”
Oren stisnu zube i načas se okrenu. „Čeril i ja smo proveli dvadeset osam godina
zajedno. Podigli smo troje dobre dece. Imamo unuče i još jedno koje stiže. Postavimo to
ovako: ako ti se pokvare kola koja te služe dvadeset osam godina, znači li to da ona ne
valjaju?”
Hester se namršti. „To je nategnuta analogija.”
„A šta kažeš za ovu? Ako je život knjiga, oboje počinjemo novo poglavlje. Ona će mi uvek
biti važna. Uvek ću joj želeti sreću.”
„Samo - da nastavim tu analogiju - nije više u tvom poglavlju?”
„Upravo tako.”
Hester zavrte glavom. „Bože, to je toliko zrelo da mi se baca pegla.”
Oren se osmehnu. „Nemoj dok ne probam onu hrskavu knedlu s goveđim repom, molim
te.”
„Dobro, još jedno pitanje za kraj”, reče Hester.
„U redu, samo izvoli.”
Hester sklopi ruke ispred grudi. „Čeril je stavila silikone, je l’ tako? Hoću reći, oni sifoni
stoje toliko visoko da bi mogli da posluže i kao minđuše.”
Oren se nasmeja dok Hester oseti kako joj vibrira telefon. U sebi je brojala
podrhtavanja.
„Tri podrhtavanja”, reče. „Moram da se javim.”
„Molim?”
„Jedno podrhtavanje je samo običan poziv. Dva podrhtavanja znače posao. Tri znače da
je nešto važno i da treba da se javim.”
Oren pokaza obema rukama. „Javi se već jednom.”
Ona prinese telefon uhu. Bila je to Sara Maklin iz njene kancelarije.
„Šta ima?”, upita Hester.
„Jeste li na sudaru?”
„Prekidaš ga.”
 „Pošaljite mi krišom fotku s njim. Hoću da vidim.”
„Postoji li još neki razlog za ovaj poziv?”
„Mora li da postoji?”
„Saro.”
„U redu. Zvala sam Naominu majku kao što ste tražili.”
„I?”
„I neće da razgovara s vama. Rekla je da gledate svoja posla i prekinula vezu.”

_________

Gavin Čejmbers je bio na prozoru svoje poslovne zgrade u centru grada i gledao
„demonstrante” - neorganizovanu grupu vremešnih grandžovaca kojih verovatno nije bilo
više od dvadeset - kako zbrkano ulaze u dvorište zgrade. Skandiranje - „Objavite snimke!” -
teško da je uzimalo maha. Te tobožnje skitnice dizale su transparente za svaki cilj levice.
Dve žene su nosile izbledele ružičaste pletene kape. Sudeći po različitim transparentima,
zahtevali su da se oslobodi Palestina, da se pruži otpor, da se ukine imigraciona i carinska
služba - ali tog dana kao da nisu bili svim srcem u tome. Gavinu je marš pre ličio na mlitavo
ljuljanje.
Dilija mu se priključi na prozoru. „Zar ono nije...?”
„Sol Straus”, reče Gavin, klimnuvši glavom. Njegovog starog ratnog druga nije bilo teško
spaziti, budući da je Sol bio maltene dvometraš i da je furao dugi sedi konjski rep koji je bio
toliko gotivan da mu je svrha mogla biti samo da bude gotivan.
Daš završi telefonski razgovor i priđe supruzi. Između Daša i Dilije postojala je lakoća,
uvek, tok, i premda je u životu imao dosta sjajnih veza, Gavin je zavideo njima dvoma. Ljudi
umeju da te obmanu - obmanjuju te svakodnevno - ali Gavin je s Mejnardovima provodio
toliko vremena da bi prepoznao kako Daš i Dilija imaju pravu ljubav, onakvu da tvoja u
poređenju s njom, ma koliko dobra bila, izgleda donekle nedoraslo. Nije to bilo samo do
toga što govore. Nije bilo samo do toga kako se gledaju ili usputno dodiruju. Bilo je tu nešto
neopipljivo, onaj spoj sjajnog prijateljstva i fizičke privlačnosti, i možda je to bilo nešto što
je Gavin projektovao na njih, ali kada se priča o srodnoj duši, jednoj jedinoj osobi na ovom
svetu koja je savršena za tebe i koju je bezmalo nemoguće pronaći, činilo se da su Daš i
Dilija uradili baš to.
„Šta demonstranti traže?”, upita Dilija.
„Čujete ih”, reče Gavin. „Traže snimke.”
„Ne postoje nikakvi snimci”, odgovorila je Dilija.
„Oni ne veruju u to.”
„Verujete li vi, Gavine?”, upita ona.
„Nije važno.”
„To nije odgovor.”
„Ja ću vas štititi u svakom slučaju.”
Konačno prozbori i Daš. „Nije to pitala.”
Gavin pogleda Daša, a onda opet Diliju. „Naravno da snimci postoje”, reče Gavin. „Jesu li
onoliko štetni po Rastija koliko bi naši prijatelji obučeni u konoplju tu dole želeli da
poverujemo? Nije na meni da kažem.”
Daš se vrati prema svom pisaćem stolu. „Onda razumete situaciju.”
 Gavin se nije trudio da odgovori.
„Nismo bezbedni”, reče Dilija, krećući se s mužem. „Ako su Krašu mogli onako da priđu
nasred škole...”
„To se neće ponoviti.”
Daš obgrli ženu rukom oko ramena. Gavin opet nije mogao a da ne primeti lakoću,
prirodnost, nežnost u tom svakodnevnom pokretu. „To nije dovoljno.”
„Ko je bio onaj čovek?”, upita Dilija.
„Kraš vam nije rekao?”
Dilija odmahnu glavom. „Kazao je da ga je uporno pitao za Naomi Pajn.”
„Zovu ga Vajld.”
„Čekajte, zar to nije onaj uvrnuti gorštak koga su našli u šumi?”
„Jeste.”
„Ne razumem. Kakve on veze ima sa Naomi Pajn?”
„On je nešto kao zamenski roditelj Metjuu Krimstinu. Iz nekog razloga, Metjua i njegovu
porodicu zanima gde je Naomi.”
„Krimstin”, ponovi Daš. „Kao Hester?”
„Da.”
To se nikome nije dopalo.
„Kraš se kune kako ne zna ništa o Naomi”, reče Dilija. Kada Gavin ništa nije rekao, ona
upita: „Mislite li vi da zna?”
„Kraš je održavao vezu s njom. Sa Naomi Pajn, hoću reći. Kao što verovatno znate, ona je
nestala otprilike nedelju dana nakon što je igrala igru koja se zove izazov.”
„Neke majke su razgovarale o tome.”
„Kraš ju je... podsticao na to.”
„Hoćete li da kažete da ju je naterao?”
„Ne, ali presudnu ulogu je odigrao vršnjački pritisak.”
„Ne mislite valjda da je Kraš učinio nešto nažao toj devojčici?”
„Sumnjam”, reče Gavin. „Previše je pod nadzorom.”
Oboma je vidno laknulo.
„Ali to ne znači da ne zna ništa o tome.”
„I šta ćemo da radimo? Ne dopada mi se ovo.” Dilija ponovo pogleda u dvorište. Sol
Straus je netremice gledao pravo uvis, gotovo kao da ih vidi kroz prozore s jednosmernim
staklom. „Ne dopada mi se ništa od ovoga.”
„Predložio bih da porodica uzme mali predah od ovog grada. Možda da otputuje u
inostranstvo.”
„Zašto?”
„Ljudi u Rastiju Egersu vide pretnju svom postojanju.”
Gavin Čejmbers je čekao da neko od njih dvoje ospori tu tvrdnju. Ni ona ni on nisu
pokušali.
Dilija reče: „Gavine?”
„Da.”
„Bezbedni smo, zar ne? Nećete dozvoliti da se išta dogodi našem sinu.”
„Bezbedni ste”, reče Gavin. „I on je bezbedan.”
 Dvadeset prvo poglavlje

M
etju je napravio sebi sendvič s puterom od kikirikija i želeom, seo je sam za kuhinjski
sto, pojeo ga je, još je bio gladan, napravio je drugi i upravo ga je jeo kada je začuo
kako mu neko kuca na vrata na zadnjem ulazu.
Pogledao je kroz prozor i iznenadio se - pre se zaprepastio - kada vide Kraša
Mejnarda. Spreman za sve, Metju oprezno odškrinu vrata.
„Hej”, reče Kraš.
„Hej.”
„Smem li načas da uđem?”
Metju se nije ni pomerio niti je dodatno otvorio vrata. „Šta ima?”
„Samo sam...” Kraš obrisa rukavom oči. Pogledao je na dvorište. „Sećaš se kad smo ovde
igrali kikbol?”
„U petom razredu.”
„Sedeli smo jedan pored drugog na času gospodina Ričardsona”, reče Kraš. „Bio je baš
šašav, zar ne?”
„Da.”
„Ali bio je i nekako strava.”
„Jeste”, složio se Metju.
„Tada smo biii bliski, sećaš se?”
„Da”, reče Metju. „Valjda.”
„Bilo je lakše.”
„Šta?”
„Sve. Nikoga nije zaista zanimalo ko ima veliku kuću niti šta drugi misle. Zanimao nas je
samo... kikbol.”
Metju je znao da to nije sasvim tačno. Možda je to vreme bilo bezazlenije, ali nije bilo
toliko bezazleno.
„Šta hoćeš, Kraše?”
„Da se izvinim.”
Suze su mu tekle niz obraze. Glas mu je već više ličio na jecanje.
„Molim te, izvini.”
Metju se odmače. „Zašto ne uđeš?”
Ali Kraš se nije pomerao. „Trenutno se oko moje kuće događa gomila sranja. Znam da to
nije izgovor, ali kao da živim na vrhu vulkana i čekam da iz njega provali lava.”
Nestalo je one samouverenosti iz srednjoškolskih hodnika, onog kočoperenja, one
podrugljivosti. Metju nije bio siguran šta da misli o tome, ali nešto opasno nije valjalo. „Uđi”,
pokušao je opet. „Nekada smo pili ’juhu’, je l’ tako? Mislim da ga moja mama još ima u
frižideru.”
Kraš zavrte glavom. „Ne mogu. Sigurno me traže.”
„Ko?”
„Samo sam hteo da znaš, u redu? Da mi je žao što sam te povredio. I Naomi. Ono što sam
uradio...”
 „Kraše, samo uđi...”
Ali Kraš je već bežao odatle.

_________

Vajldu se još nije vraćalo u eko-kapsulu.

Mesto gde je obično gluvario - onoliko koliko bi se moglo reći da je imao tako nešto - bio
je bar koji se nalazio u prostranom predvorju staklenog tornja hotela Šeraton na auto-putu
17 u Mavi u Nju Džerziju. Hotel se reklamirao kao „nesitničav ali skup”, što je naizgled bilo
prilično blizu istini. Bio je to hotel za privrednike, koji dolaze na jedno noćenje, možda dva,
što je odgovaralo i gostima i Vajldu.
Budući da se nalazio u prostranom staklenom predvorju, bar je odisao prijatnom
otvorenošću. Šankeri, poput Nikol Makristal, koja mu je uputila osmeh dobrodošlice kada je
ušao, ostajali su isti, dok se klijentela, mahom mladi rukovodioci koji dolaze da se malo
izduvaju, stalno menjala. Vajld je voleo hotelske barove upravo iz potonjeg razloga - njihove
prolazne prirode, otvorenosti, soba i kreveta do kojih se jednostavno ide liftom u slučaju da
zatrebaju.
Da li je prerano?
Verovatno, ali koliko Vajld treba da čeka? Nedelju dana? Dve nedelje? Čekanje izgleda
proizvoljno i bespotrebno. Srce mu nije slomljeno. Nije ni Lejli.
Tako je kako jeste.
„Vajlde!”, doviknu Nikol, očito srećna što ga vidi.
Donela mu je pivo. Kada je reč o pivu, on je bio, kao i hotel, „nesitničav”, ali uživao je u
svakom mesnom točenom pivu. Danas je to bilo „svetlo pivo” iz pivnice Azberi park. Nikol
se naže preko šanka da ga cmokne u obraz. Sa drugog kraja šanka Tom mu mahnu.
„Odavno te nema”, reče mu ona.
Nikol se osmehivala. Imala je ljubazan osmeh.
„Da.”
„Vraćaš se u lov.”
Na to nije odgovorio jer ni sam nije znao odgovor.
Ona se naže prema njemu. „Nekoliko riba koje si osvojio pitalo je za tebe.”
„Nemoj tako da ih zoveš.”
„Kako bi ti bilo draže?” Neki tip se nasloni trbuhom na drugi kraj šanka i podiže ruku.
Nikol reče: „Razmisli o tome, a ja ću se vratiti kasnije.”
Vajld je otpio muški gutljaj iz krigle i osluškivao žagor u hotelu. Zabrujao mu je telefon.
Bila je to Hester.
„Vajlde?”
Jedva ju je čuo od pozadinske buke na njenom kraju veze. „Gde si?”, upita on.
„U restoranu.”
„Razumem.”
„Na sudaru sam.”
„Razumem.”
„Sa Orenom Karmajklom.”
„Razumem.”
„Baš si razgovorljiv, Vajlde. Kakav zanos.”
 „Hoćeš da vičem ’ura’?”
„Naomina majka neće da razgovara sa mnom.”
„Kako to misliš?”
„Kako misliš da mislim? Neće da razgovara sa mnom. Neće da mi se javi na pozive. Kaže
da me se njena ćerka ne tiče.”
„Znači, Naomi je s njom?”
„Ne znam. Htela sam da pošaljem svog istražitelja kod nje, ali slušaj ovo: ona je na
godišnjem odmoru na jugu Španije.”
„Znači da je Naomi možda na putu s njom. Možda je Naomi trebalo da pobegne od sveg
onog maltretiranja, pa ju je majka odvela u Španiju.”
„Gde si ti, Vajlde?”
„U baru Šeratona.”
„Pripazi se”, reče Hester. „Alkohol podnosiš kao šiparica na svom prvom tulumu.”
„Šta je tulum?”
„Premlad si da bi znao.”
„Kad smo već kod toga, šta je šiparica?”
„Duhovito. Razgovarajmo ujutru. Moram da se vratim Orenu.”
„Na sudaru si”, reče Vajld. Zatim: „Ura.”
„Pametnjakoviću.”
U nekom trenutku Vajld se obreo u razgovoru sa Sondrom, riđokosom u ranim
tridesetim u uskim pantalonama koja se lako smeje. Sedeli su za mirnim krajem šanka.
Rodila se u Maroku, gde joj je otac radio za ambasadu. „Bio je pripadnik Čije”, reče mu ona.
„Špijuni su manje-više svi zaposleni u ambasadi. Ne samo u američkim. Svuda. Hoću reći,
razmisli o tome. Imaš pravo da dovedeš koga god hoćeš na zaštićenu lokaciju u srcu strane
zemlje - naravno da ćeš poslati svoje najbolje kontraobaveštajce, zar ne?” Sondra se kao
mala često seljakala, iz ambasade u ambasadu, uglavnom po Africi i Bliskom istoku.
„Opčinjavala ih je moja kosa. Riđokose okružuju silna praznoverja.” Pohađala je Univerzitet
Kalifornije u Los Anđelesu, što joj se mnogo dopadalo, i završila je hotelijerstvo. Razvedena
je i ima jednog sina, šestogodišnjaka, kod kuće. „Ne putujem često, ali na ovaj put idem
svake godine.” Sin joj je kod oca. Ona i bivši se slažu. Voli da odseda u tom Šeratonu. Uvek
joj daju predsednički apartman po ceni koju plaća za običnu sobu. „Moraš da ga vidiš”, rekla
je tonom koji bi, da su njih dvoje u nekom filmu, značio da film nije za maloletnike.
„Poslednji sprat. Iz njega se vidi gradsko obzorje Njujorka. Trosoban je, tako da, ako bismo
samo želeli da popijemo nešto u prostoru dnevne sobe, hoću reći, ne bih da pomisliš.
Sondra mu je naposletku dala ključ-karticu.
„Dali su mi dve kad sam došla”, brzo je objasnila. „Jednu za dnevnu sobu, jednu za
spavaću sobu, znaš šta hoću da kažem?”
I dalje gustirajući svoje drugo svetlo pivo, Vajld ju je uverio da zna.
„U svakom slučaju, još ne mogu da spavam zbog vremenske razlike. Malo ću raditi u
dnevnoj sobi, budeš li kasnije poželeo da se popneš da popijemo čašicu pred spavanje.”
Čašica pred spavanje. Tulum. Šiparica. Kao da živi u 1963.
On zahvali Sondri, ali ništa nije obećao. Ona krenu u lift. Buljio je u ključ-karticu kako ne
bi buljio u nju. Piće, rekla je. U dnevnoj sobi - ne u spavaćoj. Možda je to sve. Možda nije
ništa više od toga.
Onda ga je neki visok čovek s konjskim repom upitao: „Hoćeš li se popeti?”
 Uprkos činjenici da je bilo najmanje dvadeset slobodnih, dugajlija se smestio na barsku
stolicu tačno pored njega.
„Vrlo je privlačna”, reče visoki čovek. „Volim riđokose, a ti?”
Vajld ne reče ništa.
Dugajlija ispruži ruku. „Ja sam Sol”, reče.
„Straus”, dodade Vajld.
„Znaš ko sam?”
Vajld nije odgovorio.
„E pa, laska mi to.”
Vajld je s vremena na vreme viđao Strausa u Hesterinoj emisiji. Bio je dobar voditelj -
dopadljiv spoj profesora s koledža koga bije glas da je pravi-pravcati ratni heroj. Vajld nije
bio ljubitelj stručnjaka. Oni dolaze na televiziju ili da potvrde tvoju priču ili da te naljute, a
to, u svakom slučaju, ni za koga nije zdravo.
„Promaklo mi je tvoje ime”, reče Straus.
„Ali znate ga.”
„Zna li ga iko?” Uputio je Vajldu znatiželjan pogled koji sigurno ostavlja dubok utisak na
- da se posluži Hesterinim izrazom - šiparice. „Zovu te Vajld, je l’ tako? Ti si onaj čuveni
dečak iz šume.”
Vajld izvuče iz novčanika potrebne novčanice i spusti ih na šank. „Bilo mi je drago”, reče,
ustajući.
Strausa to nije pomelo. „Znači, ideš kod nje u sobu?”
„Ozbiljno?”
„Ne bih da zabadam nos.”
„Ej, Sole - smem li da vas zovem Sole?”
„Naravno.”
„Zašto ne bismo preskočili ostatak predigre i prešli na stvar?”
„Da li ti je to plan kada se popneš?” Straus brzo podiže dlan.
„Izvini, preterao sam s tim.”
Vajld krenu da odlazi.
Straus reče: „Čujem da si danas imao sukob s malim Mejnardom.”
Vajld se opet okrenu ka njemu.
„Tražio si da preskočim predigru, zar ne?”, reče Straus.
„Od koga ste to čuli?”
„Imam svoje izvore.”
„A oni su?”
„Anonimni.”
„Onda ćao.”
Straus stavi ruku Vajldu na podlakticu. Stisak mu je bio iznenađujuće snažan. „Moglo bi
da bude važno.”
Vajld se kolebao, ali onda sede nazad na stolicu. Bio je radoznao. Straus je partizan - ko
nije u današnje vreme? - ali Vajldu se čini i da je poštenjačina. Vajld je nagonski pomislio da
je najpametnije jednostavno ga otkačiti, ali kada je malo razmislio, zapitao se šta ima da
izgubi tako što će ga saslušati.
Baš ništa.
Vajld reče: „Tražim jednu tinejdžerku koja je verovatno pobegla od kuće.”
 „Naomi Pajn.”
Vajld nije trebalo da se iznenadi. „Dobri su vam izvori.”
„Nisi samo ti ovde bivši vojnik. Kakve Kraš Mejnard ima veze sa Naomi Pajn?”
Straus je sada bio sav poslovan.
„Možda nikakve.”
„Ali?”
„Ona je izopštenica. On je gospodin Popularni. A ipak je bilo neke interakcije.”
„Možeš li da budeš određeniji?”, upita Straus.
„Zašto ne pitate svoj ’izvor’?”
„Znaš li išta o odnosu između Mejnardovih i Rastija Egersa?”
„Znam da je Mejnard bio njegov producent.”
„Daš Mejnard je stvorio Egersa.”
„Dobro.”
Straus mu se prignu. „Shvataš li koliko je Egers opasan?”
Vajld nije video razloga da odgovori na to.
„Shvataš li?”, uporno će Straus.
„Recimo da shvatam.”
„I čuo si za snimke Mejnardovih?”
„Ne vidim vezu”, reče Vajld.
„Možda je i nema. Vajlde, smem li da te zamolim za uslugu? Zapravo i nije usluga. Ti si
rodoljub. Sigurno želiš da ti snimci budu objavljeni.”
„Vi ne znate šta ja želim.”
„Znam da tražiš istinu. Znam da tražiš pravdu.”
„I ne znam da vi donosite ijedno od ta dva.”
„Istina je apsolut. Ilije bar nekada bila. Snimci Mejnardovih treba da budu objavljeni
zato što ljudi treba da znaju istinu o Rastiju Egersu. Ko to može da ospori? Ako ljudi budu
videli istinu - celu istinu - ali i dalje budu želeli da predaju ključeve zemlje tom nihilisti, to je
jedno.”
„Sole?”
„Da.”
„Pređite na stvar.”
„Samo me obaveštavaj - a ja ću obaveštavati tebe. Tako ćeš imati najbolje izglede da
pronađeš tu devojčicu. Služio si izvanredno zato što voliš ovu zemlju. Ali Egers je pretnja s
kakvom se ova zemlja nikada nije suočavala. On zaslepljuje narod svojom harizmom, ali
njegov navodni ’proglas’ zapravo je poziv na bezvlašće. Dovešće do nestašice hrane,
globalne panike, ustavnih kriza, pa čak i rata.” Sol lagano još malčice priđe i spusti glas.
„Pretpostavimo da snimci Mejnardovih prikazuju pravog Rastija Egersa. Pretpostavimo da
oni otvore ljudima oči i pokažu im strašne opasnosti koje im stoje pred nosom. Ovo je
krupnije od svake misije koju smo preduzimali u inostranstvu, Vajlde. Moraš da mi veruješ
da je tako.”
On dade Vajldu posetnicu s brojem svog mobilnog telefona i imejl-adresom. Onda ga je
potapšao po leđima i prošao pored recepcije na putu ka izlazu.

_________
Vajld stavi u džep posetnicu Sola Strausa i ustade.
Zakrivudao je prema toaletu u predvorju, prilično dugo mokrio, zatim - da približno
citiramo Springstina - šacnuo kako izgleda u ogledalu i poželeo da promeni odeću, frizuru,
lice. Ispljuskao se vodom po obrazima i sredio najbolje što je mogao. Otišao je do staklenog
lifta i pritisnuo dugme za gore. Šankerica Nikol ga pogleda u oči i neznatno mu klimnu
glavom. Nije znao kako to da protumači i znači li to uopšte nešto, pa i on njoj uzvrati
kratkim klimanjem glave.
Da bi se stiglo na poslednji sprat trebalo je gurnuti ključ-karticu u prorez. On to učini s
karticom koju mu je Sondra dala. Vozio se uvis, naslanjajući se na staklo, gledajući dole
kako se predvorje smanjuje. Kroz glavu su mu proletala lica - Metju, Naomi, Kraš, Gavin, Sol,
Hester, Ava, Lejla. Lejla.
Sranje.
Izašao je i pošao hodnikom. Zaustavio se ispred vrata s mesinganim znakom na kome je
otmenim slovima pisalo predsednički apartman. Pogledao je ključ-karticu. Pogledao je
vrata. Sondra je lepa. Možete da kritikujete takav vid odnosa ili da ga etiketirate ili smatrate
ispraznim ili osuđujete na bilo koji drugi blizak vam način, ali sve je to stvar ugla gledanja.
On i Sondra bi mogli da se povežu i da imaju nešto posebno. Ne znači da nešto nije posebno
samo zato što nije potrajalo. To je opšte mesto, razume se, ali sve umire. Prelepa ruža živi,
ali kratko. Izvesni termiti mogu da prežive šezdeset godina.
Na pamet mu pade jedna Bon Džovijeva pesma. Čoveče, najpre Brus, a sada Džon. Baš se
vidi da je iz Nju Džerzija.
„Hoćeš da napraviš uspomenu?”
Vajld još jednom pogleda vrata, pomisli na Sondru i na onu dugu riđu kosu raširenu kao
lepeza preko njegovih grudi. Zatim je zavrteo glavom. Ne večeras. Vratiće se u predvorje i
javiti joj se s kućnog telefona. Ne želi da ga čeka.
Tada se vrata otvoriše.
„Koliko dugo stojiš tu?”, upita Sondra.
„Minut ili dva.”
„Hoćeš li da porazgovaramo o tome?”
„Verovatno ne bi trebalo.”
„Da razgovaramo?”
„Nisam preterano vičan razgovoru.”
„Ali ja izvanredno slušam”, reče Sondra.
On klimnu glavom. „Da, tako je.”
Ona se skloni. „Uđi, Vajlde.”
I on je posluša.
 Dvadeset drugo poglavlje

K
ada se Vajld probudio, prvo na šta je pomislio - još pre nego što je shvatio da se,
umesto u svojoj eko-kapsuli, nalazi u nepoznatoj a ipak poznatoj hotelskoj sobi - bila je
Lejla.
Dođavola.
Sondra je sedela u fotelji s nogama ispod sebe. Gledala je kroz prozor, lica osvetljenog
jutarnjim suncem. Nekoliko dugih trenutaka ni ona ni on se nisu pomerali. Ona je piljila
kroz prozor. On je piljio u njen profil. Pokušavao je da joj protumači izraz - spokojstvo?
kajanje? razmišljanje? - i shvatio da će svaki zaključak koji izvede verovatno biti pogrešan.
Ljudska bića nikada nije tako lako pročitati.
„Dobro jutro, Sondra.”
Ona se okrenu prema njemu i osmehnu. „Dobro jutro, Vajlde.” Zatim: „Moraš li odmah
da kreneš?”
Ponovo, uprkos upozorenju koje je upravo sebi dao kada je reč o ljudskim bićima, on
pokuša da je pročita. Želi li da on ode - ili mu samo daje izlaz ukoliko on želi da ga iskoristi?
„Nemam nikakvih planova”, reče. „Ali ako ti imaš...”
„Šta kažeš da naručimo neki doručak?”
„To zvuči sjajno.”
Sondra mu se nasmeši. „Opkladila bih se da znaš napamet jelovnik za doručak.”
On nije odgovorio.
„Izvini. Nisam htela...”
Vajld to odbaci. Pitala ga je šta mu se jede. Rekao joj je. Ušla je u dnevnu sobu
apartmana i podigla telefon. Vajld je go izašao iz kreveta. Nečujno je išao prema kupatilu
kada mu je telefon provalio.
Nije zabrujao ni zazvonio ni zavibrirao. Provalio je.
On ga brzo zgrabi i isključi alarm.
„Sve u redu?”
Pogledao je ekran. Odgovor je bio odrečan.
Prevukao je levo, što je nekima možda ironično pod datim okolnostima. Nije to bio
Tinder - bio je njegov sigurnosni sistem. Neka kola su skrenula na njegov skriveni drum.
Ništa strašno. Alarm se stvarno oglašava u takvom slučaju. Samo pali ostale detektore
pokreta. Dva su se već aktivirala. Dok je gledao ekran, upalio se i treći. To je značilo da po
šumi, u potrazi za njegovim domom, idu neki ljudi, najmanje troje njih. Opet je prevukao
levo. Pojavila se karta. Aktivirao se i četvrti alarm. Prilazili su eko-kapsuli s juga, istoka i
zapada.
„Moraš da ideš”, reče Sondra.
Vajld pokuša da objasni. „Neko pokušava da pronađe gde živim.”
„Dobro.”
„Hoću reći, ovo nije neki glupavi izgovor.”
„Znam”, reče ona.
„Koliko ostaješ u gradu?”
 „Odlazim danas.”
„Ah.”
„’Ah’ ili ’uh’?” Ona podiže ruku. „Izvini, to je bilo neumesno. Znam da nećeš verovati, ali
ovo je novo za mene.”
„Verujem”, reče on.
„Ali za tebe nije.”
„Nije.”
„Nisi lepo spavao”, reče ona. „Često si vikao. Prevrtao si se kao da te ćebad sputava.”
„Izvini ako nisi mogla da zaspiš.”
Više zaista nije imalo šta da se kaže. Vajld se brzo obukao. Nije bilo poljupca na
rastanku. Nije bilo pravog pozdravljanja. Tako mu je bilo draže. Dok se on spremao, Sondra
je ostala u drugoj sobi apartmana, što znači da se možda i ona spremala.
Nije bilo vremena da ide peške, te Vajld uze taksi parkiran ispred Šeratona. Taksisti nije
dao adresu pošto je zapravo nije ni imao. Rekao mu je da vozi Planinskim putem. Vajld je
retko putovao tim potezom auto-puta. Previše ružnih uspomena. Kad je taksista ušao u
krivinu, istu krivinu u koju je Dejvidov auto ušao pre onoliko godina, Vajld oseti kako mu
ruka steže sedište. Usporio je disanje. Mali beli krst i dalje je bio tu, što bi za Hester bilo
potresno ako ne i ironično. Vajld nije imao pojma ko ga je stavio tu pre onoliko godina.
Dolazio je u iskušenje da ga skloni - predugo je bio tamo - ali ko je on da se meša?
„Ovde gore nema kuća”, reče mu taksista.
„Znam. Samo stanite kad vam budem rekao.”
„Idete da planinarite?”
„Tako nešto, da.”
Posle osamsto metara, dao je taksisti znak. Dao je čoveku dvadeseticu za vožnju od
osam dolara i izašao blizu vrha planine. Njegov skriveni putić - pristupna tačka za njegove
posetioce - bio je bliže podnožju planine. Prema svom domu obično je išao uzbrdo. Tog
dana je silazio, usput proveravajući bezbednosnu mapu na telefonu. Iz onoga što je mogao
da razabere od detektora pokreta, njegovi posetioci su se približavali kapsuli polako i
oprezno i sa svih strana sa gotovo vojničkom tačnošću.
Uznemirujuće.
Zašto ga traže? I jednako važno ako ne i važnije: ko ga traži?
Moglo bi se pomisliti da je sreća što se Vajld zatekao napolju u noći tog upada, ali nije
bilo tako. Da je bio kod kuće, alarmi bi ga probudili. Pobegao bi pre nego što bi oni bili u
krugu od petsto metara od eko-kapsule. Odavno je postavio putanje za bekstvo i skrovišta,
tek u slučaju da iko ikada pokuša da ga uhvati.
Može da nestane u tren oka.
Niko ne poznaje tu šumu bolje od njega. Ovde, u ovom čestaru, neće imati nikakvih
izgleda protiv njega. Nije važno koliko ih ima.
Ali ostaje pitanje: ko su oni i šta hoće?
Vajld je lagano silazio niz obronak planine, puštajući da mu sila teže olakšava putovanje.
Skrenuo je desno kod jednog račvastog drveta, prema najbližem aktiviranom detektoru
pokreta. Budući da se nalazio u šumi, među divljim životinjama, detektor pokreta je mogao
sasvim lako da se aktivira slučajno. Prođe jelen. Medved. Katkad čak veverice ili rakuni. Ali
Vajld je imao sistem, gde jedan alarm pokreće sledeći pre nego što se izdaju ikakva
upozorenja, pokazujući da pokreti moraju biti donekle proračunati i otud najverovatnije
ljudski. Imajući u vidu kola parkirana na njegovom putu - prvi alarm - i naknadne aktivacije,
znao je da to nije lažna uzbuna. Da to nije jedan čovek niti čak dvojica ili trojica. Pre ih je pet
ili više.
Traže ga.
Bilo je osam ujutru. Šuma je bila hladnjikava, u vazduhu je još bila ona jutarnja svežina.
Vajld se kretao tiho kao panter. Nije zaista imao plan. To je ponajviše bilo izviđanje. Drži se
na odstojanju. Upoznaj protivnika. Proveri gde su i koliko ih je.
Pokušaj da shvatiš šta kog đavola hoće od tebe.
Usporio je kada je stigao do stenovitog izdana sa aktiviranim detektorom pokreta.
Proverio je uređaj, tek da se uveri da ne postoji kakav kvar koji može da objasni zašto ih se
onoliko aktiviralo. Detektor je bio ispravan. On sada ubrza korak.
I ugleda ih pred sobom.
Dva muškarca koji rade kao tandem. Pametno. Jednog može da obori, da ga sredi pre
nego što javi ostalima. Ali s dvojicom će biti mnogo teže. Bili su u crnom od glave do pete.
Bili su na oprezu, jedan na čelu i gledajući napred, drugi na začelju. Stajali su dovoljno
daleko jedan od drugog, opet kako ne bi mogao da ih sredi jedan napadač.
Profesionalci.
Vajld priđe da pobliže pogleda. Obojica imaju slušalice u ušima. Verovatno međusobno
komuniciraju. Ti tipovi prilaze sa severa. Drugi timovi se približavaju s juga, istoka i zapada.
Pod pretpostavkom da su timovi dvočlani, to znači da ima najmanje osam protivnika.
Vajld je vičan praćenju, očigledno više od tih tipova, ali to ne znači da je nevidljiv.
Preterano samopouzdanje vodi u greške. Ti ljudi su naoružani. Pogledom stalno pomno
pretražuju predeo, i realno, ako Vajld ne bude obazriv, postoje pristojni izgledi da ga
ugledaju.
S vremena na vreme, viši je proveravao nešto na ekranu svog smartfona i neznatno im
menjao pravac. Koju god aplikaciju da su koristili, očito ih je vodila do eko-kapsule. Vajld
nije imao pojma kakva je to tehnologija, no s druge strane, ako je nekome bilo toliko stalo
da pronađe njegov dom, bilo je uređaja za praćenje koji bi ih pre ili kasnije doveli do njega.
Oduvek je to znao. Spremio se za to.
Olakšavalo mu je to što zna njihovo konačno odredište. Vajld nije morao da ih prati u
stopu. Skrenuo je prema jednom svom sefu. Imao ih je šest u šumi, sve skrivene na mestima
koja niko neće naći, i svi su se otvarali na otisak njegovog dlana umesto pomoću brave.
Dotični je bio na drvetu. On se uzvera, pronađe sef zalepljen ispod najveće grane i otvori
kutiju. Vajld izvadi pištolj. Spremao se da ga zatvori a da nije izvadio lažne isprave, ali onda
se predomislio. Šta ako bude morao da beži?
Bolje sprečiti nego lečiti.
Spustio se niz stablo i krenuo ka eko-kapsuli. Sada se kretao brže, želeći da stigne pre
nego što se kapsule domogne tim u nesigurnom pokretu koji je on pratio.
A šta onda?
To će prokljuviti kada dođe vreme. Hitao je napred, krećući se s lakoćom.
Pronašao je brdo približno dvesta metara od mesta eko-kapsule. Popeo se na drvo kako
bi bio dovoljno blizu da gleda na proplanak. Želeo je da kapsulu smesti u gušćem delu šume,
ali to je zaklanjalo sunce, što je značilo da je sakupljanje solarne energije utoliko teže. Ipak,
to će se sada isplatiti. Kad bude dospeo na vrh, moći će sa sigurnog mesta da vidi kako se ti
ljudi približavaju.
 Vajld uhvati jednu granu, izvuče se gore i pogleda dole.
Dođavola. Već su stigli.
Četvorica. Opkoljavaju kapsulu. Naoružani. Na proplanak izbiše još dvojica - oni koje je
Vajld pratio. Znači da ih je sada bilo šestorica.
Vođa se oprezno približavao kapsuli.
Vajld ga je prepoznao.
Vajld je skrolovao kroz istoriju poziva na svom telefonu i pritisnuo dugme za uzvraćanje
poziva. Gavin Čejmbers je pružao ruku prema vratima eko-kapsule, kada zasigurno oseti
vibriranje u džepu. On izvadi telefon, pogleda ga i letimice se osvrnu oko sebe. Pritisnuo je
dugme za javljanje i prineo telefon uvu.
„Vajlde?”
„Ne dirajte mi kuću.”
Gavin sada pomnije pogleda unaokolo, ali nije bilo izgleda da će spaziti Vajlda gore na
drvetu. „Jesi li u ovome?”
„Ne.”
„Treba mi da ga otvoriš.”
„Zašto?”
„Nešto se dogodilo. Nešto krupno.”
„Da, to sam shvatio.”
„Kako?”
„Da li se šalite? Imate najmanje četiri naoružana tima koji opkoljavaju moju kuću u
šumi. Ne moraš da budeš obučeni detektiv da bi provalio da se dogodilo ’nešto krupno’. I,
šta je?”
„Mejnardovi.”
„Šta s njima?”
„Treba mi da pogledam unutrašnjost tvoje kuće. Onda moram da te odvedem kod njih.
Jesi li u blizini ili me gledaš na nekakvoj kameri koja mi je promakla?” On ponovo pogleda
gore, zaklanjajući oči. „U svakom slučaju, neću te naći, zar ne?”
„Ne.”
„Nezakonito sam na tvom zemljištu.”
„A ipak ste tu.”
„Morao sam, Vajlde. Morao sam da te isteram na čistinu ovako ili onako.”
„I šta sad?”
„Mogao bih sekirom da ti provalim kuću i da vidim šta je unutra.”
„To nije vaš stil”, reče Vajld.
„Nije. Znaš šta. Oteraću svoje ljude.”
„Zvuči kao dobar početak.”
„Ali onda će mi trebati da te vidim.”
Vajld nije odgovorio. Gavin Čejmbers glasno izdade neka naređenja. Njegovi se
povinovaše bez prigovora. Kada su otišli, Gavin Čejmbers vrati telefon na uvo. „Sada izađi.
Moramo da porazgovaramo.”
„Zašto? Šta je bilo?”
„Nestalo je još jedno dete.”
 Dvadeset treće poglavlje

K
ad se probudila, Hester je još osećala leptiriće u stomaku.
Leptirići su zalepršali prethodne noći u jedanaest sati kad ju je Oren otpratio do
njenih vrata - koliki je džentlmen, nije hteo da je tek tako ostavi na ivičnjaku niti čak u
onom liftu - i poljubio je. Ilije ona poljubila njega? Nije važno. Bio je to poljubac. Pravi
poljubac. Zagrlio ju je rukom oko struka. Dobro, da, to je bilo lepo. Ali drugom rukom -
svojom ručerdom - drugom velikom, predivnom rukom, uhvatio ju je za potiljak i nakrivio
joj lice uvis i, jednom rečju...
Da padneš u nesvest.
Hester se istopila. Na licu mesta. Hester Krimstin, advokatica, znala je da je odveć
matora da se topi ili pada u nesvest ili da u stomaku oseća iste one leptiriće koja je osećala
kada je imala trinaest godina i kada je Majkl Džendler, najzgodniji dečak u njenom razredu,
krišom izašao s njom sa bar micve Džeka Kolkera, pa su se ljubakali u sobičku iza rabinove
kancelarije. Orenov poljubac je bio svašta odjednom. Prostrujao je kroz nju, naravno, u
trenutku je opivši i ošamutivši tako da se potpuno izgubila, mada je drugi njen deo bio
izvan tela, razrogačenih očiju, zapanjeno posmatrajući i razmišljajući: Blagi bože, upropasti
me poljubac!
Koliko je poljubac trajao? Pet sekundi? Deset? Trideset? Pun minut? Nije pun minut.
Ona ne zna. Jesu li i njoj lutale ruke? Prisećala se poljupca - Poljupca, zaslužuje da počinje
velikim slovom - stotinu puta, ali ipak nije mogla da bude sigurna. Sećala se svojih ruku na
njegovim snažnim, zaobljenim ramenima, kako se osećala dobro i sigurno i koliko joj se
sviđaju ta ramena - i šta je uopšte s njom, dođavola?
Sećala se kako je poljubac počeo ovlaš, kako je Oren krenuo da se blago odmiče, kako su
se opet spojili, kako je Poljubac bivao sve žudniji, strastveniji, kako se završio onako nežno.
I dalje joj je držao ruku na potiljku. Pogledao ju je u oči.
„Laku noć, Hester.”
„Laku noć, Orene.”
„Smem li da te opet zovem da izađemo?”
Suzdržala se od nekoliko osornih odgovora i odlučila se za: „Da. Baš bih volela.”
Oren je sačekao dok nije ušla u stan. Hester mu se osmehnula dok je zatvarala vrata.
Zatim, kad je ostala sama, radosno je zaigrala. Nije mogla da se obuzda. Osećala se i
neozbiljno i budalasto. Smeteno se spremila za spavanje. Bila je sigurna da joj san neće doći,
ali došao je, brzo, pošto je nakon navale adrenalina ostala umorna i iscrpljena. U stvari,
spavala je predivno.
Sada, tog jutra, ostali su joj leptirići. Samo to. Leptirići. Prethodna noć je sada izgledala
nadrealno, kao san, i nije bila sigurna da li je to osećanje nešto za čim čezne ili nešto čega se
plaši. Treba li joj to u životu? Već je zadovoljna, kako uličnom životu tako i u karijeri. Zašto
bi to stavljala na kocku? Nije posredi samo to da je prestara za takva nezrela osećanja. Već
je navikla na svoju kolotečinu. Dopada joj se da bude u svojoj kolotečini. Želi li zaista da
nešto nalik tome okrene sve naopačke? Želi li da se izloži opasnosti od toga da bude
povređena ili osramoćena ili bilo šta od milion stvari koje mogu i verovatno hoće poći
naopako?
Život je lep, zar ne?
Ona posegnu za telefonom i vide poruku od Orena:

Prerano za poruku? Ne bih da izgledam očajno.

Da padneš u nesvest. Opet da padneš u nesvest.
Ona mu odgovori: Ne daš mi mira.
Videla je kako one tri tačke ukazuju na to da joj on piše odgovor. Zatim su tri tačke
nestale. Čekala je. Odgovora nije bilo. Načas je osetila kako je spopada panika.

Šalila sam se! Ne, nije prerano!

Nije bilo odgovora.

Orene?
Upravo na to je mislila - kome treba da se oseća ovako? Kome treba da mu srce bude u
petama i da se boji da je možda nešto pogrešio ili da je to za njega možda samo igra i ej, bio
je to samo jedan sudar i jedan poljubac (Poljubac), zato se smiri već jednom.
Zazvonio joj je telefon. Nadala se da je Oren, ali na ekranu se video drugi broj koji je
prepoznala. Pritisnula je dugme za javljanje i prinela telefon uhu.
„Vajlde?”
„Treba mi tvoja pomoć.”

_________

Vajld izađe u vidno polje kod eko-kapsule. U vazduhu je držao telefon.

Gavin Čejmbers mu se namršti. „Šta to radiš?”
„Uživo sam u video-pozivu”, reče Vajld.
„Koga si kontaktirao?”
„Sa kim”, rekao je ženski glas koji je dopirao iz telefona. „Sa kim si kontaktirao.
Instrumental, šećeru.”
Vajld je i dalje išao prema Gavinu. Gavin zaškilji u ekran.
„Zdravo, Gavine. Ja sam Hester Krimstin. Sreli smo se jednom na večeri kod Henrija
Kisindžera.”
Gavin Čejmbers letimice pogleda Vajlda kao da hoće da kaže: Stvarno?
„Ne pravite tu facu, bubala”11, reče Hester. „Snimam sve ovo. Da li vam je jasno?”
Gavin zažmuri i ispusti dugačak uzdah. „Stvarno?”
„Ne, šatro. Hoću da znate, bude li se Vajldu išta dogodilo...”
„Ništa mu se neće dogoditi.”
„Super, lepi, onda nećemo imati problem.”
„To nije neophodno.”
 „Ma sigurna sam da nije, ali kada se sa deset naoružanih ljudi prikradete domu mog
klijenta - domu za koji ste zatim zapretili da ćete ga uništiti - recite da sam paranoična, ali
kao njegov advokat - i tek da razjasnimo da ne bude zabune, ja sam tvoj advokat, je l’ tako,
Vajlde?”
„Tako je”, reče Vajld.
„Dakle, kao njegov advokat, hoću da ovo bude zabeleženo. Vi, pukovniče Čejmberse,
prišli ste domu mog klijenta s naoružanim ljudima...”
„Ovo je javno zemljište.”
„Pukovniče Čejmberse, želite li stvarno da trošite vreme tako što ćete se sa mnom
raspravljati o tananostima pravnog žargona?”
Gavin uzdahnu. „Ne, ne želim.”
„Zato što ja to mogu. Meni se ne žuri. Žuri li se tebi, Vajlde?”
„Ja imam ceo dan”, reče Vajld.
„Dobro, izvinjavam se”, reče Gavin, „bez pravnog žargona, idemo dalje.”
„Gde sam ono stala?”, nastavi Hester. „Tako je, prišli ste domu mog klijenta s
naoružanim ljudima. Pretili ste da ćete provaliti u rečenu kuću i čak je uništiti. Ne prevrćite
očima. Da se ja pitam, dala bih da vas uhapse, ali uprkos mom skupom savetu, moj klijent je
i dalje voljan da razgovara s vama. Izgleda da prema vama gaji poverenje koje bih ja
smatrala neumesnim. Ispoštovaću njegove želje, ali ću istovremeno nedvosmisleno
predočiti naš stav: bude li Vajldu učinjeno bilo šta nažao...”
„Neće mu biti učinjeno ništa nažao.”
„Ćutite, vi slušajte. Bude li povređen ili zadržan protiv svoje volje, budem li ga zvala i ne
budem mogla da ga dobijem ili vi učinite bilo šta drugo od onoga što on zahteva, postaću
trajni deo vašeg života, pukovniče Čejmberse. Kao crvenilo kože. Ili šuljevi. Samo još gore.
Je l’ jasno?”
„Kao dan.”
„Vajlde?”
„Hvala, Hester. Mogu li da prekinem vezu?”
„To je na tebi”, reče ona.
„Da, hvala.”
Pritisnuo je dugme i ubacio telefon u džep.
Gavin Čejmbers se namršti. „Zvao si mamicu?”
„Čoveče, sad ste mi povredili osećanja.”
„Ono što sam hteo da ti kažem trebalo je da bude u potpunom poverenju.”
„Onda me sledeći put pozovite telefonom umesto da šaljete naoružane ljude.”
Gavin pokaza prema kapsuli. „Malo sam se iznenadio što smo tako lako pronašli tvoju
kuću. Računao sam da si postavio mamce. Jesi li ikada čitao o Vojsci duhova u Drugom
svetskom ratu?”
Vajld je čitao. „Dvadeset treća specijalna jedinica.”
„Opa”, reče Čejmbers. „Recimo da sam pod utiskom.”
Dvadeset treća, poznata i kao Vojska duhova, bila je elitna jedinica vojnika sastavljena
od umetnika i majstora za specijalne efekte koji su izvodili „taktičke obmane”. Koristili su
stvari kao što su tenkovi na naduvavanje i gumeni avioni i čak pravili zvučni zapis rata, sve
kako bi stvorili savremenu verziju Trojanskog konja.
„Kako ste je pronašli?”, upita Vajld.
 „Pomoću drona sa senzorom”, reče Gavin Čejmbers. Pokazao je prema eko-kapsuli.
„Molim te, otvori vrata.”
„Unutra nema nikoga.”
„I dokazaćeš to kada ih budeš otvorio.”
„Ne verujete mi?”
Odisao je iscrpljenošću. „Možemo li samo da proverimo pa da idemo dalje, molim te?”
„Koga tražite?”
„Nikoga.”
„Maločas rekoste...”
„To je bilo pre nego što si odlučio da se izbrbljaš nekome ko ima emisiju na televiziji.”
„Ona mi je advokat. Ako joj budem rekao da nikome ne govori, neće govoriti.”
„Nije moguće da si toliko naivan.” Gavin Čejmbers pogleda u stranu i zavrte glavom.
Vagao je odluku, ali bio je to svršen čin. To je moglo da se odvije samo na jedan način. „Reč
je o Krašu Mejnardu.”
„Šta mu se desilo?”
„Nestao je.”
„Pobegao od kuće ili...”
Gavin izvadi pištolj. „Samo otvori prokleta vrata, Vajlde.”
„Jeste li ozbiljni?”
„Izgledam li ti kao da sam raspoložen da dalje teram ovo?” Nije izgledao tako. Izgledao
je kao izlizani odevni predmet koji se krza na ivicama. „Rekao sam ti da je Kraš nestao.
Dozvoli mi da isključim tvoju straćaru, pa da možemo da ga nađemo.”
Vajld se nije bojao pištolja, niti je bio u iskušenju da potegne sopstveni, ali nije video ni
zašto bi dodatno izazivao čoveka. Jasno mu je šta se tu zbiva: Kraš Mejnard je nestao, a
Vajld je mogući osumnjičeni kao i bilo ko drugi.
Vrata eko-kapsule su se otvarala istom vrstom daljinskog upravljača kakvim se
otključavaju vrata kola. Vajld gurnu ruku u džep, izvuče daljinski i palcem pritisnu dugme.
Kada se vrata otvoriše, Gavin gurnu pištolj nazad u futrolu. Promolio je glavu unutra,
pogledao unaokolo, izvukao glavu.
„Izvini zbog pištolja.”
Vajld ne reče ništa.
„Hajdemo.”
„Kuda?”
„Mejnardovi hoće da te vide. Zapravo, neizostavno zahtevaju.”
„Hoćete li opet potegnuti pištolj budem li odbio?”
„Stvarno ćeš mi dosađivati time?” Gavin pođe stazom. „Već sam se izvinio.”
Tokom kratke vožnje do vile Mejnard ni jedan ni drugi nisu govorili. Na jutarnjem suncu
vila je blistala na travnatom proplanku tako jednoobrazno zelenom da je mogao biti
prelakiran tom bojom. Mukotrpno pokošeni travnjak ličio je na maltene savršen kvadrat, s
kućom na samoj sredini, tako da ju je, po Vajldovoj proceni, sa svake strane delilo oko trista
metara od šume. Zdesna je bio olimpijski bazen, sleva teniski teren, a pozadi se prostirao
standardni fudbalski teren sa sveže iscrtanim oznakama.
Terensko vozilo se zaustavi ispred čuvarske kuće. Gavin izađe iz vozila. Vajld izađe za
njim.
„Pre nego što odemo dalje, treba mi da potpišeš ovo.”
 Gavin dade Vajldu list papira na podlozi za pisanje s pričvršćenom olovkom.
„To je standardni UPP - to jest ugovor o poverljivosti podataka.”
„Aha”, reče Vajld, vraćajući mu ga, „znam šta je UPP.”
„Ako ne budeš potpisao, ne mogu da ti kažem ništa više o onome što se događa.”
„Onda ćao.”
„Bože, koji si smarač. Dobro, nema veze za UPP. Hajdemo.”
Gavin zakorači prema šumi u zadnjem levom uglu imanja. „Jeste li stvarno mislili da
sam, šta, oteo dečaka?”, upita Vajld.
„Ne.”
„Ili ga sakrio u svojoj kapsuli.”
„Ne baš, ali postojala je ta mogućnost.”
Gavin je i dalje hodao. Zastao je na bočnom dvorištu na pola puta između kuće i šume.
„Ovde smo ga izgubili.”
„Da li biste pojasnili?”
„Kraš jutros nije bio u svojoj sobi. Proverili smo snimke kamera za nadzor. Kao što
možda pretpostavljaš, ovde je prilično obimno obezbeđenje. Kamere za nadzor pokrivaju
spoljašnjost od kuće dovde gde stojimo.” On izvadi mobilni telefon, prevuče prst preko
njega i pokaza ga Vajldu. „Ovde se vidi Kraš kako prolazi pored mesta gde se trenutno
nalazimo, i verovatno ide u onom pravcu.”
Uperio je prst u šumu iza sebe i pritisnuo dugme za puštanje. Kamera je na sebi sigurno
imala noćni filter. Na ekranu, Vajld je gledao kako Kraš ide od kuće, preko mesta na kome
oni sada stoje, naoko na putu ka šumi. Na vremenskom žigu u donjem levom uglu snimka
pisalo je 2.14.
„Da li se još neko pojavljuje na snimku kamere za nadzor pre ili posle njega?”, upita
Vajld.
„Ne.”
„Znači, mislite da je Kraš pobegao od kuće.”
„Verovatno. Sigurni smo samo u to da je otišao prema onom tamo drveću.” On se okrenu
prema Vajldu. „Ali neko ko odlično poznaje šumu mogao je da leži i da ga čeka.”
„Aha”, reče Vajld. „Dakle tu ja ulazim u priču.”
„U izvesnoj meri.”
„Ali zapravo ne mislite da sam imao ikakve veze s tim.”
„Kao što rekoh - proveravao sam sve redom.”
„Znači da sam ovde zato što sam juče slučajno ispitivao Kraša.”
„Opaka slučajnost, zar ne misliš?”
„A nestala je i Naomi Pajn”, reče Vajld.
„Opaka slučajnost, zar ne misliš?”
„Dakle postoji veza?”
„Nestane dvoje dece iz istog odeljenja u srednjoj školi”, reče Gavin. „Ako ne postoji
veza...”
„... to je opaka slučajnost, zar ne mislite?”, dovrši Vajld umesto njega. „Šta još imate?”
„Komunicirali su.”
„Naomi i Kraš.”
„Da.”
„Skorije?”
 „Ne znam. Mali izmiče našem nadzoru - Vatsap, Signal, koje god već aplikacije da koriste.
Sve su šifrovane. Nije mi posao da špijuniram porodicu, već da ih štitim.”
„Zašto?”
„Šta zašto?”
„Zašto ih štitite, Gavine? Mislim konkretno vi. Vi ste čitali o meni, ja sam čitao o vama. Vi
više ne radite na terenu, a Daš Mejnard je običan televizijski producent. Tako da niste ovde
samo da biste štitili njega i njegovu porodicu. Ovde ste zbog Rastija Egersa.”
Gavin se osmehnu. „Kakav zaključak. Smem li da zapljeskam?”
„Samo ako mislite da je primereno.”
„Ne mislim. Nije važno zašto sam ovde. Nestalo je dvoje klinaca. Ti želiš da nađeš
jednog, ja želim da nađem drugog.”
„Da združimo sredstva?”
„Imamo isti cilj.”
„Pretpostavljam da ste me ovamo doveli iz nekog razloga.”
„U stvari, Mejnardovi su to izričito zahtevali. Računao sam da čujem tvoje mišljenje kad
si već ovde.”
Vajld pogleda ka šumi i ugleda stazu. „Mislite da je Kraš onamo krenuo?”
„Sudeći po uglu hodanja na snimku, da. Ali ne samo to, tamo je i mesto na kom je
nedavno sreo Naomi Pajn u neovlašćenom ulasku na imanje.”
Kraš nije „sreo” Naomi - podvalio joj je, zastrašivao ju je i maltretirao je. Ili je, u
najmanju ruku, Metju to tako opisao. Ali sada nije trenutak da se ulazi u jezičke tananosti.
Vajld pođe ka stazi u šumi da pobliže pogleda.
„Pretpostavljam da kamere za nadzor ne pokrivaju prostor na kom se trenutno
nalazimo”, reče Vajld.
„Tako je. Zanimaju nas samo ljudi u blizini imanja. Ne zanimaju nas ljudi, pogotovo
članovi porodice, koji svojevoljno odluče da odu.”
„Znači”, reče Vajld, „vaša radna teorija je da se Kraš našao ovde sa Naomi i da se negde
zajedno kriju?”
„Čini se da je to najverovatnija mogućnost.”
„A ipak ste se uspaničili.”
„Nismo se uspaničili.”
„Doveli ste naoružane ljude da mi opkole kuću.”
„Prestani da dramiš. Ovo nije obično vreme, Vajlde. Porodica je pod ogromnim stresom i
pritiskom. Dobijaju pretnje - nasilne i strašne pretnje. Možda si video nešto o tome na
vestima.”
On klimnu glavom. „Mejnardovi imaju snimke koji bi mogli da unište Rastija Egersa.”
„To nije tačno, ali ljudi veruju u svaku sumanutu teoriju zavere koju vide na internetu.”
Uđoše u šumu onom stazom. Vajld proveri ima li na zemlji otisaka nogu. Bilo ih je
poprilično, mahom svežih. „Vi i vaši ljudi ste prošli ovuda jutros?”
„Naravno.”
Vajld se namršti, ali u izvesnom smislu to nije bilo važno. Kraš Mejnard je svojevoljno
došao ovamo. Na snimku nema nikoga drugog. Da li ga je čekala Naomi ili neko drugi?
Teško je razlučiti pomoću fizičkih dokaza. Levo se nalazila ona mala čistina sa stenom gde
su se Metju i Naomi sreli. Vajld pođe ka njoj. Čučnuo je, ispipao ispod i oko nje, i pronašao
nekoliko pikavaca, i duvana i kanabisa.
 „Ako ovo mesto ne pokrivaju kamere za nadzor, otkud ste znali za Krašov ’susret’ sa
Naomi?”
„Jedan moj čovek je krstario imanjem. Čuo je kako se gomila dece smeje.”
„I nije se umešao.”
„On je obezbeđenje, nije dadilja.”
Vazduh zapara Vajldu poznat zvuk. On pogleda uvis, kroz grane što posežu ka
tamnoplavom nebu. Seckavi zvuk zujavih rotora pojačavao se. Vajld nije patio od
posttraumatskog stresnog poremećaja - barem, ne od nekog koji se može klinički utvrditi,
ali nije bilo tipa koji je tamo služio a koji se ne bi zgrčio na taj zvuk.
On iskorači nazad na čistinu dok je helikopter lebdeo iznad bočnog dvorišta. Dok se on
spuštao ka tlu, Vajld kradomice poglednu Gavina Čejmbersa, u nadi da će protumačiti
situaciju, ali ako je ovaj i znao za taj dolazak, njegov izraz nije to odavao. Čak i sa te daljine,
Vajld je osećao vetar od rotora helikoptera dvomotorca bel 427, možda najčešće korišćenog
za kratke letove od, recimo, Njujorka dovde, dok je letelica sletala. Motor se ugasio. Ma ko
da je bio unutra, čekao je da rotori sasvim prestanu da se okreću. Onda je pilot izašao i
otvorio vrata.
Iz helikoptera izađe Hester Krimstin. Ugledala je Vajlda i Gavina, nasmešila se i širom
raširila ruke.
„Šta mislite, momci, znam li kako se izlazi na pozornicu?”
 Dvadeset četvrto poglavlje

P
et minuta kasnije svi su bili udobno smešteni u nerazumno raskošnoj biblioteci u kuli
Mejnardovih. Hester je sedela naspram Daša i Dilije. Gavin Čejmbers je stajao iza
Mejnardovih. Pored Hester stajala je prazna kožna fotelja boje burgunca, navodno za
Vajlda, ali i on je odlučio da stoji.
„Jeste li za neko piće?”, upita Daš Mejnard.
Hester pogleda Vajlda, podigavši obrvu na reč „piće”, kao da je razumljivo razdražuje
upotreba te reči u neobaveznom razgovoru.
„Ne bismo”, reče Hester.
„Hvala vam što ste pristali da nam se pridružite u tako kratkom vremenskom roku”,
nastavi Daš.
„Poslali ste helikopter i ponudili da mi udvostručite honorar”, reče Hester. „Kako žena
da odbije?”
Dilija Mejnard je tek trebalo da progovori. Njeno bledo lice neznatno je podrhtavalo. Oči
su joj bile izbečene, pogled neizoštren. Nekoliko dugih trenutaka niko nije govorio.
„Ej, slušajte, ja mogu da čekam čitavog dana - udvostručili ste moj uobičajeni neviđeno
skup no vredan honorar! Mama ima da kupi sebi nove Armirane cipele, znate šta govorim?”
Daš baci pogled na Diliju. Vajld baci pogled kroz prozor iza njih. Vidik je bio
veličanstven. Vila je bila toliko visoko da su se iznad drveća videli neboderi na Menhetnu.
„Šalim se”, reče Hester.
„Molim?”
„Jeste, ponudili ste da mi udvostručite honorar. Ali ja ne radim tako. Naplatiću vam istu
cenu po satu kao i svakom drugom klijentu - ni više ni manje. I ne volim da gubim vreme,
čak ni kad mi plaćaju za isto. Novac mi nije preko potreban. Već sam bogata. Ne tako kao vi,
gospodine Mejnarde...”
„Zovite me Daš.”
„Dobro, Daše, važi. Pošto se čini da se malčice ustručavate, dozvolite mi da postavim
nekoliko osnovnih pravila kako bismo mogli ga počnemo, u redu?”
„Da”, reče on, nakašljavši se, „to bi moglo da pomogne.”
„Prvo: preko telefona ste rekli kako želite da unajmite moje usluge.”
„Da.”
„To znači da sam sada vaš advokat. Krasno, mazel tov.”12 Ona pogleda preko Dašovog
ramena, Gavina Čejmbersa. „Molim vas da izađete. Ovo je privatni sastanak između mog
klijenta i mene.”
„O, ne”, reče Daš. „U redu je da Gavin...”
„Meni nije u redu”, upade mu Hester u reč. „Sad sam zvanično vaš advokat. Ono što mi
otkrijete ostaje zaključano u poverljivosti između advokata i klijenta. Ukratko, niko ne
može da me primora da otkrijem ono što se spremate da kažete. Gospodin Čejmbers ovde
prisutan nema to isto zakonsko pravo. Njega mogu, dopadalo mu se to ili ne, primorati da
otkrije sadržaj ovog razgovora. Zato želim da izađe.” Hester letimice pogleda desno. „To
važi i za tebe, Vajlde. Briši.”
 Daš reče: „Ali mi verujemo Gavinu...”
„Daše? Rekli ste mi da vas oslovljavam sa Daše, zar ne? Daše, ovo je prilično
jednostavno. Kao što sam vam rekla, postavljam osnovna pravila. Pravilo prvo: ako želite da
me unajmite, moraćete da me slušate. Ako nećete da me slušate, e pa, moj vozač je na putu
ovamo - u povratku ću preskočiti onaj helikopter sa onim farkakte13 zvukom, hvala lepo - i
trebalo bi uskoro da stigne. Vratiću se u grad i naplatiti vam za posetu, pa ćemo svako na
svoju stranu. Ovo nije demokratija. Ja sam vam Voljeni Doživotni Vođa. Razumemo pravilo
prvo?”
Daš je izgledao kao da će se možda raspravljati, ali Dilija mu stavi ruku na nogu.
„Razumemo”, reče Dilija.
„Odlično.”
Gavin reče: „Ne sviđa mi se ovo.”
„U drugom životu”, reče Hester, „biće mi stalo do toga, stvarno. Liću suze. Ali zasad, ćuti
i furaj.”
Daš klimnu Gavinu glavom. Gavin baci ruke uvis i krenu ka vratima. Vajld pođe za njim.
„Čekajte”, reče Dilija.
Obojica zastadoše.
Dilija pogleda Hester. „Dobili smo pun izveštaj o Vajldovoj prošlosti.”
„Ma nije valjda.”
„On je i dalje ovlašćeni detektiv u agenciji za obezbeđenje KRIV”, reče Dilija. „Nekada ste
ga uzimali da radi za vas, je l’ tako?”
„I šta ako jesam?”
„Uzmite ga opet”, reče Dilija. „Za našu situaciju. Onda će sve što bude čuo potpadati pod
istu poverljivost između advokata i klijenta, zar ne?”
„Ej, bistro razmišljanje.” Hester se okrenu i pogleda Vajlda. „Hoćeš da radiš za mene?”
„Važi”, reče Vajld.
„Onda sedi. Nemoj da stojiš nada mnom i da vrebaš, vrti mi se u glavi od toga.”
Posle nekoliko trenutaka Gavin Čejmbers je napustio prostoriju. Njih četvoro su sedeli u
kožnim foteljama, Daš i Dilija s jedne strane stočića od tikovine, Hester i Vajld s druge.
„Ne razumem”, reče Daš. „Ako ste mogli da unajmite Vajlda kao svog istražitelja, zašto
ne možete da unajmite Gavina?”
„Zato”, reče Hester.
„Zašto zato?”
„Zato što ja tako kažem. Pretpostavljam da ste me ovamo dovezli helikopterom zato što
imate neodložnu situaciju. Hoćemo li prionuti na to?”
Vajld diže ruku. „Ne još.”
Hester se okrenu prema njemu. „Šta je bilo?”
„Pukovnik Čejmbers je pokušavao da nadzire komunikacije vašeg sina.”
„Naravno da jeste”, reče Daš. „To mu je u opisu posla.”
Ali Hester je već bila stavila obe ruke na naslone fotelje i sada, zagunđavši, ustade.
„Idemo napolje.”
„Zbog čega?”, upita Daš.
„Koliko mi znamo, vaš novi šef obezbeđenja je postavio uređaje za prisluškivanje u ovu
sobu.”
To načas zaprepasti i Daša i Diliju.
 „Ne razumete”, reče Daš. „Mi bezuslovno verujemo Gavanu.”
„Vi ne razumete”, odvrati Hester. „Ja mu ne verujem. A nisam sigurna ni za vašu
suprugu.” Ona pođe prema vratima. „Hajde, idemo malo na svež vazduh. Lepo je napolju,
svima će nam prijati.”
Daš ponovo pogleda Diliju. Ona klimnu glavom i uze ga za ruku. Krenuli su niz zavojite
stepenice, prošli pored zbunjenog Gavina Čejmbersa i izašli iz zdanja. Njihove bliznakinje
su vežbale s trenerom na fudbalskom terenu.
„Devojke ne znaju šta se zbiva”, reče Daš. „Voleli bismo da tako i ostane.”
Išli su ka sredini dvorišta, maltene istom putanjom koju je imao njihov sin na snimku
kamera za nadzor od prethodne noći. Dan je bio predivan, gotovo podrugljivo. Vajld vide da
je Hester primetila vidik na Menhetn, njen sadašnji dom, i da gleda nebodere kao da su joj
stari prijatelji.
Kad su se dovoljno udaljili od kuće, Hester upita: „Dakle, zašto sam ovde?”
Daš poče bez okolišanja. „Jutros, kada smo se probudili, našeg sina Kraša nije bilo. Rani
znaci su ukazivali na to da je kasno u noć otišao kod nekog druga ili da je, u najgorem
slučaju, pobegao od kuće. Ovde prisutni gospodin Vajld zna situaciju.”
Hester reče: „Dobro.”
Dilija podiže ruku iznad očiju da zakloni sunce. Pogledala je Vajlda. „Zašto si juče u školi
pritegao našeg sina?”
„Stani.” Bila je to Hester. „Ne odgovaraj na to. Hajde najpre da me uputite u najnovija
događanja pre nego što krenemo bilo kojim od tih puteva, važi?”
„Put je jednostavan”, reče Dilija. „Usled naših trenutnih okolnosti...”
„Kakvih okolnosti?”
„Sinoć je Sol Straus gostovao u vašoj emisiji”, reče Dilija.
„Da, pa?”
„Iznosio je optužbe koje nas se tiču.”
„Pretpostavljam da govorite o tome kako navodno posedujete inkriminišuće snimke?”
Dilija klimnu glavom. „Navodno o Rastiju Egersu, da.”
„Mislila sam da Sol sere”, reče Hester. „Snimci postoje?”
„Ne”, reče Dilija, „ne postoje.”
Bez oklevanja, primetio je Vajld. Naravno, to ne znači da govori istinu. Ali nije bilo
nikakve stanke, nikakvog pogrešnog govora tela - samo izričito poricanje.
„Nastavite”, reče Hester.
„Kad smo otkrili da je Kraš nestao”, reče Daš, „pukovnik Čejmbers i njegov tim smesta
su krenuli u potragu. Svi rani znaci ukazivali su na to da nam je sin sam od sebe pobegao od
kuće. Postoji snimak kamere za nadzor na kome on sam napušta vilu, naizgled svojevoljno.”
Daš prostreli Vajlda pogledom. „Ipak - i mislim da je to prirodna reakcija - pukovnik
Čejmbers se uverio da nije umešan čovek koji je juče zadržao našeg sina u školi protiv
njegove volje. Vi to, naravno, znate, gospođo Krimstin - videli ste na Fejstajmu. Nas zanima
zašto je ovde prisutni gospodin Vajld osećao potrebu da se suoči s našim sinom u njegovoj
sopstvenoj školi. Mislim da je naša briga razumljiva.”
Hester klimnu glavom. „Znači, zato ste naložili Čejmbersu da dovede Vajlda ovamo.”
„Da.”
„I računali ste da ćete ga naterati da govori tako što ćete unajmiti mene.”
Sada progovori Dilija. „Ne. Unajmili smo vas zato što su se okolnosti promenile.”
 „Kako to mislite?”
„Više ne mislimo da je Kraš samostalno pobegao od kuće.”
„Zašto?”
„Zato što smo”, reče Dilija, „upravo primili poruku sa zahtevom za otkup.”

_________

Poruka sa zahtevom za otkup stigla je preko anonimnog mejla.

Daš dade svoj telefon Hester, koja se nadvi nad njega kako bi telom zaklonila bleštanje
sunca na ekranu. Vajld pročita preko njenog ramena:

Oteli smo vam sina. Ako ne budete postupili tačno onako kako vam
kažemo, on će biti pogubljen. Ne želimo to, ali verujemo u slobodu, a
sloboda uvek ima cenu. Budete li pozvali FBI ili policiju, saznaćemo za to
i smesta ćemo pogubiti Kraša. Ako mislite da možete pozvati nadležne
organe bez našeg znanja, varate se. Uspeli smo da vam otmemo sina
uprkos svem vašem skupom obezbeđenju. Znaćemo, a vaš sin će veoma
patiti.
Naš zahtev je prost. Verujemo da će vas istina osloboditi. Iz tog razloga,
želimo da nam predate snimke s Rastijem Egersom. Sve, posebno one
najstarije. Što se toga tiče, neće biti pregovora. Ulozi su previsoki.
Molimo vas da doslovno ispratite ova uputstva.
Na dnu ovog mejla nalazi se link za anonimni dropboks koji radi preko
onoga što je opšte poznato kao tamni internet preko nekoliko virtuelnih
privatnih mreža. Link još nije aktivan.
Tačno u 4 po podne kliknite na link i pošaljite sve snimke koje imate o
Rastiju Egersu u skladu sa uputstvima.
Videćete poseban folder izdvojen za najštetniji snimak. Znamo da snimak
postoji, zato vas molimo da se ne pravite da je drugačije. Link će ponovo
biti neupotrebljiv tačno u 5 po podne.
Ne budemo li dobili to što tražimo, vaš sin će se suočiti s posledicama.
To je bilo sve. Na dnu se zaista nalazila hiperveza s mnoštvom zbrkanih brojeva, slova i
raznoraznih znakova.
Hester pročita poruku još nekoliko puta. Vajld ju je gledao i čekao. Naposletku Hester
vrati telefon Dašu. I njemu i njoj tresle su se ruke.
„Hoćete moj savet?”, upita Hester.
„Naravno.”
„Zovite FBI.”
„Ne”, reče Dilija.
 „Pročitali ste poruku”, dodade Daš. „Bez nadležnih organa.”
„To mi je jasno, ali po mom mišljenju, najbolje izglede ćete imati ako pozovete
profesionalce. Ovaj mejl smo videli samo nas četvoro, je l’ tako?”
Oboje klimnuše glavom.
„Znači, Vajld sada odlazi. Poznajemo ljude u FBI-ju. Dobre ljude koji neće ovo rastrubiti.
Vajld kaže nekome od tih ljudi kako stoje stvari...”
„Ne”, reče Daš. „Ne dolazi u obzir.”
„Dilija?”, reče Hester.
„Slažem se sa suprugom. Zasad ćemo se oslanjati samo na sebe.”
Neće se predomisliti, barem ne još, te Vajld promeni pristup. „Sudeći po vremenskom
pečatu, mejl je poslat pre nešto više od sat vremena. Kada ste ga prvi put videli?”
Daš složi facu. „Kakve to veze ima sa bilo čim?”
Dilija odgovori. „Manje-više odmah.”
„Tada ste me pozvali?”, upita Hester.
„Da.”
Hester uvide na šta Vajld cilja. „I smemo li izneti jedno zapažanje?”, upita.
„Naravno.”
„Niste to pomenuli svom šefu obezbeđenja.”
Daš ispusti uzdah. „Ja sam želeo.”
„Da, ali vaša supruga nije.” Hester se okrenu prema Diliji. „Zato što vidite ono što ja
vidim.”
„A šta to vas dve dame vidite što ja ne vidim?”, upita Daš s primesom razdraženosti.
„Gavin Čejmbers radi za Rastija Egersa. Veran je njemu, a ne vama. Nisam ga isterala iz
sobe samo zato što se zakonski može prinuditi da govori. Htela sam da izađe zato što mu vi
niste prvi prioritet. Prioritet mu je da štiti Rastija Egersa. Razumete li?”
„Razumem”, reče Daš, „ali čak i ako se slažem s tim, naši interesi ovde su isti.”
Hester nakrivi glavu. „Jeste li sigurni za to? Hoću reći, uzmimo hipotetički da se bira
između toga hoće li vam sin umreti ili će svi snimci biti objavljeni u javnosti. Šta mislite koju
će stranu zauzeti Rasti Egers?”
Tišina.
„A želim da razmotrite još nešto”, nastavi Hester. „Ako je ovo stvarno otmica, na koga
biste najpre posumnjali?”
„Na radikale”, reče Daš.
„Pa dobro, to je prilično neodređeno, ali recimo da je tako. Recimo da su ga oteli
radikali. Znači, ti radikali su smislili kako da navedu vašeg sina da ode sam u šumu, a onda
su ga, šta, ščepali na vašem sopstvenom imanju i odvukli ga pod, ne znam, pretnjom
pištoljem ili šta već?” Hester se protrlja po bradi. „Izgleda li to verovatno?”
„Pa šta hoćete da kažete?”, upita Dilija.
„Još ništa. Iznosim pretpostavke. Iskreno. To je sve. Može biti, na primer, da je sve ovo
zakuvao vaš sin.”
Dilija je izgledala sumnjičavo. „Ne verujem.”
„Možda je Kraš pobegao od kuće. Možda je dobro i krije se na sigurnom. Možda je on
poslao taj mejl.”
„Zašto bi to uradio?”
 „Ne znam, iznosim pretpostavke, sećate se? Ali postoji ta mogućnost, zar ne? Druga
mogućnost je da to ima veze sa Naomi Pajn. Znamo da je ona već bežala. Da li mu je ona
dala ideju? Jesu li zajedno? Znamo da su Kraš i Naomi išli u isto odeljenje. Pa možda su njih
dvoje zajedno u ovome. Ne znam, ali to je još jedna mogućnost. Razumete li me zasad?”
Daš se mrštio, ali Dilija reče: „Čini mi se.”
„Zato pretpostavimo sad da je otmica autentična. Ne bih da zvučim hladno i analitično,
ali pokušajmo zasad da ne unosimo osećanja u razmišljanje, važi? Recimo da je neko
pronašao način da namami vašeg sina u šumu i da ga otme. To je jedna mogućnost, da,
onako je kako izgleda. Mnogi, ovaj, radikali priželjkuju propast Rastija Egersa. Tako je
operaciju izveo tim stručnjaka - obučenih u Čiji ili vojsci. Što me dovodi do poslednje
mogućnosti koju ne mogu da izbacim iz glave.”
Dilija reče: „Slušamo.”
„Iza ovoga stoji Gavin Čejmbers”, reče Hester. „On je upućen u sve što se ovde zbiva. Zna
raspored kamera za nadzor. Zna sve. On je rekao vašem sinu da se nađe s njim u šumi. I on
ga je oteo.”
Daš se podrugljivo nasmeja. „To je smešno.”
„Motiv?”, upita Dilija, ne obazirući se na muževljevu reakciju.
„Možda mu je Rasti rekao da to uradi. Možda Rasti hoće da istera na videlo sve tajne
koje možda imate.” Hester pomisli kako je s tim možda postigla uspeh - makar kod Dilije.
Primače se za korak. „Slušajte, Dilija, vi ste osetili nešto, zar ne? Zato niste rekli Gavinu
Čejmbersu. Ustezali ste se zbog nečega u vezi s njim.”
„Ne bih baš preterivala”, reče Dilija.
„Onda...”
„Samo sam... on radi za Rastija Egersa. Kao što ste rekli. Postupila sam iz prevelike
obazrivosti, ne zato što zaista slutim da nam je on oteo dete.”
Hester se okrenu prema Vajldu i spazi izraz na njegovom licu. „Imaš nešto da dodaš?”
„Meni je nešto čudno u onom mejlu sa zahtevom za otkup”, reče Vajld.
„Nastavi.”
„Kao prvo, šta misle pod onim ’posebno najstariji’ snimak?”
„Nisam siguran”, reče Daš, „ali pretpostavljam da misle na neemitovane delove iz prve
sezone.”
Vajld malčice sačeka. Daće im bazen tišine. Ljudi neretko uskoče u njega. Daš i Dilija
nisu.
Nakon što je minulo još nekoliko sekundi, Hester upita: „Šta još, Vajlde?”
„Ako otmičari samo žele da se istina obelodani, zašto ne traže da snimke objavite
medijima ili da ih postavite na neki javni forum? Zašto bi otmičari tražili od vas da ih najpre
pošaljete na njihov privatni drop?”
„Ne razumem”, reče Daš.
„Možda nije ništa”, reče Vajld. „Ili može biti da otmičari žele sami da upravljaju
informacijama, a ne da ih objave.”
Nekoliko dugih trenutaka njih četvoro je stajalo tamo. Tišinu poremeti kosilica za travu.
Zatim još jedna.
„Ali na tim snimcima nema ničega”, reče Daš. „To je ono ključno. Mi nemamo nikakvu
prljavštinu.”
 Dilija klimnu glavom. „U najgorem slučaju imamo nešto što je blago neprijatno za
Rastija. To je sve.”
Vajld ih je oboje slušao i izveo jednostavan zaključak.
Oni lažu.
 Dvadeset peto poglavlje

I
mali su skoro šest sati dok link ne bude aktivan.
Vajld je znao nekoliko osnovnih pravila o pregovaranju sa otmičarima. Prvo pravilo:
nikada ne pristaj na prvu ponudu. Iako je život možda na kocki, svako pregovaranje se
tiče moći i kontrole. Najveći deo toga ima otmičar, ali vi, porodica žrtve, jedini ste kupac
na tržištu za konkretni „proizvod” koji on prodaje. Tako da i vi imate nešto moći. Započnite
dijalog. Sva ostala pravila - ne unosite osećanja u to, počnite niskom ponudom, budite
strpljivi, zahtevajte dokaz da je žrtva živa - proizilaze iz te osnovne pretpostavke.
Postojao je samo jedan problem.
Vajld nije imao načina da stupi u vezu sa otmičarima.
Nije bilo mejlova, brojeva mobilnih telefona, ničega. Vajld je pokušao da pritisne dugme
za odgovaranje na mejl sa zahtevom za otkup, ali poruka se vratila pošiljaocu.
Sat je otkucavao, pa su podelili zadatke. Daš će spremiti snimke u slučaju da odluče da
pošalju neke od njih ili sve. Dilija će se javiti Krašovim najbližim drugarima da vidi da li se
iko od njih nedavno video s Krašom ili zna gde bi mogao da bude.
„Budite suzdržani”, preporučila je Hester Diliji. „Vi ste bojažljiva mama koja nije sigurna
gde joj je dete prespavalo, to je sve.”
Vajld će nastaviti da traži Naomi zato što je ona početna teorija i dalje najbolja: između
Naominog i Krašovog nestanka postoji veza. Ukratko, ako nađeš Naomi Pajn, najverovatnije
ćeš naći i Kraša Mejnarda.
Postojalo je još nešto čime je Vajld morao da se pozabavi. Primetio je Gavina Čejmbersa
kako stoji pored teniskog terena i puši cigaretu.
„Iznenađuje me što pušite”, reče Vajld.
„Negativac uvek puši.” Čejmbers baci opušak na zemlju i nagazi ga petom. „I ostavlja
smeće unaokolo.” Zaškiljio je u sunce. „Tvoja zamisao da se sastanak premesti napolje?”
Vajld nije video zašto bi odgovorio.
„Biblioteka se ne prisluškuje. Možete dovesti nekoga da proveri.”
„Dobro.”
„Znači, zvanično me izbacujete?”
„Ne”, reče Vajld.
„Hoćeš li onda da mi kažeš šta se događa?”
„Onoliko koliko mogu.”
„Ej, Vajlde?”
Vajld ga pogleda.
„Ne vređaj me svojim kenjanjem, važi? Znam da Hester nije zabrinuta samo zbog
poverljivosti. Na mene se gleda kao na čoveka Rastija Egersa.”
„Hmm. Sigurno niste prisluškivali?”
Gavinu se to dopade. „To bi provalio svako sa iole mozga. Rasti me je doveo, te neko
smatra kako bi njemu i trebalo da budem veran.”
„Zar niste?”
„Da li bi išta vredelo kad bih rekao da nisam?”
 „Verovatno ne bi.”
„U svakom slučaju, samo hoću da pronađem malog. Dakle kakav je plan?”
„Veći deo ovdašnjeg obezbeđenja unajmljen je pre nego što ste vi ušli u priču.”
„Tako je. Ja sam sa sobom doveo tri čoveka, uključujući Brajsa.”
„Brajsa?”
„Plavušana s kojim se stalno kačiš.”
„Dobro. Znači, Brajs i druga dvojica ispadaju.”
„Što znači da vam preostaju Mejnardovi neobučeni iznajmljeni panduri?”
„Dovešću ja nekoliko svojih ljudi”, reče Vajld.
„Aha, razumem.” Gavin Čejmbers se osmehnu. „Iz stare agencije?”
Već je zvao Rolu, koja je bila i te kako voljna. Ona je zapravo već krenula s raspoloživom
ekipom. „Da.”
„Jeste li ikada imali posla sa otmicom?”, upita Gavin. „Jer - bez uvrede - zabrljaćete.”
„Čudno.”
„Šta?”
„Donedavno ste bili prilično sigurni da je Kraš pobegao od kuće, a ne da ga je neko
oteo.”
„Da, to je bilo pre nego što su Mejnardovi pozvali Hester Krimstin i isterali me. I pre
nego što sam ušao u onu biblioteku i video im lica. Trudili su se da budu pribrani - tako se
Daš i Dilija ponašaju - ali bilo je jasno da pucaju po šavovima.” Čejmbers gurnu ruku u džep
i izvadi naočare za sunce. „Inače, jesi li im rekao?”
Vajld je čekao. Kada Čejmbers nije rekao ništa više, Vajld reče: „Dobro, zagrišću. Rekao
im šta?”
„Da si u baru Šeratona sreo Sola Strausa.”
Vajlda to nije trebalo da zatekne, ali zateklo ga je. Pritom se i nemalo naljutio na sebe
što nije primetio da ga prate. Da li ga je onaj iskreni razgovor s Lejlom zaista toliko izbacio
iz ravnoteže? „Impresivno.”
„I ne baš.”
„Pitanje: ako su me vaši ljudi pratili, onda ste znali da jutros nisam bio u kapsuli. Znali
ste i da nisam oteo dečaka.”
„To je pitanje?”
„Čemu onolika demonstracija sile u šumi ako ste znali da nisam tamo?”
„Nismo znali.”
„Upravo ste rekli da ste pratili...”
„Ne tebe, Vajlde. Nismo pratili tebe.”
Straus. Pratili su Strausa.
„Sol Straus je čudak - i pretnja”, reče Gavin. „Jasno ti je to.”
„Jeste”, reče Vajld.
„I, šta je hteo od tebe?”
Vajld je razmatrao kako da odgovori na to.
„Ja neću otići”, reče Gavin Čejmbers. „Možemo ili da surađujemo kao što smo rekli - ja
znam više o Krašu, ti znaš više o Naomi - ili mogu jednostavno na silu da zastupam
Rastijeve interese bez tvoje saradnje.”
Vajld nije bio siguran šta bi bio ispravan potez, ali u glavi mu je odjekivala ona stara
poslovica kako prijatelje treba držati blizu a neprijatelje još bliže.
 „Straus je znao da je Naomi nestala”, reče Vajld.
„Otkud?”
„Ne znam. Ali znao je da postoji neka veza između Naomi i Kraša.”
„Zašto bi Solu Strausu bilo stalo do Naomi Pajn?”, upita Čejmbers.
Vajldu se u glavi javi još nešto, jedna od prvih stvari koje mu je Sol Straus rekao: „Čujem
da si danas imao sukob s malim Mejnardom. ”
Sol Straus je znao da je Vajld bio u školi.
Otkud je to znao?
Naravno, na parkiralištu je bilo svedoka, ali jedina druga osoba koja možda zna više od
toga, jedina druga osoba koja zaista može da kaže šta se odigralo u onom kabinetu za
likovno, jeste Ava O’Brajen.
Ali ne. Kako bi Ava bila umešana u ovo?
Nije moguće da jeste. Ona je samo profesorka likovnog sa skraćenim radnim vremenom.
Vajld reče: „Imate neki odnos s njim, je l’ tako?”
„Sa Solom Strausom? Služili smo zajedno. Video sam ga juče dok je demonstrirao ispred
Mejnardove kancelarije.”
„Možda vam je prvi korak da nađete njega”, reče Vajld.
„Ne misliš da sam se toga već setio?”
I”
„Sećaš se kako je izašao iz hotela Šeraton?”
Vajld klimnu glavom. „Krenuo je ka zadnjem izlazu.”
„Možda”, reče Gavin.
„Kako to mislite?”
„Moji ljudi su videli Strausa kako ulazi. Nisu ga videli kako izlazi. Izgubili smo ga.”

_________

Mejnardovi su dali Vajldu da se služi leksusom GS. Kad je seo za volan, pozvao je Avu
O’Brajen. Poziv je prebačen na govornu poštu. Niko koga je on poznavao nikada nije
proveravao govornu poštu, te on posla Avi kratku poruku:

Moramo da razgovaramo što je pre moguće.

Nije bilo neposrednog odgovora, nije bilo zaigranih tačaka. Ionako nije bio siguran šta
da je pita. Ako je Ava O’Brajen nekako povezana sa Solom Strausom... ne, to nema smisla.
Kad smo već kod Strausa.
Kad se popeo na kolski prilaz Bernarda Pajna, Vajld izvadi posetnicu koju mu je Sol
Straus dao i okrenu broj. Poziv je odmah prebačen na govornu poštu.
„Vajld ovde. Rekli ste mi da se javim budem li imao neke informacije. Imam ih. Zanimaće
vas da ih čujete.”
Nije znao da li je baš tako, ali računao je da će poruka možda privući Strausu pažnju.
Vajld je razmišljao o Avi. Razmišljao je o Strausu. Razmišljao je o Gavinu i Krašu i da,
naravno, o Naomi.
Nešto mu je promaklo.
Bernard Pajn, Naomin otac, otvori ulazna vrata pre nego što je Vajld stigao da pozvoni.
 „Poznaješ li čoveka po imenu Sol Straus?”, upita Vajld.
„Koga?”
„Sola Strausa. Pojavljuje se katkad na televiziji. Možda ga je Naomi pominjala.”
Pajn zavrte glavom. „Nikad čuo za njega. Jesi li otkrio bilo šta novo?”
„Jesi li ti?”
„Ne. Ponovo ću otići u policiju. Ali ne verujem da će me slušati.”
„Znaš li da li je Naomin pasoš i dalje tu?”
„Mogu da pogledam”, reče Pajn. „Uđi.” On se skloni i propusti Vajlda unutra. U predvorju
se osećalo na ustajao vazduh. Vajld na stočiću zapazi dopola punu čašu i dopola punu bocu
burbona. Bernard uoči da je ovaj primetio.
„Uzeo sam slobodan dan”, reče Bernard.
Vajld nije video razloga da odgovori.
„Zašto ti treba njen pasoš?”
„Ikakvih izgleda da je Naomi s majkom?”
Ovome nešto prelete preko lica. „Zašto to pitaš?”
„Zvali smo je.”
„Zvali ste Piju?”
Nije bilo razloga da se pojašnjava da je poziv uputila Hesterina kancelarija. „Poslednji
put kada smo zvali, tvoja bivša žena nam je bez uvijanja rekla da Naomi nije s njom. Ovoga
puta nije htela da odgovori. A imamo i izveštaj da ti je bivša u inostranstvu.”
„Zato si me pitao za njen pasoš.” Pajn povede Vajlda u kućnu kancelariju u zadnjem delu
kuće. Uobičajene stvari - pisaći sto, računar, štampač, ormarić za dokumente. Vajld zdesna
primeti račun za struju i nešto od kablovske kompanije. Čekovna knjižica je bila izvađena.
Skrinsejver je bio generička slika okeana, verovatno jedna od onih koje računar automatski
pušta. Pritiskač za papir je bila kocka od akrilne smole s Bernardovim imenom, nešto u
fazonu nagrade za „službenika meseca”. Bila je tu i klasična fotografija golferske četvorke u
nekom profesionalno-amaterskom izlasku, na kojoj se Bernard kezio od uva do uva skroz
zdesna dok je držao svoj štap.
Nije bilo fotografija njegove ćerke.
Bernard Pajn je preturao po fioci, sagnuvši glavu kako bi bolje video. „Evo ga.”
Izvukao je pasoš. Vajld ispruži ruku. Bernard je oklevao, a onda predade Naomin pasoš.
U njemu je bio samo jedan strani pečat - sa londonskog aerodroma Hitrou od pre tri godine.
„Naomi nije s mojom bivšom”, reče Pajn.
U njegovom tonu nije bilo sumnje.
„Mogu li nešto da ti pokažem?”
Vajld klimnu glavom.
„Ne želim da misliš da sam uvrnut niti bilo šta slično.” Bernard Pajn se okrenu prema
ormariću za dokumente. Prtljao je s ključem, otključao ga i otvorio fioku na dnu. Gurnuo je
ruku pozadi i izvukao časopis u zaštitnom omotu. Časopis se zvao Sportsgloub. Datum
izdavanja je bio od pre dve decenije. Na naslovnoj strani bila je neka manekenka u kupaćem
kostimu.
Jedna stranica je bila obeležena samolepljivom žutom ceduljom. Pajn pažljivo okrenu na
nju.
„Pija”, reče, sa čežnjom koja zateče čak i Vajlda. „Prelepa je, zar ne?”
Vajld pogleda onu manekenku u svilenom bikiniju.
 „Ovo je usnimljeno godinu dana nakon što smo se sreli. Pija je uglavnom bila
manekenka za donji veš i bikinije. Probali su je za jedan broj časopisa Sports ilustrejtid za
kupaće kostime. Sećaš se koliko je krupno to nekada bilo?”
Vajld ne reče ništa.
„Tako da Pija ode na kasting ili kako god se to već zvalo i znaš šta joj Sports ilustrejtid
kaže?”
Zastao je i čekao da Vajld odgovori. Kako ne bi gubili vreme, Vajld reče: „Ne.”
„Kažu joj da je previše zaobljena. Baš tom rečju. Zaobljena. Mislili su da su joj” - on stavi
ruke ispred grudi - „sigurno veštačke. Možeš li da veruješ? Rekli su da su toliko sjajne da su
sigurno u pitanju implanti.” Pokazao je prema fotografiji. „Ali prave su. Čudesno, zar ne?”
Vajld ne reče ništa.
„Zvučim kao svinja, zar ne?”
Vajld se odluči za laž koja će ovoga navesti da nastavi da govori. „Ne baš.”
„Pija i ja smo se sreli u jednom klubu u Ist Vilidžu. Nisam mogao da verujem koji sam
srećnik. Hoću reći, želeli su je svi tipovi tamo. Ali naprosto smo se našli. Bila je prelepa.
Nisam mogao da prestanem da blenem u nju. Žestoko smo se zaljubili. Ja sam tada radio u
Smit Burniju. Prilično sam lepo zarađivao. Pija je manekenisala taman koliko treba. Ne
kažem da je bilo savršeno. Lepe žene, žene koje tako izgledaju, uvek su malo lude. Valjda je
to deo paketa. Ali tada mi je to bilo tako uzbudljivo, znaš, i jednostavno je bila neviđena
riba. Bili smo zaljubljeni, imali smo novca, imali smo grad, nismo imali obaveze...”
Bernard pažljivo zatvori časopis, kao da je posredi kakav krt verski tekst, i gurnu ga
nazad u zaštitnu plastiku. Ponovo se okrenuo prema ormariću za dokumente, vratio ga na
mesto, zaključao fioku.
„Bili smo zajedno otprilike godinu dana kada mi je Pija rekla kako ne može da ima decu.
Pretpostavljam da će ovo zvučati čudno, ali nikad dotad nismo razgovarali o tome. Ali - i
ovo će te možda iznenaditi - ja sam se oduševio. Bilo nam je strava. Nisam želeo da to
pokvari neka beba, i, čoveče, ovo će zvučati grozno, strašno sam voleo njeno telo. Imao sam
prijatelje sa seksi ženama. Ne tako seksi kao što je bila Pija. Ali seksi. A posle porođaja, eto,
znaš šta hoću da kažem?”
Vajld reče: „Aha.”
„Samo se trudim da budem iskren.”
Vajld ponovi: „Aha.”
„I tako smo se venčali. Velika greška. Pija i ja smo bili dobro pre nego što smo ozvaničili
vezu. Ali onda počneš da se družiš s drugim bračnim parovima, a svi oni imaju decu. Ono za
šta sam kod Pije mislio da je osobenjaštvo i možda pomalo ćudljivost? Sada to pre liči na
depresiju ili bipolarni poremećaj ili nešto slično. Počela je da po čitav dan ne ustaje iz
kreveta. Više nije prihvatala poslove. Čak je i nabacila nekoliko kilograma.”
Vajld je želeo da tobože uzdahne i kaže „strašno”, ali ostao je da ćuti.
„Tako da sada, razume se, Pija želi dete. Ne znam da li je to baš najbolje, ali volim je.
Želim da bude srećna. I ne bismo bili prvu ljudi koji su pomislili da im beba može spasti
brak, zar ne? Tako da počnemo da razgovaramo o surogatima i svemu tome, ali na kraju ja
pronađem jednu agenciju za usvajanje u Mejnu. Platiš malo više, ali sve ide glatko. Agencija
nam je rekla da ćemo za šest meseci imati zdravu bebu. Pija, eto, upalilo je. Čula je vest i
ponovo počela da vodi računa o sebi. Vratili smo se, samo što je, znaš, ona postala
opsednuta prispećem. Naprasno više nije htela da živi u gradu. Grad je prljav, govorila je.
Nije mesto za odgajanje deteta. Tako je našla ovo mesto” - Bernard raširi ruke - „u odeljku
za nekretnine Tajmsa. Znaš. Kao neobične kuće. Tako da smo je kupili i doselili se ovamo
dva dana pre nego što nam je Naomi stigla. Sve će biti sjajno.”
Bernard Pajn zastade.
„I šta se desilo?”, upita Vajld.
„Negde sam čitao da čak i majke koje usvoje dete mogu da pate od postporođajne
depresije ili nečega sličnog. Ne znam da li je u pitanju bilo baš to, ali Pija se nekako izgubila.
Bilo je strašno. Nikako nije mogla da se poveže sa ćerkom. Čak ni na ćelijskom nivou. Bilo je
to kao da je naša beba novi bubreg koji Pijino telo odbacuje.”
Zanimljivo predočeno, pomisli Vajld. „I šta si uradio?”
„Unajmljivao sam dadilje. Pija ih je uporno otpuštala. Pokušavao sam da je nagovorim
da ode kod psihijatra, ali nije htela ni da čuje. I još sam imao posao. Prevoz odavde do
grada, kako god okrenuo, traje najmanje sat vremena u svakom pravcu.” Čvrsto je
zažmurio, pa otvorio oči. „Jednog dana vratio sam se kući, a Naomi je imala masnicu na
mišici. Pija je rekla da je pala. Drugog dana imala je posekotinu iznad oka. Devojčica je
nespretna, kazala je Pija.”
Bernard steže pesnicu i prinese je ustima. „Jako mi je teško da pričam o ovome.”
„Hoćeš li čašu vode ili šta već?”
„Ne, hoću da ispričam ovo pre nego što se userem. Nikada nisam ispričao ovu priču.
Nikome. Pretpostavljam da je trebalo da učinim više. Trebalo je da zahtevam da Pija potraži
pomoć...”
On opet zastade, iscrpljen, i Vajld se načas uplaši kako neće nastaviti.
„Dogurali smo dovde”, reče Vajld. „Ispričaj mi ostatak.”
„Počeo sam da strahujem za Naomino zdravlje. Tako da jednog dana nisam otišao na
posao. Samo sam se napravio kako idem na autobus, ali sam ostao u gradu. Ne bih umeo da
kažem tačno zašto. Tog jutra imao sam utisak kako nešto dodatno ne valja. Ili sam možda
imao predosećaj, ne znam. Vratio sam se kući sat vremena nakon što sam otišao. Potpuno
neočekivano. Još s kolskog prilaza čuo sam vrištanje. Vrištale su obe. Utrčao sam u kuću.
Bile su na spratu. Pija ju je kupala. Voda je bila toliko vrela da se videlo kako isparava.”
On sada čvrsto zatvori oči.
„To je bilo to. Kap koja je prelila čašu. Naterao sam Piju da potraži pomoć, premda je
’pomoć’ relativan pojam. Razveli smo se - neupadljivo. Nema razloga da svima stavljamo do
znanja šta se zbiva, zar ne? Pija se odrekla svih roditeljskih prava. Možda je time kupovala
moje ćutanje. Ili je možda naprosto znala da joj nikada neće biti stalo do deteta. To je bilo
pre petnaest godina. Naomi odonda nije videla majku.”
Vajld se trudio da sažvaće to što je upravo čuo, da sažvaće tu jezivu priču i da ide dalje
sa svojom istragom. Zatim: „Jesi li siguran?”
„Kako to misliš?”
„Jesu li Naomi i tvoja bivša mogle da počnu da se viđaju tebi iza leđa?”
„Ne verujem. Pija se i dalje bori sa ozbiljnim duševnim problemima, ali uspelo joj je da
ulovi bogatog novog muža. Moja pretpostavka? Odavno je prestala da razmišlja o Naomi.”
 Dvadeset šesto poglavlje

H
ester je pozvala Arona Geriosa, nekadašnjeg agenta FBI-ja koji se bavio situacijama s
taocima i otmicama. „Imam hipotetičku situaciju za tebe.”
„Hipotetičku”, ponovi Gerios.
„Da”, reče Hester. „Znaš šta znači reč ’hipotetička’, zar ne, Arone?”
„Kada ti zoveš, to znači da je situacija stvarna, a ne hipotetička, ali ne možeš da mi kažeš
o kome je reč.”
„Praviću se da si to rekao hipotetički.”
Hester mu izloži situaciju sa otmicom i zahtevom za otkup. Ukazi koje je Aron izneo bili
su prilično blizu onome što je Vajld već postavio. Ukratko, s obzirom na okolnosti, sve su
radili kako treba. Gerios je pored toga doveo u pitanje verovatnoću da je posredi prava
otmica.
„Pre zvuči kao da to dete podvaljuje roditeljima.”
„Može biti.”
„Ili ga je možda neka zgodna devojčica zavela da to uradi.”
„Muškarac koji prvo razmišlja kitom”, reče Hester. „Nisam znala da tako nešto postoji.”
„Oduvek si bila naivno čeljade, Hester.”
„Jeste. Jeste, tako je. Hvala, Arone.”
„Nema frke. Smem li da ti dam još jedan savet koji si već čula.”
„Naravno/
„Nagovori svoje hipotetičke roditelje da pozovu veoma stvarni FBI. Čak i ako je samo
lažna uzbuna, takve situacije obično pođu naopako kada mi nismo uključeni.”
Aron prekide vezu.
Hester je i dalje išla po zemljištu vile Mejnard. Nije bilo mnogo sumnje da je imanje
velelepno u staromodnom stilu kao što su vlasnici i naumili, ali od toga su odudarale neke
moderne primese. Hester je upravo prolazila pored „vrta skulptura” sa donekle neukusnim
bronzanim kipovima porodice Mejnard od pre nekoliko godina. Bliznakinje koje su sada
imale četrnaest godina - Hester nije mogla da se seti kako se zovu, nešto na K kao Kejti ili
Karen - u bronzi su izgledale kao da imaju sedam ili osam. Jedna je puštala bronzanog
zmaja dok je druga šutirala bronzanu loptu. Bronzani Kraš je verovatno imao dvanaest-
trinaest godina i na ramenu je nosio štap za lakros kao Haklberi Fin štap za pecanje.
Bronzana Dilija i bronzani Daš gledali su svoju bronzanu decu i smejali se. Smejala se čitava
bronzana porodica Mejnard, lica skamenjenih u tom smehu, za vek i vekova, i to je bilo
nekako jezivo.
Zabruja Hesterin telefon. Na ekranu je pisalo da je pozivalac Oren. Uprkos svemu, obrazi
joj se zarumeneše čim mu je videla ime.
„Govori jasno”, reče Hester.
„Zašto se tako javljaš na telefon?”
„Duga priča.”
„Mogu li da je čujem u nekom trenutku u veoma bliskoj budućnosti?”
Ona se nasmeši. „Koliko bliskoj?”
 „Večeras sam na dužnosti kao podrška, te moram da ostanem u rejonu. Kako tvoj
raspored izgleda?”
„U gradu sam.”
„U poseti Metjuu i Lejli?”
„Nešto drugo je”, reče Hester. „Posao.”
„Aha. Jesi li onda slobodna za večeru? Neće baš biti kao sinoć, ali imam toliko moći da
nam obezbedim sto u Tonijevoj piceriji i sendvičarnici. Čak ću i častiti.”
„Inače, hvala ti za to.”
„Za šta?”
„Što si mi sinoć dozvolio da platim. Što si mi zahvalio i nisi glumio mačo frajera i
navaljivao.”
„Trudio sam se da budem savremen, osećajan muškarac. Kako sam prošao?”
„Odlično.”
„Nikada to nisam istinski razumeo.”
„Šta?”
„Ovo će zvučati previše politički korektno.”
„Nastavi.”
„Suočimo se s tim. Ti zarađuješ mnogo više od mene. Još nisam evoluirao u pogledu
ovoga. Baš naprotiv. Ali nikada ne kapiram tipove koji se izbezume kada žena zarađuje više
novca. Ja sam oduvek drugačije gledao na to: ako imam toliko sreće da budem sa izrazito
uspešnom ženom, to se dobro odražava na mene. Što mi je devojka uspešnija, to bolje po
mene. Ima smisla?”
Rekao je „devojka”. Da padneš u nesvest.
„Znači”, reče Hester, „za tebe evolucija predstavlja obuzetost sobom?”
„Upravo tako.”
Hester ponovo shvati da se smeška onako kako se inače nikada ne smeška. „Sviđa mi se
to.”
„S tim u vidu, večeras ja plaćam. Što će iznositi manje od napojnice za sinoćnu večeru.
Oko sedam? Osim ako se večeras ne vraćaš u Njujork.”
Hester razmisli o tome. Ne zna kakav će biti status ovoga, ali će u svakom slučaju morati
da ostane - i verovatno će morati da jede. Skovali su okvirni plan, a onda prekinuli vezu.
Ona pođe nazad prema kući. Imanje je bilo ogromno i nimalo je nije privlačilo.
Neprestani mir je počeo da joj ide na živce.
Uđe u kuću i zateče Diliju na telefonu u onoj malčice odveć diznijevskoj biblioteci. Dilija
je ugleda i mahnu joj da uđe. Stavila je prst na usta kako bi joj pokazala da ćuti i pritisnula
dugme za zvučnik, kako bi i Hester mogla da sluša.
Dilija reče: „Hvala ti što si mi se javila, Saton.”
„Javila bih se ranije, gospođo Mejnard, ali bila sam na nastavi.” Devojčica je veoma
zvučala kao tinejdžerka. „Da li je Kraš dobro?”
„Zašto pitaš?”
„Pa danas ga nema u školi.”
„Kada si poslednji put razgovarala s njim?”
„Sa Krašom? Sinoć smo razmenjivali poruke.”
„U koliko sati, Saton?”, upita Dilija.
Nastalo je oklevanje.
 „Nije ni u kakvoj nevolji”, reče Dilija. „Ali sinoć je izašao a danas mi se nije javljao.”
„Možete li načas da sačekate?”, upita Saton. „Mogu da pogledam kada tačno na telefonu.”
„Važi.”
Nastupila je kratka stanka, a onda Saton reče: „U jedan i četrdeset osam.”
„Šta je rekao?”
„Samo je rekao kako mora da ide.”
„To je sve?”
„Da. ’Moram da palim.’ To je bilo to.”
„Imaš li ikakvu predstavu gde bi mogao da bude?”
„Ne, žao mi je. Sigurno nije ništa. Mogu da proverim s Trevorom i Rajanom i ostalima.”
„To bi bilo sjajno, hvala.”
„Samo”, poče Saton.
„Da?”
„Hoću reći, ne bih da vas zabrinjavam niti bilo šta drugo. Ali obično mi šalje poruke.
Često. Hoću reći, svi to radimo. Imamo grupne četove i obične poruke i Snepčet i još štošta.
Hoću reći, ne sećam se kada mi poslednji put nije poslao poruku ujutru.”
Dilija stavi ruku na vrat. „Jesi li ti njemu slala poruke?”
„Samo jednu. Nije mi odgovorio. Hoćete da pokušam opet?”
„Da, molim te.”
„Javiću vam budem li išta čula.”
Dilija pogleda Hester. Hester usnama oblikova reč „Naomi”. Dilija klimnu glavom.
„Druži li se Kraš sa Naomi Pajn?”
Tišina.
„Saton?”
„Zašto pitate za Naomi?”
Dilija pogleda Hester. Hester sleže ramenima.
„Naomi je nestala...”
„I mislite da je Kraš s njom?”
Neverica u njenom glasu bila je opipljiva.
„Ne znam. Samo pitam. Jesu li oni drugari?”
„Ne, gospođo Mejnard. Ne bih da budem pakosna, ali Naomi i Kraš se kreću u veoma
različitim krugovima.”
„A ipak ju je podstakao da igra onu igru izazova, zar ne?”
„Moram na čas. Bude li mi se Kraš javio, odmah ću vas pozvati.”
Saton prekide vezu.
Hester upita: „Je l’ to Krašova devojka?”
„Povremeno. Saton je verovatno najpopularnija devojčica u školi.”
„A Kraš je jedan od najpopularnijih dečaka”, reče Hester.
„Da.”
„Dakle možda se popularnom dečaku odjednom sviđa izopštena devojčica.”
„Zvuči kao loša tinejdžerska romantična komedija”, reče Dilija, sležući ramenima. „S
druge strane, ne bi bio prvi put.”
„Možda je čak to što ju je maltretirao...”
„Moj sin je nije maltretirao.”
 „...ili kako god to nazvali. Možda je bilo kao onaj dečačić na igralištu koji vuče devojčicu
za kike zato što mu se dopada.” Diliji se to nije sviđalo. „Taj dečačić obično izraste u
sociopatu.”
„Šta je na onim snimcima, Dilija?”
Promena teme zateče Diliju Mejnard nespremnu. Naravno, to je i bio cilj. Hester joj je
proučavala lice, tražila šta će je odati. Učini joj se da je videla nešto. Nije bila stopostotno
sigurna. Hester je dugo ispitivala ljude. Umela je da uoči laž bolje od većine ljudi, ali oni koji
su tvrdili da su „neprovaljivi” obično su bili, da citiramo deo reči, provaljivi.
„Ništa važno”, reče Dilija.
„Onda se obratite FBI-ju.”
„Ne možemo.”
„Što znači da imate nešto da krijete. Izvinite, tananost mi nije jača strana, pa mi
dozvolite da ne okolišam: mislim da lažete. Što je još gore, lažete mene. Zato ću vam nešto
razjasniti. Ne zanima me ni šta krijete ni šta je na tim snimcima. Ako ja znam za to a vaš sam
advokat? To ostaje tajna.”
Dilija se osmehnula, ali u tome nije bilo humora. „Zauvek?”
„Zauvek.”
„Bez obzira na sve?”
„Bez obzira na sve.”
Dilija prođe kroz prostoriju i pogleda kroz prozor. Vidik je bio veličanstven, ali Diliji
Mejnard kao da nije donosio ni mnogo mira ni mnogo utehe ili radosti. „Rekla sam vam da
sam gledala vašu emisiju pre neko veče. Kada je Sol Straus bio u njoj.”
„Šta s tim?”
„Straus je počeo sa onim nagađanjem ’da ste mogli da zaustavite Hitlera’. Vi ste ga
prekinuli.”
„Naravno da jesam”, reče Hester. „To su krajnje koještarije na hiljadu nivoa.”
„Pretpostavimo onda da znam nešto što može da zaustavi Hitlera...”
„Dajte, molim vas...”
„... i da to poverim vama pod ugovorom o poverljivosti između advokata i klijenta.”
„Da li bih rekla?”, reče Hester. „Ne.”
„Čak i kada bi to značilo da će Hitler doći na vlast?”
„Ali to je glupava pretpostavka”, reče Hester. „Ne bih da ulazim preduboko u ovo, ali
jeste li čitali nešto o Hitlerovom paradoksu? Ukratko, kad biste se vratili kroz vreme i ubili
Hitlera dok je bio beba, promene bi mogle da budu toliko ogromne da bi se sve promenilo,
bezmalo svako potonje rođenje, te vi i ja ne bismo bile ovde. Ali to nije glupo zbog toga.
Glupo je zato što ja ne mogu ni da predvidim budućnost ni da se vratim kroz vreme.
Budućnost je puka pretpostavka - niko od nas nema pojma kako će izgledati. Zato mogu da
vam kažem da neću odati vašu ozbiljnu tajnu, šta god bilo posredi. Bez obzira na sve. Ne
znam ni da li je uopšte poželjno zaustaviti novog Hitlera. Kad bih zaustavila Hitlera, možda
bi umesto njega na vlast došao neki sposobniji psihopata - nakon što su oni nemački
naučnici razvili atomsku bombu. Možda bi bilo još gore. Razumete li šta govorim?”
„Razumem”, reče Dilija. „Ima previše promenljivih. Možda mislite da zaustavljate pokolj
- a na kraju dovedete do većeg.”
„Upravo tako. U ovom poslu čula sam neka jeziva priznanja. Grozna, strašna... ” Hester
načas zažmuri. „I možda bi svet bio bolji da sam prekršila svoju zakletvu. Ali samo na
mikronivou. Možda pravda za onu porodicu. Sprečavanje nove tragedije i nešto još gore. Ali
naposletku, ma koliko sistem bio manjkav, moram da verujem u njega.”
Dilija je polako klimala glavom. „Na onim snimcima nema ničega.”
„Sigurni ste?”
„Jesam. Ima nekih stvari koje bi Rastijevi neprijatelji mogli pokušati da upotrebe protiv
njega. Ali nema nikakvog nepobitnog dokaza.”
„Onda dobro”, reče Hester. Zabrujao joj je telefon. Videla je poruku od Vajlda:
Ljudi iz moje agencije za obezbeđenje stići će u roku od pola sata.
Dilija se spremala da uputi nov poziv. Hester ju je kratko posmatrala. Dilija oseti pogled
na sebi i diže glavu. „Šta je bilo?”, upita.
„Dozvolite mi da na rečeno dodam jedno upozorenje”, reče Hester, „od majke majci.”
„Dobro.”
„Kada bi na kocki bio život mog sina, ja bih progovorila.”
Dilija se nije pomerila.
„Vrištala bih, vikala bih, sve bih otkrila. Tu bi otpale sve naše teorije o paradoksima. Kad
bih mogla da se vratim kroz vreme, kad bih mogla da otkrijem neku istinu koja bi mi vratila
sina, ne bih oklevala ni tren. Razumete li?”
„Mislim da razumem.”
Hesterine oči ostadoše suve kada je klimnula glavom i okrenula se.
 Dvadeset sedmo poglavlje

T
im iz Vajldove stare agencije za bezbednost stigao je u dva vozila.
Prvo je bilo šumskizeleni minivan honda odisi. Vozila ga je Rola Naser, osnivačica
preduzeća. Kada je Rola otvorila vrata kola, Vajld začu njenu decu kako krešte sa
zadnjeg sedišta. Iz radija je gruvala pesma Viglsa o tome kako je voćna salata slasna.
„Mama će se odmah vratiti”, reče Rola.
Ni kreštanje ni muzika nisu stali za to saopštenje. Rola izađe iz minivana i pođe ka
Vajldu. Njen plavi sako imao je mrlju na reveru. Bila je u puma patikama i farmerkama s
visokim strukom. Preko ramena joj je bila prebačena nekakva torba za pelene.
Ona zatrupka prema njemu, dignute glave. Rola je imala jedva metar i po, te je morala
da zabaci glavu kako bi ga gledala u oči. Vajld se spremio.
„Da li me ložiš, Vajlde?”
„Šta je bilo?”
„Šta je bilo?”, reče Rola, prilično ga dobro i prilično zajedljivo oponašajući. „Nemoj mi s
tim, važi?”
„Izvini.”
„Zaslužila sam bolje od tebe, zar ne?”
„Jesi, da.”
„I, koliko vremena je prošlo?”, upita Rola.
„Ne znam”, reče on.
„Da, znaš. Dve godine. Dve jebene godine, Vajlde. Poslednji put sam te videla kada se
Ema rodila.”
Ema je bila Robno peto dete - tri dečaka, dve devojčice, svi mlađi od dvanaest godina.
Pre više godina Rola je bila njegova sestra od poočima kod Bruerovih. Tokom godina, kroz
život porodice Bruer prošlo je skoro četrdesetoro primljene dece, i iskustvo ih je listom
poboljšalo. Neka su ostala samo nekoliko meseci. Neka, poput Vajlda i Role, ostala su
godinama.
„A ova mrlja u koju uporno buljiš” - ona uperi prst u rever - „ova za koju znam da goriš
od želje da je očistiš s mene? To je Emina bljuvotina, hvala lepo. Šta imaš da kažeš na to?”
„Grozno?”
Ona odmahnu glavom. Rolina prošlost, kao i njegova, bila je donekle zagonetna. Majka
joj je bila sunitska Arapkinja koja je pobegla iz Kraljevine Jordan, stigavši u Sjedinjene
Države trudna i nevenčana. Presekla je sve veze s porodicom i prijateljima iz rodne zemlje.
Nikada nije pričala o njima. Nikada nikome, pa čak ni Vajldu, nije rekla ko joj je otac.
„Koji ti je, Vajlde? Dve godine.”
„Izvini”, ponovi Vajld. Pogledao je ka minivanu. „Kako su svi?”
Rola podiže obrvu. „Stvarno?”
„Šta?”
„Kako su svi?”, ponovi Rola, opet ga podražavajući. „To je najbolje što umeš. Ne
posećuješ. Ne javljaš se.”
„Javio sam se.”
 „Kada?”
„Danas. Malopre.”
Rola zinu u čudu. „Jesi li trenutno ozbiljan?”
On ne reče ništa.
„Javio si se zato što ti treba pomoć.”
„Ipak sam se javio”, reče on.
Rola zavrte glavom i reče s dubokim žaljenjem u glasu: „Ih, Vajlde. Nikada se nećeš
promeniti, zar ne?”
Kada je Rola tražila od njega da bude punopravni partner, on ju je upozorio kako nema
izgleda da istraje u tome. Ona je to znala i čak razumela, ali oduvek je bila najluđi zaneseni
optimista, čak i kada nije imala pravo da bude. U domaćinstvu Bruerovih, Rola je bila
druželjubiva, živahna, zaokupljena i društvena, i nije zatvarala usta. Obožavala je uzbuđenje
delatnosti, kako deca u hraniteljskoj porodici bučno izlaze iz kuće i ulaze u nju, delom,
mislio je Vajld, zato što nije mogla da podnese da bude sama.
Kao stoje Vajld žudeo za samoćom, Rola je žudela za gužvom.
Rola nije samo savladavala prepreke, Rola se isticala - najbolja učenica u svom razredu
srednje škole, potpredsednica odeljenja, kapitenka svog fudbalskog tima na svakom nivou.
Kao izvanrednu sportistkinju na koledžu, uporno ju je vrbovao FBI. Pristupila je Birou i
brzo napredovala, a onda, kada se Vajld vratio kući iz vojske, nekako ga je nagovorila da s
njom otvori privatno detektivske preduzeće. Odlučila je da ga nazove KRIV-Kloi, Rola i
Vajld.
Kloi, sada pokojna, bila je pas Bruerovih.
„KRIV”, govorila je Rola tada. „Dražesno ime, jelda?”
„Prekrasno.”
Vajld se trudio da ostane, da se uklopi i da ide u kancelariju, ali na kraju nije mogao da
izdrži. Nije to bilo za njega. Pokušao je da joj vrati svoje deonice, ali Rola nije htela da ih
uzme. I dalje je želela da njegovo ime bude na vratima, te je s vremena na vreme obavljao
neke vanredne poslove za nju.
Znao je kako bi trebalo bolje da komunicira - da se javlja na propuštene pozive, da bude
prisutniji, da ih ponekad pozove, da pristane na poneko društveno okupljanje. I zaista mu je
bilo stalo do Role, Skota i njihove dece. Mnogo. Ali nije mogao da radi ništa više.
Jednostavno nije bio kadar za to.
„Sve sam ponela”, reče Rola, brzo prelazeći u ozbiljan poslovni obrazac.
Smakla je torbu s ramena i dala mu je.
On se namršti. „Da li je ovo torba za pelene?”
„Ne brini. Potpuno je nova. Nema klica. Ako je neko otvori, u njoj će naći samo čistu
dečju odeću i čiste pelene. Možeš im reći da si privržen ujak, mada će to očito biti veoma
nategnuto imajući u vidu tvoju ličnost. Treba li da ti pokažem gde su skriveni džepovi?”
„Mislim da ću se snaći.”
„Spakovala sam četiri GPS tragača, tri telefona za jednokratnu upotrebu. Treba ti nož?”
„Ne.”
„Ipak ima jedan u pregradi s preklopom. Tamo gde držim vlažne maramice.”
„Sjajno.” Vajld pogleda druga kola. Bio je to crni bjuik. „Trebaju mi tri čoveka da stalno
pokrivaju Mejnardove.”
 „U bjuiku su tri najbolja”, reče Rola. Klimnula je glavom. Vrata se otvoriše i iz kola izađe
njen tim za obezbeđenje.
„Sve žene”, reče Vajld.
„Je l’ to problem?”
„Nipošto.”
„Tako si napredan, Vajlde. I ta vatrena riđokosa zdesna nije žena. Zelda se ne izjašnjava
ni kao muško ni kao žensko.”
Zelda mu kratko mahnu. Mahnu i Vajld njoj.
„Nas četiri ćemo se smenjivati”, reče Rola.
„Čekaj. Ti?”
„Da, ja. Ja ću biti u prvoj grupi.”
„Ne možeš da dovedeš decu kod Mejnardovih.”
„Stvarno, Vajlde. Nisam znala. Hvala što si mi rekao. Smem li samo da zapišem to?” Rola
je glumila kako drži olovku u ruci i blokče na dlanu. „Ne. Dovodi. Decu. Na. Otmicu.” Ona
skloni vazdušnu olovku. „Eto. Sve je spremno.”
„Ovaj, Rola”, reče on, podražavajući sada nju. „Nikada se nećeš promeniti, zar ne?”
To joj je izmamilo osmeh.
Vajld se osvrnu na hondu odisi. „I, ko ti je u kolima?”
„Ema i blizanci.”
Blizanci su, sećao se, imali šest godina.
„Odbaciću Zoi i Elajdžu na Aper Sadi River; tamo im drugar slavi rođendan u lokalu po
imenu Graviti volt. Jedna mama je rekla da će pripaziti na Emu dok Skot ne stigne tamo.
Vratiću se kod Mejnardovih u roku od pola sata.”
„Dobro.”
„Treba li nešto da znam?”
„Znaš kako sve ide.”
Rola mu je tobože salutirala. „Tako je.”
Načas su njih dvoje stajali tamo, ne znajući šta da rade.
„Moram da idem”, reče Vajld, nespretno upirući palac iza sebe. Onda se okrenuo. Nije se
osvrtao, ali je čuo kako crni bjuik kreće i kako Rola mirno govori: „Zoi, ne čupaj brata za
kosu”, dok je ulazila u minivan.
Deset minuta kasnije Vajld je stigao u Seven ileven u blizini srednje škole. Ava mu je
poslala poruku da će ga tamo čekati pošto je sama škola, nakon jučerašnjeg fizičkog sukoba
s Torom-Brajsom, nedostupna. Vajld je ušao, pogledao viršle koje se okreću, video mašine
za slurpi.14 U Seven ilevenu ništa se ne menja. Vreme teče napred svugde osim u Seven
ilevenu.
Kada je Ava O’Brajen skrenula na parkiralište, Vajld oseti kako mu bruji telefon.
Pogledao je na ekran i video da je Gavin Čejmbers.
„Gde si?”, upita Gavin.
„U Seven ilevenu.”
„Jesi li ozbiljan?”
„Mogao bih da fotkam slurpi kao dokaz.”
„Sačekaj tu.”
„Zašto?”
„Treba nešto da vidiš. Ne mrdaj.”
 Čejmbers prekide vezu. Ava je ušla i bez uvoda upitala: „Šta je tako važno?”
Bez zdravo. Bez ikakvog pozdrava. Možda je Ava uznemirena zbog onoga od juče. Danas
je izgledala namučenije, mada ne manje lepo. Oči su joj sijale kada ga pogleda.
Povevši se za njom, Vajld pređe na stvar. „Poznaješ li Sola Strausa?”
Ava iskrivi lice. „Onog aktivistu s televizije?”
„Da.”
„Znam ko je on, naravno.”
„Hoću reći, poznaješ li ga lično?”
„Ne. Zašto?”
„Nikada nisi razgovarala niti bilo kako drugačije opštila s njim?”
„Ne. Ponavljam: zašto?”
„Zato što je znao za moj susret s Krašom kod tebe u školi.”
„Znali su i svi drugi”, reče Ava. „Završili smo na parkiralištu, sećaš se?”
„Znao je više od toga.”
„Ne razumem. Šta me ti ovde pitaš?”
„Pokušavam da provalim ko je izvor Sola Strausa.”
Iskre u njenim očima planuše. „Zato si me izvukao iz škole za vreme odmora? Ja nisam
njegov izvor, Vajlde. I zašto bi nekome poput Sola Strausa uopšte bilo stalo do nečega nalik
ovome?”
Vajld ne reče ništa.
Avu to kao da je razdražilo. „Halo?”
Nije znao koliko da joj kaže. Veruje joj da ne poznaje Strausa - a čak i ako ga poznaje, on
ne može da isprati tu liniju logike. Pretpostavimo da Ava nekako radi za Strausa.
Pretpostavimo da je Ava rekla Strausu kako se Vajld suočio s Krašom u vezi s nestalom
tinejdžerkom. Šta proizilazi iz toga? Da je Straus oteo dečaka? Ima li to ikakvog smisla?
Nedostaje previše delova slagalice.
„Kraš Mejnard je nestao”, reče Vajld.
To ju je iznenadilo. „Čekaj, kad kažeš ’nestao’...”
„Pobegao od kuće, krije se, oteli su ga, šta god. Sinoć je bio kod kuće. Danas ga nema.”
Ava je načas to upijala. „Misliš kao Naomi?”
„Da.”
Ona se povuče za dva koraka prema zadnjem delu prodavnice, tako da su sada stajali
kod čipsa i slanih grickalica. On je nije prekidao pitanjem. Ne još. Hteo je da joj da malo
vremena.
„To bi moglo ponešto da objasni”, reče Ava.
„Kao?”
„Mislila sam da Naomi... ne znam. ’Laže’ je prejaka reč.
’Preteruje’ je previše blaga.”
Vajld je čekao. Kada ona ne reče ništa više, upitao je: „U vezi s čim?”
„U vezi s Krašom.”
„Šta s njim?”
„Naomi je u poslednje vreme nagoveštavala kako ima tajnog dečka - nekoga izrazito
popularnog. Nisam to shvatala ozbiljno. Sećaš li se onog starog štosa o tipu koji kaže: ’Imam
zgodnu devojku, ali sigurno je ne poznaješ’?”
Vajld klimnu glavom. „Živi u Kanadi ili šta već.”
 „Tako je.”
„Mislila si da Naomi izmišlja.”
„Ili uobražava, šta god. Da, isprva.”
„A onda?”
„Onda mi je, nakon što sam je malo pritisla, rekla da je dotični dečak Kraš Mejnard.
Rekla je da je čitava igra izazova paravan i da je Kraš bio ljubomoran što je otišla u šumu s
Metjuom.”
Metju.
„Šta si ti rekla na to?”, upita Vajld.
„Zapitala sam se da li joj Kraš opet smešta.”
„Pravi se da je voli kako bi naposletku mogao da je ponizi.”
„Da. Kao u filmu Keri. Ili, čekaj, zar momak koji je pitao Keri da izađu u filmu nije bio
dobar? Zar nije pokušao da je odbrani, ali su je siledžije onda polile svinjskom krvlju?”
Vajld se nije sećao. „Znači, misliš da se možda stvarno dopada Krašu?”
„Ne znam”, reče Ava, grizući se za donju usnu. „Ali možda je najprostiji odgovor ujedno i
najbolji - Naomi i Kraš su zajedno. Možda samo žele da budu nekoliko dana nasamo. Možda
nas se to ne tiče.”
Nešto se nije slagalo. Ili se slagalo odveć uredno.
„Moram da se vratim”, reče Ava.
„Daj da te ispratim do kola.”
Izašli su na parkiralište. Ava pritisnu dugme za otključavanje. Poželeo je da joj otvori
vrata, ali to bi bilo kao da isuviše izigrava kavaljera. Kada je sela za volan, on joj pokaza da
načas spusti prozor. Poslušala ga je. Vajld se nasloni na otvor.
„Razgovarao sam i s Naominim tatom.”
„I?”
„Rekao mi je da je majka zlostavljala Naomi.”
Prepričao joj je pojedinosti iz svog razgovora s Bernardom Pajnom. Dok je Ava slušala,
oči su joj se svetlucale od suza. „Jadna Naomi. Znala sam da taj odnos nije bio dobar. Ali to?”
Ava zavrte glavom. „Bolje da pođem.”
„Bićeš dobro?”
„Da, sve je u redu.”
„Hoćeš da svratim kasnije do tebe?”, upita on.
Reći su samo izletele. Vajld nije nameravao da ih izrekne. To ne liči na njega.
Ava kao da se iznenadila. Još jednom obrisa oči i okrenu se prema njemu. „Kada?”
„Ne znam. Možda večeras. Sutra. Možemo samo da razgovaramo.”
Ava je radije gledala kroz vetrobran nego u njega.
„Ne bih da navaljujem”, dodade Vajld. „Možda ionako neću biti slobodan, imajući u vidu
Kraša i Naomi...”
„Ne, volela bih.”
Ava posegnu kroz otvoren prozor i stavi mu ruku na lice. Čekao je. Izgledala je kao da će
reći još nešto, ali na kraju je samo sklonila ruku. Ubacila je u rikverc, isparkirala se i krenula
nazad ka školi.
 Dvadeset osmo poglavlje

„Z
nači, već ste dobili Arnija Poplina?”, upita Hester.
Stajala je okrenuta prema računarskom monitoru u najsavremenijem
studiju/kancelariji Mejnardovih. Soba je bila bela i puna čelika i više je ličila na nešto
što biste zatekli u nekom renoviranom stanu na Menhetnu nego na tom starom
imanju, ali eto. Zidovi su bili prekriveni televizijskim ekranima. Na vezi je bila njena
producentkinja Alison Grant.
Rola Naser, koju je Hester godinama poznavala, nameštala je prenos uživo. Hester je
oduvek volela Rolu, divila se njenoj snazi u nesreći. Kada su Rola i Dejvid bili tinejdžeri i
pohađali istu srednju školu, nadala se čak da će je Dejvid pitati da izađu. Čak ga je, nije ni
čudo, malo pritiskala. Razume se, Dejvid je nikada nije slušao, tvrdeći kako bi to bilo
„uvrnuto” jer je Rola „kao Vajldova sestra”.
Šta da ju je pitao? Da li bi se sve promenilo? Da li bi Dejvid još bio živ?
„Dobro, on se povezao”, reče Alison.
Hester otrese duhove i naže se prema Roli. „Jesi li čula?”
„Primljeno”, reče Rola dok je kucala.
Hesterina zamisao bila je prosta, mada nepouzdana. Sol Straus je rekao da je Ami Poplin
njegov izvor u pogledu snimaka Mejnardovih. Ako ništa drugo, Arni Poplin žudi za pažnjom.
Hester je naložila Alison da ga nađe sa obećanjem „predintervjua” koji bi mogao da
prethodi emisiji uživo.
Rola upita: „Vidite onaj monitor na onom zidu?”
„Misliš na onaj divovski televizor?”
„Da, Hester, na divovski televizor.”
„Vidim ga. Mislim da se vidi iz svemira.”
„Stanite tamo”, reče Rola. „Spojiću vas sa Amijem Poplinom.”
„Gde tačno da stanem?”
„Na podu imate klin.”
Stvarno je bio tamo. Klin je bio ono što studiji ili pozorišta zovu oznakom, koja se obično
pravi od izolir-trake i predočava gde da staneš ili gde da staviš deo scenografije. Hester
stade na njega.
Rola reče: „Spremni?”
„Da spremnija ne mogu biti. Hoće li Arni moći da te vidi u prostoriji?”
„Ne. Njegova kamera će u žiži imati samo vaše lice. Zato sam izabrala onaj monitor.”
„Sjajno, hvala.” Hester joj se osmehnu. „Baš mi je drago što te vidim, Rola.”
„I meni je što vidim vas, Hester. Spremni?”
Hester klimnu glavom. Rola je kucnula još nekoliko tastera i ekran je oživeo. Ispuni ga
poznato (mada podbulije) lice Arnija Poplina, ogromno i u krupnom kadru, previše
krupnom - toliko krupnom da mu se vide pore na koži. Hester je bila u iskušenju da se
odmakne, ali avaj, klin.
„Zdravo, Arni.”
Ovaj se namršti malčice odveć teatralno. „Šta je sad pa ovo, Hester?”
 Sretali su se tokom godina na ovome ili onome. Pre dvadeset pet godina Arni Poplin je
glumio u jednoj popularnoj porodičnoj komediji kao smešni sused. Tri godine bio je omiljen
i poznat. A onda je naprasno sve bilo gotovo. Poput mnogih, na kraju se borio s bolovima
skidanja sa dve najsnažnije zavisnosti u društvu - od droge i slave. Ljudi potcenjuju moć
onog jarkog, toplog svetlosnog zraka poznatog kao slava - i koliko mračno i hladno postane
kada se to svetlo ugasi.
I tako se Arni očajnički upinjao da izdrži. Alison Grant se delimično šalila da će se Arni
pojaviti i na otvaranju garažnih vrata. Pokušavao je da se poniznošću uvuče u kvizove,
rijalitije, emisije o domaćinstvu i baštovanstvu, emisije o kuvanju - bilo šta kako bi upalio
onaj zrak svetlosti - manje svetao, manje topao - makar na nekoliko sekundi.
Hester reče: „Htela sam da te pitam.
„Mislite da sam debil?”
Bio je znojav i zajapuren u licu.
„Video sam vašu emisiju sa Solom Strausom, Hester. Znate li šta ste rekli za mene?”
„Da si nekadašnja poznata ličnost koja se pretvorila u luđaka opsednutog teorijama
zavere”, reče Hester.
Njemu se vilica oklembesi u nečemu za šta je ona pretpostavila da je tobožnje
iznenađenje. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se ponovo uživi u ulogu besnog
razmetljivca. Glumci. „Očekujete da vam tek tako oprostim za to?”
„Imaš dva izbora, Arni. Možeš da prekineš ovaj poziv ili Skajp ili šta god već bila ova
stvarčica sa oblakom, ili možeš da mi ispričaš svoju stranu priče.”
„Nećete mi verovati.”
„Verovatno. Ali budeš li me uverio da govoriš istinu, barem malčice, dovešću te u
emisiju.”
„Kao jedinog gosta?” Arni se trljao po licu. „Neću neko kontrapunktsko sranje.”
„Intervju jedan na jedan. Samo ti i ja.”
On prekrsti ruke, pa se na delić sekunde pravio da razmatra ponudu. „Šta vas zanima?”
„Pričaj mi o snimcima s Rastijem Egersom za koje tvrdiš da ih Daš Mejnard ima u svom
vlasništvu.”
„Postoje.”
„Otkud znaš?”
„Bio sam u Rasti šouu. Znate to, je l’ tako?”
„Tako je.”
„Velika gledanost dok sam ja bio u njemu. O tome niko ne govori.”
Hester uzdahnu. „Arni.”
„Dobro, dobro. Uglavnom, slučajno sam ih čuo. Rastija i Daša. Razgovarali su o
snimcima. Daš se kleo da ih je uništio.”
„Znači, ako ih je Daš uništio..
„Ma dajte. Niko zaista ne uništava snimke, Hester. Znate to. A znao je i Rasti. Zato se
onoliko uznemirio. Znao je da ih se Daš nikada neće sasvim otarasiti. Zašto bi?”
„Daš Mejnard se kune kako nema nikakve štetne snimke.”
„Da, pa dobro, Daš je sebični skot, zar ne? Ima to veliko carstvo. Jeste li ikada bili kod
njega? Kuća mu je kao iz Velikog Getsbija.”
„Jesi li video snimke?”, upita Hester.
„Ja? Ne.”
 „Otkud onda znaš da postoje?”
„Čuo sam ih.”
„Čuo si snimke?”
„Ne. Čuo sam kako se Daš i Rasti raspravljaju u vezi s njima.”
„Šta su tačno rekli?”
„Bilo je kasno u noć, znate. Samo sam ja još bio ostao. Mislili su da sam otišao. Da su
sami. Ali mogu li da vam kažem istinu?”
„Da, to bi bilo lepo, Arni.”
„Onesvestio sam se na klozetskoj šolji.”
„Molim?”
„Da, bio sam u kancelariji u studiju. U toalet-kabini. Sedeo sam na...”
„Jasna mi je slika, Arni.”
„U svakom slučaju, šmrknuo sam malo koksa, šta već. Ne znam. Onesvestio sam se. Kad
sam se probudio, u toaletu je bio potpuni mrak. Bilo je deset uveče. Navukao sam
pantalone. Još su mi bile dole oko članaka. ”
„Ej, hvala za tu pojedinost.”
„Zanima vas čitava priča, zar ne?”
„Bokserice ili sliperice?”
„Ha?”
„Nema veze”, reče Hester. „Navukao si pantalone.”
„Tako je, navlačim pantalone. Ali kao što rekoh, totalni je mrak. Hoću reći, mrkli mrak.
Prstima napipavam do reze. Znate one što otvara kabinu.”
„Da, Arni, znam za te reze. Imamo ili i u ženskim toaletima.”
„U svakom slučaju, još je mrak. Naslepo izađem iz klonje. Uđem u hodnik. Zabrinut sam
da noću možda zaključavaju vrata. U fazonu da možda ne mogu da izađem. Znate šta hoću
da kažem?”
„Da, nastavi.”
„Onda začujem glasove. Dva muškarca.”
„Da pogađam. Rastija i Daša.”
„Tako je. I oni se svađaju. Približim se. Čujem Rastija kako govori: ’Moraš da se otarasiš
tog snimka. Moraš da mi obećaš.’ Pijan je. Čujem mu po glasu. Rasti obično vlada sobom, ali
je aljkav kada se napije. I uporno ponavlja: ’Ne kapiraš šta bi mogao da nam učini, treba da
ga uništiš, bolje ti je da niko nikada ne sazna.’”
„A šta je Daš rekao?”
„Samo mu je rekao da ne brine, da niko nikada neće saznati, da će se on pobrinuti za to.
Ali Rasti nije odustajao. Uporno je preklinjao Daša da ga obriše, ali onda je to nekako
povukao.”
„Kako to misliš povukao?”
„Znao je, Hester. Rasti je znao.”
„Šta je znao?”
„Da ga Daš Mejnard nikada neće zaista obrisati. Daš na sebe gleda kao na ozbiljnog
dokumentaristu ili novinara ili šta već. Posmatrača. Ne bih se iznenadio ni da se razgovor
snimao. Kažem vam. Bubice su bile na sve strane. Možda čak i u onom toaletu.”
„Aha”, reče Hester. To joj je sve više ličilo na gubljenje vremena. „Šta još?”
„To nije dovoljno?”
 „Ne baš.”
„Znali su da sam tamo.”
„Jesu li nešto rekli?”
„Ne, ali posle tri dana su me pozvali na iznenadnu analizu mokraće. Pronašli su mi
droge u sistemu. Otpustili su me. Mene. Čoveka koji im je donosio veliku gledanost. Ne
samo to, analiza je procurila u medije. Znate zašto, zar ne? Bila je to zavera da se uruši moj
ugled. Bio sam čist.”
„Upravo si mi rekao da si uzeo kokain...”
„To je bilo tri dana ranije!”
Bivao je sve uznemireniji, vrpoljio se na mestu, pogled mu je leteo tamo-amo, po čelu su
mu izbijale graške znoja, i Hester je mogla da se opkladi da je Arni i trenutno na nečemu.
„Trebalo im je da mi ukaljaju ugled. Trebalo im je da me se ratosiljaju.”
„Dobro, hvala.”
„Rasti je ubio nekoga.”
Hester zastade. „Kako to misliš?”
„To Daš ima o njemu.”
„Govoriš li ti”, polako poče Hester, „da Daš Mejnard ima snimak na kome je Rasti Egers
počinio ubistvo.”
„Mogu da vam kažem samo ono što sam čuo.”
„A to je?”
„Kako Rasti govori: ’Nisam hteo da ga ubijem, bio je nesrećan slučaj.’”
„To su bile njegove tačne reči?”
„Ne. Ne znam. To je bio smisao. Rasti je ubio nekoga. To ih je vezivalo. Sad kada
razmislim o tome, Daš je to čak rekao.”
„Šta je rekao?”
„Da nikada neće reći zato što ih to veže. Nešto u tom smislu. Da se sve ono dobro što je
usledilo temelji na toj vezi. Kažem vam, Hester. Oni su ubice. Ili bar Rasti. Daš ima dokaz. On
ima zakonsku obavezu da objavi te informacije, zar ne?”
Hester je razmišljala o razgovoru koji je nedavno vodila s Dilijom, o onome što ona zna a
ne želi da otkrije uprkos poverljivom odnosu između advokata i klijenta. Pogledala je Rolu.
Rola sleže ramenima kao da kaže kako ni sama ne zna da li da mu veruje.
„I, mogu li da dođem u emisiju?”, upita Arni Poplin. „Slobodan sam večeras ako hoćete
tada.”
 Dvadeset deveto poglavlje
avin Čejmbers je skrenuo na parkiralište Seven ilevena u plavom ševroletu kruz. Sam.

G Barem zasad nije bilo ni vozača ni terenskog vozila. Obazrivost? Možda. Izašao je iz
ševija s kačketom i naočarima za sunce, što je, pomislio je Vajld, glupava maska jer se
tako turaju samo oni koji pokušavaju da se preruše. S druge strane, napolju je sunčano.
Možda ih je Gavin stavio samo zato što mu tako prija.
Možda nije baš sve ključ za tajnu.
„Zašto si u Seven ilevenu?”, upita Gavin.
„Slurpi nije dovoljan razlog?”
Gavin uzdahnu. „I, šta si saznao?”
„Saznao sam da ne mrdam pošto vi imate nešto da mi pokažete. Tako ste mi barem rekli
preko telefona.”
Ovaj odmahnu glavom. „Podsećaš me na moju prvu ženu.”
„Da li je i ona bila zgodna?”
„Zgodna i rastrojena.”
Vajld pogleda telefon. „Hočete li da me odbacite nazad do Mejnardovih? Možemo da
razgovaramo usput.”
„Kako hoćeš.” On pritisnu dugme za otključavanje na daljinskom. Kada su ušli, Gavin
izreče nešto što Vajld nije očekivao. „Znamo da postoji zahtev za otkup.”
Upalio je kola i ubacio u rikverc.
Četiri najverovatnije mogućnosti, pomisli Vajld.
Prva je da Čejmbers lovi u mutnom. To je malo verovatno.
Druga je da je, imajući u vidu paniku koja okružuje Mejnardove, Čejmbers naprosto
naslutio da postoji zahtev za otkup. Ako je tako, to je sjajna slutnja.
Treća je da je stvarno postavio uređaje za prisluškivanje u određene delove kuće. Vrlo
moguće. Rola će proveriti i on će ubrzo znati za to.
Četvrta je da Gavin ima neki upućen izvor.
Šta god bilo posredi, Gavin neće ni potvrditi ni poricati. Na semaforu, Gavin Čejmbers se
okrenu i zagleda u njega. Vajld uzvrati pogled. Nekoliko trenutaka ni jedan ni drugi nisu
treptali. Kada se upalilo zeleno svetlo, neko iza njih trubnu sirenom. Gavin odmahnu
glavom i promrmlja nešto ispod glasa dok je izvlačio telefon.
„Znaš da sam ti rekao kako je Kraš uvek bio korak ispred nas sa aplikacijama za poruke
- Snepčetom, Signalom, Vatsapom, čime god već?”
„Da.”
„Jedan od mojih najboljih tehničara pronašao je poruku primljenu preko njegovog
internet provajdera noćas u 2.07 preko nove aplikacije po imenu Komjunikejt plas.
Šifrovana je tako da se poruka i pošiljalac automatski izbrišu minut nakon što se fajl otvori.
Očito ne znam pojedinosti, ali nekako, ne pitaj me kako, moj tehničar je uspeo da dobije kraj
poslednje poruke pre nego što je izbrisana.”
On dade Vajldu telefon. Poruka je glasila:
Naravno da ti opraštam. Znaš da sam to uradila da bih obmanula tvoje
drugove. Upravo te čekam na istom mestu. Tako sam uzbuđena!!!
Na kraju su bila tri emotikona u obliku srca.
Vajld postavi očigledno pitanje: „Znate li odakle je poruka stigla ili ko ju je poslao?”
„Ne. Očito je morao da bude još neko ko ima tu aplikaciju, ali kontakt i njegov internet
provajder ili šta god već - brišu se.”
Vajld je buljio u poruku. Opet je pročita.
„Da li je neko tražio otkup?”, upita Gavin.
„Vi rekoste da već znate.”
„Molim?”
„Vaše tačne reči bile su ’znamo da postoji zahtev za otkup’.
Ako znate, nema razloga da pitate mene.”
„Možeš li da prestaneš da budeš smarač makar na pet minuta? Rasti želi da pomogne.”
„Ma sigurno.”
„I obojica znamo ko je napisao onu poruku.”
Naravno, mislio je na Naomi.
„Pod pretpostavkom da ste u pravu”, reče Vajld, „šta hoćete da preduzmete u tom
pogledu?”
„Jesi li proverio Naominu kuću?”
„Posetio sam njenog oca.”
„Jesi li proverio čitavu kuću? Poslednji put je sve vreme bila tamo, zar ne? U podrumu?”
Vajld ne reče ništa. Pogledao je na sat. Bilo je skoro tri po podne, sat vremena do isteka
roka. Kada su se približili kapiji ispred kuće Mejnardovih, Vajld reče: „Hvala za vožnju.”
„Znaš da sam u pravu”, reče Gavin.
„U vezi s čim?”
„U vezi sa svim. Znaš da je Naomi nekako umešana u ovo.”
„Aha. U vezi s čim još imate pravo?”
Ovaj ga prostreli pogledom. „Da ti i tvoja sestra ne možete sami da se nosite sa ovim.”
„Ne pitam se ja”, reče Vajld.
„Budeš li rekao Mejnardovima da nas vrate u službu, poslušaće te.”
Nešto se ovde ne slaže, nešto u vezi sa čitavim ovim susretom.
„Hvala za vožnju, Gavine. Javite se.”

_________

Rola ga je sačekala kod sigurnosne kapije Mejnardovih u vozilu za golf.

„Odvešću te do Hester.”
On sede pored nje i krenuše kolskim prilazom. Imanje je bilo previše doterano.
Mnogima je to divno. Vajldu nije. Priroda naslika svoje platno, a onda ti dođeš i pomisliš
kako možeš da ga poboljšaš. Ne. Priroda bi trebalo da bude, izvinite na izrazu, divlja. Ako je
ukrotiš, gubiš ono zbog čega je posebna.
Nakon što ju je uputio u novosti, Rola upita: „I šta ti treba od mene?”
„Poruka sa zahtevom za otkup.”
 „Šta s njom?”
„Izričito je tražila ’najstarije’ snimke.”
„Što bi značilo?”
„Daš Mejnard je Rastija Egersa prvi put sreo u Vašingtonu, dok su stažirali na Kapitol
hilu. Vidi možeš li da otkriješ bilo šta o tom vremenskom razdoblju.”
„Na primer?”
„Nemam pojma. Jesu li delili sobu? Družili se? Priznajem da su izgledi tanki.”
„Daću nekim istraživačima da se pozabave time.”
„Osim toga, vidi možeš li da pronađeš Sola Strausa. On je ovde sigurno glavni
osumnjičeni.”
„Dobro. Još nešto?”
Vajld razmisli o tome i zaključi kako je bolje sprečiti nego lečiti. „Treba mi da odeš u
kuću Naomi Pajn nakon što se smrkne.”
Rola ga pogleda. „Zar nisi upravo bio tamo?”
„Treba mi da se kuća pretraži.”
„Šta tražimo?”
„Kraša i Naomi.”
Rola klimnu glavom. „Dogovoreno.”
Hester je sedela sama na kamenoj klupi okrenutoj prema obzorju Menhetna. Dok je
Vajld prilazio, ona se okrenu prema njemu i zakloni oči. Drugom rukom potapšala je po
betonu. „Sedi sa mnom.”
On sede. Načas ni jedno ni drugo nisu govorili. Samo su piljili u obzorje iznad drveća.
Sunce je bilo na visini gde sve - zgrade, drveće, oblici - izgleda kao da ima anđeoski oreol.
„Lepo”, reče Hester.
„Da.”
„I dosadno.” Hester se okrenu prema njemu. „Hoćeš ti prvi?”
„Ne.”
„Nisam ni mislila”, reče Hester. Zatim: „Razgovarala sam sa Arnijem Poplinom.”
Prepričala mu je razgovor.
„Ubio nekoga”, reče Vajld kada je završila.
„Tvrdi da je tako čuo.”
„Pretpostavljam da nisi bila prva kojoj je to rekao.”
„Vrlo verovatno.”
„Zašto onda to niko nije prijavio?”
„Zato što je Arni Poplin nepouzdani narkoman koji traži pažnju i večito se žali na nešto.”
„U redu.”
„Novinari su podozrivi prema njemu pod bilo kojim okolnostima, ali niko ne jaše sudije
kao što to ume Rasti Egers.”
„Ne jaše sudije?”
Hester zaškilji u sunce. „Jedan moj dobar prijatelj bio je košarkaška zvezda na koledžu.
Uzeli su ga u prvom krugu drafta čim je završio Univerzitet Djuk. Gotiviš uopšte košarku?”
„Ne.”
„Onda ga verovatno ne poznaješ. U svakom slučaju, vodio me je na nekoliko utakmica u
Madison skver gardenu. Mahom studentskih. Znaš šta mi uvek zapadne za oko?”
Vajld zavrte glavom.
 „Kako se treneri žale i dernjaju na sudije. Ti čovečuljci u odelima s kravatama čitave
utakmice trče gore-dole duž aut-linije, neprekidno obuzeti napadima besa kao dečica koja
hoće bombone. Blam je gledati to. Zato sam pitala svog prijatelja, košarkašku zvezdu, o
čemu je reč, a on mi je rekao da je to namerna strategija. Ljudi po prirodi žele da se
dopadnu. Ne ti, ne ja. Ali ljudi uopšte. Tako da, ako urlaš na sudiju svaki put kada on dune u
pištaljku protiv tebe - bilo to opravdano ili ne - veća je verovatnoća da će presuditi u tvoju
korist.”
Vajld klimnu glavom. „A upravo to Rasti radi s medijima.”
„Tako je. Vazda ih kori tako da ustuknu i uplaše se od toga, da ostanem u metafori, da
dunu u pištaljku i odaju ga. Naravno, to rade svi političari. Rasti je samo vičniji tome.”
„Ipak bi trebalo da se suočimo s Dašom u vezi s onim što ti je Arni Poplin rekao.”
„Već sam to uradila.”
„I?”
Hester sleže ramenima. „Šta misliš? Daš je poricao. Rekao je da su to ’budalaštine’. Baš
tom rečju. Budalaštine.”
„Žalosno. Šta si izvukla iz toga?”
„Isto što i ti.”
„Nešto kriju.”
„Tako je.” Ona ga potapša po nozi. „Dobro, bubala, šta si ti otkrio?”
Vajld poče tako što joj je ispričao šta je Bernard Pajn rekao o svojoj bivšoj ženi, koja je
zlostavljala Naomi. Hester je samo vrtela glavom. „Ovaj svet.”
„Nešto mi tu ne štima.”
„Kako to misliš?”
„Ne znam”, reče Vajld. „I dalje mislim kako treba da porazgovaramo s Naominom
majkom. Rekao sam Roli da je pronađe.”
„Odlično. Šta još?”
Vajld joj ispriča za prepisku preko aplikacije između Kraša i možda Naomi kao i za Avin
razgovor sa Naomi o vezi u povoju između to dvoje tinejdžera.
„Svi znaci ukazuju na to da su Kraš i Naomi zajedno”, reče Hester.
Vajld ne reče ništa.
„Recimo na trenutak da je to tačno”, nastavi ona. „Recimo da su se to dvoje tinejdžera
potajno zaljubili jedno u drugo i odlučili da pobegnu.”
„Dobro.”
Hester sleže ramenima. „Kako se to pretvori u zahtev za otkup?”
Vajld nije odgovorio. Pogledao je koliko je sati. „Manje od sat vremena do roka koji su
otmičari odredili. Da krenemo unutra?”
„Rekli su da se nađemo u biblioteci u petnaest do četiri.”
„Oni, u smislu Daš i Dilija Mejnard?”
„Da.”
„Imaš li ikakvu predstavu šta su naumili da urade?”
„Neće da nam kažu do tada.”
Vajld vrati pogled na vidik. „To nije normalno.”
„Ne, nije.”
Sada su oboje bili okrenuti prema obzorju. Hester zatvori oči i pusti da je zraci greju.
„Kako da ovo predočim pažljivo”, reče Hester.
 Vajld nije skidao pogled s nebodera u daljini. „Pažljivo”, ponovi on. „To ti nije jača
strana, Hester.”
„Istina, zato evo: razmišljala sam da prespavam kod Lejle, ali ne želim da prespavam
tamo ako ćeš i ti biti prisutan.”
Vajld nije mogao a da se ne nasmeši. „Ja sigurno neću biti.”
„Aha.”
„Mada to ne znači da je pametno prespavati tamo.”
„Aha”, reče Hester. A zatim ponovi: „Aha. Stvarno?”
Vajld ne reče ništa.
„Smem li da zabadam nos?”
„Pretpostavljam da je to retoričko pitanje.”
„Prošlo je šest godina otkako smo istinski komunicirali.”
„Žao mi je zbog toga”, reče on.
„I meni je, i nadam se da nije zbog Dejvida.”
Dejvid. Izgovoreno naglas, ime je umirilo čak i drveće.
„Ne krivim te. Nikada te nisam krivila. Znaš to, zar ne?”
Vajld nije odgovorio. „Da li u to želiš da zabadaš nos?”
„Ne”, reče Hester. „Neću da kažem da si mi kao sin jer bi to bilo preterivanje. Imam tri
sina. Samo su mi oni kao sin. Ali bila sam tamo od početka - od prvog dana kada si izašao iz
šume. Svi smo bili tamo. Ja. Ajra. Dejvid, razume se.”
„Bila si divna prema meni”, reče Vajld.
„Ni zbog toga ne pominjem ovo, zato dozvoli da ne okolišam. One onlajn analize za
utvrđivanje porekla pomoću DNK postale su neverovatno popularne. Čak sam se i ja
analizirala pre nekoliko godina.”
„Nekih iznenađenja?”
„Nijedno. Baš sam dosadna.”
„Ali zanima te jesam li se ja analizirao”, reče on.
„Prošlo je šest godina”, reče ona. „Tako da me zaista zanima jesi li se analizirao.”
„Jesam. Vrlo skoro, da ti pravo kažem.”
„Nekih iznenađenja?”
„Nijedno. I ja sam baš dosadan.”
„Ozbiljno?”
„Ni roditelja ni rođene braće ili sestara. Najbliži mi je bio neki rođak drugog kolena.”
„I to je nešto za početak”, reče ona.
Vajld odmahnu glavom. „Ne, Hester, nije. Da tražiš nestalo dete - sina, brata, šta god -
bila bi na tom DNK sajtu. Mene niko ne traži, što znači da nikome nije stalo. Ne govorim to
samosažaljivo. Ali ostavili su malo dete da godinama bude samo u onoj šumi...”
„Ne znaš to”, reče Hester, upadajući mu u reč.
Vajld se okrenu da je pogleda, ali ona nije htela da pogleda njega.
„Šta ne znam?”, upita on.
„Koliko si bio tamo.”
„Ne znam tačno, ne.”
„Možda su u pitanju dani.”
Vajld nije znao šta da misli o tome. „O čemu govoriš? Tvoj sin i ja smo se igrali
godinama.”
 „Godinama.” Hester podrugljivo frknu. „Daj.”
„Šta?”
„Bili ste dva mala dečaka. Misliš da si godinama mogao da čuvaš takvu tajnu?”
„To smo radili.”
„To ti misliš da ste radili. Znaš kako se vreme uspori kad si mali. Možda su posredi bili
dani, možda sedmice, ali godine?”
„Imam uspomene, Hester.”
„U to ne sumnjam. Ali zar ne misliš da je sve to moglo da traje samo nekoliko dana?
Stalno govoriš kako se ne sećaš ničega pre nego što si se našao u šumi. Tako da možda -
samo me saslušaj, važi? - možda ti se nešto dogodilo, nešto tako traumatično da si potisnuo
sve od ranije. Možda su te uspomene, kako nisi zapamtio ništa o svom životu pre tog
traumatičnog događaja, sada preuveličane pa ono što je bilo nekoliko dana izgleda kao
godine.”
Nije bilo tako. Vajld je to znao.
„Planinari su me primećivali mesecima i čak godinama ranije.”
„Govorili su da su primetili nekog malog dečaka. Možda si to bio ti, možda je bio neko
drugi.”
Ali Vajldu to nije zvučalo uverljivo. Sećao se kako je provaljivao u kuće - mnoštvo njih.
Sećao se kako je prevaljivao kilometre. Sećao se one crvene stepenišne ograde i onih
vrisaka.
„Nije važno”, reče Vajld. „Čak i da si u pravu, tog dečaka niko nije tražio.”
„Zato moraš da otkriješ istinu - da bi se osećao celovit.”
Vajld složi facu. „Jesi li zaista rekla ’da bi se osećao celovit’?”
„Nisam u najboljem izdanju, priznajem. Ali znaš šta hoću da kažem. Mučiš se s bliskošću
i vezama, Vajlde. To nije tajna. Ne mora čovek da bude genije da bi uvideo kako je sve
počelo tim napuštanjem. Ako bi došao do izvesnog razumevanja o uzroku svega toga, o
tome šta se zaista zbilo...”
„Bio bih normalniji?”
„Znaš šta hoću da kažem.”
„To ništa neće promeniti.”
„Verovatno je tako”, reče Hester. „S druge strane, postoji još jedan razlog.”
„A to je?”
„Neviđeno sam radoznala”, reče Hester, podižući ruke.
„Zar ti nisi?”
Vajld pogleda na sat. „Petnaest minuta do roka za otkup. Hajde da nađemo Mejnardove.”
 Trideseto poglavlje

M
ejnardovi su sedeli u onim istim dvema foteljama boje burgunca. Nimalo čudno,
oboje su izgledali kao da su stresirani do daske. Lica su im bila iskrivljena, ten
pepeljast, oči zakrvavljene. Donekle čudno, oboje su bili u otmenoj, skupoj odeći.
Govorio je Daš, u mrkim pantalonama s naborom koji može da seče suvo meso.
„Molim te da nas uputiš u bilo kakve novosti”, reče Daš Vajldu.
Vajld je dao sve od sebe. Oboje su slušali ne pomerajući se, gotovo kao da se trude da
ostanu sasvim nepomični i da ništa ne pokažu, ili su se možda, što je verovatnije, samo
svojski trudili da ostanu pribrani i računali da će, bude li pukao bilo koji njihov deo, to biti
to, da će se sasvim raspasti. Kada je Vajld završio, Daš i Dilija se okrenuše jedno prema
drugom. Dilija klimnu glavom.
„Dilija i ja smo razgovarali o ovome unedogled. Pregledali smo dokaze. Pokušali smo da
napravimo kronologiju onoga što je naš sin radio prošle noći. Iscrpno smo razgovarali sa
vama dvoma i raspravljali o raznim teorijama koje smo čuli.”
On posegnu i uze suprugu za ruku.
„Istina je da ne znamo da li je ovo otmica ili prevara ili nešto sasvim drugo. A čini mi se
da ne znate ni vas dvoje.”
„Ja ne znam”, reče Hester. „Vajlde?”
„Nemoguće je biti siguran.”
„Upravo tako”, reče Daš. „Zato smo, posle obimne rasprave, Dilija i ja zaključili kako bi
najbolje, najbezbednije, bilo poslati snimke. Ne možemo da ih pošaljemo sve. Fajl bi bio
preveliki, a osim toga, kako bi iko mogao da zna koliko sati imamo? Ne znam ni ja.”
„Zašto imate toliko snimljenog materijala?”, upita Hester.
„Oduvek sam tako radio”, reče Daš.
„On je pre svega dokumentarista”, dodade Dilija.
Vajld klimnu glavom, pogleda po prostoriji, pa se odluči da dela. „Da li nas zato sada
snimate?”
Tišina. Zatim će Daš: „O čemu govoriš?”
Vajld izvadi telefon. „Imam onlajn aplikaciju za skeniranje koja otkriva ima li u sobi
uređaja za prisluškivanje ili kamera. Trenutno primećuje mreže i internet provajdere koji
se mogu objasniti samo činjenicom da su u nas uperene kamere.”
Daš se zavali na naslon i prekrsti noge. „Ja sam dokumentarista. Beležim i naše živote.
Ne verujem da ću to ikada upotrebiti...”
„Moramo li sada ovo da radimo?”, prasnu Dilija.
„Ne”, reče Vajld. „Imate pravo. Usredsredimo se na zadatak pred nama.”
Sve je to bio blef. Stvarno su postojale aplikacije za skeniranje ili mapiranje mreža i
otkrivanje skrivenih kamera. Ljudi su ih koristili da se uvere, na primer, da ih domaćini Er-
bi-en-bija ne špijuniraju. Ali Vajld nije imao takvu aplikaciju na telefonu.
Bilo je pet minuta do roka u četiri sata. Na hrastovom stočiću između njih bio je
postavljen laptop. Daš kliknu na link koji im je bio poslat. Pojavio se ekran sa časovnikom
koji odbrojava i ukazuje da će link biti aktivan za četiri minuta i četrdeset sedam, četrdeset
šest, četrdeset pet sekundi.
„Kad se priključimo, moj tim će pokušati da uđe u trag internet provajderu”, reče Vajld,
„ali kažu mi da će nas čak i jednostavna virtuelna privatna mreža onemogućiti da dobijemo
bilo šta značajno.”
Ćutke su gledali kako sat ide ispod oznake za četiri minuta.
„I, šta je na snimcima?”, upita Hester.
„Neemitovani delovi emisije”, reče Daš. „Događaji iza kulisa. Soba za scenariste gde smo
pretresali ideje. Tome slično.”
„Aha”, reče Hester. „U mejlu sa zahtevom za otkup tražili su od vas da ’istinski škodljivi’
snimak prebacite u poseban folder.”
Hester je čekala. Niko nije govorio.
„Hoćete li to učiniti?”
Dilija reče: „Hoćemo.”
„Šta je na njemu?”
„Ne vidimo kakve to veze ima s vama.”
„Molim?”
„Ne želimo da delimo ništa od ovoga. Prinuđeni smo na to zarad bezbednosti našeg
sina.”
„Znači, voljni ste da to podelite sa anonimnim otmičarem, ali ne i sa svojim advokatom?”
„Ne vidimo razloga da to ikome pokazujemo”, reče Daš. „Ali kao što je istakao ovde
prisutni gospodin Vajld, ovi ljudi nisu tražili da se snimci objave u javnosti. Zato će ih
možda zadržati za sebe, a možda i neće. U svakom slučaju, ovo nije nešto poverljivo što
želimo da odamo, čak ni vama. Odaćemo ga, ako vam je draže, radi bezbednosti našeg sina.”
Hester pogleda Vajlda i zavrte glavom. Onda se okrenu i prostreli pogledom oboje
Mejnardovih. „Nadam se da vas dvoje znate šta radite.”
Kada je sat otkucao do nule, Daš Mejnard osveži stranicu. Stranica je bila jednostavna.
Na njoj su bile dve žute kutije. Na jednoj je pisalo: SNIMCI-PREBACIVANJE, na drugoj:
POSEBAN FOLDER-PREBACIVANJE:

Kliknite na oba linka. Nećemo komunicirati s vama dok snimci ne počnu

da se prebacuju.
„Ko god da stoji iza ovoga”, reče Vajld, „zna šta radi. Nema pregovora, nema tamo-amo.”
Daš ispusti dugačak uzdah. Dilija mu stavi utešnu, poznatu ruku na rame.
„Idemo”, reče Daš.
Najpre je kliknuo na dugme za poseban folder, zatim na ono za snimke. Fajlovi počeše
da se prebacuju. Prošao je minut. Pa još jedan. Na kraju se pojavila nova ikonica. Koverat.
Daš pomeri kursor na nju i kliknu.

Moraćemo da pregledamo fajlove.

 Ako ste uradili kao što smo tražili, sin će vam biti vraćen sutra tačno u
podne. Javićemo vam gde se nalazi.
Diliji navreše suze na oči. „U podne?”
Daš uhvati suprugu za ruku.
„Naš sin mora da provede još jednu noć s tim ljudima?”
„Biće on dobro”, reče Daš. „Uradili smo sve što možemo.”
„Jesmo li?”, upita Dilija.
Tišina.
Daš se okrenu prema Vajldu i Hester. „Šta ćemo sad?”
„Ako i dalje ne želite da se obratite nadležnim organima.. poče Hester.
„Ne želimo.”
Hester sleže ramenima. „Onda ćemo valjda čekati.”

_________

Kada su opet izašli iz kuće, Hester reče Vajldu: „Mi nećemo čekati, zar ne?”
„Nisam siguran šta možemo da uradimo.”
„Hoćeš li ostati ovde?”, upita Hester.
„Ako ne budem na imanju, biću u blizini.”
„Isti slučaj”, reče Hester. „Možda ću izaći da nešto prezalogajim, ako je to u redu.”
„Naravno da je u redu.”
Hester stade da krši ruke, da obrće prstenje na prstima. Vajld prvi put primeti kako ona
ne nosi više burmu. Da li ju je nosila pre šest godina? Ne može da se seti.
„Sa Orenom Karmajklom”, dodade ona.
Hester Krimstin je pocrvenela. Stvarno je pocrvenela.
„Drugi sudar za dve večeri”, reče Vajld.
„Da.”
„Ura.”
„Ne budi pametnjaković.”
„Ako nećeš da spavaš kod Lejle, možda možeš da spavaš kod Orena.”
„Prestani s tim.” Njeno rumenilo poprimi tamniju boju. „Nisam razvratnica, znaš.”
Vajld se osmehnu. Prijalo mu je da bude normalan, čak i samo na nekoliko sekundi. „Idi
na večeru”, reče. „Uživaj.”
„On je dobar čovek”, reče ona. „Oren, hoću reći.”
„A pritom je i plećati mišićavi dasa.”
„Stvarno? Nisam primetila.”
„Idi, Hester.”
„Zvaćeš me bude li kakvih promena?”
„Hoću.”
„Vajlde?”
On se okrenu.
„Nije bilo nikoga od Ajre.”
„Onda je krajnje vreme”, reče Vajld.
 _________

Tonijeva picerija i sendvičara izgledala je tačno tako kao što se zove.

Imala je pult s dva tipa u belim keceljama koji prevrću piće. Imala je tablu s jelovnikom
iznad njihove glave za one koji ne žele da jedu u lokalu, a ako biste seli u separe,
konobarica, uvek devojka iz tamošnje srednje škole, donela bi vam jelovnik ujedno
plastificiran i lepljiv. Stolnjak je, bez iznenađenja, bio karirani crveno-beli. Svaki sto je bio
pretrpan držačem za salvete, izborom slanika za parmezan, origano i tome slično, i dopola
dogorelom svećom zabijenom u grlić prazne boce kjantija. Na televizoru koji visi s tavanice
prikazivao se ili sport ili vesti. Trenutno je na njemu išla Hesterina sopstvena mreža.
Doteran u pandurskoj uniformi, Oren je sedeo u separeu bliže pozadi. Ustao je čim ju je
ugledao, što je izgledalo veoma formalno na tom mestu.
„Zdravo”, reče Oren.
Poljubio ju je u obraz i uzeo za ruku. Hester ga stegnu za ruku i sede u separe.
„Kladim se da si ovde bila milion puta”, reče Oren.
Tonijeva picerija je bila poznato gradsko mesto i nalazila se na manje od kilometra od
njene stare kuće. Takođe je navodno imalo najbolju piću u krugu od petnaest kilometara.
„Nisam”, reče Hester. „U stvari, ovo je prvi put da sam ovde posle više od trideset
godina.”
„Ozbiljno?”
Hester klimnu glavom. „Prve večeri kada smo se doselili u grad, Ajra i ja smo doveli
dečake ovamo na večeru. Bili smo iscrpljeni i izgladneli - bio je dugačak dan. U svakom
slučaju, bio je samo jedan slobodan sto i nisu hteli da nam dozvole da sednemo tamo
ukoliko ne obećamo da naručimo pune večere a ne piće. Ne sećam se pojedinosti, ali šta god
bilo u pitanju, bili su neučtivi prema nama. Zato se Ajra razbesneo. Ajri je mnogo trebalo da
se razbesni, ali kad bi se razbesneo... u svakom slučaju, otišli smo a da nismo jeli. Ako možeš
da poveruješ, Ajra je napisao vlasniku pismo. Otkucao ga je. Ali odgovor nikada nije dobio. I
tako nam je Ajra zabranio i da idemo tamo i da naručujemo od njih. Ne znam koliko su
hiljada dolara tokom godina izgubili zbog tog nemilog slučaja. Dečaci su bili toliko verni Ajri
da nisu hteli da jedu čak ni kada bi ih neko pozvao ovamo na proslavu rođendana ili kada bi
njihov tim iz Male lige došao ovamo posle utakmice.” Hester podiže glavu. „Zašto ti pričam
ovu priču?”
„Zato što je zanimljiva”, reče Oren. „Hoćeš da odemo nekud drugde? Možda u vagon-
restoran Heritidž?”
„Mogu li da ti kažem nešto smešno?”
„Naravno.”
„Dala sam pomoćnici da proveri. Tonijeva picerija je prodata pre četiri godine. Da je
vlasnik ostao isti, ne bih došla.”
Oren se nasmeši. „Znači, bezbedno je da ostanemo?”
„Jeste.” Hester zavrte glavom. „Izvini.”
„Zbog?”
„Što sam tako pomenula Ajru. Na prvom sudaru pominjem Čeril. Na drugom sudaru
pominjem Ajru.”
 „Izbacujemo sve slonove iz prostorije”, reče Oren. „Dopada mi se to. Zašto si uopšte u
gradu? U poseti Metjuu i Lejli?”
Hester odmahnu glavom. „Radim nešto za klijente.”
„U našem seocetu?”
„Ne smem da kažem ništa više.”
On je shvatio. Konobarica donese po parče margarite za svakoga od njih. Hester odgrize
parče i zažmuri. Imalo je ukus kao nirvana.
„Dobra je, zar ne?”, upita Oren.
„Trenutno mrzim Ajru zbog toga.”
On se zakikota i podiže svoje parče. „Pretpostavljam da su u pitanju Mejnardovi.”
„Molim?”
„Tvoji klijenti. Mejnardovi. Pretpostavio bih da je samo Daš Mejnard, ali rekla si da si u
poseti klijentima. U množini.”
„Ne mogu ni da potvrdim ni da poreknem...”
„Ne bih ni očekivao.”
„Zašto misliš da je reč o Mejnardovima?”
„Zbog helikoptera. Kada doleću, moraju od nas da traže dozvolu da uđu u vazdušni
prostor. Tako da znam da je jutros doleteo s Menhetna. Onda si ti došla Uberom, ne svojim
uobičajenim crnim eskalejdom koji vozi Tim.”
„Zadivljena sam”, reče Hester.
Oren sleže ramenima. „Ja sam obučeni detektiv.”
„Ali ne mogu da govorim o tome.”
„I ne želim da govoriš o tome”, reče on. „Samo mi je zaista drago što si ovde sa mnom.”
Uprkos svemu - duhovima, otkupu, tom mestu - Hester oseti kako joj lice poprima boju
paradajz-sosa na pici.
„I meni je drago što sam ovde”, reče Hester.
Na nekoliko minuta svet se skupio na veličinu predivnog muškarca naspram nje i piću
nalik ambroziji na stolu između njih. Uživala je u bekstvu od svega. To nije bilo nešto za čim
je Hester često žudela. Volela je da bude u društvu. Bilo joj je stresno da ne bude deo grupe.
Nekoliko ljudi je zastajalo kod stola, mahom da pozdravi Orena, ali neka lica su bila
poznata i njoj. Gromanovi, koji su nekada igrali tenis sa Ajrom subotom ujutru. Dženifer
Talou, ona izrazito ljubazna bibliotekarka čiji se sin družio sa Džefom. Razume se, Orena su
svi poznavali. Kad si toliko dugo pandur u tolikom gradu, to je svojevrstan vid slave. Nije
mogla da razluči uživa li Oren u pažnji ili je toliko uljudan jer mu obaveza to nalaže.
„Kada tačno ideš u penziju?”, upita ga ona.
„Za tri meseca.”
„Planovi?”
Oren sleže ramenima. „Promenljivi su.”
„Misliš li da ćeš ostati u gradu?”
„Zasad.”
„Dugo živiš ovde”, reče ona.
„Da.”
„Razmišljaš li ikada da umesto toga živiš u nekom velegradu?”
„Da”, reče on. „Razmišljam o tome.”
 Kada mu se oglasio telefon, lice mu se ukočilo. „Tako mi zvoni kada ima veze s poslom.
Moram da se javim.”
Hester mu pokaza da se ne ustručava. Zanimljivo je, razmišljala je, kako se s tim
njegovim „poslovnim zvonom” ponavlja prethodno veče s njenim raznim telefonskim
vibracijama. Oren se javi i reče: „Da.” Prošlo je nekoliko sekundi. „Dobro, ko je najbliži
Tonijevoj piceriji? Dobro, u redu, nek se okrene i nek dođe po mene.” Prekinuo je vezu.
„Izvini, moram da idem. Možda se neću dugo zadržati ako hoćeš da sačekaš ili...”
„Ne, u redu je. Rekla sam Lejli da ću svratiti.”
On ustade. „Jesi li sigurna?”
„Da, nema problema. Zvaću Uber.”
„Važi, hvala.” On baci dve dvadesetice na sto. „Javiću ti se kasnije.”
„Nešto hitno?”
„Samo saobraćajna nezgoda na Planinskom putu. Javiću ti se kad budem završio.”
Oren pohita prema vratima kada se ispred zaustaviše patrolna kola. Nije se osvrtao da
vidi šta je ostavio za sobom. Hester je samo sedela tamo. Nije mogla da se pomeri, nije
mogla da diše. Krv joj se sledila u venama. Pluća su joj stala. Čula je svoj puls, kako joj se
otkucaji srca neverovatno pojačavaju, dok to nije bio jedini zvuk koji čuje.
„Samo saobraćajna nezgoda na Planinskom putu...”
Kao da se to stalno događa. Kao da nije ništa strašno.
Omače joj se suza i poteče niz obraz. Osećala je kako joj navire još suza, kako joj se kroz
grlo penje krik koji će uskoro morati da izbaci. Ponestajalo joj je vremena. Hester pronađe
noge. Uspela je da ustane i da se zatetura prema toaletu. Kada je bila unutra, zatvorila je
vrata, zaključala ih i prigušila krik rukom.
Hester nije znala koliko se zadržala tamo. Niko joj nije kucao na vrata niti bilo šta slično,
te je pretpostavila da su minuli samo minut ili dva. Ne više. Sabrala se. Pogledala se u
ogledalo, ispljuskala vodom po licu, i videla Dejvidov duh u odrazu.
„Samo saobraćajna nezgoda na Planinskom putu...”
Zapitala se gde je Oren bio one noći kada je dobio poziv. Da li je bio na poslu, u
patrolnim kolima, u Tonijevoj piceriji kao večeras - ili je bio kod kuće sa Čeril? Jesu li ga
probudili u krevetu, pa se Čeril okrenula prema njemu i pitala ga šta je bilo, a Oren onda
možda zavrteo glavom i nežno je poljubio i rekao joj da spava, mrmljajući...
„Samo saobraćajna nezgoda na Planinskom putu... ”
Sada sve to ima smisla. Hester sebe ne ubraja ni u pesimiste ni u optimiste, ali nekako
zna da to neće ići, da je veseli mehur od sapunice u kojem je sinoć bila sa Orenom odveć
osetljiv da ne bi pukao. Sada joj je jasno. Oren je bio tamo one tragične noći. Dopadalo mu
se to ili ne, upleten je u najgori trenutak u njenom životu - i nema načina da se to promeni.
Videće se sa Orenom, možda ga poljubiti, možda ga zagrliti, i to će je uvek vratiti u onu
užasnu noć.
Kako ijedna veza može to da preživi?
Ona obrisa lice ubrusom, izvadi telefon i kliknu da pozove Uber. Stiže za osam minuta.
Hester još nekoliko puta duboko udahnu i još jednom se pogleda u ogledalo. Izgleda staro -
kao baba - što i jeste. Sranje je pogledati se u ogledalo i to ponekad videti. Surovo svetlo u
toaletu ove glupave picerije uvećava svaku boru.
Zabruja joj telefon. Ona pogleda broj i vide da je njena producentkinja Alison Grant.
Hester reče: „Šta ima?”
„Jeste li blizu televizora?”
„Mogu da stignem do jednog. Zašto?”
„Neko je objavio snimak s Rastijem Egersom.”
Hester oseti kako joj se ispravljaju leđa. „Gadno?”
„Veoma. Nema izgleda da će Rasti ovo preživeti.”
 Trideset prvo poglavlje

R
asti Egers je gledao na televizoru u svom penthausu.
Gavin je stajao iza njega. Rastijeve dve glavne pomoćnice - Džen Šnal, nekadašnja
šefica kabineta republikanskog guvernera Južne Karoline, i Lija Kapaso, menadžerka
kampanje za dva demokratska senatora - sedele su na kauču i hvatale beleške. Kajron
na dnu ekrana nemaštovito je vrištao velikim crvenim slovima:

NAJNOVIJA VEST: ŠOKANTAN SNIMAK S RASTIJEM EGERSOM

Voditelj Skot Galet: „Smatra se da je snimak star deset godina, iz prve sezone Rasti šoua...”

„Pogodili su makar to”, reče Rasti.

„Mlada žena je Kandi Pejt, mlada zvezda hit komedije Čudesna Darsi, koja je te sezone tri puta
gostovala u Rasti šouu. U vreme kada je snimak nastao imala je šesnaest ili sedamnaest
godina dok je Rasti Egers bio u svojim srednjim četrdesetim. Ponovo upozoravamo: ova vest je
tek izbila na videlo. Iako se čini da je snimak autentičan, još nismo nezavisno potvrdili...”

„Što neće previše usporiti šakale”, reče Rasti.

Gavin je primetio da Rasti izgleda izuzetno smireno. To se nije moglo reći za njegove
dve pomoćnice.

Na snimku, Rasti Egers je zagrlio Kandi Pejt na kauču. Kandi kao da uzmiče pred njegovim
dodirom.
Rasti Egers: Dečaci tvojih godina većinom ne znaju šta rade. U seksualnom pogledu, hoću reći.
Znaš o čemu govorim?
Kandi Pejt: Ovaj, agentkinja me čeka u prizemlju.
Rasti: Mislim da tvoja agentkinja ne radi ono što je najbolje za tebe.
Kandi: (bojažljiv smeh) Dovela me je dovde.
Rasti: Dečje uloge. Ti si već odrasla žena. I tako si nadarena.
Kandi: Hvala.
Rasti:Zašto ne svratiš večeras u moju motelsku sobu pa možemo još da porazgovaramo o
tome?
Kandi: Večeras? Nisam sigurna...
A onda je Rasti Egers žestoko poljubi u usta.

„Gledajte!” Rasti pokaza na ekran. „Nije baš kao da se opire, zar ne?”
Ali nije ga baš ni privlačila bliže.
Rastijeve dve pomoćnice prebledeše.
Gavin upita: „Znate li gde je ovo snimljeno?”
„Liči na Mejnardov njujorški studio”, reče Rasti.
Poljubac se završava. Kandi Pejt brzo ustaje, gladi suknju, nadlanicom briše usta. Usiljeno se
osmehuje.
Kandi: Moram sada da idem.
Rasti: Onda večeras? U devet. Samo ćemo razgovarati.
Kandi žurno izlazi iz sobe.

Rasti se okrenuo od televizora i pogledao svoje dve pomoćnice. „Da vam odgovorim na
prvo pitanje, da, pojavila se te noći.”

Voditelj Skot Galet: Kandi Pejt su na kraju otpustili iz Rasti šoua zbog, govorkalo se,
drogiranja i neposlušnosti, ali s nama je naš panel stručnjaka koji se pitaju jesu li te glasine
bile tačne ili je ona bila žrtva...

Rasti ugasi televizor. „Panel stručnjaka”, ponovio je. „Ma daj.” On protrlja ruke. „Lija?”
Lija Kapaso zaprepašćeno podiže glavu.
„Botovi su spremni?”
„U pripravnosti su”, reče Lija.
„Odlično.” Rasti stade da šetka. „Dakle, naloži prvoj grupi da tvrdi kako je snimak bio u
službi obuke.”
„U službi obuke?”
„Da. Zato smo ga snimili. Kandi i ja smo glumili neumesno ponašanje na radnom mestu,
kako bi svi zaposleni u Rasti šouu znali da nimalo ne tolerišemo tako nešto.”
Džen Šnal reče: „Mislite da će to upaliti?”
„To je samo prva grupa botova, Džen. Za drugu grupu botova, reći ćemo da je Kandi
radila na scenariju ’I ja’. Daleko ispred svog vremena. Zamolila me je da odglumim jednu
scenu s njom. Lija, daj našim grafičkim dizajnerima da naprave scenario sa istim takvim
dijalogom. Nek upotrebe neki od onih poznatih programa za pisanje scenarija od pre deset
godina. Fajnal draft ili Muvi medžik možda. Reci im da dodaju stranicu dijaloga pre, stranicu
dijaloga posle, tako nešto. Neka izgleda verodostojno. Onda ćemo to objaviti kao
’neproducirani rukopis’ koji se Kandi Pejt nadala da će razviti pre nego što joj je karijera
ispala iz koloseka.”
Lija to zapisa. „Primljeno.”
„Reći ćemo da sam se, kao pokroviteljska figura mnogim mladim ljudima koji su se
pojavljivali u mojoj emisiji, trudio da budem podrška u čitanju tih rečenica s njom, ali da mi
je očito bilo neprijatno zbog onoga što je želela da uradim. Džen, dovedi nekoliko
stručnjaka za govor tela koji će tvrditi kako je jasno da glumim i da izgledam kolebljivo za
vreme tobožnjeg poljupca.”
„Dobro.”
„Dalje, idemo desno i levo. Džen, naloži nekim desničarskim botovima da govore stvari
kao što su ’Kako to da levica stalno zagovara seksualne slobode i to da žene samostalno
odlučuju, a sada govori da je Kandi Pejt previše slaba da bi odlučila s kim će se zabavljati?’ -
tome slično. Onda Lija, naloži levičarskim botovima da govore: ’Nama nije mesto u nečijoj
spavaćoj sobi i ta zrela žena treba da je sposobna da sama pravi svoje izbore.’ Znate kako to
ide. Znate li koja je minimalna starosna granica za dobrovoljno stupanje u seksualne
odnose u Njujorku?”
Lija otkuca nešto na svom ajpedu. „Sedamnaest godina.”
„U Kaliforniji?”
„Osamnaest.”
On razmisli o tome. „Imamo kancelariju i u Torontu. Kako je tamo?”
Lija je još malo kucala. „Bila je četrnaest. Sada je šesnaest.”
„Dobro, kul. Proširimo još jednu glasinu da se to odigralo u našoj kancelariji u Torontu.
Uz to ćemo naložiti još jednoj grupi lažnih profila da potegne opravdanje ’mačo muškarca’.”
Džen se namršti. „Mačo muškarca?”
„Znaš, kao ’koji krepki američki muškarac ne bi muvao tako zgodnu ribicu kao što je
Kandi Pejt?’ i ’Sve te cmizdrave bebe onlajn samo su ljubomorne na pravog muškarca’, tako
nešto. Svi treba uporno da ponavljaju kako je Kandi bila uzrasta koji dozvoljava
dobrovoljno stupanje u seksualne odnose.”
I Lija i Džen klimnuše glavom, neznatno se zagrejavajući za zadatak. Gavin je samo ćutke
posmatrao.
„Naposletku, naložimo grupama za ’lažne vesti’ da govore kako je snimak očigledno
krivotvoren. Opet imamo one naloge na društvenim mrežama s različitim nivoima” - Rasti
pokaza navodnike prstima - „’stručnosti’, je l’ tako? Dajmo im da raspale zaluđenike
teorijama zavere. Nek primete, ne znam, neke nepravilne senke na filmu i nek tvrde da je to
očito rađeno u Fotošopu ili da se zvuk ne poklapa. Nek naprave one Jutjub snimke gde
puštaju stvari ukrug i govore: ’Čekaj, ova senka ili šta već nije moguća, neko je sigurno
menjao ovo, bla-bla-bla.’ Aha, onda dovedite nekoliko ’stručnjaka’ za glas da kažu kako to
nije moj glas, kako me neko drugi loše oponaša. Nek neki botovi kažu kako to zvuči kao da
je isečeno iz nekog starog materijala ili šta već. Jasno?”
„Jasno”, reče Lija.
Džen klimnu glavom: „To je savršeno.”
Nijedna žena nije više bledela. Zapravo, obe su se smeškale.
„Onda hoću da se naši sopstveni botovi međusobno prepiru. ’Koga briga ako je Fotošop?
To je ionako sasvim po zakonu!’ Ili ’Prestanite da se bavite etikom - snimak je lažna vest, to
se nikada nije dogodilo.’”
Lija upita: „Hoćete sve to?”
„Sve to i hajde da smislimo još nekoliko. U fazonu, zašto mreže ne pokazuju šta se
događalo pre ovoga - kao kada se Kandi Pejt nabacivala Rastiju? Oh, to je dobro. Dajmo
jednoj grupi da kači ’Evo linka za CEO snimak gde se vidi kako se Kandi napadno nabacuje
Rastiju a on pokušava da se odmakne, zašto to ne prikažu?’ Ali onda će link - oh, mnogo mi
se sviđa ovo - voditi do poruke o grešci, a onda će botovi tvrditi kako su ga mejnstrim
mediji ili vlada skinuli. Vrištaće kako je to zataškavanje. Pun botovski napad - dajte to i
desničarima i levičarima. Hoću da se ljudi svađaju oko toga kako mene ne možemo kriviti ni
za šta od ovoga.”
„To je sjajno”, reče Lija.
„A onda ćemo u uobičajeni napad na postupak. Znate. Pravi zločin nije na snimku - pravi
zločin je ko nas je protivzakonito snimao. Koji je grozni stranački pobornik očigledno
nastrojen protiv mene provalio u moju kancelariju i nezakonito me špijunirao? To su pravi
zločinci. Zašto su moćnici spremni da krše zakone kako bi sprečili da moja poruka dopre do
ljudi?”
„Oh, to je odlično”, reče Džen.
„Jelda? Osim toga, Lija, neka neki naš advokat pozove Kandi. Neka je podseti na ugovor
o poverljivosti koji je potpisala. Ona ne sme ništa da kaže. Bude li zucnula, uništićemo je na
sto različitih načina. Bude li nas podržala, stavite joj do znanja da ćemo finansirati neki novi
film za koji budemo mislili da će imati sjajnu povratničku ulogu za nju.”
„Shvatila”, reče Lija.
„Jedno pitanje”, reče Džen.
„Da čujem.”
„Mediji su trenutno šiznuli u potrazi za komentarom. Šta ćemo staviti u zvaničnu izjavu
za medije?”
„Zasad ništa. Sačekajmo da vidimo kako će društvene mreže izgledati za nekoliko sati.
Tada bi trebalo da imamo bolji utisak. Pretpostavljam da će naša izjava biti prilično
neodređena. Nešto u smislu ’Nećemo komentarisati jer ne želimo da kaljamo ugled
gospođice Pejt, koja je dobra osoba i ranjiva štićenica. Nalazimo da je odvratno što je mediji
tako provlače kroz blato samo da bi dobili neke dodatne klikove i nećemo učestvovati u
takvom odurnom tračarenju oko nečega što očito nije tako kao što se predstavlja.’ Tako
nešto. Ali ne još. Hoću da vidim koja će se priča ukoreniti. Prenesimo teme našim ljudima
da mogu što pre da se bace na internet. Moramo uporno da unosimo zabunu, ljudi.”
„Razumem”, reče Lija.
Dve žene prionuše na telefone i tablete.
Rasti povuče Gavina u stranu. „Znate odakle je snimak potekao, zar ne?”
„Pretpostavljam od Mejnardovih.”
„Trebalo je da sprečite ovo.”
„Rekao sam vam. Otpustili su me.” Zatim, spuštajući glas, Gavin dodade: „Rekli ste mi i
da se na snimcima ne nalazi ništa štetno.”
„Ako je ovo najgore, biće sve u redu.”
„Ako?”
„Molim?”
„Rekli ste ’ako’. Šta još postoji?”
„Dovezite kola”, reče Rasti Egers. „Hoću da odem kod Mejnardovih.”

_________

Kada su počele vesti, Vajld je bio u biblioteci s Dilijom i Dašom. Ćutke su gledali „najnovije
vesti”.
Za vreme prvog reklamnog bloka, Vajld reče: „Pretpostavljam da je to bio onaj ’veoma
štetni’ snimak.”
„Nismo želeli da ga objavimo”, reče Dilija.
Ona ustade i krenu ka vratima. Daš kao da se iznenadio.
„Zar ne želiš da gledaš...?”
„Dovoljno sam videla. Treba mi vazduha.”
Dilija je otišla. Vajld pogleda vitraž na kuli biblioteke. Napolju je bio mrak, ali prozori su
i dalje nekako blistali kao da kroz njih šija sunce. Kao i ranije, Vajldu je prostorija bila
čudna. Velelepna biblioteka kao što je ova trebalo bi da miriše na godine - na kožu od
knjiga, borovinu od drveta, plesan od upotrebe.
„To bi trebalo da završi posao, zar ne misliš?”
U prostoriji nije bilo nikoga drugog, tako da je Daš govorio ili Vajldu ili samom sebi.
„Da završi posao?”, upita Vajld.
„Da zadovolji otmičare. Okonča Rastijevu kampanju.”
Vajld nije znao. Nije znao ni govori li Daš to sa žaljenjem ili zluradošću. U glasu mu se
čuo strah. Ako ništa drugo, to je bilo očigledno.
„Dakle, šta vi mislite da se ovde zbiva?”, upita Vajld.
„Molim?”
„Sa vašim sinom? Mislite li da ga je neko oteo?”
Daš prekrsti ruke i zavali se u fotelji. „Na kraju smo Dilija i ja računali da je bolje sprečiti
nego lečiti.”
„To i nije baš odgovor na moje pitanje.”
„To je najbolji odgovor koji mogu da dam.”
„Ali to nije bio jedini razlog za vašu odluku da objavite snimak, zar ne?”
„Ne razumem.”
„Pritiska više nema”, reče Vajld.
Daš je već zvučao razdraženo: „O čemu govoriš?”
„Mediji su zahtevali da objavite snimke s Rastijem Egersom, svi su stalno vikali na vas
da postupite ispravno, da budete rodoljub - vijali bi vas doveka. Ne biste imali privatnosti.
Ne biste imali pravu slobodu. Bio bi to neumoljiv pritisak na vas, vaša preduzeća, vašu
porodicu. Ali sad kada je ovaj snimak konačno objavljen, s tim je gotovo. To vam sigurno
donosi određeno olakšanje.”
Daš se ponovo okrenu prema televizoru. „Ne bih da budem grub, ali možeš li na izvesno
vreme da pređeš u drugu sobu? Stvarno bih voleo da malo budem sam.”
Vajld ustade i pođe prema vratima. Tek što je izašao u predsoblje, zazvonio mu je
mobilni telefon.
Na ekranu je pisalo da je pozivalac Naomi Pajn.
On prinese telefon uhu. „Halo?”
„Ej, Vajlde.”
Srce mu malčice ubrza. „Naomi?”
„Prestani da nas tražiš, važi?”
„Naomi, gde si?”
„Dobro smo. Na sigurnom smo.”
„Kraš je s tobom?”
„Moram da idem.”
„Čekaj...”
„Molim te. Sve ćeš upropastiti. Mi ne želimo da budemo nađeni.”
„Već si pokušala ovo, Naomi.”
„Šta?”
Kada si igrala izazov”, reče Vajld. „Sećaš li se šta si mi rekla?”
„Misliš u podrumu?”
„Da.”
„Rekla sam kako hoću nešto da promenim.”
 „Rekla si više od toga.”
„Rekla sam da mi treba potpuna promena. Kako želim da uradim nešto toliko krupno da
će mi izbrisati prošlost i da ću moći da krenem iz početka.”
„Da li to upravo radiš?”
„Reći ćeš da sam tada podbacila pa ću podbaciti i sada.”
„Ne, Naomi, neću. Verujem u tebe.”
„Vajlde?”
„Tu sam.”
„Molim te. Ako želiš da mi pomogneš, ostavićeš me na miru.”

_________

Rasti Egers je sedeo s Gavinom pozadi u kolima. Uporno je ispravljao i savijao kljakavu
nogu. Gavin ga je gledao kako gura ruku u džep, vadi limenu kutijicu i otvara je. Rasti izvadi
dve pilule, ubaci ih u usta i proguta. Njegov staklasti pogled se okrenu prema Gavinu.
„Paracetamol”, reče Rasti.
Gavin nije odgovorio.
Rasti uze telefon, okrenu broj i reče: „Ćao, ja sam. Ne objašnjavaj. Dolazim kod tebe.
Čujem da imate obezbeđenje. Samo me sačekaj... da, tako je. Hvala.”
Gavin Čejmbers upita: „Hoćete li mi reći o čemu je reč?”
„Sećate li se kada smo raspravljali o političkoj teoriji potkovice?”
„Da, naravno.”
„Govorili smo o tome kako je većina Amerikanaca nekada bila na sredini, relativno
govoreći. Tako je Amerika održavala ravnotežu svih onih godina. Levica i desnica su bile
toliko blizu da imaju neslaganja, ali da se ne mrze.”
„Dobro.”
„Tog sveta više nema, Gavine, tako da će sada biti lako uništiti društveni poredak.
Sredina je postala samozadovoljna. Pametni su, ali su lenji. Vide nijanse. Razumeju drugu
stranu. Ekstremisti, s druge strane, vide samo crno-belo. Oni nisu samo uvereni da je
njihova vizija potpuno ispravna već su i nesposobni da ikada razumeju drugu stranu. Oni
koji ne veruju u istu stvar manje su značajni u svakom pogledu, te će oni ubiti za tu viziju. Ja
kapiram te ljude, Gavine. I želim da stvorim što više njih tako što ću prisiliti one u sredini da
izaberu stranu. Hoću i njih da pretvorim u ekstremiste.”
„Zašto?”
„Ekstremisti su nemilosrdni. Ne vide ispravno i pogrešno - vide nas i njih. Volite bejzbol,
zar ne, Gavine?”
„Da.”
„Navijate za Jenkije, je l’ tako?”
„Pa?”
„Pa kada biste čuli da je menadžer Jenkija varao ili da su svi vaši omiljeni igrači uzimali
steroide, da li biste onda postali navijač Red soksa?”
Gavin ne reče ništa.
„Dakle?”
„Verovatno ne bih.”
 „Upravo tako. Jenkiji nikada ne bi mogli da urade ništa što bi vas pretvorilo u navijača
Red soksa. Takvu snagu želim da upregnem. Nedavno sam pročitao jedan citat Vernera
Hercoga. Znate ko je on?”
„Onaj nemački filmski režiser.”
„Tako je. Rekao je da se u Americi, kao nekada u Nemačkoj, budi svest da će jedna
trećina našeg naroda ubiti jednu trećinu našeg naroda dok jedna trećina našeg naroda
gleda.” Rasti stavi Gavinu ruku na rame. „Vi i ja ćemo promeniti svet, prijatelju moj.”
Nagnuo se napred. „Ostavi me tamo napred na sledećem uglu.”
„Mislio sam da idemo kod Mejnardovih.”
„Promena planova.”
„Ne razumem.”
Zaustavili su se na uglu. Pored autobuske stanice stajala je neka žena. Glava joj je bila
spuštena.
„Posle pet kilometara auto-putem 17 nalazi se jedan vagon-restoran.”
„Znam ga.”
„Sačekajte me tamo. Ne bi trebalo da se predugo zadržim.”
Odvezoše se. Dok su se udaljavali, Gavin je pokušavao da razabere ženin identitet. Nije
mogao biti siguran - nikada se ne bi zakleo u to - ali pomislio je kako veoma liči na Diliju
Mejnard.
 Trideset drugo poglavlje

K
ada se Hester probudila sutradan ujutru, trebalo joj je minut-dva da shvati gde je.
Bolela ju je glava. Grlo joj je bilo suvo. Tračak jutarnje svetlosti koji se ušunjao u
spavaću sobu povređivao joj je oči. U daljini, iz prizemlja, čula je glasove.
Pokušavala je da sklopi sliku. Nije joj trebalo mnogo vremena. Nakon stoje otišla iz
Tonijeve picerije i sendvičare, došla je u svoju staru kuću. Tamo još nikoga nije bilo. Metju je
bio u izlasku s nekim drugarima. Lejla, eto, iz onoga što je pretpostavila, Lejla je bila na
sudaru, što je objašnjavalo Vajldovu raniju opasku kako neće prespavati kod nje. Ostavljena
sama, u kući u kojoj je nekada živela njena sopstvena porodica - Ajra, Džef, Erik, Dejvid, svi
njeni momci, tako ih je oduvek zvala, njeni momci, njeni divni, predivni momci - Hester je
znala da probuđene duhove može da primiri samo posredstvom neke hernije. U ormariću
za alkohol pronašla je bocu viskija rajters tirs i sipala ga preko leda. To je bio početak,
dobar početak, koji je smekšao duhove i dozvolio im da sede pored nje i drže je za ruku, ali
nije ih se otarasio, te je ona zakopala po torbici i našla tablete. Hester ih je retko pila, samo
kad bi je obuzela snažna potreba, a ako to veče nije bilo rečnička definicija „snažne
potrebe”, onda nije bila sigurna da će išta ikada biti. Još dok ih je ubacivala u usta, Hester je
znala kako to nije pametan potez s njene strane, da se cirka i lekovi nikada ne mešaju, kako
treba da bude svesna i bistra u slučaju da zatreba ili svojoj porodici ili Vajldu.
To bi je sprečilo većinom večeri, no to veče nije bilo većina večeri.
Ona zaškilji i posegnu za telefonom. Kako je, zapita se, dospela u spavaću sobu? Nije se
sećala. Da li se Lejla vratila kući i zatekla bivšu svekrvu onesvešćenu na kauču? Da li je
Metju? Ne veruje. Prizvala je u glavu nejasno sećanje kako je bila svesna svog stanja i
spremala se za postelju pre nego što ju je savladalo ono neizbežno. Ali nije mogla da bude
sigurna.
Hester je još čula glasove koji dopiru iz prizemlja. Načas se zabrinula da je Lejla možda
zaboravila da će ona prespavati kod njih, da zapravo sluša kako Lejla sprema doručak
muškarcu koji je prespavao kod nje, ko god on bio. Ona prestade da diše i napregnu se da
čuje.
Dva glasa. Oba ženska. Jedan je Lejlin, a drugi... ?
Hesterina baterija u telefonu pala je na četiri odsto. Na satu na ekranu pisalo je 6.11.
Videla je obaveštenja od Orena. Zvao ju je nekoliko puta. Imala je jednu poruku u govornoj
pošti. I ona je bila od Orena. Ona pritisnu dugme za puštanje.

„Ej, ja sam. Ovaj... izvini, molim te. Ne mogu da verujem koliko sam bio
neosetljiv. Zvali su me i samo sam istrčao bez razmišljanja, ali to nije
opravdanje. Molim te, izvini. Samo da znaš, nezgoda nije bila ništa
ozbiljno, nije bilo ozbiljnih povreda. Ne znam da li je to važno ili nije. Javi
mi se, važi? Javi mi da si dobro.”
Ali ona nije bila dobro.
 Hester je čula zabrinutost u njegovom glasu. Oren je tako dobar čovek, ali ovo je kao u
nekom od onih filmova kada veštica baci kletvu na tebe. Oren je bio tamo one noći kada je
Dejvid poginuo. I one noći zvali su ga na mesto udesa, a ona toga nikako ne može da se
otrese i da ga normalno prihvati. Ni sada. Ni bilo kada. Ta kletva osuđuje na propast svaku
mogućnost, daleku kao što je verovatno ionako bila, za njihovu sreću.
Ona ne želi da uznemiri Orena. Nije on krivac za ovo, a nije više ni mlad. Nema potrebe
da ga dodatno uznemirava. Otkucala mu je poruku:

Sve u redu. U neviđenoj gužvi. Javiću ti se kasnije.

Ali neće mu se javiti. Niti će se javiti ako on bude zvao nju. Tada će shvatiti poruku, i
tako će biti bolje za sve.
Glasovi u prizemlju su se sada pojačavali, bili su u pokretu. Čudno je šta čoveku ostane u
pamćenju. Ta soba, koju su Lejla i Dejvid pretvorili u gostinsku, nekada davno bila je
Hesterina kućna kancelarija. Još je po odjecima i glasnoći mogla da razluči da su dve žene
prvobitno bile u kuhinji a da su sada prešle u predvorje blizu ulaznih vrata. Verovatno se
opraštaju. Hester pogleda kroz prozor dok je, da, neka mlada žena silazila kaldrmisanom
stazom do tamnoplavog automobila parkiranog ispred kuće.
Hester nabaci kućnu haljinu koju je Lejla držala za goste i izađe u predsoblje. Lejla je
bila na dnu stepenica.
„Dobro jutro”, reče Lejla.
„Dobro jutro.”
„Bili ste u krevetu sinoć kad sam se vratila. Sve u redu?”
„Da”, reče Hester kroz bubnjanje u glavi. „Tip~top.”
„Izvinite što sam vas probudila. Klijentkinja koja živi u blizini morala je da porazgovara
sa mnom.”
„Aha, kapiram.”
„U kuhinji ima skuvane kafe, ako hoćete.”
„Ti si boginja”, reče Hester.
Lejla se osmehnu i podiže svoju torbu. „Moram da požurim pre nego što se napravi
gužva u saobraćaju. Treba li vam šta?”
„Ništa, Lejla, hvala ti.”
„Trebalo bi da Metju uskoro ustane. Ako večeras i dalje budete u gradu, hoćete li da
večeramo zajedno?”
„Hajde da improvizujemo.”
„Važi.”
Na to se Lejla nasmeši, otvori vrata i izađe. Hester skide sopstveni osmeh i stavi obe
ruke na damaravu glavu, pritiskajući je sa strane da joj se lobanja ne bi rascepila. Ona krenu
niz stepenice jer će joj, tu nema spora, kafa pomoći.
Sa prozora pored vrata videla je kako ona mlada žena u plavim kolima još nije pošla.
Lejla joj priđe. Hester ih je gledala kako razgovaraju nekoliko trenutaka. Lejla utešno stavi
ženi ruku na rame. Ženi to kao da je dalo snagu. Ona klimnu glavom i pritisnu daljinski za
kola.
„Ej, nano.”
Na vrhu stepenica bio je Metju.
 „Ej.” I dalje gledajući kroz prozor, Hester upita: „Poznaješ li tu ženu s tvojom mamom?”
„Koju?”
„Onu što ulazi u ta plava kola.”
Metju strča niz stepenice onako kako to samo tinejdžer može. Zaškiljio je kroz prozor
dok je mlada žena sedala za volan i odlazila. „A”, reče Metju. „To je gospođica O’Brajen.
Mislim da joj mama pomaže s njenim slučajem.”
Zašto joj, pomisli Hester, to prezime zvuči poznato?
„Gospođica O’Brajen?”
„Da”, reče Metju. „Ona predaje likovno kod mene u školi.”

_________

Vozaču Ubera koji se, sudeći po aplikaciji, zvao Majk i imao ocenu 4,78, nije se dopadalo
kako izgleda gomila ispred bezbednosne kapije vile Mejnard.
„Šta je sad pa ovo?”, upita on Hester.
Ispred je stajala šačica demonstranata, ne više od deset njih, sa transparentima na
kojima je pisalo LAŽNE VESTI! i ŠPIJUNIMA JE MESTO U ZATVORU ZBOG IZDAJE, i
skandirala. Na licu mesta nalazio se jednak broj gradskih policajaca, koji su ih odbijali od
kapije, i dok se Majk 4,78 iz sive honde akord zaustavljao, do njih došeta niko drugi do
uniformisani Oren, promoli glavu kroz prednji prozor na suvozačkoj strani i upita Majka
4,78: „Očekuju li vas?”
Sa zadnjeg sedišta Hester reče: „Da.”
Oren se okrenu prema njoj. „O, zdravo.”
I, samo na te dve reči, Dejvidov duh se otelotvorio i seo pored nje.
„Zdravo.”
Načas se niko od njih nije ni pomerao ni govorio. Zatim je tišinu prekinuo Majk 4,78.
„Možemo li da uđemo ili šta?”
„Obezbeđenje će vam dozvoliti da ostavite gospođu Krimstin unutar kapije”, reče Oren.
„Prijatan dan želim.”
Dejvidov duh izblede kada se Oren povuče a Majk 4,78 prođe kolima kroz kapiju. Vajld
je čekao Hester u vozilu za golf. Nakon što je ušla, on reče: „Naomi me je zvala na telefon.”
„Molim? Kada?”
„Sinoć.”
„Zašto mi nisi javio?”
„Bila si na sudaru.”
„A kasnije?”
Vajld se trudio da se ne smeši. „Nisam znao kako je sudar prošao.”
„Ne pravi se duhovit.”
„Izvini.”
„I, šta je rekla Naomi?”
„Da prestanem da ih tražim.”
„Njih? U smislu da nije sama?”
„Tačno.”
„Da li je zvučala uznemireno?”
„Ne kao da je talac otmičara koji čekaju otkup. U stvari, zvučala je prilično uzbuđeno.”
 „Kao da je najpopularniji dečak u školi upravo pobegao s njom?”
„Može biti.”
Oni krenuše kolskim prilazom.
„Imam i ja nešto”, reče Hester.
„Dobro.”
„Ava O’Brajen je jutros bila kod Lejle.”
To ga je iznenadilo. „Zašto?”
„Lejla reče da joj je klijent.”
„U kom smislu?”
Hester složi facu. „Ne smemo da pitamo - a ona ne srne da kaže. Poverljivost između
advokata i klijenta, sećaš se?”
Vajld pogleda koliko je sati. „Ava će uskoro u školu. Ako požurim, možda ću moći da je
stignem dok bude na putu tamo.”
„I šta ćeš da je pitaš? Razmišljala sam o tome. Kako bi neko pravno pitanje s Lejlom
moglo da ima ikakve veze sa ovim?”
Vajld nije imao pojma, ali kako je rok isticao tek za pet sati, to mu nije davalo mira.
„Brzo ću se vratiti”, reče.
„Gde su Mejnardovi?”
„U biblioteci. Odbaciću te pre nego što pođem.”
Noć je bila duga. Vajld nije spavao, otišavši umesto toga u sitne sate da trči kroz šumu.
Voleo je da trči između drveća noću, da vidi koliko mu se brzo oči privikavaju na tamu, kako
se pet čula - da, koriste se svih pet - stapaju, tako da celina nekako bude veća od zbira
delova. Obišao je eko-kapsulu. Nije tamo bio otkad su je opkolili ljudi Gavina Čejmbersa.
Želeo je da se uveri kako se niko od njih nije vraćao i petljao oko nje. Nije. Uz to se neko
vreme nije bio ni istuširao i presvukao, tako da se pobrinuo i za to.
Kad se vratio u kapsulu, Vajld se setio one zamisli o mamcu - Vojske duhova, taktičke
obmane. Vojni cilj iza toga bio je jednostavan: izazvati haos i zbrku. Sudeći po onome što je
video na vestima, Rasti Egers i njegovi ljudi radili su upravo to.
I uspevali su u tome. Na izvestan način, kad se razmisli o istoriji, to je oduvek uspevalo.
Odvezao se leksusom Mejnardovih u srednju školu, u nadi da će presresti Avu. Hester
ima pravo. Ovde verovatno nema šta da se sazna. Ali Vajldu se Ava dopada. Deo njega ne
želi to sasvim da prihvati, ali nešto u njemu izaziva želju da je opet vidi. Ava mu je u glavi od
juče u Seven ilevenu, kad je iznenadio sebe predloživši da se opet spoje. Ništa ozbiljno. Zna
to. Između ostalog, retko se vraća zato što, iako se on neće vezati, kratkoročna partnerka bi
mogla. To nije ni u redu ni fer. Tako da ništa od bisa.
Samo što, ako može da bude iskren prema sebi, on priželjkuje bis sa Avom.
Znači li to onda da je dolazak u školu samo izgovor da bi se video s njom?
Vajld je parkirao preko puta profesorskog parkirališta, izašao iz kola i naslonio se na
njih. Nekoliko minuta kasnije video je kako Ava ulazi na parkiralište i parkira se. Kada je
izašla, posmatrao ju je na trenutak. Ava O’Brajen je prelepa, pomisli. Jaka. Strastvena.
Samostalna. Osetljiva.
Zakoračio je prema njoj kada se ispred njega zaustaviše neka kola, preprečivši mu put.
Vozač promoli glavu kroz prozor. „Uđi.”
Bio je to Sol Straus.
„Zašto me svi odjednom traže, Vajlde?”
 „Kažite vi meni.”
„Nisam imao nikakve veze sa objavljivanjem onog snimka.”
„Znam”, reče Vajld.
„Zašto me onda Gavin traži, dođavola? Zašto si me ti zvao?”
„Duga priča.”
„Uđi u kola”, reče Straus, dok mu je pogled leteo levo-desno.
„Moram nešto da ti pokažem.”
Vajld pogleda unaokolo tražeći Avu. Ona je prolazila kroz ulaz.
„Važno je”, reče Straus, „ali neću da ostajem na otvorenom dok me Gavin Čejmbers
vreba. Ulazi smesta ili palim.”
Vajld se kolebao dovoljno dugo da Ava nestane. Više nema bolju mogućnost. Ušao je u
Strausova kola sa suvozačeve strane. Straus nagazi gas.
„Kuda ćemo?”, upita Vajld.
„Da li bi bilo previše melodramatično kada bih rekao ’da otkrijemo istinu’?”
„Dabome.”
„Onda je odgovor u zatvor”, reče Straus. „Idemo u zatvor.”
 Trideset treće poglavlje

„K
ako to mislite, u zatvor?”
Sol Straus je držao obe ruke na volanu. „Zašto su svi toliko nestrpljivi da me
nađu?”
„Možda bi bolje pitanje bilo gde ste sve ovo vreme.”
„Imam neprijatelje, Vajlde. Siguran sam da te to ne iznenađuje. Tako da kada
proračunati fašista poput Gavina Čejmbersa, koji radi za nihilističkog tabletomana kao što
je Rasti Egers, pokuca na vrata, ne stavljam se previše na raspolaganje, znaš šta hoću da
kažem?”
„Znam da ne govorite gde ste sve ovo vreme.”
„Zašto tebe to zanima? Zašto zanima Gavina?”
Vajld nije video zašto mu ne bi rekao. „Kraš Mejnard je nestao.”
„Kako to misliš, nestao? Čekaj, jesu li zato objavili snimak?”
Vajld ne reče ništa.
„I, šta, vi mislite da imam neke veze s tim?”
„Imate li?”
„Da, važi, ja krijem Kraša Mejnarda. Koliko uopšte naoružanih Gavinovih ljudi čuva tu
porodicu?”
Ima čovek pravo, pomisli Vajld. „Kako ste me pronašli?”
„Sada? Imam tipa koji motri na imanje Mejnardovih. Inače, ko uopšte njihovu kuću zove
’vila Mejnard’? Zar to nije nešto najrazmetljivije, preterano, skaredno... hoću reći, ako ti
treba dokaz da su bogati prebogati, ja bih priložio tu kuću kao glavni dokaz. U svakom
slučaju, moj tip te je pratio dovde.”
„A vi ste bili u okolini?”
„Trebalo mi je da te vidim.”
„Da me vodite u zatvor?”
„Da.”
„Moram da se vratim kod Mejnardovih do pola dvanaest.”
„Ovo neće dugo trajati. Čujem da je Hester intervjuisala Arnija Poplina.”
„Štošta vi čujete, Sole.”
„Istina. Pretpostavljam da mu Hester sada veruje.”
Vajld promeni temu. „Pre neko veče u hotelskom baru, zašto vas je onoliko zanimala
Naomi Pajn?”
„Nije me zanimala. Zanimao me je Kraš Mejnard.”
„Koji je sada nestao.”
„Nisi mi verovao, ali rekao sam ti. Mejnardovi imaju štetne snimke.”
„I oni su objavljeni”, reče Vajld.
„Da, gledao sam vesti”, reče Straus, „i reakciju. Niko ne mari za to što je Egers poljubio
neku tinejdžerku, osim onih koji ionako nikada ne bi glasali za njega.”
Prešli su most Tapan Zi i išli na sever duž reke Hadson. Ako Straus ne laže o odlasku u
„zatvor”, Vajld ima prilično dobru predstavu o tome kuda su se uputili.
 „Sing Sing?”, upita Vajld.
„Da.”
„Zašto?”
„Moraš sam da se uveriš, Vajlde. Treba mi da razumeš.”
Na manje od sat vremena vožnje od Menhetna, popravna ustanova Sing Sing bila je
jedan od najpoznatijih zatvora na svetu. Podignut početkom osamnaestog veka, Sing Sing se
krio na otvorenom. Ako ste jedan od mnogih zaposlenih koji vozom Severnog metroa
putuju do stanice Grand sentral, vaše svakodnevno putovanje zapravo seče Sing Sing
nadvoje. Kad biste krenuli brodom uzvodno Hadsonom, videli biste Sing Sing smešten na
inače zavidnoj parceli zemljišta što gleda na reku. Unutar zidova Sing Singa ozloglašena
električna stolica „Stara Varničarka” pogubila je više od šest stotina ljudi, uključujući
navodne sovjetske špijune Džulijusa i Etel Rozenberg 1953. Po svoj prilici, Džulijusa su
prvog vezali za Staru Varničarku i brzo je umro. Zatim su Etel doveli na istu stolicu na kojoj
je njen muž tako nedavno preminuo - kako li je to izgledalo? - ali njeno pogubljenje se
zakomplikovalo. Svedoci su rekli da je trebalo nekoliko pokušaja da bi se ubila, da joj je srce
i dalje kucalo uprkos ponovljenim strujnim udarima, da je s temena počeo da joj se diže
dim.
Vajld nije imao pojma zašto ga Sol Straus vodi tamo.
Straus je parkirao kola na parkiralištu za posetioce Sing Singa i ugasio motor. „Hajdemo.
Ovo neće dugo potrajati.”
Straus je očigledno tražio da mu se neki ljudi oduže, pa nisu morali da čekaju u redu.
Ispraznili su džepove i prošli kroz detektor metala. Soba za posete je izgledala kao školska
menza na steroidima. Unutra su bili stolovi i stolice - ništa od onoga iza stakla što se viđa na
televiziji. Zatvorenike su njihovi voljeni otvoreno grlili. Očekuješ odrasle supruge, partnere,
roditelje, braću i sestre, ali posetioci su mahom bili porodice s malom decom. Sa mnoštvom
dece. Neka su provodila vreme u raznobojnom „porodičnom centru”, koji je ličio na
obdanište ili učionicu za decu predškolskog uzrasta. Tu su se nalazile društvene igre i
slikovnice, umetnička dela i igračke. Druga su išla napolje i blejala na igralištu.
Čuvari su im dodelili sto u jasno obeleženom četvrtom redu odmah do ulaza za
zatvorenike. Rečeno im je da sednu i da ne ustaju dok im se zatvorenik ne pridruži. Vajlda
su zanimale pojedinosti, ali došao je već dotle i računao da pusti Strausa da odigra svoje.
Nešto zabruja, i vrata samog zatvora kliznuše u stranu i otvoriše se. Zatvorenici pohrliše
unutra i pohitaše prema svojim porodicama. Vajld pogleda Strausa.
„Naš čovek će biti poslednji”, reče Straus.
Vajld nije znao šta to znači, ali ubrzo će shvatiti. Nakon što je red muškaraca (popravna
ustanova Sing Sing bila je isključivo muški objekat) prošao kroz vrata, u prostoriju uđe još
jedan čovek za kraj - u invalidskim kolicima. Vajld shvati zašto sede tu napred.
Tu postoji pristup za hendikepirane.
Čovek u invalidskim kolicima bio je crnac. Kosa mu je bila kratko ošišana i seda, koža
gruba, oči žućkaste. Vajld je pretpostavljao da je u svojim pedesetim, možda šezdesetim.
Bilo bi opšte mesto reći kako čovek u zatvoru brže stari, ali ponekad je to opšte mesto
opravdano.
Sol Straus ustade, a onda se sagnu tako visok da zagrli čoveka. „Ej, Rejmonde.”
„Ej, Sole.”
„Hoću da te upoznam s Vajldom. Vajlde, ovo je Rejmond Stark.”
 Vajld se rukova sa čovekom. Rejmond Stark je imao čvrst stisak. „Baš mi je drago,
Vajlde.”
„I meni”, reče Vajld, pošto nije imao pojma šta drugo da kaže.
Rejmond Stark mu se osmehnu. Osmeh mu ozari lice. „Našli su te u šumi kad su mene
držali u Red Anjenu”, reče Rejmond. „To je popravna ustanova zatvorenog tipa u Virdžiniji.
Tek sam bio stigao i još sam imao nadu, znaš? U fazonu da će ukapirati kako su pogrešili i
da ću svakog časa biti slobodan.”
Taj čovek, shvatio je Vajld, nalazi se u zatvoru više od tri decenije.
„Tada sam čitao svaki članak o tebi. Čitava predstava... hoću reći, nisi imao nikakvu
rodbinu, nikakvu porodicu. Nisi imao prošlost, je l’ tako?”
„Tako je.”
„Ne znam da li je to blagoslov ili prokletstvo.”
Sol sede i pokaza Vajldu da učini isto.
„Hvala ti što si došao”, reče Rejmond Vajldu.
Vajld pogleda Rejmonda, a zatim Strausa. „Hoćete li mi reći zašto sam ovde?”
„Godine 1986. Rejmond je uhapšen za ubistvo izvesnog mladića po imenu Kristofer
Anson. Anson je izboden u vašingtonskom kraju Dinvudu. Tvrdilo se da je Anson otišao u
pogrešan kraj da kupi drogu, mada mediji taj deo nisu često pominjali kako bi se zaštitio
ugled žrtve. U svakom slučaju, bio je uboden jednom, u srce, i opljačkan. Ti si bio premali da
bi se toga sećao, ali bio je to krupan slučaj. Anson je bio bogati beli student. Neki su tražili
smrtnu kaznu.”
Rejmond stavi ruku Vajldu na podlakticu. Vajld se okrenu i pogleda u te žućkaste oči.
„Nisam to uradio.”
„Možeš da zamisliš kako je bilo - mediji, gradonačelnik, pritisak da se slučaj reši.
Panduri su navodno dobili anonimnu dojavu da je Anson kupovao drogu od nekog mladog
crnca u Dinvudu, te su dovukli sve mlade crnce koje su mogli da pronađu, nisu im govorili
zašto su privedeni, držali su ih budne, počeli s pojačanim saslušanjima - ponovo, znaš kako
to ide.”
„Znam”, reče Vajld. „Ne znam zašto sam ovde.”
Straus nepokolebljivo nastavi. „Posle izvesnog vremena, neki klinac je rekao kako
Rejmond prodaje drogu bogatim belcima.”
„Marihuanu”, reče Rejmond. „To je tačno. Uglavnom sam samo isporučivao.”
„Sudija je izdao nalog za pretres, a vašingtonski detektiv po imenu Šon Kindler
pronašao je nož ispod Rejmondovog dušeka. Analize su pokazale da je to oružje kojim je
počinjeno ubistvo. Možeš da zamisliš koliko je brzo odande krenulo nizbrdo.”
„Nož nije bio moj”, reče Rejmond. Opet je pogledao Vajlda u oči. „Nisam to uradio.”
Vajld reče: „Gospodine Stark?”
„Zovi me Rejmond.”
„Rejmonde, viđao sam najgore sociopate kako me tako gledaju u oči i lažu u lice.”
„Da, znam”, reče Rejmond Stark. „I ja sam. Svakog dana u životu. Okružen sam njima. Ali
ne znam šta drugo da kažem, Vajlde. Ovde sam trideset četiri godine zbog nečega što nisam
uradio. Dajem sve od sebe. Marljivo sam učio, stekao ekvivalent srednjoškolske diplome,
diplome s koledža, čak i pravničku diplomu. Pisao sam pisma i sažete prikaze predmeta za
druge zatvorenike i sebe. Ali ništa se nije dogodilo. Nikada se ništa ne dogodi.”
 Rejmond skrsti ruke na stolu i okrenu glavu. „Zamisli da si svakodnevno na ovakvom
mestu, da urlaš istinu kako god znaš i umeš, ali te niko nikada ne čuje. Hoćeš da čuješ nešto
uvrnuto?”
Vajld je čekao.
„Stalno sanjam kako izlazim”, reče Rejmond s nagoveštajem osmeha. „Sanjam kako mi je
neko najzad poverovao - i kako me puštaju na slobodu. A onda se probudim u istoj ćeliji.
Zamisli to načas. Zamisli taj trenutak kada shvatim da je to samo san i pokušavam da se
držim za njega, ali to je kao da se hvataš za dim. Majka me je posećivala dvaput nedeljno.
Radila je to više od dvadeset godina. Onda su joj našli neku masu u jetri. Rak. Pojeo ju je. A
ja se svakog dana, svakog sata, pitam da li joj je stres od toga što je gledala svog sina
zatvorenog za nešto što nije uradio oslabio imuni sistem i ubio je.”
„Rejmonde”, reče Straus, „ispričaj Vajldu kako si završio u tim kolicima.”
Rejmond polako zavrte glavom. „Ako nemaš ništa protiv, Sole, preskočio bih to. Tužna
priča kao što je ta neće te navesti da mi poveruješ, jesam li u pravu?”
Vajld ne reče ništa.
„Dakle, ne tražim od tebe da me sažaljevaš niti da veruješ mom licu ili mojim očima”,
reče Rejmond. „Umesto toga, samo ću te zamoliti da mi posvetiš još nekoliko minuta. To je
sve. Neću tvrditi da sam nedužan. Neću se predavati osećanjima. Samo dozvoli Solu da
završi šta ima da kaže.”
Vajld htede da kaže kako trenutno nema vremena, da je usred ozbiljnog sopstvenog
problema, kako ništa ne bi vredelo ni kada bi ga uverili da su Rejmonda Starka strpali u
zatvor pod lažnom optužbom. Vajld ne može da uradi ništa što Sol Straus i njegova
organizacija ne mogu da urade bolje.
Da to kaže sprečila ga je spoznaja da sigurno postoji razlog, valjan razlog, što ga je
Straus dovezao tamo. Straus ima neku predstavu o tome šta se događa s Krašom
Mejnardom i Naomi Pajn, a ipak je insistirao na tom putovanju. Zato umesto da gubi vreme
buneći se što je doveden, Vajld nije video ništa loše u tome da pokaže malo poštovanja i
posveti im još nekoliko minuta. To ništa neće promeniti u vili Mejnard, koja je više nego
ikada izgledala kao da je od Sing Singa dele čitavi svetovi.
Rejmond Stark klimnu Strausu glavom da nastavi.
„Pre dve godine”, reče Straus, „mi iz organizacije Program za istinu otkrili smo da je
detektiv Kindler podmetnuo dokaze u najmanje tri slučaja kako bi ispunio svoju kvotu za
hapšenje i poboljšao svoj profil kao borac protiv zločina. Kancelarija glavnog tužioca u
Vašingtonu sada je primorana da preispita veći broj Kindlerovih hapšenja. Već su poništili
jednu presudu. Ali idu polako, a ubistvo Kristofera Ansona niko neće ni da pipne.”
„Zašto?”, upita Vajld.
„Zato što je slučaj bio u onolikoj žiži javnosti. Svi su mislili da je Rejmond kriv - drugi
policajci, tužioci, mediji, Ansonova porodica i prijatelji. Sada bi bilo više od sramote kada bi
izbilo na videlo da je nož bio podmetnut. A čak i kada bismo to mogli da dokažemo, dosta
ljudi bi i dalje tvrdilo kako je Rejmond ubica. Kao sa O-Džejom Simpsonom. Mnoštvo ljudi
misli da je Mark Furman podmetnuo krvavu rukavicu - ali misli i da je O-Džej počinilac.”
Straus mu dade zrnastu fotografiju s nekim mladim belcem velikog osmeha i talasaste
kose. Na sebi je imao plavi sako i crvenu kravatu. „To je Kristofer Anson, žrtva ubistva.
Fotografija je usnimljena dve sedmice pre njegovog ubistva. Imao je dvadeset godina kada
je ubijen, pohađao je prvu godinu koledža Svortmor. Kristofer je bio savršen primer mladog
Amerikanca - košarkaški kapiten, član debatnog tima, prošek tri zarez osam. Ansonovi su
velika aristokratska porodica iz Masačusetsa. Letovali su na ogromnom imanju u Njuportu.
Sve ti je jasno.”
Vajld ne reče ništa.
„Pokušao sam da priđem porodici Anson sa onim što smo saznali o detektivu Kindleru.
Nisu hteli ni da čuju. Što se njih tiče, ubica je uhvaćen i dobio je ono što je zaslužio. To nije
neobična reakcija. Veruješ u nešto više od trideset godina. Postao si zaslepljen i uveren u
to.”
„Sole?”
Bio je to Rejmond.
„Vajld je bio vrlo strpljiv s nama”, reče Rejmond. „Pokaži mu sad onu drugu fotku.”
Sol se ustezao. „Radije bih je najpre smestio u malo više konteksta.”
„Ukapiraće on kontekst”, reče Rejmond. „Pokaži mu.”
Straus gurnu ruku u svetlosmeđu fasciklu i izvuče još jednu fotografiju.
„Ovo nam isprva nije mnogo značilo. Ali onda je Arni Poplin izneo onu primedbu.”
On dade Vajldu grupnu fotografiju sa tridesetak do četrdesetak mladih ljudi, listom lepo
obučenih, naizgled zdravih i živahnih. Fotografija je usnimljena pod vedrim nebom na
belim betonskim stepenicama. Neki mladi ljudi su sedeli, neki su stajali. Prvo lice koje je
Vajld prepoznao bio je Kristofer Anson, koji je stajao na vrhu, drugi sleva. Vajld brzo shvati
da je drugi portret Kristofera Ansona koji mu je Straus pokazao ista ta fotka, samo
kropovana i uvećana.
U pozadini, povrh nasmešenih lica, Vajld je video poznatu belu kupolu zgrade Kapitola u
Vašingtonu.
Počeše da ga podilaze trnci.
„Kristofer Anson je tog leta stažirao za jednog masačusetskog senatora.”
Vajld je išao pogledom po slici. Sada mu je bilo jasno - sve je uvideo - ali čekao je da mu
Straus pokaže. Straus uperi prst u treće lice od Kristofera Ansona.
„To je Daš Mejnard.”
Njegov prst siđe do mlade žene koja se s godinama nije mnogo promenila. „To je Dilija
Mejnard, rođena Ris” - a zatim prst kliznu na lice pored nje - „a ovo je, prijatelju moj,
trenutni senator velike savezne države Nju Džerzi Rasti Egers.”
 Trideset četvrto poglavlje

K
ad su se vratili na parkiralište Sing Singa, Vajld se javio Mejnardovima da vidi ima li šta
novo. Nije bilo. Ostajala su dva sata do vremena kada su otmičari obećali da će pustiti
Kraša.
Kad su se vratili u kola Sola Strausa, Vajld reče: „Samo da proverim jesam li dobro
shvatio vašu teoriju.”
„Samo izvoli.”
„Ami Poplin tvrdi da je slučajno čuo kako Rasti priznaje da je nekoga ubio i kako Daš
ima snimljeno njegovo svojevrsno priznanje. Vi mislite da oni razgovaraju o Kristoferu
Ansonu.”
„Ukratko, da. Ali to nije sve.”
„Slušam.”
„Bili su u izlasku te noći.”
„Ko?”
„Kristofer Anson i Rasti Egers. Trebalo nam je prilično vremena da to doznamo. Ti
stažisti - sve su to bila deca iz prilično bogatih porodica, te im se imena nisu našla u
objavljenom izveštaju.”
„U slučaju u tolikoj žiži javnosti?”
„Tim pre. ’Sarađivaćemo samo ako nas uverite da ime našeg dragocenog deteta neće biti
ukaljano.’ Pre nego što će svedočiti, sklopili su poverljive dogovore. Ispostavlja se da
tužiocu nisu trebali za sud. Otkriće noža je bilo dovoljno. U svakom slučaju, šanker u
tamošnjem blejalištu po imenu Lokvud video je te noći čitavu grupu muških stažista. Vidi,
trebalo nam je malo vremena. Time su se bavili naši najbolji ljudi. Većina stažista nije htela
da govori - dođavola, prošlo je više od trideset godina - ali koliko smo shvatili, Rasti Egers i
Kristofer Anson se nisu slagali. Obojica su na sebe gledali kao na predvodnike te grupe
stažista. Stalno su se nadmetali. Sudeći po onome što je šanker rekao, te noći su se svađali.
Jedan njihov pajtaš morao je da ih rastavlja.”
„Rastija i žrtvu ubistva?”
„Da.”
„Znate li ko ih je razdvojio?”
„Oh, ovo će ti se dopasti. Pokazali smo šankeru onu fotku sa stažistima na stepenicama
Kapitola. Pogodi koga je pokazao.”
Vajld sada shvati. „Daša Mejnarda.”
„Zanimljivo, zar ne?”
„I šta se dogodilo nakon što ih je Daš razdvojio?”
„Iz onog što možemo da sklopimo, Kristofer Anson je istrčao iz lokala. On je prvi otišao.
Onda kasnije - niko ne može da kaže da li je minulo pola sata, sat - ali sledeći je otišao Rasti
Egers.”
„Policija je znala za to?”
Straus klimnu glavom. „Njihova teorija je bila da je Anson otišao ranije kako bi kupio
drogu. Radio je to već. Anson je u grupi bio nešto kao... ’diler’ je prejaka reč. Možda
snabdevač. Zato je policija mislila da je Anson bio pijan. Isteturao se iz kafane da kupi drogu
u nezgodnom kraju. Bio je lepo obučen - još su bili u odelima s kravatama sa stažiranja - i
laka meta. Rejmond Stark ga primeti ili mu možda Anson priđe da kupi drogu. U svakom
slučaju, mladi belac je laka meta. Rejmond izvlači nož da ga opljačka. Anson se možda opire,
možda ne.”
„Rejmond Stark ga ubode.”
„Tako je. Ali ta teorija je prepuna rupa.”
„Na primer?”
„Ansonovo telo je nađeno u jednoj uličici. Naš stručnjak iz Programa za istinu proučio je
fotografije s mesta zločina. Uveren je da je telo tamo bačeno.”
„Znači da je Kristofer Anson ubijen negde drugde?”
„Naš stručnjak tvrdi da jeste.”
„Da li je Rejmondov advokat to pomenuo na suđenju?”
Straus odmahnu glavom. „Radio je bez nadoknade. Nije mogao da priušti stručnjaka.”
„A pretpostavljam da tužilaštvo nikome to nije stavilo do znanja?”
„Postoje izgledi da je njihov stručnjak izveo isti zaključak, ali verovatno je u pitanju
klasičan prekršaj tužilaštva, ’ne pitaj, ne govori’. Ionako ne verujem da bi to napravilo
ikakvu razliku što se tiče porote. Da se to pomenulo, tužilaštvo bi jednostavno kazalo da je
Rejmond ubo Ansona negde drugde pa ga odvukao u uličicu da ga niko ne bi video.”
Vajld se zavali na naslon. Krenuše novim mostom Tapan Zi preko Hadsona kako bi se
vratili u Nju Džerzi. Stiže mu poruka od Hester:

Rola je možda ušla u trag Naominoj majci.

Vajld otkuca odgovor:

Vraćam se za pola sata.

Vajld reče: „Znači mislite da je Kristofera Ansona ubio Rasti Egers?”
„Bio je tamo te noći”, poče Straus. „Svađali su se.”
„To ne znači ništa.”
„Samo po sebi? Naravno. Ali godinama kasnije Arni Poplin čuje kako Rasti Egers
priznaje Dašu Mejnardu da je ubio nekoga i da je zabrinut za neki snimak.” Straus skide
jednu ruku s volana i okrenu dlan prema Vajldu. „I da, znam da Arni Poplin nije baš sav
čitav, ali razmisli o ponašanju Rastija Egersa. On prisili Mejnardove da unajme Gavina
Čejmbersa, možda najboljeg stručnjaka za obezbeđenje u zemlji, da ih čuva. Zašto?”
„Zato što snimci zaista postoje”, reče Vajld. „Poput onog koji je upravo objavljen.”
„Misliš da je Egers unajmio Čejmbersa zbog onog snimka na kome su on i Kandi Pejt?”
„Može biti.”
„Može biti”, reče Straus, „ali nije. Zato što smo izostavili još nešto.”
„A to je?”
„Rasti Egers je hladnokrvni sociopata. Ne znam da li se takav rodio ili je odlepio posle
sudara sa onim kamionom što mu je ubio roditelje, ali to ne može biti očiglednije.
Šarmantan je i besmisleno pametan - ali ozbiljno je sjeban. Ako pretreseš njegovu prošlost,
naići ćeš na previše ljudi koji su mu se isprečili na putu i završili mrtvi.”
 Vajld složi facu. Straus to vide krajičkom oka.
„Šta?”
„Nisam veliki ljubitelj teorija zavere”, reče Vajld.
„To nije važno”, reče Straus. „Važno je da će milioni ljudi možda umreti ako Rasti Egers
bude izabran za predsednika. Tako je to s harizmatičnim vođama kao što je on. I ti
proučavaš istoriju. Ne pravi se da ne vidiš opasnost.”
Vozili su se još malo.
„Zvučite kao neko ko ima veliki motiv”, reče Vajld.
„Da uradim šta?” Straus se nasmeši. „Da otmem dvoje tinejdžera?”
Vajld se okrenu prema njemu.
„Rekao sam ti da imam izvore”, reče Straus.
„Tako se čini.”
„I promiče ti to o čemu govorim, čoveče. Neko istinski želi taj snimak. Kako se čini,
spreman je na manje-više sve kako bi ga se dočepao. To podrazumeva i otmicu dece. A
njegov motiv možda nije altruističan. To pokušavam da ti objasnim. Ako se domogne
snimka pre nas, možda će ga uništiti. Ili zataškati. Ukoliko se to bude dogodilo, Rejmond
Stark ostaje u zatvoru za zločin koji nije počinio. To je mikronivo. Na makronivou, možda će
Rasti Egers biti izabran. Nisi ni naivan ni ravnodušan kao što se praviš. Znaš za kakvo je
razaranje Rasti Egers sposoban.”
Vajldje razmišljao o snimku. Razmišljao je o Rastiju Egersu. Ali ponajviše je razmišljao o
snu Rejmonda Starka o puštanju na slobodu. Koliko li te sigurno obeshrabri, na ivici da se
probudiš, kada shvatiš da je tvoje puštanje na slobodu bilo samo san, kada znaš da će ti
tračci nade ubrzo iščiliti i da ćeš opet biti u toj ćeliji.
„Kako je Rejmond završio u onim invalidskim kolicima?”, upita Vajld.
Straus je bio krupan čovek s velikim čvornovatim šakama. Čvršće je stegao volan. „U
izvesnom smislu, to je između ostalog razlog što Ansonova porodica nikada neće prihvatiti
da Rejmond nije ubica, čak ni kada bismo dokazali da je nož podmetnut.”
Vajldje čekao.
„Ansonovi su tražili smrtnu kaznu. Posle presude, na vestima se pojavio citat njegovog
oca. Novinarka je pitala Ansona Starijeg smatra li da je pravda zadovoljena. On je rekao da
nije. Rekao je da će Rejmond Stark dobiti besplatan smeštaj, besplatnu odeću i tri obroka na
dan dok će mrtvo telo njegovog predivnog sina pojesti crvi.”
Straus skloni drhtavu ruku s volana i protrlja se po bradi. Oči počeše da mu trepću.
„Četiri meseca nakon što je došao u zatvor, Rejmonda su neki tipovi zgrabili na tuširanju.
Položili su ga potrbuške na pločice. Dvojica su ga uhvatila za ruke i vukla. Dvojica su ga
uhvatila za noge i vukla. Kao da je na srednjovekovnoj spravi za mučenje. Peti mu je držao
glavu dole, tako da mu je nos bio priljubljen uz keramiku. A onda je došao neki tip, rmpalija,
rekao je Rejmond, od preko sto trideset kila, i rekao: ’Ovo ti je od porodice Anson.’”
Strausu je već zapinjao dah. Vajld je sedeo pored njega, maltene uplašen da se pomeri.
„Rmpalija i dalje stoji. Opkorači Rejmondovo ispruženo telo. Zatim skoči uvis, kao da
sleće s konopca na vrhu na rvačkom meču. Tako je to Rejmond opisao. Ostali ga još jače
povuku za ruke i noge, potpuno je nategnut, bolno, a onda mu rmpalija punom težinom
tresne na krsta kao malj. Rejmond čuje kada mu kičma pukne, kako reče, kao kada snažan
vetar odlomi suvu granu sa starog hrasta.”
 Tišina. Tišina tako duboka, tako čista, da je pritiskala prozore kola. Tišina koja te guši,
koja ti ne da da dišeš. Tišina koja liči na vrisak.
„Sole?”
„Da?”
„Posle dvesta metara zdesna. Ima mesto gde može da se stane. Tamo ću izaći.”

_________

Vajldu je trebalo malo vremena u šumi.

Neće se dugo zadržati. Mora da se vrati kod Mejnardovih. Ali ona sumorna poseta Sing
Singu i mračna priča o tome kako je Rejmondu pukla kičma ulivale su Vajldu osećaj, i
doslovno i u prenesenom smislu, da zidovi počinju da ga opkoljavaju. Nije znao pati li od
nekog oblika klaustrofobije - sumnjao je da je to toliko ozbiljno da bi se nazvalo
poremećajem - ali je znao da mu treba šuma. Kada je predugo bio odvojen od tog drveća,
imao je utisak da se guši, da su mu pluća spremna da se potpuno ugase.
„Zamisli da si svakodnevno na ovakvom mestu, da urlaš istinu kako god znaš i umeš, ali te
niko nikada ne čuje...”
Vajd zažmuri, pa je gutao vazduh.
Dok je stigao do vile Mejnard, osećao se jačim, više svojim. Pored kapije bio je parkiran
Hesterin eskalejd. Njen vozač Tim otvori vrata i Hester izađe.
Uperila je prst u njega. „Šta se tebi dogodilo, pobogu?”
„Šta?”
„Izgledaš kao mače koje je neko ostavio u mašini za sušenje veša.”
Toliko o tom jačem, više svojem.
„Dobro sam.”
„Jesi li siguran?”
„Siguran sam..
„Rola je pronašla Naominu majku. Pristala je da se vidi sa mnom.”
„Kada?”
„Ako želim danas da razgovaram s njom, moram odmah da krenem. Vratila se u
Njujork.”
„Idi”, reče Vajld, „ja ću izaći na kraj sa ovim.”
„Prvo mi reci gde si bio. Da bih znala zašto tako jezivo izgledaš.”
Izneo joj je izrazito skraćenu verziju svog odlaska u Sing Sing sa Solom Strausom.
Ispostavio se da je skraćena verzija i više nego dovoljna. Hesterino lice poprimi
tamnogrimiznu boju. Pesnice joj se stegnuše. Imajući u vidu koliko ga je rasejalo sve to s
Krašom i Naomi, Vajld je bio bezmalo zaboravio da Hester Krimstin spada u najpoznatije i
najupornije branioce u zemlji. Ništa nije umelo da je uznemiri kao kada tužilaštvo prekorači
svoja ovlašćenja.
„Skotovi”, reče Hester.
„Ko?”
„Panduri, tužioci, sudije - biraj. Da tako otpreme u zatvor nedužnog čoveka. A sada znaju
da je taj Kindler bio pokvaren i još drže čoveka na robiji? Bruka. Imaš li Solov broj?”
„Imam.”
„Reci mu da ću besplatno preuzeti Rejmondov slučaj.”
 „Ne znaš ni sve pojedinosti.”
„Vidiš ovo?” Hester lupnu prstom.
„Tvoj nos?”
„Upravo tako. Nos zna. Ovaj slučaj zaudara kao tridesetogodišnje đubre, što i jeste. Reci
Strausu da ću se javiti nekim ljudima i isprašiti neke turove. Reci mu.”
„Još nešto”, reče Vajld. „Poznaješ li nekoga u Sing Singu?”
„Kao?”
„Kao nekoga ko može da mi da da vidim dnevnik posetilaca.” Ona pođe nazad ka kolima.
„Pošalji mi pojedinosti u poruci, lutkice. Prionuću na to.”
Tim je već bio otvorio vrata. Hester se vrati u kola. Tim Vajldu neznatno klimnu glavom,
uđe u kola i odveze se.
Vajld krenu peške uzbrdo. Tamo je sada bio čitav Rolin tim - sve žene prekih pogleda.
„Mejnardovi znaju da sam se vratio?”, upita on.
Rola klimnu glavom.
Do podneva ima još pola sata. Nema razloga da još ulazi. Ako im zatreba, Mejnardovi
znaju gde da ga potraže. On pođe ka onoj stazi kroz šumu, onoj što vodi donde gde je Metju
prvi put krišom došao sa Naomi. Nije znao zašto je došao tamo. Ponajviše, pretpostavljao je,
zato što žudi za mirom i tišinom i prirodom. Za prirodom više od bilo čega drugog. Ne želi
da bude u onoj prokletoj biblioteci iole duže nego što mora.
Proverio je telefon i iznenadio se kada vide poruku od onog sajta za utvrđivanje
porekla. Poruka je stigla od „PB”, osobe koja je bila navedena kao njegov „najbliži” rod.
Razmatrao je da li da je naprosto obriše ili da je zasad barem ostavi neotvorenu. Verovatno
nije ništa. Utvrđivanje porekla je za mnoge veliki hobi, povezivanje na „zabavan i društven”
način, kao što je sajt to predočio, a možda i postavljanje pitanja kako biste mogli da
popunite prazne grane na svom porodičnom stablu.
Vajlda nije zanimalo da se time bakće. S druge strane, ni nevaspitanost i namerno
neznanje nisu bili u njegovom stilu. Kao ni odugovlačenje.
On kliknu na link i pročita poruku od PB-a:

Zdravo. Izvini što nisam dao svoje ime, ali postoje razlozi što mi ne prija
da ljudima otkrivam svoj pravi identitet. U mojoj prošlosti ima previše
rupa i mnogo previranja. Ti si mi najbliži rođak koga sam pronašao na
ovom sajtu, i pitam se ima li i kod tebe rupa i previranja. Ako ima, možda
imam neke odgovore.
Vajld poruku pročita dvaput, a onda i treći put.
Rupe i previranja. Ni to mu trenutno ne treba.
Vajld skloni telefon. Onda je pogledao uvis, mimo grana što se pružaju ka tamnoplavom
nebu. Misli mu se okrenuše prema Rejmondu Starku. Kada je, zapita se, Rejmond poslednji
put bio ovako napolju? Kada je poslednji put bio okružen zelenom i plavom umesto
institucionalnom sivom? Vajld gurnu ruku u zadnji džep. Rasklopio je fotografiju sa
stažistima na Kapitol hilu koju mu je Sol Straus dao. Ponovo je potražio ona lica, pronašao
Rastija Egersa, zatim Daša, pa Diliju.
Dođavola sa ovim.
 On pohita nazad u bočno dvorište Mejnardovih. Preskakao je po dva stepenika i hrupio
u biblioteku. Daš Mejnard je buljio u monitor računara, kao da je posredi kakva kristalna
kugla koja mu može proreći budućnost. Dilija je šetkala.
„Drago nam je što ste se vratili”, reče ona.
Vajld prođe kroz prostoriju. „Prepoznajete li ovu fotografiju?”
Podiže je tako da oboje mogu da je vide. Zanimalo ga je hoće li reagovati. Reagovali su -
ustuknuli su kao vampiri u blizini krsta.
Daš prasnu: „Zašto imate to?”
Vajld uperi prst u Kristofera Ansona. „Prepoznajete li njega?”
„Šta je sad pa ovo?”
„Zvao se Kristofer Anson.”
„Znamo”, reče Dilija. „Ali pobogu, Vajlde. Čekamo da nam se javi sinovljev otmičar. Zar
ne shvatate?”
Vajld nije video razloga da odgovori.
„Zašto sada ovo pominjete?”
„Zato što onaj koji vam je oteo sina očito traži veoma štetni snimak.”
„Koji smo mu dali”, reče Daš.
„Arni Poplin je rekao da je slučajno čuo vas i Rastija Egersa kako razgovarate o nekom
ubistvu.”
„Arni Poplin je luđak”, reče Daš, odbacivši to zamahom ruke.
Dilija dodade: „Sigurno ne mislite da smo imali neke veze sa onim što se dogodilo
Kristoferu.”
„Možda niste vas dvoje”, reče Vajld.
„Rasti?” Dilija zavrte glavom. „Ne.”
„Vi ne znate koliko je Arni Poplin nepouzdan”, reče Daš. „Kad smo ga otpustili iz emisije,
postao je ozlojeđen. Ako se njegovo ludilo pomeša s drogom i ogorčenošću...”
„Ne razumem”, upade mu Dilija u reč. „Ko vam je dao tu fotografiju?”
„Rejmond Stark.”
Tišina.
Vajld je čekao. Zanimalo ga je da vidi hoće li se ijedno od njih dvoje usuditi da se pravi
kako ne prepoznaje ime. Nisu.
Posle izvesnog vremena Daš reče: „O bože.”
„Šta je bilo?”
„Da li to Rejmond Stark govori? Da li to sada pokušava da potegne kako bi izašao iz
zatvora?”
Dilija pogleda svog muža. „Da li je moguće da on stoji iza svega ovoga?”
„Molim?”
„Rejmond Stark”, reče Daš, ponovo se okrećući prema Vajldu. „Možda mu neki osuđenik
koga je upoznao u zatvoru čini uslugu. Otmu nam sina i tvrde kako to ima veze s
Kristoferovim ubistvom. Traže neki snimak koji će dokazati njegovu nevinost.”
„Možda je”, pridruži se Dilija, „Rejmond Stark ispričao nekome tu priču, pa taj neko sad
radi samostalno.”
„Vajlde”, reče Daš, okrenuvši se prema njemu, „kako je Rejmond Stark stupio s vama u
vezu?”
Bilo je podne.
 Dilija osveži stranicu i pojavi se poruka.

Kraša možete naći na 41°07'17,5”N 74°12'35,0"W.

Vajld oseti kako mu se usta suše.
Dilija uperi prst u ekran. „Jesu li to...?”
„Koordinate”, reče Vajld, klimnuvši glavom.
Ali ne tek bilo koje koordinate.
Neko se ozbiljno zajebava s njim.
„Ne razumem”, reče Dilija. „Gde je to?”
Vajld nije ni morao da podiže aplikaciju za mapu na telefonu. Znao je kuda će ga
koordinate odvesti. „U šumi, jedno pet kilometara odavde, blizu planina Ramapo. Najbrže
će biti ako budem išao peške. Dajte koordinate Roli. Kažite joj da uzme kola i da ćemo se
naći tamo.”
Nije više objašnjavao. Samo je zapalio, niz stepenice, kroz vrata, na lepljivi vazduh. Znoj
mu najpre izbi na licu. Hoće li Kraš zaista biti tamo? Iz više razloga, to je sjajno mesto da se
neko ostavi - zabačeno, daleko od svih puteva i kamera, dovoljno duboko u šumi.
Ali zašto baš te koordinate?
Zato što se neko nameračio da Vajlda ozbiljno uznemiri.
Ne remeteći korak, on gurnu bežičnu slušalicu u uvo i pozva Hester. Kada se ona javila,
rekao je: „Otmičari su poslali koordinate četrdeset jedan stepen, nula sedam...”
„Govori engleski, Vajlde.”
„To je zabačeno mesto u planinama Ramapo. Kod starog groblja.”
„Čekaj. Govoriš li...?”
„Tačno tamo gde me je policija pronašla kad sam bio dete.”
„O bože”, reče Hester. „Ko bi znao za to?”
„Tačne koordinate? Panduri, možda mediji, ne znam. To nije tajna.”
„Ali nije ni slučajnost.”
„Ne, slučajnost nije.”
„Gde si?”, upita Hester. „Zvučiš zadihano.”
„Upravo trčim tamo. Javiću ti se kasnije.”
Naravno, Vajld je znao put. Znao je da će Roli i onima koje bude povela sa sobom trebati
više vremena kolima jer do tamo ne ide put. Da bi se mesto našlo, mora da se prepešači više
od kilometar i po kroz prirodu.
Zašto onda tamo?
Vajld je počinjao da shvata, da možda sklapa sliku o tome šta se tu zbiva. Sigurno se
nadaju da će posejati pometnju i haos. Ali, možda prvi put, Vajld sve vidi jasno.
Odskočio je ulevo, sagnuo se ispod granja, trudio se da ne prekida korak. Pre više
decenija, kada su ga opkolili šumari i lokalna policija, koristio je Kolmanov šator u obliku
kupole i vreću za spavanje Edija Bauera koje je ukrao iz jedne kuće u Ringvudu. Nije se
sećao koliko dugo mu je to konkretno logorište, daleko od svih staza za planinarenje, bilo
dom, ali kada ih je video kako dolaze po njega, mali Vajld - kako se tada zvao? nije znao ni
sopstveno ime - došao je u iskušenje da otperja. Radio je to već, razume se, kad god bi ga
neko spazio ili mu se približio.
Zašto?
 Zašto je uvek bežao? Da li je to neki primitivni nagon za preživljavanje? Da li je
čovekova osnovna priroda da strahuje od drugih ljudi umesto da se povezuje s njima? Često
se pitao. Zašto je, kao malo dete, imao nagon da beži? Da li je to nasledno, ljudska priroda -
ili mu se nešto desilo pa je postao takav?
Ali tog svežeg ranog jutra, dok je bio u šatoru opkoljen četvoricom policajaca i šumara,
mali Vajld je odlučio da ne beži. Možda zato što je shvatio da će to biti uzaludno. Možda zato
što je jedan od njih bio Oren Karmajkl, koji je još tada odisao mirom i čestitošću.
Tri, možda četiri minuta dok Vajld ne stigne na koordinate.
Bio je severno od šumskog područja poznatog kao Činija, oko kilometar i po od državne
granice između Nju Džerzija i Njujorka. Na površini, taj sastanak je imao sve odlike zasede.
Vajld je razmatrao da uspori, da preduzme neke dodatne mere predostrožnosti sad kada se
približava. Osim ako nisu veoma dobri, primetiće ih posle prilično kratkog izviđanja. Ako su
profesionalci ili snajperisti u krošnjama drveća, onda njegovo izviđanje neće vredeti.
Jednostavno mogu da ga srede kad god požele.
Nema razloga za tu dramu.
Tako da ne, ovo nije zaseda. Ovo je skretanje pažnje.
Šuma je postajala gušća, zbog čega je bilo teže videti. Još kao dete, Vajld je znao kako ne
treba da logoruje na proplancima jer bi ga tako lako primetili. Noću je oko šatora uglavnom
stavljao grančice ili čak stare novine. Kada bi se neko (ili pre neka životinja) približio,
upozorili bi ga zvuci koji dopiru od tih grančica i papira. Vajld je spavao nemirno, verovatno
zato što je kao dete većinu noći proveo osluškujući primiče li se neki grabljivac. Čak i sada,
dok je većina ljudi zaranjala duboko u san, Vajld je jedva grebao po površini.
Još sto metara.
Primetio je nešto crveno.
Ne osobu. Posle nekoliko sekundi, kada je žurno prišao, video je da je ono crveno
prilično malo - možda stopu visoko i stopu dugačko.
Bio je to, vide on sada, ručni frižider, onakav u koji staje šest limenki piva i dva sendviča.
Vajld oseti kako mu se ježi dlaka na vratu.
Nije znao zašto. Bio je to običan ručni frižider. Ali instinkt je čudna stvar.
On otrča donde i spusti ručku. Onda je otvorio poklopac frižidera i pogledao unutra.
Vajld se bio spremio. Ali nedovoljno. Ipak, nije vrisnuo. Nije zvao u pomoć.
Samo je zurio u odsečeni prst s prstenom s nasmejanom lobanjom.
 Trideset peto poglavlje

N
aomina majka Pija živela je u kitnjastoj trospratnoj kući u stilu neorenesanse
nedaleko od Park avenije na Menhetnu. Vrata je otvorila žena u crnoj uniformi
francuske sobarice i povela Hester preko parketa u obrascu riblje kosti, pored zidova
s hrastovom drvenarijom i zamršeno izvajanog stepeništa, pa napolje u bujnu baštu u
dvorištu iza kuće.
Pija je sedela na baštenskoj ležaljci. Imala je naočare za sunce, bež šešir za plažu i svetlu
plavkastozelenu bluzu otvorenu na vrhu. Nije ustala kada je Hester izašla u dvorište. Nije se
ni okrenula da je pogleda.
„Nije mi jasno zašto me uporno uznemiravate.”
Glas joj je bio piskav i drhtav. Hester nije čekala da je ova pita. Prinela je slobodnu
stolicu do Pije i sela što bliže može. Htela je da uđe ženi malo u prostor.
„Lepo mesto”, reče Hester.
„Hvala. Šta hoćete, gospođo Krimstin?”
„Pokušavam da pronađem vašu ćerku.”
„Vaša pomoćnica mi je to pomenula.”
„A vi niste hteli da razgovarate s njom o tome.”
„Ovo je drugi put da ste me zvali”, reče Pija.
„Tačno. Prvi put ste sarađivali. Rekli ste mi da ništa ne znate. Otkud onda promena?”
„Smatrala sam da je dosta.”
„Ne, Pija, neću nasesti na to.”
Zbog naočara za sunce bilo je nemoguće znati kuda žena gleda, ali nije bila okrenuta
prema Hester. Bivša gospođa Pajn je, tu nema sumnje, bila prelepa žena. Hester je znala da
je Pija u svoje vreme bila neka manekenka za kupaće kostime, ali to vreme zapravo nije bilo
tako davno.
„Ona mi nije ćerka, znate.”
„Aha.”
„Odrekla sam se svih roditeljskih prava. Vi ste advokat. Znate šta to znači.”
„Zašto?”
„Šta zašto?”
„Zašto ste se odrekli svih roditeljskih prava?”
„Znate da je ona usvojena.”
„Naomi”, reče Hester.
„Molim?”
„Stalno govorite ’ona’. Vaša ćerka ima ime. Zove se Naomi. I koga briga za to da li je bila
usvojena ili ne? Kakve to veze ima s vama?”
„Zaista ne mogu da vam pomognem, gospođo Krimstin.”
„Da li vam se Naomi javljala?”
„Radije ne bih rekla.”
„Jeste li se svojevoljno odrekli roditeljskih prava - ili su vam ona oduzeta?”
Pija je i dalje gledala u stranu, ali joj na licu zaigra osmejak. „Svojevoljno.”
 „Zato što bi vas inače pozvali na odgovornost?”
„A”, reče Pija, neznatno klimajući glavom, „razgovarali ste s Bernardom.”
„Trebalo bi da ste u zatvoru.”
Iza njih: „Gospođo Goldman?”
Bila je to neka mlada žena s dečjim kolicima.
„Vreme je da se Nejtan odvede u šetnju po parku.”
Pija se okrenu prema ženi. Lice joj se ozari širokim osmehom. „Kreni ti, Endži. Sustići ću
vas kod jezera Konservatori voter.”
Mlada žena odgura kolica i ode.
Hester se trudila da sakrije užasnutost u glasu. „Imate sina?”
„Nejtana. Ima deset meseci. I da, moj muž i ja smo mu biološki roditelji.”
„Mislila sam da ne možete da imate dece.”
„I ja sam tako mislila. Ali naravno, to mi je rekao Bernard. Ispostavlja se da su problemi
bili njegovi.” Ona nakrivi glavu. „Gospođo Krimstin?”
Hester je čekala.
„Nikada je nisam zlostavljala.”
„Naomi”, reče Hester. „Zove se Naomi.”
„Bernard je sve to izmislio. On je lažov i još gore od toga. Trebalo je odmah da znam šta
je. Zar ne kažu svi tako? Ali nisam znala. Ili sam možda slaba. Bernard me je zlostavljao -
usmeno, emotivno, fizički.”
„Jeste li nekome rekli?”
„Zvučite sumnjičavo.”
„Ne brinite za to kako ja zvučim”, reče Hester, malo oštrije nego što je nameravala.
„Jeste li nekome rekli?”
„Ne.”
„Zašto?”
„Da li vam zaista treba da čujete priču još jedne zlostavljane žene, gospođo Krimstin?”
Pija se osmehnu i zabaci glavu, a Hester se zapita koliko je muškaraca opčinio taj prost
pokret. „Bernard ume da bude veoma šarmantan, veoma uverljiv. Uz to je i krajnje
manipulativan. Da li vam je ispričao priču o vreloj vodi? Ta mu je omiljena. Razume se, da je
bila istinita, ona bi” - ovoga puta, Pija se zaustavila - „hoću reći, Naomi bi otišla u bolnicu,
zar ne?”
Ima smisla, pomisli Hester.
„Ne želim da vam pripovedam svoju čitavu životnu priču. Potičem iz malog grada. Bila
sam... valjda bi se reklo ’blagoslovena’ stasom koji privlači previše pažnje. Svi su mi govorili
kako treba da budem manekenka. Tako da sam probala. Istini za volju, bila sam suviše
niska da bih ostvarila veliki uspeh. A nisam bila ni dovoljno anoreksična. Ali dobijala sam
neke poslove, uglavnom reklame za donji veš. A onda sam se zaljubila u pogrešnog
muškarca. Bernard je isprva bio dobar prema meni, ali onda su ga njegove nesigurnosti
živog pojele. Bio je uveren da ga varam. Vratila bih se sa snimanja a on bi postavljao milion
pitanja - jesu li ti se obraćali neki muškarci, da li je neko flertovao s tobom, daj, neko je
sigurno flertovao s tobom, jesi li mu se ti prva osmehnula, jesi li ga mamila, zašto si
zakasnila?”
Pija zastade, skide naočare za sunce, obrisa oči.
„Pa ste otišli?”, upita Hester.
 „Da, otišla sam. Nisam imala izbora. Našla sam pomoć. Mnogo pomoći. Kada sam se
donekle vratila na svoje noge, upoznala sam svog muža Harija. Ostatak priče znate.”
Hester se trudila da zvuči što blaže može. „Da li vas je Naomi zvala?”
„Zašto vas to zanima?”
„To je duga priča, ali nikada neću izdati Naomi. Čujete li me? Šta god mi budete rekli,
verujte mi da ću učiniti sve što mogu kako bih pomogla.”
„Ali budem li vam rekla”, reče Pija, „i ja ću izneveriti Naomino poverenje.”
„Možete da mi verujete.”
„Radite li za Bernarda?”
„Ne.”
„Kunete se?”
„Stalo mi je do vaše ćerke, ne do vašeg bivšeg muža. Da, kunem se.”
Pija vrati naočare za sunce na lice. „Naomi mi se javila.”
„Kada?”
„Pre nekoliko dana?”
„Šta je rekla?”
„Rekla je da će me možda ponovo zvati neko ko radi za Bernarda. Kao vi prošlog puta.
Rekla je da ne govorim ništa.”
„Zašto bi to rekla?”
„Mislim... mislim da je nameravala da pobegne od oca. Mislila je da će zamesti trag ako
ljudi budu pomislili da je sa mnom.”
„I vama je to bilo u redu? Da ona pobegne od kuće?”
„Bilo mi je drago zbog toga. I trebalo je da pobegne od njega.”
„Ne razumem”, reče Hester. „Kažete da je nasilan. Vaš bivši, hoću reći.”
„Nemate pojma.”
„A ipak ste”, reče Hester, trudeći se da ne diže glas, „ostavili ćerku s njim?”
Ova opet skide naočare. „Dugo idem na terapiju. Nemate pojma koliko, koliko sam bila
slaba, koliko namučena. Ništa nisam mogla da uradim. I morala sam da se suočim s jednom
teškom istinom, gospođo Krimstin - kako bih se oporavila i zacelila i išla dalje.”
„Koja je to teška istina?”
„Bernard je imao pravo u pogledu jedne stvari. Ja uopšte nisam želela da je usvojim. Ta
teška istina jeste - i trebalo mi je mnogo vremena da sebi oprostim za to - da nisam mogla
da se povezem sa Naomi. Možda zato što nije bila moja krv. Možda tada jednostavno nisam
bila za majku. Možda je moja hernija fizički reagovala na njenu ili na rđavu situaciju s
njenim ocem. Ne znam. Ali nikada nisam mogla istinski da se povežem s tom devojčicom.”
Hester oseti kako joj se penje žuč u grlu. Progutala ju je. „Pa ste ostavili Naomi s njim.”
„Nisam imala izbora. Morate to da shvatite.”
Hester izvuče stolicu i ustade. „Bude li vam se Naomi javila, recite joj da me smesta
pozove.”
„Gospođo Krimstin?”
Hester je pogleda.
„Kome verujete?”
„Mislite vama ili Bernardu?”
„Da.”
„Zar je važno?”
 „Da, mislim da jeste.”
„Ja ne mislim”, reče Hester. „Ili ste zlostavljali ćerku ili ste je sebično ostavili iza sebe. U
svakom slučaju, napustili ste jednu devojčicu i prepustili je čoveku koga ste upravo opisali
kao čudovište. Čak i kada ste se ’oporavili’ i ’zacelili’, čak i kada ste se udali i preselili u ovu
otmenu kuću, prosto ste ostavili onu jadnu devojčicu samu s bolesnikom. Niste je zaštitili.
Niste mislili na nju. Samo ste pobegli, Pija - i ostavili Naomi iza sebe.”
Pija je držala glavu dole i gledala u sto.
„Tako da me na kraju ne zanima laže li on ili lažete vi. Kako god okrenete, vi ste ološ i
nadam se da nikada nećete imati ni trenutka mira.”

_________

Kada su videli sinovljev odsečeni prst, Daš i Dilija Mejnard reagovali su na dva veoma
različita načina.
Daš je pao na zemlju, potpuno se skljokao, poput marionete kojoj su u istom trenutku
presekli sve konce. Njegov pad je bio tako iznenadan da je Vajld odskočio, pazeći da ne
pomeri prst s kese s ledom. To ne znači da bi pomeranje imalo bilo kakve posledice. Da je
takav slučaj, kriva bi zasigurno bila činjenica da je Vajld upravo žurno došao sa onog mesta
u šumi, više sprintajući nego džogirajući.
Dilija se skamenila. Nekoliko trenutaka nije se pomerala, nije reagovala ni na muževljev
pad. Samo je piljila u prst. Polako, gotovo neprimetno, lice poče da joj se krivi. Glava joj
pade u stranu. Usne joj zadrhtaše, oči zatreptaše. Pružila je ruku prema prstu, kao majka
koja želi da pruži kakvu-takvu utehu. Vajld odmače frižider, ne želeći da ga ona dodirom
kontaminira.
„Uskoro će stići hitna pomoć”, reče joj Vajld najblaže što je mogao. On se letimice osvrnu
na kapiju iza sebe. „Daće sve od sebe da ga sačuvaju.”
Kada je zatvorio frižider, Dilija ispusti jauk. Vajld dade frižider Roli i klimnu glavom.
Ona ga odnese ispred kapije da čeka hitnu pomoć. Postojali su, već se obavestila Rola,
pristojni izgledi da se prst ponovo pripoji telu budu li se poštovali odgovarajući medicinski
protokoli.
Na travi, Daš se odgurnu rukama od tla i osovi na kolena.
Dilija je konačno progovorila. „Šta oni hoće? Šta oni hoće?” Glas joj je počeo jednolično,
ali polako se pojačavao, bivao sve izbezumljeniji. „Dali smo im snimke. Šta hoće od nas? Šta
hoće?”
Začu se neki zvonak zvuk.
Svima im je trebalo malo vremena da reaguju na njega, ali onda Daš, kome se pogled
gubio u daljini, gurnu ruku u džep i izvuče telefon. Ruka mu se tresla.
„Šta je bilo?”, upita Dilija.
Daš pročita, ustade i dade supruzi telefon. Vajld se primače da čita preko njenog
ramena.
Pošaljite snimak koji tražimo u narednih trideset minuta ili ćemo vam
poslati koordinate za celu ruku vašeg sina. Budete li pozvali policiju, on će
umreti u stravičnim bolovima.
„Koji snimak?”, viknu Dilija. „Ne postoji nikakav snimak. Nemamo...”
Daš pohita kolskim prilazom prema kući.
„Daše?”, doviknu mu ona.
Nije joj odgovorio.
„Daše?”
Ona potrča za njim.
„O bože, šta si uradio?”
Daš i dalje nije hteo da govori, ali niz lice su mu tekle suze.
„Daše?”
„Izvini”, reče on.
„Šta si uradio, Daše?”
„Nisam mislio da je zaista u opasnosti. Nisam..
On potrča koliko ga noge nose. Dilija ga je dozivala, ali on nije odgovarao. Ona nastavi da
ga juri. Vajld, u košulji već natopljenoj znojem, pođe za njima kada prođoše kroz bočna
vrata i krenuše da se uspinju kulom ka biblioteci. Daš je hitao uz stepenice. Stao je za svoj
pisaći sto i počeo da kuca na laptopu.
„Razgovaraj sa mnom”, reče Dilija.
Daš načas diže glavu. Ugledao je Vajlda i rekao: „Odlazite odavde.”
„Neću.”
„Rekoh...”
„Čuo sam vas”, reče Vajld. „Ali nema ništa od toga.”
„Otpušteni ste.”
„Nema frke.”
Vajld se nije pomerao.
„Nemate pravo da budete ovde.”
„Onda me izbacite”, reče Vajld.
„Daše”, reče Dilija, „reci mi. Molim te?”
„Ne pred njim.”
„Da, Daše”, reče Vajld, „preda mnom. Prestanite da gubite vreme.”
Dilija priđe mužu i stavi mu ruke na lice. „Pogledaj me, mili”, reče, „okrećući mu glavu
prema sebi. Pokret je bio iznenađujuće nežan. „Reci mi, Daše. Molim te. Reci mi odmah.”
Daš proguta pljuvačku i opet mu navreše suze. „Jeste. Ubio ga je.”
„O čemu govoriš...?”
„Rasti je ubio Kristofera.”
Ruke joj skliznuše s njegovog lica dok je vrtela glavom. „Ne razumem.”
„One noći”, reče Daš. „Svi smo pili u Lokvudu. Rasti i Kristofer, znaš kakvi su bili. Samo
što se nisu potukli. Razdvojio sam ih. Kristofer je istrčao. Onda sam dobio poziv, ne znam, u
jedan ujutru. Bio je Rasti, u panici. Preklinjao me je da dođem kod njega. Po njegovom glasu
znao sam da nešto ne valja. Tako da sam otišao i, eto, znaš mene.”
 Dilijin glas je bio dalek. „Snimao si to.”
„To radim. Znaš to.”
„Kojom kamerom?”
„Zašto pit...?”
„Kojom kamerom, Daše?”
„Onom što se krije u džepu.”
Dilija zatvori oči.
Vajld izvadi telefon i proveri aplikaciju. Sada se sve polako slagalo.
„Ti si te noći bila u Filadelfiji”, rekao joj je Daš, „istraživala si za neki projekat za onaj
kongresni potkomitet. Kad sam stigao tamo...”
On zastade.
„Šta je?”, reče Dilija.
Daš kao da više nije mogao da govori. Obrnuo je monitor računara tako da bude okrenut
prema Diliji i Vajldu. Pritisnuo je dugme za puštanje i srozao se nazad na stolicu.
Nekoliko sekundi ekran je ostao zrnastocrn. Onda se naglo otvoriše neka vrata i pojavi
se mladi Rasti Egers. Sudeći po visini, kamera je sigurno stajala negde blizu Dašovog džepa
na grudima. Snimak je bio zrnast i donekle izobličen, kao riblje oko, kao da sve gledaš kroz
špijunku.
Vajldu za oko istovremeno zapade nekoliko stvari. Najpre ono očigledno: Rasti je
izgledao neviđeno mlado. Verovatno je imao dvadesetak godina i iz nekog razloga, iako nije
ružno ostario niti bilo šta slično, utisak viđanja Rastija Egersa u tim godinama bio je
neobičan, nalik svojevrsnoj slici „pre nego što je sve pošlo naopako”.
Drugo, Rasti je izgledao izrazito smireno i obuzdano. Načas je uperio pogled pravo u
objektiv, maltene kao da zna da je tu.
Treće: osmeh mu je bio širok. Preširok.
„Hvala što si došao”, reče Rasti.
„Ti reče da je hitno.”
Glas mladog Daša.
„Da, uđi.”
Rasti se skloni, van vidnog polja. Kamera prevali dva koraka napred kada je Daš ušao.
Začuo se zvuk stavljanja lanca na vratima. Vajld je računao da je Rasti upravo zaključao
vrata za sobom.
„Šta se događa?”, upita Daš.
Rasti se vrati u vidno polje. „Baš ti hvala što si došao.”
„Šta...?” Daš je naprasno zvučao prestravljeno. „Da li ti je to krv na ruci?”
Sa onim širokim osmehom i dalje zalepljenim na lice, Rasti posegnu prema objektivu
dlanom prekrivenim krvlju.
„Rasti?”
Ruka se pomeri uvis od objektiva kamere, uhvati nešto što mora da je bilo Dašovo rame,
i cimnu ga napred.
„Šta ti je, Rasti! Pusti me.”
Nije ga pustio. Rasti je vukao Daša napred. Slika na ekranu posrnu. Usled položaja
kamere u džepu na grudima zajedno s kakvoćom objektiva bilo je teško pratiti šta se zbiva
kada ima pokreta. Narednih nekoliko sekundi štošta je bilo mutno. Vajld ugleda nešto što je
možda polica za knjige. Tepih. Neke tapiserije.
 Pokret se malo uspori. Popločani pod. Šporet, frižider.
Kuhinja.
Vajld se usudi da pogleda Diliju. Ona je opčinjena zurila u ekran.
Zatim, na ekranu, Vajld začu kako se Daš prenerazio.
Rasti mu priđe, načas zaklanjajući kameru. Šapnuo je, verovatno Dašu na uvo: „Nemoj
da vrištiš.”
Onda Rasti pusti Daša i odmače se za korak. Kamera se spusti na popločani pod, ode
malčice desno i ukopa se u mestu.
Tamo, ležeći na leđima u lokvi krvi, otvorenih očiju koje ne trepću, bio je Kristofer
Anson. Nekoliko sekundi kamera se nije pomerala, nije se trzala, nije se tresla. Bilo je to
bezmalo kao da Daš ne može ni da diše.
Onda Daš reče, prigušeno i zgranuto: „Oh, bože moj.”
„Bila je samoodbrana, Daše.”
„Oh, bože moj.”
„Kristofer je provalio unutra”, reče Rasti. Glas mu je bio spušten i staložen tako da je u
prostoriju unosio veću jezu od najstrašnijih vrisaka. „Nisam imao izbora, Daše. Daše? Čuješ
li me?”
Kamera se skloni s mrtvog tela i vrati na Rastija, čije je lice, usled objektiva riblje oko,
izgledalo ogromno. Na njemu je i dalje bio trag osmeha, ali Rastijeve izobličene oči bile su
crne i hladne.
„Kristofer je provalio unutra”, ponovi Rasti, kao da situaciju objašnjava malom detetu. U
njegovom tonu nije bilo maničnosti. Nije bilo osećanja, nije bilo panike, nije bilo ludila.
„Mislim da je bio odvaljen od droge, Daše. To je moja pretpostavka. Verovatno ju je kupio
nakon što je otišao iz bara. Video si koliko je ljut Kristofer bio, je l’ tako?”
Daš nije odgovorio, ili možda nije mogao. Rasti mu se primače. Kada je Rasti ponovo
progovorio, glas mu je - i dalje smiren, i dalje je potpuno vladao njime - imao tek neznatno
više oštrine:
„Video si to, zar ne?”
„Ovaj, da, valjda.”
„Valjda?”
„Hoću reći, da, jesam, naravno.” Zatim: „Treba da zovemo policiju, Rasti.”
„O, ne, nema ništa od toga.”
„Molim?”
„Ubio sam ga.”
„Upravo... upravo si rekao...”
„Da je bila samoodbrana, da. Ali ko će mi poverovati, Daše - meni protiv porodice Anson
i njihovih veza?” Rastijevo lice poraste kada se približio Dašovim grudima. Glas mu je
ponovo bio šapat. „Niko.”
„Ali... hoću reći, moramo da pozovemo policiju.”
„Ne, ne moramo.”
„Ne razumem.”
Rasti se odmače. „Daše, slušaj me.”
Kamera se pomeri malo ulevo. Uzgredno, maltene ležerno, Rasti poče da diže desnu
ruku. Daš vrisnu. Trgnuo se unazad, tako da je sve bilo mutno. Posle nekoliko sekundi
objektiv se ponovo izoštrio.
 Vajld sada vide šta je u Rastijevoj ruci.
Nož još mokar od krvi.
Daš: „Rasti...”
„Treba mi tvoja pomoć, prijatelju moj.”
„Ovaj... mislim da treba da idem.”
„Ne, Daše, ne možeš to da uradiš.”
„Molim te...”
„Ti si mi prijatelj.” Rasti se opet osmehnu. „Samo tebi mogu da verujem. Ali ako nećeš da
mi pomogneš” - Rasti uperi pogled u nož u svojoj ruci, ne otvoreno preteći, čak ga ne
upirući u Daša - „ne znam šta da radim.”
Tišina.
Rasti spusti ruku s nožem uz bok. „Daše?”
„Da.”
„Pomoći ćeš mi?”
„Da”, reče Daš. „Pomoći ću.”
Tu se snimak prekinuo.
Nekoliko trenutaka Dilija i Vajld su samo stajali i buljili u prazan ekran. Niko se nije
pomerao. U daljini Vajld začu kako je zazvonio neki časovnik. Pogledao je po raskošnoj
biblioteci, ali raskoš je lažna fasada. Niti štiti niti poboljšava. Samo te obmane da misliš
kako si bezbedan.
Daš je držao glavu u rukama. Trljao se po licu.
„Kažite vi meni”, reče Daš. „Šta da sam ga odbio?”
Dilija stavi drhtavu ruku na usta, kao da prigušuje sopstveni vrisak.
„Dilija?”
Ona odmahnu glavom.
„Slušaj me, molim te. Poznaješ Rastija. Znaš šta bi mi uradio da sam pokušao da odem.”
Dilija zažmuri, priželjkujući da sve to nestane.
„I, šta ste uradili?”, upita Vajld.
Daš uperi pogled u Vajlda. „Imao sam kola. Rasti nije. Pretpostavljam da me je zato
izabrao. Prebacili smo Kristoferovo telo u prtljažnik i istovarili ga u onoj uličici. Onda je
Rasti obrisao svoje otiske prstiju s noža i bacio ga u kontejner. Računali smo da će policija
pomisliti kako je posredi bila primopredaja droge ili pljačka koja je pošla naopako. Nadao
sam se da ću se možda kasnije, ne znam, osećati bezbedno i da ću onda možda moći da
pošaljem snimak u policiju. No, razume se, na snimku je i moj glas. A kada se gleda, Rasti mi
nije istinski zapretio, zar ne?”
Dilija konačno pronađe glas. „Rasti te je izabrao”, reče, „zato što si slabić.”
Daš trepnu, vlažnih očiju.
Dilija ga je gledala. „Znači samo si sačuvao snimak?”
„Da.”
„I u nekom trenutku si rekao Rastiju da ga imaš?”
Daš klimnu glavom. „Kao polisu osiguranja. Samo sam ja znao šta je učinio. Ali jasno sam
mu stavio do znanja da će, bude li mi se nešto dogodilo...”
„Snimak izaći u javnost.”
„Da. Vezivao nas je na neki čudan način.”
 „I nikada mi nisi rekao”, reče Dilija. „Svih ovih godina koje smo proveli zajedno. Uz sve
što smo delili, nikada mi nisi rekao.”
„To je bio deo dogovora.”
„Raskinuli smo neposredno posle toga”, reče Dilija. „Rasti i ja.”
Daš ne reče ništa.
„Da li je i to bilo deo dogovora, Daše?”
„On je grozan čovek. Samo sam želeo da budeš bezbedna.”
Ona ga prostreli pogledom.
„Dilija?”
Glas joj je bio led ledeni. „Pošalji im snimak, Daše. Mom sinu je život u opasnosti. Da si
im smesta poslao prokleti snimak.”
Vajld je čekao dok Daš nije kliknuo na dugme. Nakon što je bilo gotovo, Daš se zavali na
naslon stolice, iscrpljen. Dilija je stajala pored njega. Nije se pomerala. Nije mu stavila ruku
na rame. Nije ga gledala. Neko je upravo detonirao bombu u toj sobi, ostavljajući to dvoje
ljudi u šutu i ruševinama koje će biti nemoguće ponovo izgraditi.
Oni su slomljeni i nikada se neće sastaviti.
Nema razloga da se to gleda.
Vajld se okrenu i pođe. Nisu ga pitali kuda će, ili možda nisu mogli da govore. Nije bilo
važno. Ne bi im ni odgovorio. Barem ne još. Čuo je sve što treba da čuje od njih.
Mislio je da sada možda ima odgovore.
 Trideset šesto poglavlje

R
ola ga je vozila hondom odisi. Pozadi su bila tri sedišta. Na podu kraj njegovih nogu
nalazilo se pet ružičastih plastičnih bočica sa zavrnutim poklopcima i bočnim
ručkama. Na sve strane bili su rasejani krekeri čirios i goldfiš. Na dodir, tkanina na
sedištima kao da je bila obložena sirupom za palačinke.
Rola se smeškala. „Ovaj nered te izbezumljuje, zar ne?”
„Dobro sam”, prevali Vajld preko jezika.
„Ma važi. Hoćeš da mi kažeš kuda idemo?”
„Samo nastavi na sever putem 87.”
Vajld je razmatrao da sam vozi, ali možda će mu neko zatrebati iz raznoraznih razloga,
od kojih je najvažniji bio taj što Vajld nije naročito dobar vozač. Umeo je da se snađe na
lokalnim drumovima, ali veliki međudržavni auto-putevi krcati raznim kamionima i kolima
i vozilima što se prestrojavaju nisu mu bili jača strana. Osim toga, u ruci je imao telefon i
pratio dva GPS tragača, te nije želeo da istovremeno radi to i da se bavi prometnim auto-
putem.
Trebalo mu je vremena da osmisli svoj sledeći potez.
„Skreni na izlaz šesnaest”, reče Vajld.
„Onaj za selo Hariman?”
„Da.”
Rola upita: „Idemo li u Vudberi komons?”
„Šta?”
„To je ogroman tržni centar sa autlet prodavnicama, čim se prođe naplatna rampa.
Najki, Ralf Loren, Toni Berč, Oškoš Bigoš, zilion drugih. Fabričke prodavnice. Klinci
obožavaju Mesto za decu. Jesi ikada bio? Navodno imaju neviđene popuste, ali moja
drugarica Džejn, koja se bolje od ma koga razume u maloprodajnu kupovinu, kaže da, kada
se dodaju troškovi putovanja i slabiji kvalitet...”
„Ne, ne idemo u kupovinu.”
„Znam, Vajlde. Samo trtljam. Znaš da se raspričam kad glumiš ćutljivog gorštaka.”
„A čak i kad ga ne glumim”, odvrati on.
„Duhovito.”
„Skreni ovde desno. Na sever auto-putem 32.”
„Otkada se nisi javio mami i tati?”
Mislila je na Bruerove. „Ne zovem ih tako.”
„Zoveš li mene sestrom?”
On ne reče ništa.
„Bruerovi su bili dobri prema nama, Vajlde.”
„Veoma”, reče on.
„Nedostaješ im, znaš. Nedostaješ i meni. Naravno, dok sada sedim ovde s tobom ne
sećam se zašto mi nedostaješ. Nije kao mi nedostaje ovaj vrcavi razgovor.”
„Imaš li pištolj?”
„Rekla sam ti pre nego što smo krenuli. Da. Kuda idemo?”
 „Mislim da imam trag za to gde dečaka drže.”
„Ozbiljan si?”
„Ne, šalim se, Rola. Oduvek sam bio opasan šaljivdžija.”
Ona se isceri. „To je već bolje, brate moj. Inače, tako te zovem. Svojim bratom.”
„Za koji kilometar naići ćemo na odmorište. Hoću da se zaustaviš i parkiraš tako da sve
možemo da vidimo, ali da niko ne vidi nas.”
„Primljeno.”
Vajld je planirao njihove sledeće poteze. Parkiraće se. Čekaće. Neće dugo. Najviše
dvadeset minuta. A onda...
„Vidi”, reče Rola.
Dođavola, pomisli Vajld.
Na plavom znaku pisalo je:

ODMORIŠTE - 1,5 KM

... poznatim belim slovima. Ali tamo, presecajući te reči, nalazio se narandžasti neonski
znak sa crnim slovima:

ZATVORENO

Zatvoreno? Vajld to nije očekivao.

„Šta sad?”, upita Rola.
„Nastavi da voziš. Probaj malo da usporiš, ali ništa očigledno.”
Odmorište je očito bilo zatvoreno već izvesno vreme. Na ulaznoj rampi imalo je
privremenu ogradu sa zaključanom kapijom. Iz napuklog pločnika štrčao je korov. Stakleni
prozori prodavničice bili su prekriveni šperpločom. Od kancelarije benzinske stanice do tri
pumpe van funkcije vodila je ravna nadstrešnica. Tu je bila i automehaničarska radionica za
dva automobila. Na baraci zdesna stajao je izbledeli znak Dankin donats napola otpao s
fasade.
Vajld je tražio vozila. Nije se videlo nijedno.
To nije imalo smisla.
„Šta sad?”
Vajld podiže standardnu aplikaciju za navigaciju, pa je prstima raširi kako bi video
mapu. „Siđi na sledećem izlazu.”
„Važi.”
Kada su stigli do kraja rampe, Vajld joj reče da skrene desno a zatim uđe u prvu sledeću
desnu krivinu. Pogledao je kroz prozor i rekao joj da uspori.
„Vidiš onaj Deri kvin desno?”
„Hoćemo li svratiti na sladoled s keksom?”, upita Rola.
„Često ne znaš kad da se našališ”, reče on.
„Onda je dobro što sam slatka.”
„Aha. Idi pozadi. Parkiralište bi trebalo da je naslonjeno otpozadi tačno na ono
odmorište.”
Rola skrenu. Iza Deri kvina nije bilo parkiranih kola. Vajld pritisnu dugme da spusti
prozor. Pogledao je uz brdo i pogodak - ugledao zadnji deo zatvorene benzinske pumpe.
 „Ostani tu”, reče Vajld, posežući prema ručki na vratima.
„Ne dolazi u obzir.”
„Dobro. Uzmi sladoled s keksom.”
Rola se namršti. „Ja ne znam kad da se našalim?”
„Ne budem li se javio na svakih deset minuta, zovi policiju.”
„Idem s tobom.”
„Treba mi da...”
„... pozovem policiju ako se ne budeš javio na svakih deset minuta”, reče Rola. „Čula sam
te. Reći ću Zeldi da to uradi preko svog telefona. Ne znaš šta se događa, ali neću da ideš
nenaoružan.”
„Dobro, daj mi svoj pištolj.”
„Bez uvrede, Vajlde, ali truo si s pištoljem”, reče ona. To je bilo tačno.
„Ovo bi moglo da bude opasno.”
„Obožavam opasnost.”
„Imaš dec...”
„Prestani”, reče Rola, podižući ruke da naglasi. „Ako ćeš reći da imam decu ili porodicu
ili se bilo kako drugačije prosrati u seksističkom fazonu, upucaću se.”
On ne reče ništa.
„Idem s tobom, Vajlde. Nećemo pregovarati o tome, zato prestanimo da traćimo vreme.”
Rola izađe iz kola. Vajld brzo pođe za njom i stavi joj ruku na rame. Shvatila je. Vožnja
mu možda nije jača strana, ali nečujno približavanje jeste. On treba da vodi. Ona treba da
prati.
Krenuše uzbrdo, držeći se nisko. Rola je izvukla pištolj i držala ga u desnoj ruci, za svaki
slučaj. Kada stigoše na vrh brda, bili su tridesetak-četrdesetak metara od zatvorene
benzinske pumpe. Zadnji zid je bio od betonskih blokova i prekriven grafitima, mahom
velikim naduvenim slovima kojima su pisale reči KAŠIKA i ABEONA.15
Vajld se šunjao bliže, stalno šarajući pogledom. Nije bilo znakova života. Nije bilo
znakova kola. Usudio se da pogleda GPS tragač na ekranu telefona. Nema spora. Kola su u
neposrednoj blizini.
Išao je prema leđima benzinske pumpe. Kada izbiše na čistinu, ubrzao je, nadajući se da
ih niko neće primetiti. Rola je održavala korak. Stigoše do betonskih blokova i priljubiše se
leđima uz njih.
Rola mu uputi pogled koji govori: Šta sad?
On nemo oblikova usnama: Sačekaj ovde. Oprezno je krenuo prema boku zgrade. Trava
je bila toliko iždžigljala da bi se u njoj lako izgubio neki trećak. Video je gume razbacane po
njoj, nekoliko metalnih poluga, mnoštvo različitih zarđalih delova motora. Na bočnom
betonskom zidu neko je odavno crvenom i plavom bojom naslikao reči servis za gume.
Slova su sada bila izbledela, šibana i skidana godinama sunčeve svetlosti.
Vajld ostade sagnut i krenu napred. Rolo-vrata automehaničarske radionice bila su
zatvorena. Vajld pogleda u njihovo dno. Jedna je pokrio vetar, zapečativši dno. Druga,
međutim, imala su pristojan otvor na dnu.
Neko ih nije zatvorio do kraja.
Do njih su vodili blatnjavi tragovi guma.
 Vajld se zbunio kada je video da je odmorište zatvoreno. Računao je da je to bilo
sastajalište, mesto na koje mogu da dođu i osmisle plan otmice a da ne privlače pažnju.
Računao je da će se on i Rola možda parkirati i sačekati, a zatim pratiti - a da će ih kola
odvesti do Kraša.
Naravno, ovo je bilo bolje.
Vajld leže na trbuh i priđe otvoru na vratima radionice. Zavirio je unutra. Da. Baš kao
što je očekivao.
Kola.
On je tu.
Vajld se vrati do bočnog zida radionice. Provirio je iza ugla, obuhvatajući sve pogledom,
dok nije video nešto zbog čega zastade. Onu staru baraku Dankin donatsa. Na prvi pogled u
vezi s njom nije bilo ničega neobičnog. Prozori su bili prekriveni šperpločom. Znak je visio
na jednom ekseru. Bila je trošna i zapuštena i jednoga dana će kugla za rušenje milosrdno i
lako okončati njeno postojanje. Bilo je samo nešto čudnovato.
Klima-uređaj u prozoru pozadi.
Izgledao je nov.
Vajldu srce stade da tuče. Vratio se do Role. Ona ga dočeka sležući ramenima u smislu:
Šta bi? On joj pokaza da pođe za njim. Šunjali su se duž zadnjeg zida. Kada im je Dankin
donats ušao u vidno polje, Vajld uperi prst u klima-uređaj. Roli je trebao trenutak da
ukapira, ali onda mu pokaza podignute palčeve.
Vajld ponovo proveri aplikaciju za traganje. Imaju još deset minuta. Kada je vratio
telefon u džep, Rola mu opet uputi pogled kojim kao da pita: Šta to bi? On to odbaci. Nema
vremena.
Biće na čistini. Nema načina da se to izbegne. Rola je izvadila pištolj. Vajld pokaza da će
on prvi. Ako neko počne da puca na njega, Rola treba da bude u pripravnosti. Pristala je
preko volje. Vajld potrča, a dok je trčao, začuo je zvuk od koga mu zabruja krv u žilama.
Preko zvukova kola u žurnom prolazu na obližnjem auto-putu, Vajld je uspeo da razazna
klima-uređaj.
Bio je uključen.
Neko se nalazi u onoj prostoriji pozadi u Dankin donatsu.
Kad se pripio uza zid barake, osvrnuo se ka Roli. Bio je u iskušenju da joj pokaže da
sačeka tu, ali šta ako je neko ko se nalazi tu pozadi u Dankin donatsu - pod pretpostavkom
da je neko unutra i da niko nije naprosto ostavio uključen klima-uređaj - slučajno naoružan.
Pištolj je kod nje.
On joj mahnu da krene prema njemu. Rola je držala oružje na boku, upereno u tlo. Bila
je spretna i brza, večiti sportista. Kada je stigla do njega, oboje se sagnuše. Načas se ni jedno
ni drugo nisu pomerali, čekajući da vide da li ih je neko čuo ili video.
Ništa.
Vajld zapuza prema klima-uređaju. Pokazao joj je rukom da se ne diže. Ona klimnu
glavom. On ustade. Osećao je kako iz zadnjeg dela uređaja izbija izduvni vazduh.
Roletna je bila spuštena.
Nije mogao da vidi unutra.
Šta sad?
Vreme je otkucavalo. On se spusti nazad do nje.
 „Neko je u onoj sobi pozadi”, prošaptao je, „ali može biti da nekoga ima i u kancelariji
benzinske pumpe. Treba mi da potegneš pištolj i da budeš spremna. Otvoriću prozor i
izvući klima-uređaj. Nečujno ako budem mogao. Ti budi spremna?”
Rola klimnu glavom. „Primljeno.”
On ustade i pregleda prozor. Izgleda da uređaj nije zašrafljen niti bilo šta slično. On
samo treba da malčice podigne prozor i izvuče klima-uređaj, sve u jednom hitrom pokretu.
Vajld je vežbao radnju u glavi dok je stavljao ruke na dno prozorskog okvira.
Rola je stajala leđima uza zid. Pištolj je bio spreman.
Onda Vajld nemo usnama poče da joj odbrojava.
Jedan, dva...
Na tri, Vajld otvori prozor i izvadi klima-uređaj. Istovremeno, Rola krenu u akciju.
Okrenula se prema otvoru, s pištoljem na gotovs.
Kada je videla ko je unutra, Rola privuče pištolj uz bok. Vajld ostavi klima-uređaj, pa
pogleda i on.
Kraš Mejnard je bio lancima vezan za krevet.
Ruka mu je bila zavijena teškom belom gazom. Kraš pogleda ka njima, zabezeknut. Vajld
se kretao brzo. Stavio je kažiprst na usne dok se provlačio kroz prozor. Pohitao je do
tinejdžera i prošaptao: „Ne govori, Kraše. Došli smo da ti pomognemo.”
Krašu se zakotrljaše suze niz lice. „Hoću kući.”
Zvučao je kao dečačić.
„I ići ćeš”, prošapta Vajld. „Obećavam ti. Koliko ih ima?”
Kraš podiže ruku upakovanu u gazu. „Vidi šta su mi uradili.”
„Znam. Odvešćemo te kod lekara. Usredsredi se, Kraše. Koliko ih ima?”
„Ne znam. Ne govore. Nose fantomke. Molim vas. Molim vas. Samo hoću kući. Molim
vas.”
Dečak zajeca. Vajld proveri okove kojima je dečak bio vezan. Lanac mu je išao od
članaka do ploče na zidu. On pogleda u prozor u potrazi za Rolom. Iznenadio se kada je nije
video.
Posle dve sekunde Rola se opet pojavi, ovoga puta noseći jednu od onih odbačenih
metalnih poluga. Dade mu je.
Kraš je kukao: „Molim vas..
„U redu je, Kraše. Sačekaj.”
Vajld se posluži polugom za ploču na zidu. Nije mu trebalo mnogo vremena. Dva trzaja i
ploča iskoči.
Sa šesnaest godina, Kraš je bio prilično blizu svojoj punoj veličini. Vajld će moći da ga
nosi bude li zatrebalo, ali tinejdžer se brzo skotrlja s kreveta i ustade.
„Znaš li gde borave?”, upita Vajld.
Kraš zavrte glavom. „Hoću kući. Molim vas?”
„A Naomi?”
Bio je prilično siguran da zna odgovor - što mu je potvrdio i Krašov zbunjeni izraz.
„Naomi Pajn?”
„Nema veze.”
Odoše do prozora. Kraš se provuče prvi. Rola mu je pomogla. Vajld prođe za njim. Kada
su opet bili napolju, sagnuli su se i držali se što niže mogu.
„Odvedi ga nazad u kola”, reče joj Vajld.
 „Pođi i ti s nama”, reče Rola.
„Ne. Imam još posla.”
„Misliš da je Naomi možda...?”
„Samo idi. Vodi ga.”
Rola ga pogleda u oči. „Možemo jednostavno da zovemo policiju, Vajlde. Mogu da
pošalju sto pandura da u roku od deset minuta opkole ovo mesto.”
„Ne”, ponovi Vajld.
„Ne razumem...”
„Nemam vremena da objašnjavam. Vodi ga. Ja ću biti dobro.”
Rola mu je proučavala lice. Vajldu se to nije dopadalo, ali ništa joj nije odao. Ona se
namršti i dade mu pištolj. „U slučaju da ti zatreba.”
„Hvala.”
„Dajem ti petnaest minuta. Ne budeš li mi se dotad javio, pozvaću policiju.”
„Ne čekaj me. Kada se budete vratili u kola, odmah ga vodi u bolnicu Vali. Prst je tamo.
Svaka sekunda je važna.”
„Ne dopada mi se ovo, Vajlde.”
„Veruj mi, sestro moja.”
Roli navreše suze na oči kada ju je tako oslovio. Pogledala je prema Krašu. „Misliš li da
možeš da trčiš?”
Kraš je već bio prestao da plače. „Spreman sam.”
Rola krenu prva. Kraš pođe za njom, zdravom rukom podupirući povređenu. Vajld je
gledao dok se nisu izgubili iz vidokruga. Ponovo je pogledao aplikaciju s tragačem.
Nema mnogo vremena.
 Trideset sedmo poglavlje

V
ajld se vrati do zadnjeg zida benzinske pumpe, pa do zida na kome je izbledelim
slovima pisalo servis za gume. Nekoliko sekundi kasnije dopuzao je ispred mehaničkih
rolo-vrata koja su bila neznatno podignuta. Spustio se na trbuh, da bude što pljosnatiji.
Morao je da požuri.
Još na stomaku, on pogleda kroz otvor. Video je kako vrata klize gore-dole na šini s
točkićima. Ručna su. Nisu električna. To je dobro. On sada ustade na sve četiri, poduhvati
rukama dno vrata i, kao da vežba bicepse, podiže ih za tri prsta.
Vrata zaškripaše.
Dovoljno glasno da neko čuje? To nije znao. Pretpostavljao je da u samoj radionici nema
nikoga. Verovatnije mesto za otmičara - zapravo jedino preostalo mesto - bila je susedna
kancelarija benzinske pumpe.
Vajld ostade nepomičan, osluškujući dolazi li ko. Nema nikoga. Čula se samo već
poznata kakofonija kola u brzom prolazu. Nadao se da ga neće videti niko s puta. Ne bi
voleo da neko pozove policiju da prijavi neobičnog uljeza.
Bar ne još.
Podigao je vrata za još tri prsta. Pa za još tri.
Škrip, škrip.
Dovoljno je. Na silu ih diže za još petnaest centimetara. Samo toliko će mu trebati.
Vratio se na trbuh i otpuzio u radionicu. Bilo je mračno. Prašina se dizala i ulazila mu u nos,
ali to mu neće smetati. Radionica je zaudarala na prosuti benzin i plesan. Vajld ustade,
ostajući nisko, i priđe do boka kola najdaljih od susedne kancelarije.
Začuo je kako neko kuca po tastaturi.
Vajld Rolu nije slagao, ali nije joj rekao ni celu istinu. Nije joj rekao da je odmorište
provalio na najprostiji mogući način - pomoću GPS tragača koje mu je dala sama Rola. Nije
joj rekao da su kola koja je primetio u toj radionici - kola iza kojih se upravo krio - isti onaj
ševrolet kruz kojim je Gavin Čejmbers došao da se nađe s njim u onom Seven ilevenu.
To je bila Gavinova greška.
Vajldove sumnje, koje su se već bile ukorenile, procvetale su onog trenutka kada se
Gavin zaustavio ispred onog Seven ilevena bez svog uobičajenog vozača ili terenskog vozila.
Zašto je odjednom došao sam? Zašto bi neko s njegovim novcem, neko koga obično vozikaju
unaokolo kadilakom eskalejdom, sada vozio ševrolet kruz, model automobila koji naširoko
koriste kompanije za iznajmljivanje kola?
Samo po sebi, to nije značilo ništa. Ali bilo je dovoljno.
I dalje se saginjući iza ševija - i dalje slušajući nečije kuckanje - Vajld proveri aplikaciju s
tragačem na svom telefonu.
Dva minuta dok ne stignu druga kola.
Mora da se spremi.
Vajld otpuza od zadnje do prednje gume, a zatim do prednjeg branika. Pogledao je levo,
prema vratima kancelarije.
Bila su otvorena.
 Video je leđa nekog muškarca, ali moraće da se približi kako bi se uverio. Pomerio se
malo upolje, prema policama. Držao se nisko. Kada je bio jedno pola koraka od zadnjeg
zida, uspeo je da razabere profil čoveka koji kuca.
Gavin Čejmbers.
Bez upozorenja, Gavin okrenu glavu prema Vajldu.
Vajld ponovo leže potrbuške. Pištolj mu je bio na leđima, zadenut za pojasom pantalona.
On sada pruži ruku i izvuče ga. Gavin Čejmbers će sigurno biti naoružan. Ako ga je Gavin
spazio, ako upravo ide prema njemu...
Ali ne.
Stigoše druga kola. Kada su prošla pored zaključane kapije, aktivirala su senzor. To je
upozorilo Gavina. Zato je okrenuo glavu.
Vajld otpuza nazad tako da bude sakriven između ševroleta kruza i naspramnog zida.
Minut kasnije začuo je kako neko rukuje drugim rolo-vratima. Gavin Čejmbers ustade sa
stolice. Ispod ševijevog trapa, Vajld vide kako prolaze Gavinove noge. Gavin podiže rolo-
vrata do kraja. Uvezoše se neka kola. Gavin smesta zatvori vrata za njima.
Vozač otvori vrata i izađe.
„Da li je Mejnard poslao snimak? Jesi li ga već odgledao?”
Bio je to Sol Straus.
Gavin reče: „Upravo ga gledam.”
„I?”
„Suvo zlato”, reče Gavin. „Rasti priznaje da je ubio Ansona, mada tvrdi da je bilo u
samoodbrani.”
„Bože moj.”
„Da.”
„Treba odmah da ga pošaljemo. Da ne rizikujemo.”
„Slažem se”, reče Gavin.
Njih dvojica odoše u kancelariju. Vajld ostade tu gde jeste.
„Znao sam”, reče Straus, pevušeći. „Znao sam da taj snimak postoji. Nisam želeo da dođe
do ovoga, ali...”
„Bilo mi je jasno zašto je Daš nevoljan da ga se odrekne”, reče Čejmbers. „Rastija će
upropastiti, naravno, ali naškodiće i njemu. Ne znam mogu li Mejnarda da optuže za to što
mu je pomogao da premesti telo. To je verovatno zastarelo. Ali svako ko to bude čuo, znače
šta je on učinio.”
„I dozvolio je da za to osude Rejmonda Starka.”
„Znam.”
„Valjda je jedno pomoći drugaru u škripcu. Ali ne mrdnuti prstom dok drugi čovek ide
na doživotnu robiju?”
„Đubre”, složi se Gavin. „Hajde da spremimo snimak.”
Vajld se nije pomerao. Naravno, mogao bi odmah da ih zaustavi. Mogao bi da ustane i
uperi pištolj i ne dozvoli im da se vrate za računar.
Ali nije to učinio.
Vajld je čekao.
„Spremio sam ga”, reče Gavin.
„Sve najvažnije mreže?”, upita Straus.
„Plus neki blogeri i nalozi na Tviteru.”
 „To je to, prijatelju moj. Klikni na slanje.”
Poslednja šansa da Vajld nešto preduzme.
On začu kako je škljocnula tipka.
„Učinjeno”, reče Gavin.
„Moramo da pustimo malog”, reče Straus. „Imaš koordinate da ih pošaljemo
Mejnardovima?”
„Misliš li da treba da sačekamo?”, upita Gavin.
„Zašto?”
„Ne znam. Možda imaju još.”
„Još?”
„Još snimaka”, reče Gavin Čejmbers. „Možda su nam nešto uskratili.”
„Ne možemo”, reče Straus. „Ovo je... otišlo dovoljno daleko, Gavine. Onaj dečak...”
„Da.” Vajld je sada mogao da čuje razočaranje u Gavinovom glasu. „Da, imaš pravo.”
„Dodaj mi fantomku. Hajde da završimo ovo.”
Vajld izađe iz svog skrovišta i uperi pištolj u njih. „Nema potrebe.”
Gavin Čejmbers i Sol Straus se okrenuše prema njemu. Vajld podiže pištolj.
„Budete li i samo disali kako ne treba”, reče Vajld, „upucaću vas obojicu. Gavine,
pretpostavljam da ste naoružani?”
„Jesam.”
„Futrola ispod leve miške?”
„Da.”
„Znate postupak. Palcem i kažiprstom. Dobacite ga ovamo. Polako. Sole?”
„Ja sam nenaoružan.” Sol diže ruke i lagano se okrenu oko sebe.
„Držite ruke na stolu gde mogu da ih vidim. Gavine, dobacite pištolj.”
Gavin Čejmbers izvadi pištolj iz futrole i gurnu ga po podu prema Vajldu. Vajld ga podiže
i zadenu za pojas.
„Kako si prokljuvio?”, upita Gavin.
„Po mnogo čemu. Ali glavno je bilo ono najosnovnije. Uporno sam se pitao kako Kraš
može da bude otet tako blizu sopstvenom domu kad ga čuva neko tako dobar kao što ste vi.
Najjednostavniji odgovor? Ne može. Što je značilo da ste sigurno umešani.” Vajld pogleda
Gavina, a zatim Sola. „Pretpostavljam da ste zamisao izlegli nakon što je Naomi Pajn
pobegla od kuće?”
„Jesmo”, reče Gavin.
„Imalo je smisla. Naomi nestane. Ona ima neodređenu vezu s Krašom. Tako da znate da
će ih svi povezati bude li sada nestao i Kraš. Tako ste dobili na vremenu. Dobili ste najbolju
moguću diverziju. Čak ste mi to i rekli, Gavine.”
„Šta sam rekao?”
„Kod moje eko-kapsule. Vojska duhova. Sve što ste radili ticalo se taktičke obmane.”
„A ipak evo nas.”
„Evo nas.”
Gavin se osmehnu. „Preterali smo, zar ne?”
„Jeste.”
„Nisam očekivao da će Mejnardovi dovesti tebe i Hester.”
„Da, to vas je zateklo nespremne. Zato ste uporno navaljivali da se usredsredim na
Naomi. Znali ste da, čak i kada bih uspeo da pronađem nju, ne bih bio ništa bliži istini o
Krašu. Problem je u tome što ste obojica uprskali stvar pokušavajući da poboljšate nešto
što je već bilo dobro. Sole, pojavili ste se u hotelskom baru da me pitate za Naomi iste noći
kada je Kraš nestao. Zašto? Tada to nisam shvatao, ali čak i ako ste mislili da su Kraš i
Naomi bliski, zašto biste od mene tražili pomoć? Samo ste sejali seme kako bih otišao na
pogrešnu stranu. Onda ste se vi” - Vajld opet pogleda Gavina - „pojavili u Seven ilevenu s
nekom naprasno otkrivenom tajnom porukom koja je ponovo trebalo da me navede da
pomislim kako je Naomi povezana sa onim što se dogodilo Krašu.”
Gavin klimnu glavom, sada uviđajući. „Zamolio si me da te odbacim do Mejnardovih.”
„Tako je.”
„Tada si mi podmetnuo GPS tragač u kola.”
„Vi ste bogat, uspešan čovek. Uvek imate vozača ili, u najmanju ruku, skupa kola.
Odjednom stižete ševijem kruzom? Računao sam da ste ga iznajmili.”
„Ali nisi bio siguran?”
„Samo sam bio temeljan. Onda se danas Sol zgodno pojavi kod škole. Kaže da me njegovi
ljudi prate, da ima upućen izvor kod Mejnardovih. Ali ko bi to mogao da bude? Hester ne bi
govorila. Ne bi ni moji ljudi. Mejnardovi? Ne dolazi u obzir. Znači da je morao da bude
otmičar. Vi, Gavine.”
„Isključi ono nemoguće i šta god da ostane”, reče Sol, citirajući Artura Konana Dojla, „ma
koliko malo verovatno bilo, jeste istina.”
„Upravo tako. I tako, dok me je Sol vozio u Sing Sing, i njemu sam podmetnuo GPS tragač
u kola. Nakon što ste me dobacili nazad blizu Mejnardovih, dovezli ste se na ovo odmorište.
Niste se dugo zadržali. Samo da nahranite malog, pretpostavljam. Da ga obiđete. Ali
prethodnog dana, sudeći po tragaču u Gavinovom kruzu, i on je svratio ovamo. Zašto biste
obojica bili na ovom prilično zabitom odmorištu? Mora da ste u ovome zajedno. Aha, i prst
na koordinatama gde su me pronašli kao dete. Opet preterivanje. Neko bi to uradio samo da
bi mi uneo pometnju. Razume se, nisam sve ni ukapirao kako treba. Na primer, mislio sam
da se na ovom odmorištu samo sastajete. Da se nalazite, raspravljate o ovome ili onome, šta
god. Ali kada sam maločas stigao, iznenadio sam se kad sam video da je zatvoreno.”
„Kako si se uopšte neopaženo prišunjao? Imamo senzore na svim ulazima.”
„Ali ne i pozadi. Tamo je jedan Deri kvin.”
„Tako da si pronašao Kraša u baraci Dankin donatsa.”
„Da.”
„Gde je on sada?”
„Verovatno u bolnici. Rola ga je odvela.”
„Znači Rola zna za ovo?”
Vajld odluči da ne odgovori.
„Jasno ti je zašto smo ovo uradili”, reče Sol. „Vidiš opasnost, zar ne?”
„Trebalo mi je malo vremena da skinem naočnjake samoživosti”, reče Gavin. „Toliko se
upleteš s harizmatičnim vođom, zavede te sve ono što on može da ti da, tako da ne vidiš
dalje od njegovog foliranja. Onda je Sol počeo da mi iznosi svoj slučaj.”
„Nije te trebalo mnogo nagovarati”, reče Sol. „Već si polako uviđao.”
„Možda i jesam - gutanje pilula, nepredvidivo ponašanje, lakoća s kojom ume da
manipuliše. Dopadala mi se njegova zamisao rušenja društvenog poretka kako bi se on
ponovo izgradio, ali što sam više vremena provodio s njim, bilo je jasno kako Rasti nema
nameru da ponovo gradi. Rasti želi da uništi ovu zemlju. Hoće da nas pocepa po šavovima.”
 „Nas dvojica matoraca ne slažemo se u mnogo čemu”, reče Sol. „Ja sam na jednoj strani
političke lepeze. Gavin je na drugoj. Ali obojica smo Amerikanci.”
„Naša gledišta, ma koliko suprotstavljena naizgled bila, nalaze se u oblasti normalnosti.”
„Rasti to ne želi. Rasti svakoga želi da natera da izabere stranu, da svakoga pretvori u
ekstremistu.”
„Kao da mu je upalilo”, reče Vajld, i dalje ih držeći na nišanu.
„Kako to misliš?”
„Vas dvojica ste oteli dete. Odsekli ste mu prst. Ako to nije ekstremizam...”
Njima se snuždi lice. Obojici.
Gavin reče: „Misliš da smo želeli to da uradimo?”
„Nije važno šta ste želeli.”
„Kaži ti meni”, reče Sol Straus. „Da li bi se Daš Mejnard ikako drugačije odrekao trake?”
„Ponavljam: nije važno. Vi ste doneli odluku.” Vajld je govorio polako i naglašavao:
„Odsekli. Ste. Prst. Jednom. Dečaku.”
Gavin Čejmbers spusti glavu. Sol Straus se trudio da svoju drži visoko, ali usta su mu se
tresla.
„Kraš je bio omamljen dok smo to radili, van svesti”, reče Sol. „Sveli smo bol i traumu na
najmanju moguću meru.”
„Unakazili ste ga. Zatim ste pretili kako ćete mu odseći ruku. Šta da Mejnardovi nisu
poslali snimak? Da li biste sproveli to u delo? Da li biste im poslali njegovu ruku?”
Gavin Čejmbers konačno podiže glavu. „Na šta bi ti bio spreman kako bi spasao milione
života, Vajlde?”
„Nije reč o meni.”
„Svi smo ovde vojnici, tako da bogami jeste”, reče Gavin. „Ovo bojište možda nije tako
očigledno, ali životi su na kocki. Milioni. Tako da, kada bi mogao da spaseš milione života
tako što bi unakazio ili ubio jednu osobu, bila ona makar i nedužno dete, da li bi to učinio?”
„Stojite na prilično klizavom terenu, pukovniče.”
„Vojska na prvim linijama fronta vazda stoji na klizavom terenu. Znaš to. Da li bismo
radije sebi odsekli prste kako bismo spasli te živote? Naravno. Ali nismo imali tu
mogućnost. Život se ne živi u crno-belom, Vajlde. Ljudi vole tako da misle u današnje vreme.
Sve ono ogorčenje na Internetu, sve je ili potpuno dobro ili potpuno loše. Ali život se živi u
sivom. Život se živi u nijansama.”
„Čak i sada”, dodade Straus, „stojiš tu s pištoljem uperenim u nas. Gavin i ja smo
spremni da platimo cenu za ono što smo uradili. Smatrali smo da nemamo izbora. Ali sada
smo spasli Rejmonda...”
„Ispravili smo strašnu nepravdu”, reče Gavin. „U tome nema ničega hipotetičkog.”
„... a na mnogo širem planu, možda smo spasli ovu zemlju. Snimak koji smo upravo
poslali mogao bi da promeni tok istorije.”
Njih dvojica su sada čekali da Vajld nešto kaže.
Nakon što je minulo nekoliko trenutaka, Gavin stavi ruku Solu Strausu na podlakticu. „O,
čoveče.”
„Šta?”, reče Sol.
„Vajld kapira.”
Straus se namršti. „Kako to misliš?”
 Gavin pogleda Vajlda u oči. „Tako lepo. Vajld se krio u ovoj radionici od pre nego što si ti
stigao.”
„Pa?”
„Pa čekao je, Sole. Čekao je da ti stigneš ovamo. Čekao je dok nismo poslali snimak.”
Tišina.
Sada shvati i Straus. I on se okrenu prema Vajldu. „Mogao si da nas zaustaviš. Mogao si
da iskočiš s tim pištoljem dva minuta ranije.”
„I snimak nikada ne bi ugledao svetlost dana”, dodade Gavin.
„Ali nisi to učinio, Vajlde.” Sada su obojica klimala glavom. „Izašao si s nama na onaj
klizav teren.”
Vajld ne reče ništa.
„Na kraju krajeva”, reče Gavin, „mi smo samo tri vojnika.”
„Poslednja misija. Dozvolio si nam da je privedemo kraju.”
„U mom slučaju”, reče Gavin, stupivši ispred Sola, „u pitanju je samoubilačka misija.”
Vajld napokon prozbori. „Čekajte, šta?”
„Ja ću biti dobro u zatvoru”, reče Sol. „I dalje ću moći da iznosim svoje mišljenje. I dalje
mogu da budem glas.”
„Ali ja sam star čovek i ne želim da se suočavam s tim”, reče Gavin. Ustao je i ispružio
ruku. „Vrati mi pištolj, Vajlde. Obraćam ti se kao ratnik ratniku. Dozvoli mi da ovo okončam
pod mojim uslovima.”
Samoubistvom.
„Ne”, reče Vajld.
„Onda ću se zaleteti na tebe. Primoraću te da me upucaš.”
„Neće se dogoditi ni to”, reče Vajld. „Slušajte pažljivo. Vi ste imali svoju misiju, ja sam
imao svoju. Moja je bila da nađem dvoje nestale dece. Spasao sam jedno. Onda sam ostao da
pregledam ove prostorije u potrazi za drugim. Tako ću reći Roli. Naomi nije ovde, zar ne?”
„Ne”, reče Sol, zbunjen. „Ne znamo ništa o tome.”
„Onda je moja misija ovde završena.”
„Ne razumem”, reče Sol.
„Ja bih rekao da razumete”, reče Vajld.
Vajld nije rekao više ni reč. Samo je spustio pištolj i otišao.
TREĆI DEO
 Trideset osmo poglavlje
Posle tri sedmice

H
ester je privodila kraju sastanak sa Sajmenom Grinom, bogatim finansijskim
savetnikom koji je zabeležen na viralnom snimku kako u Sentral parku udara nekoga
ko liči na skitnicu. Grin joj se dopadao, smatrala je da ga iznose na rđav glas, ali što je
još važnije, poziv iz menhetnskog tužilaštva ukazivao je da ga oni neće teretiti, delom
zato što niko nije mogao da pronađe navodnu žrtvu.
Hester isprati Grina do vrata svoje kancelarije.
Sajmon Grin joj zahvali. Hester ga cmoknu u obraz. Tada ju je videla kako sedi u
čekaonici. Hester odjuri do svoje izvršne pomoćnice Sare Maklin i upita: „Zašto je Dilija
Mejnard ovde?”
„Molila je da joj posvetite petnaest minuta. Reče da je važno.”
„Treba da mi govoriš takve stvari.”
„Rekla sam vam.”
„Kada?”
„Jeste li proveravali poruke?”
„Poruka nije kao da mi kažeš.”
„Koliko smo puta raspravljale o ovome? Rekli ste mi da vas ne uznemiravam i da vas o
promenama rasporeda obaveštavam porukom.”
„Jesam?”
„Jeste. Sada imate petnaest minuta pre nego što vam stigne sledeći klijent. Tih petnaest
minuta se mogu naplatiti, a Dilija Mejnard vam je klijent. Da joj kažem da ide kući ili..
„Prestani već jednom. Džangrizavija si od mene. Pošalji je unutra.”
Hester nije videla Diliju Mejnard od onog užasnog dana u vili tri sedmice ranije -
neposredno pre pronalaska prsta. Sara uvede Diliju u kancelariju i zatvori vrata za sobom.
Jedan dug trenutak dve žene su stajale i piljile jedna u drugu.
„Kako vam je sin?”, upita Hester.
„Bolje je”, reče Dilija. „Uspeli su da mu prišiju prst.”
„Aha, odlično.”
„Fizički je dobro.”
„A psihički?”
„Ružno sanja. Izgleda da su se otmičari, ma ko da su bili, lepo odnosili prema njemu,
ali...”
„Razumem. I odlučili ste da ne uplićete policiju.”
„Tako je.”
„Niko vas nije pitao kako je prst odsečen?”
„Pitala je lekarka, naravno. Rekli smo da je posredi nezgoda u ribolovu. Ne verujem da je
nasela na to, pogotovo zato što su prošli sati od prispeća prsta u bolnicu do trenutka kada je
Kraš stigao onamo, ali ništa se ne može dokazati.”
„Tako da niko drugi ne zna za otmicu.”
 „Niko.”
Dilija nije imala pojma da su joj sina oteli Gavin Čejmbers i Sol Straus. Hester je,
naravno, znala. Pre tri nedelje Vajld se poverio njoj i samo njoj. Nije joj se svidelo ono što je
Vajld učinio na kraju. Ne radi se izvan sistema. Sistem je možda manjkav, ali deci se ne
odsecaju prsti čak ni da bi se spasao neki nepravično osuđeni čovek ni čak da bi se spasao -
bljak, takva drama - svet.
Ni Vajlda nije videla tri sedmice.
„I zašto ste došli, Dilija?”
„Da se pozdravim.”
„Jeli?”
„Uzimamo porodicu i selimo se na izvesno vreme u inostranstvo.”
„Razumem.”
„Otkad je onaj snimak izašao u javnost, ne možete da zamislite kako je.”
„Mislim da mogu.”
„Rastijeve pristalice nam stalno upućuju pretnje smrću. Misle da ga je Daš izmislio ili
krivotvorio kako bi uništio njihovog junaka.”
„Lažne vesti”, reče Hester.
„Da. Kao naš advokat, vi znate da Daš to ne može ni da komentariše ni da potvrdi.”
Hester proguta pljuvačku. „Tako je. Tako bi optužio i sebe.”
Daš Mejnard je one noći počinio krivično delo tako što je pomerio leš. Hester je želela da
besplatno preuzme slučaj Rejmonda Starka, ali nije mogla zbog sukoba interesa jer je
zastupala Mejnardove. I njoj su bile vezane ruke. Više od svega želela je da Daš istupi, ali
kao njegov advokat, morala je da ga savetuje da to ne čini.
Sistem je manjkav, ali je ipak sistem.
Ionako nije mislila da će Daš istupiti. A ni da bi to pomoglo. To je bilo najgore od svega.
Isprva se činilo da će objavljivanje snimka uništiti Rastija Egersa jednom zasvagda.
Isprva.
Ali mitske životinje ne umiru, zar ne? Kada pokušaš da ih ubiješ, vrate se snažnije.
Znači: snimak je lažnjak. I ako nije čist lažnjak, krivotvoren je. Ako nije krivotvoren, sve se
to dogodilo pre trideset godina, te nije važno. Ako jeste važno, Rasti Egers na snimku kaže
kako je čoveka ubio u samoodbrani, a to nije zločin. Ako jeste zločin, odigrao se pre trideset
godina, kada je Rasti Egers bio običan mladi student, i eto, neko je pokušao da ga ubije a on
nije imao drugog izbora osim da se brani. A ako je za tu smrt kasnije okrivljen nevini mladi
crnac, za to je kriva policija, a ne Rasti Egers. Krivite onog pokvarenog pandura Kindlera.
Krivite rasistički sistem. A ako nije rasizam, Rejmond Stark je imao krivični dosije, čak i kao
sedamnaestogodišnjak, pa bi verovatno završio u zatvoru pod nekom drugom optužbom.
Ko zna, možda je Stark one noći počinio neke druge zločine? Možda je Rejmond Stark ipak
umešan u ubistvo Kristofera Ansona. Ako je u pitanju bila samoodbrana, možda je Rejmond
Stark udružio snage s Kristoferom Ansonom kako bi napali Rastija Egersa. Možda su
Rejmond Stark i Kristofer Anson zajedno probali da opljačkaju Rastija Egersa pa je
Rejmond Stark pobegao s nožem. Možda je zato nož bio kod njega.
I tome slično.
Mediji su se većinom smejali tim teorijama, zbog čega su Rastijeve pristalice, kako s
krajnje desnice tako i s krajnje levice, pružale otpor i još više podržavale svog čoveka.
„Rekli ste da nikada nećete reći”, reče Dilija.
 „Molim?”
„Bez obzira na sve. Ni da biste sprečili Hitlera. Kada bih vam rekla nešto što potpada
pod poverljivost između advokata i klijenta, nikada ne biste rekli.”
„Tako je.” Hester se nije dopadalo kuda to ide. „A rekli ste mi i da na tim snimcima nema
ničega.”
„Nisam znala za onaj snimak”, reče Dilija. „Nisam imala pojma da taj snimak postoji.
Nisam imala pojma da je Daš pomogao Rastiju da baci telo u neku uličicu.”
„Dobro.”
„Jer sam dotad već bila otišla.”
Hester oseti kako joj neka ledena ruka ide niz kičmu.
„Molim?”
„Njih dvojica su se često svađali. Rasti i Kristofer. Velikim delom zbog mene. Pre trideset
godina. Znate kako je bilo. Devojke su bile predmeti. Blistavi predmeti. Tako da su se,
pretpostavljam, ljuto posvađali u baru one noći. Tada sam se zabavljala s Rastijem. Već smo
bili u ozbiljnoj vezi. Rasti je od senatora dobio dobar zadatak. Kristofera su prevideli. Ne
znam. Koga više briga? Tako da je Kristofer pokucao na vrata. Pustila sam ga unutra. Bio je
pijan. Probao je da me poljubi. Rekla sam mu da ne radi to. Nije prestao. Nijedna devojka ne
sme da odbije Kristofera Ansona, naročito devojka njegovog suparnika. Možete da
pretpostavite šta se zatim desilo. Ne podnosim izraz ’silovanje na sudaru’ ili ’silovanje
poznanice’. Pre trideset godina, jasno, jednostavno se smatralo ’muškarci su muškarci’.
Kada sam viknula da prestane, udario me je u usta. Pobegla sam u kuhinju. Silovao me je
tamo na podu. Spremao se da me siluje opet. Da vam pravo kažem? Ne sećam se ni da sam
gurnula ruku u fioku ni da sam uzela onaj nož.”
Hester je samo stajala tamo. „Vi ste ga ubili?”
Dilija ode do prozora. „Sedela sam pored njega na podu kuhinje. Nož mu je još bio u
grudima. Mislim da još nije bio mrtav. Ali nisam mogla da se pomerim. Izvesno vreme je
krkljao. Onda su zvuci stali. Ali ja sam samo sedela tamo. Ne znam koliko je vremena prošlo.
Tako me je Rasti zatekao. Na kuhinjskom podu. Pored leša. Rasti je preuzeo stvar u svoje
ruke. Oprao me je. Obukao me je. Odvezao me je na stanicu Junion. Odande je išao kasni voz
iz Vašingtona za Filadelfiju. Ukrcao me je i rekao mi da se ne vraćam dok me ne pozove. Tri
dana proboravila sam u sobi hotela Mariot. Hranu su mi donosili u sobu. Rasti mi je rekao
kako je premestio telo, tako da niko neće znati. Kad sam se vratila u Vašington, između nas
više ništa nije bilo isto. Možete da zamislite, zar ne?”
Hester je osećala kako joj srce tuče o grudni koš.
„Raskinuli smo. I počela sam da se viđam s Dašom.”
Da li je to, zapita se Hester, bilo deo dogovora između njih dvojice? Da li je Dilija i dalje
predmet, blistavi predmet, koji se menja za uslugu? Ili ju je Rasti zaista voleo? Da li ju je
Rasti toliko voleo da je političar za koga mnogi smatraju da će uništiti zemlju žrtvovao
sopstvenu sreću kako bi je zaštitio?
Ili postoji još neki dublji razlog.
Jesu li Rastijevi postupci te noći - to što se otarasio krvavog leša, što je živeo sa jezivim
lažima i posledicama, što je izgubio ljubav svog života a zatim i roditelje - da li je upravo to
izopačilo Rastija Egersa? Da li je sve to gurnulo tog mladog studenta sa ispravnog puta i
upravilo ga u to da postane beznadežno poremećen čovek kakav je sada?
Dilija diže ruke. Osmeh joj je bio setan. „Ostalo je istorija.”
 „Posle svega toga, ostaćete s njim?”
„Sa Dašom? Imamo zajednički život. Porodicu, decu - posebno dečaka koji je doživeo
veliku traumu i kome će trebati stabilnost. Oboje smo tajili nešto jedno od drugog. Sad
barem znam njegovu tajnu.”
„I nećete mu reći svoju?”
„Da sam ja ubila Kristofera?” Dilija zavrte glavom. „Ne, nikada.”
„Teško je živeti sa tako nečim”, reče Hester.
„Živim s tim već više od trideset godina”, reče Dilija. Napravila je predstavu od gledanja
na sat. „Bolje da pođem.”
„Niko vam ne bi zamerio”, reče Hester, trudeći se da sakrije očajanje u glasu. „Bili ste
žrtva silovanja. I dalje iz ovoga možete da izađete tako što ćete uraditi ono što treba.”
„I radim ono što treba. Za mene. Za moju porodicu.”
Okrenula se da pođe.
„Bila je jedna tajna koju ste krili i vi i Daš”, reče Hester.
„A to je?”
„Šta ste pomislili kada ste čuli da je Rejmond Stark uhapšen za Kristoferovo ubistvo?”
Dilija nije odgovorila.
„Oboje ste znali istinu, zar ne? I vi i Daš. Niste o tome međusobno razgovarali, ali oboje
ste znali da su uhapsili nedužnog čoveka. A ipak nikada niste izašli u javnost.”
„I da kažem šta?”, upita Dilija.
„Da ste to uradili u samoodbrani.”
„Mislite da bi mi iko poverovao?”
„Pa ste jednostavno pustili da Rejmond Stark padne umesto vas.”
„Nadala sam se da će se izvući.”
„A kad se nije izvukao?” Hester prođe kroz prostoriju i unese joj se u lice. „Kad su ga
osudili na doživotnu robiju za nešto što nije učinio? Kad su ga tukli i zlostavljali?”
„Nisam gaja osudila. Nisam ga ni tukla ni zlostavljala. Zar ga snimak neće sada
osloboditi?”
„Ne, Dilija. Snimak neće biti dovoljan. Rejmond Stark će ostati u zatvoru.” Hester
udahnu, trudeći se da zvuči razumno. „Ali molim vas, saslušajte me...”
„Ne. Odlazim odmah.”
„Doprineli ste tome da ga strpaju u zatvor. Ne možete tek tako...”
„Zbogom, Hester.”
„Mogla bih da kažem.”
Dilija se nasmeši i odmahnu glavom. „Ne, Hester, ne biste.”
Hester je stajala tamo, pesnica na bokovima, tresući se celim telom.
„Kao prvo”, reče Dilija, „nema nikakvih dokaza. Ja ću samo poricati. Ali nije samo to. Vi
ne biste povredili poverljivost između advokata i klijenta. Čak ni kada bi to značilo da ćete
spasti svet od Hitlera. Čak ni ako to znači da će nevin čovek ostati u zatvoru.”
Sistem je manjkav, ali je ipak sistem.
Uto Dilija Mejnard napusti kancelariju. Nekoliko minuta, Hester se nije pomerala. Sara
Maklin uđe i reče: „Vaš sledeći sastanak...”
„Otkaži.”
„Ne mogu tek tako da otkažem. On je...”
„Otkaži. ”
 Ton nije ostavljao mesta za raspravu. Hester se vrati za pisaći sto. Drhtavom rukom,
podigla je telefon i okrenula broj.
Glas koji se javio zvučao je nesigurno. „Halo?”
„Orene?”
Tri sedmice nije razgovarala s njim, od onog sudara u piceriji. Nije mu se ni javljala na
pozive ni odgovarala na poruke.
„Jesi li dobro, Hester?”
„Treba mi da me odvedeš nekud. Treba mi da me odvedeš odmah.”
 Trideset deveto poglavlje

D
va sata kasnije Oren je zaustavio patrolne vozilo na bankini Planinskog puta. Isključio
je motor. Nekoliko sekundi njih dvoje su samo ćutke sedeli.
„Jesi li sigurna da želiš ovo da uradiš?”
Kada je Hester klimnula glavom, Oren izađe iz kola i otvori joj vrata. Napred,
Hester je videla izlizani privremeni krst. Bilo joj je čudno što ga vidi tu - njenog sina su
vaspitavali da bude negde između agnostika i Jevrejina - ali iz nekog razloga, nije joj
smetalo. Nekome je bilo stalo. Neko se potrudio.
Hester ode do ivice auto-puta i pogleda niz strmi nasip.
„Znači ovde je...?”
„Da.”
Hester nikada nije imala hrabrosti - ako je hrabrost prava reč - da dođe tamo. Ajra je
imao. Mnogo puta. Nije hteo da joj kaže. Rekao bi joj kako ide da se provoza ili da kupi
mleko u Seven ilevenu, ali ona je znala da bi stao kolima na tu bankinu, možda na isto to
mesto, pa bi izašao i gledao taj privremeni krst i plakao.
Ajra joj nije govorio. Volela bi da jeste.
„Gde su kola završila?”
„Tamo dole”, reče Oren, upirući prst u mesto daleko nizbrdo.
„Bio si jedan od prvih policajaca na licu mesta.”
Oren nije bio siguran da li je to pitanje ili izjava. „Jesam.”
„Kola su gorela.”
„Da.”
„Vajld je već bio izvukao Dejvida.”
Ovoga puta Oren samo klimnu glavom.
„Vajld mi je rekao da je on vozio”, reče Hester.
„Tako je rekao i nama”, reče Oren. „Mada ga nismo teretili.
Nije imao alkohola u organizmu. Putevi su bili mokri.”
„Da li je Vajld vozio?”
„Tako je pisalo u našem izveštaju.”
Hester se okrenu prema njemu. „Ne pitam te šta je pisalo u vašem izveštaju.”
Oren nije skidao pogled s gudure. „Kada ti jedini preživeli saobraćajne nezgode kaže da
je on vozio, teško je dokazati suprotno.”
„Vajld je lagao, zar ne?”
Oren nije odgovorio.
Hester stade tako da budu rame uz rame. „Vajld i Dejvid su bili najbolji drugovi. Znaš to,
zar ne?”
Oren klimnu glavom. „Znam.”
„Te noći išli su u Milerovu tavernu. Dejvidovim kolima. Moj Dejvid nije ni često pio ni
preterano voleo barove - mislim da je to bilo svojstvenije Vajldu - ali imao je problema s
Lejlom. Ništa ozbiljno. Ništa što ne bi prebrodili. Tako da su dva najbolja druga izašla da se
malo izduvaju ili šta već da muškarci rade. Dejvid je previše popio. U bolnici su uradili
toksikologiju kada su ga doveli - kada su još mislili da će mi sin preživeti. Vajld nije želeo da
se Dejvid uvali u nevolju. Zato je rekao da je on. Da je on vozio.”
Oren i dalje ništa nije govorio.
„Da li je tako bilo, Orene?”
„Jesi li pitala Vajlda?”
„On tvrdi da je on vozio.”
„Ali ti mu ne veruješ.”
„Ne, ne verujem mu. Jesam li u pravu?”
Oren pogleda u zemlju. Posmatrala mu je oči. Bile su tako bistre, tako iskrene, tako
divne. „Orene?”
Zatim je rekao nešto što ju je iznenadilo: „Mislim da nisi baš tačno pogodila.”
Ona načas ostade bez glasa. Kad ga je pronašla: „Kako to misliš?”
„Vajld nikada ne bi dozvolio Dejvidu da vozi pijan.”
„Znači...” Hester nije znala šta da kaže. „Ne razumem.”
„Proverili smo u Milerovoj taverni. Kao što si rekla, Vajld je bio redovan gost. Dejvid nije,
ali da, te noći se prilično napio. U svakom slučaju, ništa nismo mogli da dokažemo, ali jedan
gost je rekao kako je Vajld otišao najmanje pola sata pre Dejvida. Sam.”
„Zašto?”
„Ne znam. Vajld je hteo da nam kaže samo da je on vozio.”
„Dejvid je sam bio tamo.”
„Bio je sam i pio je, da. Sve ovo je samo teorija, Hester. Ali tada je Vajld živeo u šatoru
nedaleko odavde.” On uperi prst levo. „Možda trista metara u onom pravcu. Opet nemam
nikakvog dokaza. Vajld je tvrdio da je on vozio, ali da, nikada nisam verovao u to. Mislim da
je Vajld bio u blizini. Mislim da je čuo sudar ili video plamenove. Mislim da je hteo da zaštiti
druga. I mislim da ga je grizla - da ga grize - savest što nije ostao u baru one noći.”
Hester oseti kako joj nešto muklo udari duboko u grudima. „Znači misliš da je Dejvid bio
sam u kolima?”
Kada je Oren klimnuo glavom, Hester pade na kolena. Pala je na kolena i plakala.
Oren ju je pustio. Stajao je tamo, dovoljno blizu da bude tu ako joj zatreba. Ali nije
pružio ruku prema njoj. Hvala bogu. Hvala bogu što je taj čovek, taj dobri i pristojni čovek,
znao kako ne treba ni da je grli ni da joj nudi reči lažne utehe.
Samo ju je pustio da plače.
To je potrajalo. Nije bila sigurna koliko. Pet minuta, deset, možda pola sata. Oren
Karmajkl je samo stajao tamo, čuvajući je kao kakav nemi stražar. U nekom trenutku vratila
se u njegova patrolna kola. On krenu niz Planinski put. Vozili su se ćutke.
Najzad: „Orene?”
„Tu sam.
„Izvini što ti se nisam javljala.”
Oren nije odgovorio.
„Kada si izjurio iz picerije da odeš na mesto one saobraćajke, shvatila sam da nemamo
nikakvih izgleda - jer ću te bez obzira na sve, kad god te budem videla, zamišljati na licu
mesta one nezgode. Kad god te budem videla, videću svog mrtvog sina. Uvek ćeš me
podsećati na Dejvida, tako da ne možemo da budemo zajedno.”
On nije skidao pogled s druma.
 „Ali onda si počeo strašno da mi nedostaješ. Bilo je kao da imam ogromnu rupu u srcu.
Znam kako to zvuči. Počela sam da razmišljam kako ni s tim bolom ne želim da budem bez
tebe - a nisam htela da prestanem da mislim na svog Dejvida, nikada, jer bi to bila najgora
sramota. Nikada neću prestati da mislim na njega. Razumeš li?”
Oren klimnu glavom. „Razumem.”
Ona pruži ruku i stavi je na njegovu.
„Jesi li voljan da nam pružiš drugu priliku, Orene?”
„Da”, reče on. „Da, baš bih voleo.”
 Četrdeseto poglavlje
ajld je kupio povratnu kartu za redovan Deltin let od njujorškog aerodroma Lagvardije

V do bostonskog Lagana. Nije imao prtljag. Nije nameravao da se zadržava u Bostonu -

najviše nekoliko sati. Onda će se vratiti avionom kući.
U stvari, planirao je da uopšte ne napušta aerodrom.
Kada je avion sleteo, Vajld je otišao od Terminala A do Terminala E. Namestio se blizu
Izlaza E7, gde će posle izvesnog vremena gledati kako se putnici ukrcavaju na let 374
Ameriken erlajnsa za Kostariku.
Još dva sata.
Kako bi prekratio vreme, Vajld otvori onaj sajt za utvrđivanje porekla i pronađe poruku
od „PB”. Ponovo ju je pročitao, razmislio o njoj, pa odlučio da napiše:

Voleo bih da saznam još nešto, PB. Možemo li da se nađemo?

Upravo se spremao da skloni telefon, kada on zazvoni. Vajld pogleda na ekran i vide da
je pozivalac Metju. Odmah se javio.
„Sve u redu?”, upita Vajld.
„Ne moraš tako da se javljaš na telefon”, reče Metju. „Možeš jednostavno da kažeš
’halo’.”
„Halo. Sve u redu?”
„Da, Vajlde. Samo što te nedeljama nisam video.”
„Izvini. Kako je u školi?”
„Smiruje se. Kraš se već vratio. Stalno se pravi važan zbog ožiljka na prstu i kaže kako su
mu ga odsekli neki negativci. Mama kaže da je to zaradio u nezgodi na ribolovu. Vajlde?”
„Da?”
„Svi misle da je Naomi pobegla od kuće. Misle da je negde na nekom ostrvu ili da radi
nešto gotivno i egzotično - što je ironično pošto su svi oduvek mislili da je takva gubitnica.”
„Znam.”
„Tražiš li je i dalje?”
Vajld nije znao kako da odgovori na to, pa nije komplikovao. „Da.”
„Gotiva.” Zatim: „Gde si ti? Čujem dosta buke.”
„U Bostonu.”
„Zašto?”
„Došao sam da posetim prijatelja.”
Metju mu je sigurno čuo nešto u tonu. „Dobro.”
„Kako ti je mama?”, upita Vajld.
„Još je s Darilom.”
Daril. Firmirana Garderoba sada ima ime. Daril.
„Mislim da to postaje ozbiljno”, reče Metju.
Vajld načas zatvori oči. „Dopada ti se?”
„Nije loš”, reče Metju, što je na metjugovoru značilo strava.
 „Odlično. Budi fin prema njemu.”
„Uh.”
„Tvoja mama to zaslužuje.”
„Dobro, kako god.”
Počinjalo je ukrcavanje na let za Kostariku. Službenica na ulazu zvala je putnike s
posebnim potrebama, putnike koji putuju s decom mlađom od dve godine, aktivne
pripadnike američke vojske.
„Još nešto?”, upita ga Vajld.
„Ništa, sve je u redu.”
„Javi mi se zatreba li ti bilo šta.”
„Bilo šta?”
„Da.”
„Izašao je novi Grand teft auto, ali mama neće da mi ga kupi zato što je previše nasilan.”
„Duhovito.”
„Zdravo, Vajlde.”
„Čujemo se uskoro.”
On prekide vezu kada službenica na ulazu pozva prvu grupu da se ukrca. Vajld je
posmatrao kako putnici počinju da se mešaju blizu linije za ukrcavanje.
Ništa.
Službenica pozva drugu, treću i četvrtu grupu.
I dalje ništa.
Vajld se načas zapita da nije pogrešno shvatio ili da neko ne pokušava opet taktički da
ga obmane. Možda, kako bi ga iznenadile, nisu rezervisale samo jedan let. Možda nisu ni
nameravale da lete danas.
Ali kada je službenica pozvala poslednju grupu, Vajld ugleda kako u red ulazi jedna
devojčica sa, da, kačketom i naočarima za sunce.
Naomi Pajn.
Ispred nje, držeći obe njihove karte, stajala je Ava O’Brajen.
Nekoliko sekundi Vajld se nije pomerao. Nije morao ništa da radi. Nije morao da im
prilazi. Mogao je, kao s Gavinom Čejmbersom i Solom Strausom, jednostavno da iščezne.
Ali nije.
Dosta odugovlačenja. Vajld priđe i potapša Naomi po ramenu.
Prepavši se, Naomi poskoči. Kada se okrenula i videla mu lice, ruka joj polete na usta.
„Oh, bože moj. Vajlde?”
Sada se okrenu i Ava.
Nekoliko sekundi, svi su samo stajali.
Ava upita: „Kako si...?”
„Sećaš li se kad si napuštala Seven ileven a ja ti rekao da spustiš prozor?”
„Molim?” Ava je izgledala zbunjeno. „Šta s tim?”
„Nagnuo sam se unutra i stavio ti GPS tragač u kola.”
Bila je ista priča kao s Gavinom i Strausom - i Ava je preterala s taktičkim obmanama.
Kada joj je rekao za Krašov nestanak, Ava se iznebuha setila kako je Naomi pomenula
moguću ljubavnu vezu s Krašom, snažno nagoveštavajući da su dvoje tinejdžera pobegli
zajedno.
I Ava je pokušavala da zametne trag.
 Pitanje je bilo zašto.
Ona očito nije imala nikakve veze s Krašom Mejnardom.
„Ti si iz Mejna”, reče Vajld.
„Da, rekla sam ti to.”
„Zašto bi se preselila u Nju Džerzi da bi radila posao za koji si previše kvalifikovana?”
Ava sleže ramenima. „Trebala mi je promena.”
„Ne”, reče Vajld. „Uz to si se vraćala u Mejn četiri puta za protekle tri sedmice.”
„Imam porodicu tamo.”
„Opet: ne. Odsedala si u hotelu Hauard Džonson u južnom Portlandu, gde si sakrila
Naomi. Ali ne samo to; dvaput si posetila agenciju za usvajanje Nada i vera u Vindamu.”
Ava zatvori oči.
„Nisi prihvatila posao pomoćne profesorke zato što si želela da živiš u Nju Džerziju”,
reče Vajld. „Učinila si to kako bi bila bliže ćerci koju si morala da daš na usvajanje.”
Načas se učini kao da će Ava možda poricati. Ali samo načas.
„Moraš da shvatiš”, reče Ava. „Nikada nisam želela da se odreknem Naomi.”
Dakle eto.
„Imala sam samo sedamnaest godina. Nisam imala pojma ni o čemu. Ali upravo sam
bila... Ne znam, bio je to osećaj ili potreba ili slutnja ili... Tako da sam se vratila u agenciju.
Preklinjala sam ih da mi kažu šta se dogodilo s mojom ćerkom. Nisu hteli. Isprva. Tako da
sam potplatila nekoga. Taj neko mi je dao Naomino novo ime i adresu, ali objasnili su mi
kako nemam nikakva prava. To je bilo u redu. Samo sam želela da je vidim, znaš. Tako da
sam naprosto računala.
„Prihvatićeš nastavnički posao kako bi joj bila blizu.”
„Tako je. Kako to može da naškodi?”
„Vajlde?”
Bila je to Naomi.
„Ne teraj me da se vratim.”
„Samo me je zanimalo da vidim kako je”, reče Ava. „To je sve. Nisam želela da joj
upropastim život. Ali onda sam videla kakav pakao proživljava. Iz dana u dan, morala sam
da sedim vezanih ruku i da gledam kako mi dete maltretiraju bez ikakve podrške od kuće.”
„Pa si se sprijateljila s njom”, reče Vajld. „Postala si neko kome može da se poveri.”
„Da li je to tako pogrešno?”
Vajld se okrenu prema Naomi. „Kada ti je Ava rekla istinu?”
„Da mi je ona prava majka?”
„Da.”
„Nakon što sam se vratila sa izazova”, reče Naomi. „Isprva sam mislila da izmišlja ili kao
da mi se obistinio san, znaš? Sećaš li se našeg razgovora u mom podrumu? Kako sam htela
sve da promenim?”
Vajld klimnu glavom.
„Nisam govorila samo o školi. Govorila sam o svemu. Moj otac...”
Glas joj je samo zamro. Ni Bernard Pajn neće iz ovoga izaći bez posledica. Rola je
smišljala kako da ga natera da plati za ono što je učinio.
„Tako da ste vas dve odlučile da pobegnete”, reče Vajld.
„Nisam to želela”, reče Ava. „Želela sam da to uradimo shodno zakonu.”
„Zbog čega si se obratila Lejli.”
 „Da. Rekla sam joj koliko su grozni Naomini usvojitelji, ali i dalje nisam imala nikakva
prava. Lejla je rekla da će potrajati mesecima ili godinama dok se ne dokaže zapostavljanje
ili zlostavljanje, a da će čak i tada biti mala verovatnoća da pobedim.”
„I tada ste osmislile ovaj plan”, reče Vajld. „Pobeći ćete i sakrićete se. Ti ćeš” - pogledao
je Avu - „nabaviti Naomi lažne isprave dok završavaš školsku godinu. Kada bi odmah
napustila profesorsko radno mesto, to bi navuklo sumnju. Tako da ste vas dve čekale. A
sada je kucnuo čas da zajedno pobegnete iz zemlje.”
Ava ga je samo gledala krupnim smeđim očima.
Na liniji za ukrcavanje nije bilo nikoga. Službenica na ulazu još jednom pozva putnike.
Naomi stupi napred i stavi mu ruku na podlakticu. „Molim te, Vajlde, ako nas uhvate,
moraću da se vratim kod njega. Ava bi mogla da ode u zatvor.”
„Ona mi je ćerka”, reče Ava, nikada postojanijeg tona. „Volim je svim srcem.”
Obe su stajale zajedno okrenute prema njemu.
„Znam”, reče Vajld.
„Znači...?”
„Samo sam došao da se uverim da ste dobro”, reče Vajld. „I da se pozdravim.”
Naomi ga zagrli tako snažno da ga zamalo nije preturila. Vajld se obično povlačio od
takvog zagrljaja. Ali ovoga puta nije. Pustio je devojčicu da ga grli, i to mu je prijalo.
„Hvala ti”, prošapta Naomi.
Vajld klimnu glavom. „Bude li vam ikada nešto zatrebalo...”
Službenica za ukrcavanje se opet čula preko zvučnika. „Poslednji poziv za let 374 za
Liberiju u Kostariki.”
„Bolje vam je da se ukrcate”, reče Vajld.
Naomi pogleda Avu. Ava pogleda nju. Onda se Ava okrenu i uze Vajlda za ruku i reče
nešto što ga je sasvim zateklo: „Pođi s nama, Vajlde.”
„Molim?”
Naomi spoji ruke. „Molim te?”
Vajld zavrte glavom. „Ne mogu.”
Ava ga je držala za ruku i ponovila: „Pođi s nama, Vajlde.”
„Ne”, reče on.
„Zašto?”, upita Ava.
„Sumanuto je”, reče Vajld.
„Pa?” Ava mu uputi osmeh koji zaslepljuje i zapanjuje. „Sumanuto je sve u vezi sa ovim.”
Vajld ponovo odmahnu glavom, iako je osećao kako mu se u grudima nešto otvara.
„Treba da se ukrcate.”
„Pođi s nama, Vajlde”, ponovi Ava. „Trebaš Naomi. Ne znam, možda trebaš i meni. Ako
ne bude išlo, jednostavno se vrati.”
„Ne mogu”, reče Vajld.
Tada im priđe službenica na ulazu, nakašlja se i reče: „Za trideset sekundi zatvaram
vrata.”
„Ukrcaće se odmah”, reče Vajld tonom koji nije ostavljao mesta za raspravu.
Naomi su oči bile mokre od suza kada ga još jednom zagrli. Onda je Ava dala službenici
na ulazu njihove karte da ih skenira. Vajld ih je gledao kako kreću tunelom ka mlažnjaku.
Naomi se okrenu i mahnu mu. Mahnu i Vajld njoj.
 Avine oči se malo duže zadržaše na njegovim. Kada je odvratila pogled i okrenula se,
Vajld oseti kako mu se grudi otvaraju još malčice više.
Gledao ih je kako nestaju iz vidnog polja.
Službenica na ulazu posegnu prema vratima. Kada se spremala da ih zatvori, Vajld
upita: „Ima li mesta na ovom letu?”
„Šta, hoćete da kupite kartu?”
„Da.”
Službenica na ulazu zaškilji u monitor računara.
„E pa, znate šta?”, reče. „Preostala je još jedna karta.”
 O autoru
Sa više od sedamdeset miliona odštampanih knjiga širom sveta, Harlan Koben je, u izboru
Njujork tajmsa, najprodavaniji pisac brojnih trilera u koje spadaju Beži, Drži se, Kuća i Ako
me prevariš jednom, kao i višestruko nagrađivanog serijala o Majronu Bolitaru. Njegove
knjige se objavljuju na četrdeset tri jezika širom zemaljske kugle i bile su bestseleri u više
od dvanaest zemalja. Živi u Nju Džerziju.

Za više informacija možete posetiti:

HarlanCoben. com
Twitter: ©HarlanCoben
Facebook.com/HarlanCobenBooks
1 Engl.: Crash - Sudar. (Prim. prev.)
2 Engl.: kickball - američka igra za decu, slična bejzbolu, u kojoj se lopta šutira. (Prim. prev.)
3 Na engleskom je Crimstein on Crime; prezime se izgovara Krimstajn ili Krimstin, a kriminal
krajm. (Prim. prev.)
4 Naša varijanta izreke glasi ubiti dve muve jednim udarcem. (Prim. prev.)
5 Engl.: Wild(e) - Divljak. (Prim. prev.)
6 Bull Durham - američka romantična sportska komedija u kojoj glavni lik ima nadimak
Kraš. (Prim. prev.)
7 Franc.: popuštanje napetosti, smanjivanje zategnutosti. (Prim. prev.)
8 Engl.: Rusty - Rđavi. (Prim. prev.)
9 Igra reči: party znači i partija i žurka. (Prim. prev.)
10 Iz Šekspirovog Hamleta, III čin, scena II, prevod Velimir Živojinović. U svakodnevnom
govoru rečenica ukazuje na sumnju u nečiju iskrenost. (Prim. prev.)
11 Jidiš: bubbalah - duša. (Prim. prev.)
12 Jidiš: čestitam. (Prim. prev.)
13 Jidiš: groznim, odvratnim. (Prim. prev.)
14 Slurpee - zaleđeno gazirano piće koje se prodaje u prodavnicama Seven ileven. (Prim.
prev.)
15 Rimska boginja koja je učila decu hodanju i zaštitnica putnika. (Prim. prev.)