Petre Georgievski Izvorni naučni članak

Filozofski fakultet UDK: 316:37(497.17)

Univerzitet Sv. Ćirila i Metodija Primljeno: 13. 12. 2008.
Skoplje DOI:10.2298/SOC0901001G

DRUŠTVENI KONTEKST KRIZE ŠKOLE I OBLICI

ŠKOLSKOG NASILJA

Social Context of School Crisis and the Patterns of School Violence

ABSTRACT The article starts from the idea that crisis in society, especially in instances
such as the Macedonian society in the period of transition, conditions the crisis of the school.
Symptoms of the latter ar not just the declining quality of teaching but also increased
frequency of physical forms of school violence. The concept of violence is complex and its
definitions range from “verbal violence“ to “uncivilized behaviour”. School violence occurs
always in a certain social context, considered in this article at three levels: 1) the level of
Macedonian society; 2) the global level or globalising context and 3) mass communication
context (television, internet, computer and video games, cell phones etc.). Various forms of
violence occurring in the family, in the social setting (which forms the background to both
family and school) and in the school are closely related and mutually dependent. According
to J. Dumay, school violence has three forms: 1) exogenous, 2) the violence proper to the
school, implying some form of ’school incivility’, and 3) anti-school violence aimed at
institutions. In such a social context, the school itself with its authoritarian forms of
teaching, textbooks related to the "hidden curriculum“, and inadequate organization and
management is a source of violence against students. Research data presented in this paper
confirm these claims. The findings also indicate that in terms of incidence of school violence
Macedonia ranks at the top of European countries. The pressing character of the problem
has urged some countries to develop programs for preventing and reducing school violence,
as well as models of effectively organized school.
KEY WORDS crisis of the school, concept of violence, social context, authoritarian
teaching style, “hidden“ curriculum, preventive programs

APSTRAKT U članku se polazi od stava da kriza društva i, posebno, makedonskog društva

u periodu tranzicije utiče na krizu škole, čiji su simptomi ne samo pad kvaliteta nastave nego
sve veća učestalost fizičkih oblika školskog nasilja. Koncept nasilja je ambivalentan i
njegova definicija se kreće od verbalnog nasilja do necivilizovanog ponašanja. Školsko
nasilje odvija se u određenom društvenom kontekstu, koji se u ovom radu razmatra na tri
nivoa: 1) nivo makedonskog društva; 2) globalni nivo ili globalizirajući kontekst i 3)
maskomunikacioni kontekst (televizija, internet, kompjuterske i video igre, mobilna telefonija
i druge pokretne slike). Oblici nasilja u porodici, društvenoj sredini (okruženje porodice i
škole) i u školi su usko povezani i uzajamno utiču. Prema Dimeju, školsko nasilje ima tri
oblika: 1) egzogeni, 2) nasilje u školi koje otkriva neki oblik 'školske necivilizovanosti' i 3)
oblici antiškolskog nasilja koji su okrenuti protiv institucije. U navedenom društvenom
2 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

kontekstu, sama škola sa autoritarnim oblicima nastave, udžbenicima u okviru "skrivenog"

nastavnog programa i načinom organizacije i rukovođenja, predstavlja izvor nasilja nad
učenicima. O tome govore i podaci istraživanja koji se iznose u ovom radu. Podaci, takođe,
pokazuju da se, prema opsegu školskog nasilja, Makedonija nalazi u samom vrhu evropskih
zemalja. Aktuelnost problema školskog nasilja navelo je mnogo zemalja da rade na
programima prevencije i smanjenja školskog nasilja, kao što ima pokušaja stvaranja modela
uspešno organizovane škole.
KLJUČNE REČI kriza škole, koncept nasilja, društveni kontekst, autoritarni stil nastave,
„skriveni“ nastavni program, programi prevencije

Uvod

Nasilje u školama i protiv škole je sve rasprostranjenije i dobija sve teže

oblike. Nasilje je najčešća forma kršenja ljudskih prava. Školsko nasilje, porodično
nasilje, kao i svako drugo nasilje suprotni su moralnim i pravnim normama
(uključujući i Konvenciju Ujedinjenih nacija o dečjim pravima). Nasilje nad decom
počinje još u najranijem uzrastu, a zatim se provlači kroz ceo proces socijalizacije
koja se odvija u školi i u širokoj društvenoj sredini. Različiti oblici školskog nasilja
se sve više u sociološkoj literaturi tretiraju kao proizvod društvene krize. Simptome
krize škole predstavljaju oblici nasilja među učenicima, između učenika i
nastavnika, između učenika i školskog osoblja (zaposlenih), a sve to dovodi do
erozije identiteta škole, učenika i nastavnika. Koliko god da na prvi pogled izgleda
kao unutrašnji problem, sve zaoštreniji oblici nasilja u školama su ipak usko
povezani s oblicima i uzrocima nasilja u porodici, u grupi vršnjaka, u okruženju
škole, u gradu i društvu u celini.
Međutim, cilj ovog teksta nije da se raspravlja o svim aspektima ove vrlo
aktuelne teme, već da se ukratko osvrne na različite definicije nasilja i njegove
oblike i tipove; zatim, na društveni kontekst makedonskog društva; na rezultate
jednog broja istraživanja školskog nasilja u Makedoniji i nekoliko evropskih
zemalja, kao i na određene programe za sprečavanje i smanjenje školskog nasilja.

Definicije koncepta nasilja i njegovi oblici

Na prvi pogled, koncept „nasilje“ izgleda jednostavan. Međutim, njega je

veoma teško definisati, slično konceptima „haos“, „nered“, „transgresija“, pošto
„’nasilje’ implicira ideju poremećaja nekog reda, ali i ideju o neophodnosti
instrumenata za održavanje tog reda, čime se nasilje legalizuje i postaje sila reda...
Na taj način je nasilje istovremeno i negacija i afirmacija“ (Akoun 1999: 565). Iz
takve ambivalentnosti koncepta nasilja proizilazi i teškoća da se on precizno
definiše. S pravom A. Akun ističe da se sociologija malo interesuje za jednu pravu
metasociološku debatu o nasilju i prirodno se okreće analizi oblika nasilja:
delinkvencija, agresivnost grupa, rat itd. (ibid.).
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 3

S antropološke tačke gledišta, čovek je nasilno biće ne samo po svojoj prirodi

već i zbog toga što se nasilje uči, stiče se u procesu socijalizacije u određenom
društvenom i kulturnom kontekstu, jer on i bez nasilja može da živi. Otuda, nasilje
ima smisla i značaj samo za čoveka i on ga shvata isto kao što shvata antipod nasilju
– nenasilje: kad grom ubije čoveka ili hijena rastrgne svoju žrtvu, ti događaji
predstavljaju nasilje samo za čoveka i samo on vidi nasilje u prirodi i društvu.
Međutim, iako nasilje nešto znači samo čoveku, i mada pojam ambivalentan,
to ne znači da u stručnoj i naučnoj literaturi nije bilo pokušaja njegovog definisanja.
Definicije nasilja se kreću od uskog određenja u smislu izjednačavanja s nekim od
njegovih oblika – na primer, fizičkim nasiljem, pa do šireg određenja, koje „inklinira
od verbalnog nasilja prema necivilizovanosti (incivilité)“, s čime se „većina autora
slaže“ (Barere, Sembel, 1998: 97).
U rečniku Encarta World English Dictionary (1999) nudi se jedna od užih
definicija koncepta nasilja, koja glasi: „1) Upotreba fizičke sile da bi se neko
povredio ili nešto oštetilo; 2) nezakonita upotreba neopravdane sile ili efekt
postignut putem pretnje takvom silom“ (Smith 2006: 12).
Sličnu definiciju koja se većim delom odnosi na fizičko nasilje iznosi i D.
Olveus (1999: 12), po kome је "nasilje ili nasilno ponašanje agresivno ponašanje
kad akter ili izvršilac koristi svoje telo ili predmet (uključujući i oružje) da bi naneo
povredu ili bol drugom licu“ (navedeno prema: Smith, 2006: 12).
P. Smit primećuje da ograničavanje nasilja samo na fizičke akte daje jasan
fokus i mogućnost lakšeg merenja, jer se takvi činovi lakše primećuju u odnosu na
verbalno i uzajamno (relacionalno) nasilje. Baš po tome se nasilje razlikuje od
agresije. Međutim, mnogi istraživači i autori se ne slažu sa ovakvim definicijama
nasilja zato što se ne uključuju komponente i dimenzije kao što su verbalno nasilje
(podsmevanje i vređanje), psihičko maltretiranje, omalovažavanje, društveno
isključivanje i druge suptilne forme zaplašivanja.
Jedna od širih definicija nasilja je definicija Svetske zdravstvene organizacije,
prema kojoj se nasilje definiše kao „namerna upotreba fizičke ili psihološke sile ili
moći pod pretnjom, protiv sebe, drugog lica ili protiv grupe ili zajednice, koja
rezultira ili postoji velika verovatnoća da rezultira povredom, smrću, psihološkom
štetom, lošim razvojem ili lišavanjem“ (WHOfi-006, Smith,1999:13).
Bez obzira na neadekvatnu upotrebu termina „psihološka sila ili moć“,
„psihološka šteta“ (verovatno se misli na psihičku silu ili moć i psihičku štetu), ova
definicija koncepta nasilja je samo šira od definicije iznete u Encarta World English
Dictionary i u odnosu na definiciju D. Olveusa, jer ona u širem sociološkom smislu
ne uključuje makro-nivo nasilja ili agresije, kao što su ratovi; institucionalni nivo,
kao škole, koje zbog neke aktivnosti ili obrazovne politike ili indirektno preko
određenih "skrivenih“ nastavnih programa vrši nasilje nad decom; zatim, ne
uključuje ni mikro-nasilje ili „necivilizovanost“ (relativno sitna neljubaznost i
4 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

kršenje pravila), kako su je nazvali francuski istraživači (Debarbieux et al, 2003).

Ova definicija ispušta i vandalizam, odnosno nasilno uništavanje predmeta i
imovine, što je uključeno u definiciju Encarta.
I u pogledu koncepta oblika i dimenzija ili vrsta nasilja, ne postoji slaganje
među teoretičarima i istraživačima. Pod oblicima nasilja (uključujući i školsko
nasilje) određeni autori podrazumevaju verbalno, psihološko, fizičko i dr. nasilje;
drugi, pod oblikom školskog nasilja podrazumevaju egzogeno nasilje; antiškolsko
nasilje i nasilje „školske necivilizovanosti“. U tom smislu francuski sociolog Ž. M.
Dimej (Dumay, 1994: 54) napominje da sociolozi koji proučavaju obrazovne
sisteme po pravilu razgraničavaju tri oblika školskog nasilja: 1) oblici egzogenog
(spoljašnjeg) nasilja, spoljni u odnosu na školu, koji se infiltriraju i pored prepreka;
2) nasilje u školama koji otkriva neki oblik „školske necivilizovanosti“ i 3) oblici
antiškolskog nasilja, okrenuti protiv institucije i manifestuju neku vrstu nepoverenja
unutar školskog poretka. Prema Ž. M. Dimeju, prvi tip nasilja predstavlja običnu
formu delinkventnog ambijenta, što zahteva policijski tretman. U nekom smislu to je
podnošenje računa koji se degeneriše u školskom dvorištu ili često u mreži ustanove.
Ovde spadaju krađe i lomljenje vozila nastavnika; seanse krađa do „ogoljenja“:
krađa džempera i lične odeće i predmeta, ili reketiranje na putu od kuće do škole.
Druga forma školskog nasilja – „školska necivilizovanost“, prema Ž. M. Dimeju,
proizilazi iz održavanja adolescenata u školskom sistemu, koji je nekada bio rano
orijentisan uglavnom ka profesionalnim ustanovama ili prema produženom učenju
ili neposrednoj obuci uključenoj u aktivni život. Ovakvi učenici imaju problema da
se integrišu u školski poredak, oni reaguju potkradanjem, provociranjem tuča u
periodu rekreacije, glasno izražavaju svoje nezadovoljstvo. Njihovo prvo nasilje je
često verbalno, bestidni vokabular, što često prerasta u fizički obračun. Prema
Dimeju, takvi učenici su obično nervozni u razredu, uvek u žurbi da krenu u akciju:
sa bluzom ili jaknom na ramenu; kačketom na glavi i rancem na stolici ili klupi; sa
rapovskom „necivilizovanošću“ da ostanu mirni; ustanu čim nastavnik ili profesor
okrene leđa; uvek spremni da izgube kontrolu nad rečima (ibid, 55). Treći oblik
školskog nasilja se zasniva na nepoverenju u školsko uređenje. Dimej piše da ovaj
oblik nasilja, usmeren protiv škole, praktikuje tek mali broj učenika - u ustanovama
koje broje pet ili šest stotina adolescenata. Njihov revolt je usmeren protiv ustanove
ili nastavnika koji su u njihovim očima „školska norma“, koja je vrlo
konformistička. S obzirom na činjenicu da se ovi učenici osećaju neuspešnima, često
poniženi od nastavnika ili nastavnica i škole u celini, koja im šalje devalvirani imidž
i etiketiranje da su „nepopravljivi“, „bitange“, „glupi“ itd., ovi „teški“ učenici se
„afirmišu“ stvarajući jednu hijerarhiju inverznih vrednosti u odnosu na one u školi i
školskih normi koje država propisuje. Suprostavljaju se nastavnicima i
nastavnicama, pri tom, ponoseći se svojom indiferentnošću prema kaznama,
pozivajući se na poredak (poredak koji sami odbacuju). To su učenici koji zastrašuju
nastavnike i nastavnice upućujući lične uvrede, a i razrednim „drugovima“, nalažući
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 5

im zakon ćutanja (ibid). Sociolog F. Dibe (Dubet, 1994) pokušava da objasni

ovakvo nasilno ponašanje, ističući da je njihovo ponašanje „izraz jedne vrste besa“,
neformalni kontakt između učenika i škole. Da bi se spasio sopstveni imidž, treba
dati selektivne mehanizme pakosti nastavnika (profesora), njihovom preziru i volji
da ih ponize.
Ovim se ulazi u oblast „skrivenog“ nastavnog programa i stila nastave koji se
izvodi i prakticira u osnovnim i srednjim školama. Stil nastave ili, po R. Mejhanu
(Meighan, 1986), „ideologija obrazovanja“, kreće se od zaoštrenih autoritarnih
oblika do izrazito demokratskih oblika.
U ovom smislu francuski pedagog Ž. Usej (Houssaye, 1996: 180) školsko
nasilje postavlja u kontekst autoriteta vaspitača i nastavnika. U samom naslovu
knjige Autoritet ili vaspitanje (1996), on dovodi u pitanje postojanje bilo kakvog
autoriteta u edukativnom procesu. Napominje da autoritet i autoritaran oblik nastave
treba da se posmatra kao otuđen oblik socijalizacije, što isključuje stvarni odnos
ljubavi kao neodbrambeni odnos prema Drugom. Autoritet, prema Useju, izražen je
u osnovnom pitanju: kako živeti zajedno? Autoritet se zasniva na strahu od sebe, ali
i strahu od Drugog. Autoritet je samo strah da se živi zajedno. Autoritet je proizvod
„dezedukacije“. Nastavnikov autoritet u školi rađa otpor kod učenika, potčinjenih,
koji, odbacujući pravila, norme i nametnute kalupe kulture, na taj način stvaraju
kontrakulturu i subkulturu. Posledica toga je subkulturno ponašanje učenika.
Koncept autoriteta je usmeren ka legalizaciji nasilja, a otpor se stalno otkriva. Tako
je autoritet izvor agresivnog ponašanja potčinjenih, zavisnih, ali i agresivno
ponašanje nosilaca moći, u konkretnom slučaju nastavnika (Houssaye, 1996: 180).
Usej odbacuje svaki oblik autoriteta u edukativnom procesu, smatrajući da „autoritet
znači neuspeh u školi. Autoritet predstavlja problem, autoritet ne može da bude
rešenje, autoritet ne postoji“ (Ibid., str. 181).
Svakako da Ž. Usej ima pravo kada traži isključenje autoriteta iz procesa
socijalizacije koji je zasnovan na moći i strahu od Drugog. Ali, kada eksplicitno
ističe da autoritet kao takav ili bilo koji oblik autoriteta nastavnika u procesu
edukacije treba da bude isključen, onda nije u pravu. Naime, autoritet nastavnika
koji se zasniva na znanju (epistemološki autoritet nasuprot deontološkom,
zasnovanom na hijerarhijskom principu), autoritet zasnovan na komunikativnom i
demokratskom obrascu nastave i vaspitanja; nastavnik koji prihvata učenike kao
subjekte i pomaže im u komunikaciji sa drugim nastavnicima i roditeljima, te
pomaže u rešavanju svakodnevnih problema, kao takav je poželjan i ne predstavlja
„dezedukaciju“. Svako je od nas u toku svog školovanja kroz osnovnu i srednju
školu i fakultet imao bar po jednog učitelja ili profesora koji nas je kognitivno,
komunikativno i prijateljski vodio i usmeravao. Ovakav autoritet nastavnika ili
nastavnice koji se približava „idealnom“ nastavniku u pozitivnom smislu, ne samo
što ne treba izbaciti iz edukativnog procesa, već treba nastojati da ih ima što više.
6 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

Norme i vrednosti koje praktikuju ovi nastavnici i profesori putem internalizacije

postaju motivacioni činioci (agensi) u njihovom učenju, socijalizaciji i napretku u
karijeri i socijalnoj promociji. Ovi nastavnici nastoje da se otpor prema školi kao
instituciji amortizuje i smanji.

Društveni kontekst školskog nasilja

Škola i šire obrazovne institucije su deo društvenog sistema, onog što se

dešava direktno u društvu ili indirektno utiče i odražava se na organizaciju i život u
školi. Stav R. Arona je u tom smeru iznesen u Predgovoru za knjigu F. Kumsa
Svetska kriza obrazovanja (1971): „Vodeća misao čoveku se nameće sama po sebi:
proces obrazovanja je organizovan kao podsistem u okvirima celog društvenog
sistema; nijedna institucija ne može da se shvati, nijedna reforma ne može da se
zamisli ni da se primeni ukoliko institucija ili reforma nisu stavljene u kontekst,
ukoliko polazna osnova i završnica nisu jasno izdvojene iz tog konteksta“. Prilikom
proučavanja školskog nasilja neophodno je da se uzme u obzir društveni kontekst,
ukazuju i drugi istraživači, jer nasilje nije apstraktni fenomen. Nasilje uvek treba da
bude smešteno u svoj kontekst i u njegovim okvirima shvaćeno. „Nasilje individue,
institucija i političko-ekonomskih procesa se ukrštaju i odatle potreba da se radi na
nasilju i sa mladima, da se analizira realnost i delovanje mladih u njihovoj
društvenoj sredini“ (Titley, 2004:7).
S obzirom na činjenicu da je školsko nasilje karakteristično za skoro sva
savremena društva ili države, iako različitog intenziteta i oštrine njegovih oblika i
dimenzija, društveni kontekst u ovom članku, s analitičke tačke gledišta, ukratko se
razmatra na tri nivoa: 1) makedonski društveni kontekst, u kojem se ističu određene
idiosinkratske karakteristike; 2) globalni nivo ili globalizirajući kontekst i 3)
maskomunikacioni kontekst, koji prožima prethodna dva. Podela na tri nivoa je
uslovna, jer su oni međusobno usko povezani.

1.

Nasilje u školama koje sve više uzbuđuje javno mnenje u Makedoniji izraz je
konflikata i nasilja u porodici učenika; nasilja na radnom mestu i institucijama u
kojima su roditelji zaposleni, kao i nasilja na ulici u gradu u kome žive i u čijem
okruženju se nalazi škola. Sve vrste konflikata i oblika nasilja podstiču se
smanjenjem životnog standarda, osiromašivanjem većine stanovništva. Stopa
siromaštva u Makedoniji iznosila je 2006. godine 32, što je dvaput više od prosečne
stope siromaštva u zemljama Evropske unije. Enormno je povećan broj nezaposlenih
i iznosi 36 odsto, što predstavlja jednu od najviših stopa nezaposlenosti u Evropi, a
posebno pogađa mlade i pre svega školovane generacije. U periodu tranzicije, koji
još traje, počevši od 1990-ih godina primenjen je model privatizacije zasnovan na
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 7

„šok terapiji“, koji je doveo do velikog broja otpuštanja zaposlenih u industrijskom,

građevinskom i trgovačkom sektoru, čime je stvorena velika socijalna grupacija, u
masmedijima nazvana „stečajni radnici“. Na taj način se srušio socijalni stub
sigurnosti većine stanovništva. Prekidaju se i još uvek se kidaju socijalne veze
prijateljstva. U takvoj socijalnoj atmosferi, onaj Drugi se doživljava kao neprijatelj,
stvara se strah od Drugog.
Taj strah od Drugog se pojačava s autoritarnim oblicima političkog vladanja,
vladanja koje sve više izrasta u partokratski režim koji čine moćne partijske elite.
One sve više kontrolišu medije, ali isto i obrazovne institucije, naročito u osnovnom
i srednjem obrazovanju. Partijske elite vlasti vrše kontrolu u školama preko
direktora škola i utiču na njihov izbor. U Makedoniji, formalno-pravno, predloge za
izbor direktora u osnovnim i srednjim školama daju školski odbori, sastavljeni od
određenog broja nastavnika, učeničkih roditelja i predstavnika lokalne zajednice, ali,
faktički, izbor ili, bolje, imenovanje vrši gradonačelnik opštine, koji je po pravilu
član političke partije i u većini slučajeva član vladajuće partije. Najbolji pokazatelj
ovakvog „izbora“ direktora osnovnih i srednjih škola, koji dovoljno jasno govori,
jeste nešto što je postalo pravilo: posle svake promene vlasti na parlamentarnim
izborima, vrši se promena direktora škola. Partokratski režim uspostavlja kontrolu
nad školama, na taj način ne vodeći računa o kompetitivnosti i stručnosti direktora
ne samo kao nastavnika, nego i kao organizatora i predvodnika u rešavanju
problema učenika i škole u celini.
Pored ovog, tokom još uvek nezavršenog tranzicionog perioda srušio se i
prethodni vrednosni sistem, dok se novi još nije oformio. U ovakvom vrednosnom
kontekstu ne samo što se ne poštuju pravne norme, koje se menjaju kao što se
menjaju političko-partijske elite na vlasti, već se i sve manje poštuju važeći moralni
principi i norme. Na taj način makedonsko društvo zaglibljuje sve više u anomiju.
Ovo ljude i omladinu dovodi do depresije i beznađa. Time se stvara povoljan
ambijent da se prošire i učvrste svi oblici devijantnog ponašanja dece, učenika,
omladine i odraslih; mnogi se pretvaraju u nasilnike i ponašaju se agresivno, a veliki
deo postaje njihova žrtva, žrtva mnogobrojnih oblika nasilja. U tom smeru je i
sledeća konstatacija koja izražava tendencijsku pravilnost: poslednjih sedamnaestak
godina u Makedoniji povećane su stope ubistava i samoubistava tri puta više u
odnosu na ceo period od završetka Drugog svetskog rata pa do početka 1990-ih
godina. Ovo na drugi način pokazuje povećanje osećaja straha i nesigurnosti
makedonskih građana (adolescenata i odraslih) i podstiče ih na subkulturno i
nasilničko ponašanje.

2.

Osećaj nesigurnosti i straha prouzrokuju i geostrateški interesi globalističkih

agensa ili, bolje rečeno, „globalizirajuće države“ koje „serijski proizvode
8 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

nesigurnost“ (U. Beck, A. Giddens). Ove globalizirajuće države proizvode

„globalizirajuće ratove“ i „ratove koji su rezultat globalizacije“ (Bauman, 2001). Z.
Bauman smatra da je agresija NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine predstavljala
„globalizirajući rat“, dok bi, prema njegovoj terminologiji, oružani sukob 2001.
godine u Makedoniji bio „rat koji je proizašao iz globalizacije“. Obe vrste rata
predstavljaju najoštrije oblike nasilja, ne samo nad pojedincima ili malim grupama,
nego nad narodima i njihovim suverenim državama. Rat se u Makedoniji završio
usvajanjem „Ohridskog ugovora“ sa medijatorima iz ovih „globalizirajućih država“,
što je dovelo do pretvaranja makedonske države, od nacije-države, nastale u borbi
tokom Drugog svetskog rata, kao što su mnogo ranije nastale evropske nacije-
države, u „državu etničkih zajednica“, sa nesagledivim posledicama po makedonski
narod koji je većinski i do ovog Ugovora jedini konstitutivan narod koji je poštovao
prava manjina. Rat je u Makedoniji 2001. godine doveo do povećanja nesigurnosti i
traumatizirao veliki deo građana proteranih iz severozapadnog dela, gde se
uglavnom odvijao konflikt. Konflikt je doveo do povećanja etničke distance između
Makedonaca i drugih etničkih manjina, s jedne, i Albanaca, s druge strane
(Georgievski, 2006).
Ratni konflikt u Makedoniji 2001. godine indirektno je uticao da u školama u
etnički mešovitim sredinama dođe do podele po etničkoj pripadnosti. Pored latentnih
oblika nasilja između pojedinih grupa učenika albanske i makedonske etničke
pripadnosti, manifestovali su se i oblici nasilja između ovih učenika, naprimer, tuče
u srednjoj školi „Niko Nestor“ u Strugi, u gimnaziji u Kumanovu i kamenovanje
autobusa gradskog prevoza na određenim autobuskim stanicama u Skoplju. Ratni
konflikt 2001. godine veoma mnogo je uticao na promenu stavova i stereotipa jednih
prema drugim etničkim pripadnicima, naročito onih koji su učestvovali u konfliktu.
Tako, istraživanje među studentima univerziteta u Skoplju i Bitolju (Mickovič-
Kanevče, 2002: 247-251) je pokazalo da su, za studente makedonskog porekla, onaj
„drugi“ Albanci koji žive u Makedoniji, sa sledećim stereotipnim karakteristikama
koje im se pripisuju: 1) Albanci su krivi za aktuelnu situaciju u zemlji; 2) oni su
krivi za političku klimu u zemlji; prave se naivni, ali su i podli; 3) oni su krivi za
žrtve nastradale u ratu; 4) krivi su za albanski terorizam u Makedoniji; 5) krivi su što
se pogoršao normalni tok života u Makedoniji itd. Za studente albanskog porekla
onaj „drugi“ su Makedonci, percipirani uz sledeće stereotipe: 1) Makedonci totalno
ne poznaju druge; 2) oni ogovaraju druge; 3) zbog toga što nas provociraju i misle
da su važni u svakoj sferi i ponižavaju moj narod; 4) zbog toga što ne poštuju druge
etnose; 5) zbog toga što makedonski mediji lažu, a makedonski narod je uvek na
albanski narod gledao kao na najnižu klasu, itd.
Ovi stereotipi koincidiraju i sa prethodno spomenutim razrušenim vrednosnim
sistemom u makedonskom društvu, ali i na nivou regiona (region zvani Zapadni
Balkan), čak i na globalnom nivou koji se naziva zapadna civilizacija. Ovo
poslednje je verovatno navelo francuskog sociologa R. Budona da napiše: "Danas je
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 9

u zapadnom društvu uobičajeno da se govori o sumraku morala, o promeni vrednosti

ne samo u ’Café du commerce’, već i u najboljoj sociološkoj literaturi. To je razlog
za očiglednu zabrinutost, pa i pesimizam, čak i u nekim naučnim tekstovima“
(Boudon, 2005:19). A takva se kriza vrednosti preko procesa globalizacije na
Zapadu, širi isto kao što se širi i zahvata sve više zemalja globalizovana finansijska
kriza koja prerasta u ekonomsku recesiju i depresiju.

3.

Društveni kontekst upotpunjuju masmedijumi, posebno televizija, internet,

video igre i sl. kao deo "skrivenog" nastavnog programa koji, pored ostalog,
podstiču i šire određene oblike nasilja među učenicima. To potvrđuju i sociološka
istraživanja u više zemalja. M. Medved (1992) i E. Njuson (Newson, 1994) ističu da
je problem medijskog efekta urgentan i vrlo ozbiljan. Po njihovoj tvrdnji, deca i
učenici su u velikoj meri pasivna publika i lako postaju predmet manipulacije za
stručnjake koji kreiraju medijski sadržaj. Dalje navode da i rezultati istraživanja
potvrđuju da postoji veza između prikazivanja nasilja u medijima i kasnijeg nasilja u
realnom životu (navodi se prema Haralambosu et al, 2000: 963). D. R. Difur
(Dufour, 2001) ne dovodi u pitanje samo sadržaj televizijskih slika u kojima je
prisutno nasilje već i sam medij, koji može sam po sebi da bude opasan, bilo šta da
emituje. Televizijski medijum potpuno potiskuje porodicu kao okruženje u kojem
dolazi do prenosa i razmene kulturnih tekovina među generacijama. Izraz „deca
televizije“ - uzet doslovno - ukazuje na činjenicu da je televizija oduzela pravu
ulogu roditeljima. A to oduzeto vreme, provedeno pored ekrana na uštrb međusobne
komunikacije, ima vrlo konkretne posledice - uključujući čak i razaranje
simboličkog i duševnog sveta deteta, smatra Difur.
Međutim, u današnje vreme nije samo televizija kao masovni medij izvor
nasilja, kod učenika i omladine, već i internet, kompjuterske igre i slike, mobilna
telefonija, preko kojih se prenose zastrašujuće poruke, pornografija i razni oblici
nasilja. Na osnovu ovog se razvila cela jedna grana tržišne proizvodnje
kompjuterskih i video igara i pokretnih slika na kojima se, između ostalog, prikazuju
oštri oblici nasilja koji su konjunkturni na školskom tržištu. Ova proizvodna grana
donosi sopstvenicima veliki profit, ali i brige i probleme učenicima, njihovim
roditeljima i porodicama, lokalnoj zajednici i društvu kao celini. Ovo nije
karakteristično samo za Makedoniju već i za veliki broj savremenih društava u
kojima se velikom brzinom širi globalna tehnologija. Tako u emisiji radija „Dojče
vele“ na makedonskom jeziku (6. avgust 2007. godine) izneto je da istraživanja u
Nemačkoj pokazuju povezanost između sve dužeg vremena provedenog u gledanju
kompjuterskih i video-igara s nasiljem i i velikog broja učenika i mladih koji
manifestuju određene oblike nasilja u porodici, školi i šire u lokalnoj sredini. U
žustroj debati koja se vodila u nemačkoj javnosti i u kojoj su učestvovali sociolozi,
10 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

psiholozi, pravnici i političari, u ovoj radio-emisiji je istaknuto da neki autoritativni

pravnici zahtevaju zabranu prodaje ovih video igara i pokretnih slika.
Oblici nasilja u porodici učenika i oblici nasilja koji proizlaze iz televizijskih
emisija, porno-filmova na video kasetama, kompjuterskih igara i interneta, kao i iz
mobilnih telefona; zatim, nasilje na ulici, kafiću, diskotekama gde učenici iz viših
razreda osnovnih škola i oni iz srednje škole sve više provode vreme, i s druge
strane nasilje u školama, najčešće su povezani i deluju po principu spojenih sudova.
Adolescenti se nalaze pritešnjeni u jednom svojevrsnom trouglu: porodica, škola i
okruženje. U ovom smislu, putem teoretizacije mogu se postaviti sledeće hipoteze:
1) Ako se određeni oblik nasilja često dešava u porodici učenika, školi i okolini,
povećava se rizik da učenik manifestuje takav oblik nasilja ili agresivnog ponašanja;
2) Ukoliko je učenik duže vreme izložen trouglu nasilja (porodica-škola-okolina),
utoliko je verovatnije da će se i sam ponašati subkulturno i agresivno; 3) Koliko
često učenik gleda televizijske emisije u kojima se prikazuje neki oblik nasilja,
kompjuterske i video igre, pornografiju, toliko više se uvećava rizik da nasilje sa
slika i nasilje u stvarnosti (virtuelno i realno) ne razlikuje; 4) Ako je nad detetom ili
adolescentom izvršeno nasilje u ranom procesu socijalizacije (porodica i škola),
onda doživljena trauma ulazi u podsvest i može da bude motiv za nasilje kad postane
odrasla osoba i 5) Ako deca i adolescenti konzumiraju drogu i alkohol, rizik je veći
za siledžijsko i nasilničko ponašanje.

Rezultati istraživanja školskog nasilja

Porodica je ključni društveni milje u kojem deca i adolescenti mogu biti

svedoci ili žrtve nekog oblika nasilja. To je ključno ne samo za njihovu primarnu
socijalizaciju, već od toga zavisi i manifestovanje ili podržavanje nekog oblika
školskog nasilja među samim učenicima, učenika prema nastavnicima ili prema
školi kao instituciji. Koliko je nasilje rasprostranjeno u porodici, pa i nad decom, u
Makedoniji pokazuju sledeći rezultati istraživanja izneti u knjizi Život u senci
(Čačeva i dr., 2007:103). Od 1252 anketiranih odraslih lica ženskog pola, 44,0 odsto
smatra da je porodično nasilje dosta rašireno; 26,8 odsto da je delimično rašireno;
6,5 odsto je odgovorilo da se retko dešava, dok 20,9 odsto ispitanica nisu mogle da
daju odgovor na to. Iako je ovo istraživanje tematski bilo usmereno ka porodičnom
nasilju nad ženom, ne mogu se izbeći pitanja da li su deca bila prisutna u situaciji
nasilja nad majkom i da li su sama deca bila žrtve porodičnog nasilja? Na ova
pitanja su dobijeni sledeći rezultati: više od polovine (58,3 odsto) žena žrtava nasilja
izjavile su da su deca bila prisutna za vreme nasilja, a od toga 18 odsto je izjavilo da
su deca redovno prisutna pri činu nasilja, povremeno u 27,7 odsto, a retko u 13,3
odsto. Čak i da se uzme u obzir da jedan broj dece nikad nije bio svedok porodičnog
nasilja, ona su to svakako osetila na osnovu neverbalne i verbalne komunikacije
među članovima porodice i na osnovu kvaliteta porodičnih odnosa i porodične
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 11

atmosfere. Još direktniji je rezultat istraživanja koji ukazuje da se svaka peta žrtva
(20,7 odsto) izjasnila da je nasilje bilo usmereno i prema deci. Na taj način jedna
petina dece su neposredne žrtve nasilja u porodici (Čačeva, et al. 2007: 75). Oblici
porodičnog nasilja nad decom su različiti i inkliniraju od blažeg oblika zabrane i
verbalnog nasilja do vrlo oštrijih oblika fizičkog nasilja (tuča) i seksualne
zloupotrebe, naročito kod dece ženskog pola od njihovih očeva, deda ili bliže
rodbine. To su propratni oblici sve češćeg oblika pedofilije u Makedoniji, gde svake
dve-tri nedelje sredstva masovne komunikacije informišu o jednom ili više slučajeva
pedofilije.
Prema podacima Centra za socijalni rad, u Makedoniji godišnje preko 1000
dece uzrasta 11-18 godina postaje žrtve raznih vrsta seksualnih napada, a 75 odsto
nasilnika su očevi, rođaci ili susedi. Isto tako, broj maltretirane dece je sve veći, jer
njihovi roditelji zbog sramote ne prijavljuju slučajeve („Dnevnik“, 27 septembar
2008: 13). Zbog sve češće pojave pedofilije, u javnosti se iznose stavovi u prilog
oštrijih kaznenih mera protiv pedofila.
Ne samo u porodici, već i u školi i njenom okruženju, nasilna ponašanja se
često ne evidentiraju i ne prijavljuju kod nadležnih institucija za pokretanje
odgovarajućeg postupka. Istraživanje koje je sproveo Algoritam centar među
učenicima srednjih škola u Skoplju krajem školske 2006/07. godine, na uzorku od
2023 učenika i određenog broja nastavnika srednjih škola, pokazalo je da su učenici
u velikom broju žrtve fizičkog i psihičkog nasilja i maltretiranja od strane saučenika
i nastavnika. Veliki broj nastavnica i nastavnika su isto žrtve školskog nasilja,
naročito verbalnog nasilja od strane učenika. Prema izveštaju ovog istraživanja,
najčešći oblici nasilnog ponašanja su uvrede (verbalno nasilje), zaplašivanje,
psihičko maltretiranje i fizički obračuni (tuče) i siledžijstvo (Finalni izveštaj, 2008:
36). Svakako da je najoštriji oblik školskog nasilja tuča i siledžijstvo. Razlozi za to
su izneti u Dijagramu 1.
U dijagramu 1 se primećuje da su najčešći uzroci tuča „pogrdne poruke“ (54,0
odsto anketiranih) što potvrđuje opšte pravilo da fizičkom nasilju uvek prethodi
verbalno nasilje ili uvrede s upotrebom vulgarnog vokabulara. Zatim, skoro jednako
zastupljeni su „odbrana druga ili drugarice“ (42,7 odsto) i „ mržnja/osveta" (42,2
odsto), ali nije za zapostavljanje ni „međuetnička netrpeljivost“ (29,5 odsto).
I u istraživanjima drugih evropskih zemalja podaci pokazuju da je verbalno
vređanje i maltretiranje najčešće. Prema Vetenburgu i Hojbregetsu (Vettenburg and
Huybregets, 2001), 90 odsto učenika je priznalo da su verbalno maltretirali. Ovaj
oblik nasilja se sastoji od vređanja drugih i u manjoj meri širenja laži i ogovaranja.1

————
1
Vettenbourg, N., and Huybregts, J. (2001). “Anti-social student behavior and feelings of unsafety
among teachers“. Presentation at the International Conference on Violence in Schools and Public
Policies, Paris, 5-7 mart 2001. (navedeno prema: Réduction de la violence à l’école., 2006: 85).
12 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

Dijagram 1. Najčešći uzroci tuča (%)

privlačenje pažnje 10,8

loše društvo 25,1

međuetnička
29,5
netrpeljivost

ljubomora 31,7

samoodbrana 35

mržnja/osveta 42,2

odbrana druga 42,7

pogrdne reči 54

0 10 20 30 40 50 60

U istraživanju Algoritam centra iz Skoplja, anketiranim učenicima je

postavljeno pitanje: "Kada se dešavaju tuče?“ Odgovori su izneti u dijagramu 2.
Dijagram 2 slikovito pokazuje da skoro dve trećine učenika (64,2 odsto)
smatra da se tuče uglavnom dešavaju na „povratku iz škole“ kući; više od pola
ispitanika tvrdi da se to događa „na školskom odmoru“ (58,5 odsto), zatim u
„međusmeni“ (37,9 odsto), a relativno manje, mada ne i zanemarljivo, „za vreme
časova“ (12,3 odsto).
Interesantno je uporediti ove podatke sa rezultatima dobijenim iz ankete o
siledžijskom ponašanju u srednjim školama Irske (O’ Moore et al., 1997),2 gde su
učenici kao žrtve siledžijstva bile upitane kada se desilo nasilje. Od ukupnog broja
anketiranih, skoro polovina (47,0 odsto) navela je da se desilo u učionici, što je oko
četiri puta više nego u Makedoniji; zatim, u hodnicima (37 odsto); na igralištu (27
odsto) i na drugim mestima (toaletu, svlačionici itd. - 15 odsto).
U zaključcima Izveštaja istraživanja u srednjim školama u Skoplju iznosi se,
pored ostalog, da „učenici, nastavnici i direktori procenjuju da su najvažniji faktori
koji utiču na nasilničko ponašanje učenika njihovi roditelji, medijumi, društveno-
politički i ekonomski uslovi, vršnjaci i škola“ (Finalni izveštaj Algoritam centra,
————
2
O’Moore, A.M., Kirkham, C., and Smith, M. (1997). „Bullying behavior in Irish schools: a
nationwide study", Irish Journal of Psychology, 18:2, pp. 141-169 (navedeno prema: Réduction de
la violence à l’école, 2006: 9).
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 13

2008: 36). Saglasnost među učenicima, nastavnicima i direktorima srednjih škola u

Skoplju da i škola kao institucija vrši određene oblike nasilja, potvrđuje ranije izneti
stav P. Burdijea (Bourdieu, 1993) da škola kao društvena institucija proizvodi
simboličko nasilje. Ovo nasilje se kumulira sa nasiljem na televiziji, internetu, video
igrama i porno filmovima i tada njegov efekat postaje mnogo veći i efikasniji.

Dijagram 2. Kada se dešavaju tuče (%)

u vreme časova 12,3

gubljenje časova 18,8

dolazak u školu 28

između smena 37,9

školski odmori 58,5

povratak iz škole 64,2

0 10 20 30 40 50 60 70

Međutim, kao društvena institucija, škola u celini vrši simboličko nasilje nad
učenicima i preko mnogo drugih sastavnih komponenata koji su deo „skrivenog“
nastavnog programa. Ovo se može ilustrovati dvama primerima: prvi se odnosi na
stil nastavnika, a drugi na „širenje“ nasilja preko udžbenika. Što se tiče prvog
primera, istraživanje Centra za balkansku saradnju "Ljoja" iz Tetova3 pokazuje da su
nastavnici i njihov prilaz nastavi jedan od najvećih izvora etničke podele u
obrazovnom sistemu u Makedoniji. Arton Sadiku, koordinator ovog istraživačkog
projekta, izjavio je da rezultati istraživanja jasno pokazuju da preko neodgovarajuće
nastave, naročito iz predmetnih programa iz istorije, književnosti i muzičkog
vaspitanja, nastavnici doprinose razvijanju predrasuda i stereotipa, a u nekim
slučajevima i etničkoj netolerantnosti među učenicima („Dnevnik“, 17. februar
2007). Rezultati ovog istraživanja, kao i tuče među učenicima makedonskog i
————
3
Etnički mešovit grad u zapadnom delu Makedonije.
14 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

albanskog porekla u etnički mešanim sredinama u Makedoniji, potvrđuju da školsko

nasilje dobija i etničku dimenziju, i to je izraz krize školstva kao društvene i
socijalizatorske institucije, ali i kriza njenog identiteta, kriza identiteta nastavnika,
odnosno kriza identiteta nastavne profesije.
Drugi primer pokazuje da greške pisaca udžbenika trpe učenici, u
Mejhanovom (Meighan, 1986) smislu reči mogu i da šire nasilje. Tako je sa
udžbenikom iz matematike za peti razred osnovne škole. Autor crteža 1 u udžbeniku
je ocenio da će učenici najbolje naučiti deljivost brojeva ako im se predoči ilustracija
u kojoj broj dva, s nožem u ruci, juri broj šest. „Ja sam delitelj“ viče broj dva broju
šest, koji panično beži da se spasi noža. Rezultat, broj tri, zaprepašćen je hladnim
oružjem („Vest“, 14. oktobar 2002).
Ovakav crtež šokira decu koja imaju samo 10-11 godina i na njihovu psihu
ostavlja trajne posledice. Ovakav crtež je ružna slika i podstiče agresivnost i nasilje
kod dece, isto tako kako što nasilje podstiču pokretne slike na televiziji, internetu,
video igrama, mobilnoj telefoniji itd.4

Crtež 1

Kumulativno delovanje činilaca koji šire nasilje među decom i omladinom,

dovelo je Makedoniju u sam vrh (među prve četiri) zemalja u Evropi. To je pokazalo
istraživanje Sektora za socijalnu medicinu koji deluje u okviru Zavoda za
zdravstvenu zaštitu Makedonije i koje je izvedeno u saradnji sa Kancelarijom

————
4
Udžbenik iz matematike za peti razred je odštampan u 10.000 primeraka i koristi se u gotovo svim
školama. Postavlja se i pitanje kompetencije recenzenata ovog udžbenika?
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 15

UNICEF-a u Makedoniji („Dnevnik“, 27. januar 2009)5. Istraživanje je pokazalo da

je čak 39,4 odsto anketiranih konzumiralo alkohol tokom jednog ili više dana u
mesecu, 14,1 odsto pušilo cigarete jednog ili više dana, 2,0 odsto učenika osnovne
škole upotrebilo jednom ili više puta drogu, a devet odsto učenika razmišljalo o
samoubistvu! Među anketiranim učenicima u dobnoj grupi od 13-17 godina, 11,9
odsto odgovorilo je da je imalo seksualne odnose. Nisu iznenađujući i ostali rezultati
ovog istraživanja koji pokazuju da je 31 odsto od ukupnog broja anketiranih učenika
doživelo povrede tokom 2008. godine, 14 odsto je izloženo riziku gojaznosti, a samo
15,7 odsto ih je bilo fizički aktivno tokom svih sedam dana, bar 60 minuta dnevno.
Nasilje u školi je karakteristično i za više zemalja i na Balkanu, i u Evropi. Na
primer, podaci za Srbiju to pokazuju. Tako, u istraživanju u Srbiji, koje je
obuhvatilo 600 učenika uzrasta 11-18 godina iz 12 osnovnih i 12 srednjih škola,
pokazalo je da je najčešći oblik nasilja u školi vređanje i ismevanje, sa
zastupljenošču od 36 odsto anketiranih učenika, zatim pretnje batinama sa 21,3
odsto, otimanje i uništavanje stvari sa 9,5 odsto. Međutim, učenici nisu samo nasilni
i žrtve među sobom nego takođe trpe nasilje od nastavnika i ostalog zaposlenog
osoblja. Podaci ovog istraživanja pokazuju da je u ispitivanim školama
„rasprostranjena verbalna agresija nastavnika prema učenicima - jedna četvrtina
ispitanih učenika je odgovorila da ih nastavnici vređaju i ismejavaju ih... i da su
predmet fizičke agresije od strane nastavnika - 13,7 odsto“ (Gašić-Pavišić,
1998:171-2). Upečatljiv je nalaz autora ovog istraživanja da „škola ne samo da nije
zaštićenija sredina za decu u pogledu izloženosti nasilju od strane vršnjaka, već su u
njoj deca više izložena nekim oblicima nasilja nego van nje“ (Ibid., str. 166).
U jednom drugom novijem istraživanju u Srbiji u okviru projekta „Moja škola
– škola bez nasilja“ (Popadić i Plut, 2007) anketirano je 26.628 učenika od 3. do 8.
razreda iz 50 osnovnih škola u Srbiji. Dobijeni su sledeći osnovni podaci: u periodu
od tri meseca 65,3 odsto učenika doživelo je neki oblik vršnjačkog nasilja (procenti
se, zavisno od škole, kreću od 48 do 80 odsto). Ako se analiziraju slučajevi
ponovljenog nasilja, onda se 20,7 odsto učenika moglo klasifikovati u žrtve, 3,8
odsto u nasilnike i 3,6 odsto u žrtve/nasilnike. Na nasilje odraslih, pre svega
nastavnika, a manje ostalog školskog osoblja, žalilo se 35,7 odsto anketiranih
učenika. Oko 42 odsto učenika izjavilo je da su bili svedoci verbalne agresivnosti
učenika prema nastavnicima i nastavnicama. Zatim, najčešći oblici vršnjačkog
nasilja bili su vređanje (45,6 odsto) i spletkarenje (32,6 odsto). Dečaci su se nešto
češće od devojčica izjašnjavali kao nasilnici i nešto češće su bili izloženi nasilju
vršnjaka i odraslih.
Istraživanje Kancelarije UNICEF-a za Srbiju o nasilju u školama u Srbiji
sprovedeno 2006. godine, pokazuje da 26 odsto školskog osoblja smatra da je
————
5
Istraživanje je obuhvatilo 2.114 učenika sedmog i osmog razreda i gimnazijalce iz prve i druge godine
iz 30 škola u Makedoniji
16 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

zabrinjavajuća pojava koliko su učenici verbalno agresivni prema nastavnicima i

nastavnicama, dok 12 odsto tvrdi da ozbiljan problem predstavljaju fizički napadi na
nastavnike i nastavnice („Politika“, 24 oktobar 2007: 12). Za psihološkinju-
konsultanta pri UNICEF-u D. Koruga, svako nasilje počinje verbalnom prepirkom
nastavnika sa decom i obratno, isto važi i među učenicima. Verbalno nasilje eskalira
u fizičko. Ponekada nastavnici nisu svesni koliko sami verbalno pokazuju
agresivnost, smatra D. Koruga.
L. Mikieli (Michielli, 2002) iznosi podatke Ministarstva za prosvetu
Francuske koji pokazuju da je tokom školske 1998/99. godine, prema statistici ovog
Ministarstva, svakog tromesečja prosečno prijavljivano 240.000 raznih incidenata u
srednjim školama. Od toga je 2,6 odsto ocenjeno teškim, te je postalo predmet
istrage pravosudnih organa. Dalje, 70 odsto tih težih incidenata predstavljaju oblike
verbalnog nasilja. Od 240.000 incidenata, ukupno u 1000 slučajeva je bilo napada na
ličnosti. U 86 odsto slučaja su žrtve učenici, a nastavno osoblje u 1,3 odsto slučaja.
I na širem međunarodnom planu, rezultati istraživanja pokazuju sve veću
učestalost i oštrijih oblika školskog nasilja. Tako, rezultati istraživanja u 35 zemalja
(uključujući tu i balkanski region) sprovedenog 2001/2002. godine na uzorku od
120.000 učenika uzrasta 11, 13 i 15 godina pokazali su visok nivo školskog nasilja –
oko 34 odsto anketiranih učenika je bar jednom bilo izloženo nasilju, ali takođe
pokazalo je i velike razlike između država. Procenat onih koji su bar jednom
izloženi nasilju varira, zavisno od države, među 11-godišnjacima: od 14 do 63 odsto,
među 13-godišnjacima: od 17 do 69 odsto, među 15-godišnjacima: od 12 do 61
odsto. Njih 11 odsto je bilo izloženo nasilju bar dva-tri puta mesečno. Takođe, tuče
su se pokazale relativno česte: 39 odsto dece se bar jednom potuklo tokom
prethodne godine, a njih 10 odsto se potuklo triput i češće. Po stepenu nasilja na
vrhu su bili Estonija, Grenland, Letonija, Litvanija, Portugal i Ukrajina. Među
zemljama sa najmanje školskog nasilja bile su Češka, Slovenija, Švedska i Hrvatska
(Craig & Harel, 2004, navedeno prema: Popadić i Plut, 2007: 313-314).
Zbog masovnosti i oštrine školskog nasilja, svaka država treba da stvori
široko prihvatljiv obrazovni program ili politiku za preventivno delovanje i
smanjenje školskog nasilja.

Vrste programa za prevenciju i smanjenje školskog nasilja

U svim zemljama, bez izuzetka, školsko nasilje je zastupljeno, s tom razlikom

što je ono negde masovnije i ima oštrije oblike nego drugde. Stoga je neophodno da
se njegova prevencija i smanjenje postavi kao prioritet u svim vaspitnim i
obrazovnim strategijama ili politikama svake zemlje. Treba krenuti od onog što je
karakteristično za školsko nasilje u većini evropskih zemalja, ali i od onog što je
idiosinkratično za svaku zemlju. Društveni kontekst (ekonomski, socijalni, politički i
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 17

kulturni) svake zemlje u kojem su škole organizovane i rade, i u kome se odvija

primarna i sekundarna socijalizacija dece i adolescenata, daje boju idiosinkratičnosti
školskog nasilja.
Pristup smanjenju školskog nasilja zahteva analizu njegovih uzroka i motiva i
na osnovu toga treba napraviti sveobuhvatniju strategiju i program za borbu protiv
posledica, ali i za prevenciju nasilja na svim nivoima društvene organizacije. Takva
strategija i program treba da bude komplementarna i usaglašena sa koncepcijom
promocije ljudskih prava, posebno sa koncepcijom prava dece da se socijaliziraju u
convivenciji6. Pri tom, posebno je značajno da se ukaže da edukativna politika za
prevenciju i smanjenje školskog nasilja s jedne strane, treba u edukaciju da uključi
ne samo učenike, već i nastavnike i roditelje i školsko okruženje, a sa druge strane,
treba da bude deo jedne globalne državne strategije za ekonomski razvoj; zatim, za
značajno smanjenje stope nezaposlenosti i siromaštva, za smanjenje organizovanog
kriminala u državi i poboljšanje kvaliteta rada masmedijuma (posebno televizije) i
za razvoj demokratskih odnosa na svim nivoima društvene organizacije. Samo tako
obuhvatnija politika, a ne parcijalna, u praksi može biti uspešna u prevenciji i
smanjenju školskog nasilja i nasilja u društvu kao celini. Ovakve politike treba da se
operacionalizuju i primene za jedan srednjoročni period sa evaluacijom programa i
promena koje nastaju. Programi za smanjenje školskog nasilja treba da obuhvate
više nivoa: 1) individualni (učenici koji manifestuju neki oblik nasilja); 2) porodica
učenika; 3) razred (učionica); 4) škola u celini kao institucija; 5) grad ili lokalna
zajednica i 6) obrazovni sistem kao podsistem društvenog sistema.
Algoritam centar je u svom anketnom istraživanju o školskom nasilju u
srednjim školama u Skoplju postavio pitanje: „Kako u tvojoj školi smanjiti
nasilničko ponašanje?“. Odgovori su sledeći: „povećanje obezbeđenja i to da vrši
svoj posao“ odgovorilo je više od jedne trećine ispitanika (35,2 odsto); „strogim
merama: pedagoške, kazne i sankcije“ odgovorilo je 19,6 odsto ispitanika; da se
instaliraju „vizuelne kamere za nadzor u hodnicima, na ulaznim vratima i u
školskom dvorištu,“ smatralo je 7,5 odsto ispitanika; „nasilnike treba isključiti iz
škole“, smatralo je 6,3 odsto ispitanika. Ovo su stavovi učenika za smanjenje nasilja
na nivou škole kao institucije.
Međutim, nema celovito izgrađene i razrađene strategije za smanjenje
školskog nasilja na nivou obrazovnog sistema Makedonije. Ipak, bilo je pokušaja,
2007. godine, da se za borbu protiv školske delinkvencije i školskog nasilja prihvati
neki od postojećih programa koji su na delu u drugim zemljama. Tako, Pedagoška
služba Ministarstva za obrazovanje i nauku predložila je model Džemsa Komera
(James Comer) primenjivanog u Sjedinjenim američkim državama. Ovaj model se
zasniva na razvojnom programu i obuhvata tri mehanizma u upravljanju školama: 1)
školski tim za razvoj, sastaje se bar jednom mesečno i planira, razmatra i daje
————
6
Convivencia je španski termin ili koncept koji označava mogućnost da se živi i radi u harmoniji i
zajedničkoj saradnji (navedeno prema: Réduction de la violence à l’école..., p.14)
18 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

mišljenje o školskom programu (članovi ovog tima su: direktori škole, pomoćni
direktor, određeni broj roditelja, učenika i predstavnika lokalne zajednice); 2)
roditeljski tim koji priprema program za roditelje i usko je povezan sa timom za
razvoj, s ciljem da koordinira program za socijalni i društveni razvoj, stvara kutak za
roditelje u školama i nastoji da obogati sadržaje učešća roditelja u školi; i 3) tim za
mentalno zdravlje održava predavanja za prevenciju i intervenciju u vezi sa
socijalnim problemima (droga, alkohol, narkomanija, maloletnička delinkvencija,
maloletnička prostitucija, pedofilija i sl. (članovi ovog tima su: direktor škole,
savetnici, socijalni radnici, školski stručni tim: sociolog, pedagog, psiholog, lekar,
medicinska sestra i dr.). Svi ovi timovi rade koordinirano (Pedagoška služba
Ministarstva za obrazovanje i nauku, 2007 i http//:www.schooldevelopmentprogram.
org). Ministarstvo za obrazovanje i nauku planira da ovaj predlog-model dobije
status zakonske norme, odnosno da se ugradi u postojeće zakone za osnovno i
srednje obrazovanje, ali do kraja 2008. to se nije realizovalo. Da bi ovaj Predlog-
model imao pozitivne efekte, treba ga prilagoditi društvenom i kulturno-obrazovnom
kontekstu Makedonije, jer se on u velikoj meri razlikuje od društvenog i kulturno-
obrazovnog konteksta SAD.
I Evropska unija nije stvorila jedinstvenu strategiju ili politiku prevencije i
umanjenja školskog nasilja. Međutim, prema anketnom istraživanju Smita (Smith,
2003) u svakoj zemlji obuhvaćenoj anketom preduzeta je nekakva aktivnost i
programi. Neki preduzimaju nacionalne inicijative, neki regionalne ili lokalne, a
neke zemlje preduzimaju inicijative na nivou konkretne škole. Često su te inicijative
dobro sastavljeni programi koji mogu da uključe i rad na nastavnim programima,
individualni rad sa učenicima izloženim riziku i druge mere. Na primer, Program
Olveusa protiv ismejavanja učenika u Norveškoj se uveliko koristi (sa ostalim
inicijativama), koristi se u Austriji, Finskoj i Nemačkoj, a razmatra se i na Islandu;
Program za bezbedne škole je rasprostranjen u Portugalu i Ujedinjenom kraljevstvu;
u regionu Andaluzije/Sevilje u Španiji je sastavljen Program za bezbednost; u
Švedskoj se često koristi A Forsta program. Svi ovi programi su dobro opisani,
razrađeni i štampani kao brošure za školsko osoblje i učenike, a u određenom su
standardizovanom obliku. Programi su praćeni određenim nivoom evaluacije
njihove efikasnosti (prema: Reduction de la violence..., 2006: 18).
Neke od inicijativa nemaju za cilj direktno da umanje nasilje već su usmerene
poboljšanju prevencije. Na primer, Danska ima Parlamentarni dan za decu kada ona
mogu da se iskažu (i da glasaju) oko pitanja u vezi sa školom i šta i kako treba
poboljšati. Ovo može da podstakne i učešće stanovništva i građanstva, a mogu biti
uključeni i praktični predlozi u vezi sa školskim nasiljem. Takvi pokušaji slični
„parlamentarnim danima“ napravljeni su i u Francuskoj i Švedskoj. Ima i drugih
sličnih programa, usmerenih na poboljšanje klime u učionicama i u školama, preko
edukacije nastavnika i drugog osoblja u školama da bi se učvrstilo lično i društveno
obrazovanje učenika. Takav je Program "Da znaš – da živiš " na Islandu (Ibid., str.
20).
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 19

Komunikacija Motivacija Korekcija Organizacija

1. Principi i a. Podeljeni b. Postav- c. Reakcija i d. Kocepcija

politike principi i ljene su politika inter- politike i
borbe protiv vrednosti. povratne vencije i program za
nasilja na Politika politike i sistemi socijalni i
nivou škole borbe protiv nagrade uključuju emotivni razvoj.
nasilja koju (verbalne, verbalnu Obezbeđenje
sledi škola, a pismene i korekciju, specijalnih
očekivanja u vizuelne); sankcije i potreba učenika,
ponašanju priznanje i posledice struktura ruko
znaju svi proslava vodstva itd.
uspeha

6. Monitoring, evaluacija svih ovih nivoa

2. Praksa u a. Pravila i b. Nastava c. Sistemi za d. Tekuće
učionici ili očekivanja. koja moti- korekciju u interakcione
razredna Odnosi od- više. Redov- učionici i u aktivnosti.
praksa u rasli/učenici. ne nagrade sekciji, Odluke o
formalnoj Mogućnost (verbalne, strategije podršci. Senzi-
grupi i na savetovanja. neverbalne, reakcije i bilne tačke u
nivou Ciljevi pose- pisane), podrške s učionici. Plani-
vršnjaka ćenosti u for- uspeh je obzirom na ranje i upotreba
malnim i priznat i nivo i na vremena
godišnjim proslavljen uzrast
rupama

3. Podrška
osoblja
Sve su gorenavedene oblasti podržane su aktivnostima za obuku osoblja.
Mentorstvo i saveti rukovodećem osoblju.

4. Indivi- a. Individu- b. Diferencira- c. Diferen- d. Diferen-

dualne alni planovi ne strategije za cirane cijalni rad,
strategije: za edukaciju i motivaciju, strategije i predavanja, o
(učenici) ciljeva ugo- priznanje programi za socijalnim i
voreni sa potreba, korekciju i emotivnim
učenikom, nagrada i posljedice, na veštinama
osobljem i pohvala primer, suz- podrške itd.
porodicom bijanje besa

5.Odlu- Podrška Refe- Orijen- Refe- Orijen- Orijen- Orijen-

ke o po- od rent- tacije rentnost tacije tacije tacije
dršci tutora nost prema pomoć- ka prema prema
učenika ili višeg specija- nog kurse- specija- spoljaš-
razred- osob- lizira- osoblja vima listima nim
nog lja nim u školi podrške (peda- struktu-
nastav- nasta- gogu, rama
nika vnicima psiho-
logu)
20 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

Dijagram 3. Model dobro organizovane škole (na prethodnoj strani)

Izvor: Réduction de la violence... (2006: 29)

Pored ovog, ima pokušaja da se napravi model srednje škole koji bi sprečio ili
minimizirao nasilje. Ovaj pokušaj predstavlja šemu dobro organizovane srednje
škole kao kompletno organizovane institucije. Model ima tri glavna nivoa:
 prvi red: kompletni školski nivo
 drugi red: grupni nivo
 treći red, četvrti, peti red: individualni nivo
Svaki od ova tri nivoa se deli na četiri osnovna elementa koji korespondiraju
sa četiri kolone (Dijagram 3):
 komunikacija
 motivacija
 korekcija
 organizacija
Model traži da se svi aspekti redovno slede i posmatraju, a dobijeni podaci se
koriste za rešavanje problema (Ibid., str. 28-30).
Da bi škole uspele da preveniraju i smanje nasilje, treba da postanu središte ne
samo učenja i znanja, već i središte sportskih aktivnosti i kulturno-zabavnog života
mladih, kako bi organizovale njihovo neorganizovano slobodno vreme i
prepuštenost noćnom životu u kafićima, diskotekama i neradu. Neophodno je
uspostavljanje mosta između škola i roditelja (porodice) učenika da bi se povećala
briga za decu i njihovo vaspitanje i učenje, briga za to s kim se druže i gde i kako
provode slobodno vreme, ali i sa lokalnim vlastima, u pogledu radnog vremena
kafića gde maloletnici konzumiraju alkohol. Sve ovo treba da bude potkrepljeno
povećanjem stope zaposlenosti, smanjenjem siromaštva i obezbeđenjem uslova za
kvalitetnije kulturno i duhovno življenje građana i svake individue posebno.

Zaključak

Školsko nasilje je prisutno u svim tipovima savremenog školstva. Razlike

između zemalja u ovom pogledu postaju samo u rasprostranjenosti, učestalosti
određenih formi školskog nasilja, kao i njegove oštrine. Rezultati nekih skorašnjih
istraživanja pokazuju da Makedonija po nasilničkom ponašanju među učenicima i
mladim ljudima spada u prve četiri zemlje Evrope. Ovo je ne samo aktuelan, već i
alarmantan problem koji traži ublažavanje i rešenje.
Petre Georgievski: Društveni kontekst krize škole… 21

Kriza porodice i kriza društva je posredovala pojavu učestalosti i

manifestacije fizičkih oblika nasilja i u školi. Raširenost i oblici školskog nasilja
nisu samo simptomi krize škole, već i gubljenje identiteta škole, nastavnika (pad
kvaliteta nastavnika) i njihove profesije, ali i identiteta učenika. Škola je okružena
egzogenim oblicima nasilja koji proizlaze iz društvenog konteksta, na nekoliko
nivoa: 1) aktuelni kontekst makedonskog društva u dužem periodu tranzicije, tokom
koje je zaoštrena socijalna dimenzija (enormno raslojavanje stanovništva, visoke
stope nezaposlenosti i siromaštva i relativno nizak životni standard); 2) globalni
nivo, koji proizlazi iz procesa globalizacije i geostrateških interesa „globalizirajućih
država“, čija je posledica bio i ratni konflikt u Makedoniji 2001. godine, što je
rezultiralo etničkom dimenzijom školskog nasilja u etnički mešovitim gradovima i
školama; i 3) institucionalni nivo masmedijskog konteksta (naročito televizija,
internet, mobilna telefonija) preko kojih se često prikazuju scene i slike nasilja.
Oštra socijalna nejednakost u društvu podstiče školsko nasilje i etničku
netolerantnost i konfliktnost (naročito između Makedonaca i Albanaca), iako nije
samo ona temelj nasilja u društvu i školi. Svakako, i škola je kao društvena
institucija izvor simboličkog nasilja, preko načina organizacije i rukovođenja, ali i
preko još uvek autoritarnih stilova nastave, kao i preko nastavnih programa,
udžbenika, „skrivenog“ nastavnog programa; sve ovo predstavlja jedan od značajnih
izvora školskog nasilja koje upotpunjuje nasilje u porodici, na ulici i nasilje koje se
svakodnevno prikazuje preko masmedija. Polazeći od toga kada se i gde događaju
oblici školskog nasilja (od verbalnog preko fizičkog do necivilizovanog ponašanja) i
izvora što ga reproduciraju, neophodno je uraditi sveobuhvatniju strategiju ili
politiku na nacionalnom nivou (uključujući sve nivoe, od individue, grupe vršnjaka,
porodice, škole, pa do obrazovnog sistema) inspirisanu ekonomskim, socijalnim,
političko-demokratskim razvojem i etničkom tolerancijom, što može biti preduslov
uspešne prevencije i smanjenja nasilja u školama i društvu u celini. Za pripremu
ovakve strategije neophodno je da se koriste iskustva, programi i modeli drugih
zemalja, naročito članica Evropske unije, gde i Makedonija teži da se učlani.

Literatura

Akoun, A., (1999). Violence, en: Dictionare de sociologie (sons la direction de A. Akoun et
P. Ansart), Paris: Le Robert /Seuil
Aron, R. (1971). „Predgovor“, u: F.H. Kums, Svetska kriza obrazovanja, Beograd: Glas
Barrere, A., Sembel, N. (1998). Sociologie de l’éducation, Paris: Ed. Nathan
Бауман, З., (2001) „Воините в ерата на цивилизацията“, Социологически проблеми,
София, 1-2: 5-26
Bourdieu, P. (1993). La misère du monde. Paris: Ed. Du Seuil
Budon, R. (2005). Imoralizam: Sumrak morala? Sumrak vrijednosti. Podgorica: CID
Чачева, В Фришчиќ, J., Mишeв, S., (2007). Живот во сенка. Скопје: Здружение за
еманципација, солидарност и еднаквост на жените на Р. Македонија
22 SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 1

Debarbieux, E., Blaya, C. аnd Vidal, D. (2003). “Tackling violence in school - A report from
France“, in: P.K. Smith (ed), Violence in Schools: The Response in Europe, 17-32,
London and New York: Routledge Falmer
Dubet, F. (1994).“Les mutations du système scolaire et les violence à l’école“, en: Les
Cahiers de la sécurité interieure, No 15, janvier-mars
Dufour, R. D. (2001). “La fabrique de l ‘enfant ‘postmoderne’ - Malaise dans l’éducation",
Le Monde diplomatique, novembre
Dumay , M. J. (1994). L ‘école agresée: Reponses à la violence, Paris: Belfond
Encarta (1999), Encarta World English Dictionary. London : Bloomsbury Publishing
Finalni izveštaj (2008). Спречување на насилство кај средношколците во градот Скопје
и развивање меѓусебна доверба - Финален извештај, Скопје: Алгоритам центар
Gašić-Pavišić, S. (1998). "Nasilje nad decom u školi i funkcija obrazovnih ustanova u
prevenciji i zaštiti dece od nasilja" u: Milosavljević, M. (red.), Nasilje nad decom,
Beograd: Fakultet političkih nauka
Georgievski, P. (2006). ”Etnička distanca u Makedoniji“, u: Kulturni i etnički odnosi na
Balkanu, mogućnost regionalne i evropske integracije, Niš, Univerzitet u Nišu-Filozofski
fakultet, Institut za sociologiju
Haralambos, M., Holborn, M. Heald, R. (2000). Sociology: Themes and Perspectives,
London: Harper Collins
Houssaye, J. (1996). Autorité ou éducation?, Paris: ESF éditeur
Medved, M. (1992). Holywood vs America. London: Harper Collins
Mieghan, R. (1986). A Sociology of Educating, second edition, London: Cassele
Мицкович-Каневче, Н. (2002). Истражување на проблематиката за Другиот во
наставните содржини – анкета, во: Се познаваме ли доволно? Другиот во
наставните садржини на високото образование во Република Македонија
(приредувач Ј. Лужина), Скопје: Институт Отворено општество – Македонија
Mucchielli, L. (2002).’L’ école ne brule pas’ Le monde diplomatique, fevrier
"Над 1000 деца жртви на сексуално насилство" (2008). Дневник, 27. септември
Newson, E. (1994). Video Violence and the Protection of Children. London: Broadcasting
Standards, Research Monographs
Olweus, D. (1999). „Sweden“ in P.K. Smith, Y. Morita, J. Junger-Tas, D. Olweus, R.
Catalano and P. Slee (eds.), The Nature of School Bullying: A Class-National
Perspective, 2-27, London and New York: Routhledge
Popadić, D., Plut, D. (2007) „Nasilje u osnovnim školama u Srbiji - oblici i učestalost“,
Psihologija, Vol. 40 (2), 309-328
Smith, P., “La lute contre la violence à l 'ècole: un perspective europèene", en: Réduction de
la violence à l’école- un guide pour le changement, Strasbourg Cedex: Edition du Conseil
de l’Europe
Titley, G. (red.) (2004). Le jeunes et la prévention de la violence - recommandations
politiques, Conseil de l’Europe
WHO-fi-006. World Health Organisation: nttp://www.heolth.fi/connect
http://www.schooldevelopmentprogram.org