Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet
Odeljenje za filozofiju

Master rad:

Odnos javne rasprave i glasanja u deliberativnoj

Mentor: Student:
Doc. dr Ivan Mladenović Marija Pavlović FS15/26

Beograd, 2016.
 SADRŽAJ

Uvod 3

I Javna rasprava kao osnova demokratskog odlučivanja 3

Deliberativna demokratija - osnovne ideje 5

Opravdanje javne rasprave kao osnova demokratije 8

II Da li deliberativna demokratija zahteva javno glasanje? 14

Teorijski okvir - Petitova koncepcija deliberativne demokratije 15

Problem tajnog glasanja 19

Zaključak 25
 Uvod

U ovom radu istraživaćemo na koji način javna rasprava utiče na čin glasanja u

deliberativnoj demokratiji. Prvo ćemo bliže odrediti osnovne ideje deliberativne demokratije i

ciljeve javne rasprave oslanjajući se na stavove nekih od najznačajnih teoretičara u ovoj oblasti.

S obzirom da je vrlo teško očekivati konsenzus kao posledicu deliberacije, zastupaćemo

stanovište da je javnu raspravu nužno dopuniti procedurom glasanja. U drugom delu rada

ispitivaćemo upravo to da li procedura glasanja onakva kakvu je danas poznajemo odgovara

konceptu deliberativne demokratije. S tim u vezi bavićemo se Petitovom i Brenanovom idejom

„razotkrivanja glasa“. Iako se zalažu za ideal javnog glasanja, oni su svesni trenutne

nemogućnosti njegovog praktikovanja. Ipak, razmatranje ove, možda isuviše daleke, ideje

osvetljava relevantne probleme u postojećem organizovanju demokratskog kolektivnog

odlučivanja. Iako ćemo videti da ideja javnog glasanja prirodno sledi iz ideje deliberativne

demokratije kao koncepta koji je usredsređen na opšte dobro i neophodnost javne rasprave za

formiranje racionalnih preferencija, jedno od važnijih pitanja za ovu teoriju, prema našem

mišljenju, je da li su osnovne pretpostavke deliberativne demokratije dovedene u pitanje ako se

ostane pri tajnom glasanju. U radu ćemo braniti stav da to nije slučaj.

I Javna rasprava kao osnova demokratskog odlučivanja

Pre nego što pređemo na specifičnosti deliberativne demokratije, moramo da pomenemo

da ona baštini dobro poznate ideje iz istorije demokratske misli koja seže od antičke Grčke,

3
preko Rusoa do Džona Stjuarta Mila.1 U antičkoj demokratiji politička aktivnost bila je jedno od

suštinskih obeležja života slobodnih građana. Mogućnost javnog polemisanja u skupštini, gde bi

se okupljali svi građani polisa, svi imali jednako pravo izražavanja i zajednički dolazili do

odluka, bilo je zagarantovano pravo i obaveza. Ovo drirektno učešće bilo je olakšano i

omogućeno upravo veličinom polisa. Uveličavanjem država menja se i ideja demokratije, koja u

moderna vremena počinje da se shvata kao predstavnički sistem koji ima ulogu da uskladi

pluralističke sebične interese, da moderira u areni sukobljenih interesa.

Ruso se, iako predstavlja prelaz ka modernom razmišljanju o demokratiji, oslanja na

antički ideal.2 On smatra da čovek zadobija slobodu upravo kroz samovladavinu u državi. Ta

sloboda se sastoji u praktikovanju i podvrgavanju opštoj volji, kroz koju narod kao celina dolazi

do opšteg dobra. Važno je da on napominje da je dobra obaveštenost jedna od ključnih stvari za

ispravno rasuđivanje o opštem dobru.

Dž. S. Mil je smatrao da pravo glasa povlači izvesnu dužnost.3 On je javnu raspravu

smatrao načinom da se dođe do dobro informisanih, racionalnih odluka. Deliberacija je tu prostor

u kome se razmatraju razlozi za i protiv, prostor u kome je lakše detektovati pogrešno

rezonovanje i doći do dobra za sve. On je takođe bio svestan problema tiranije većine, koji potire

jednakost kao temelj demokratije, i predlagao mehanizme koji bi manjinu uključili u kolektivno

odlučivanje na adekvatan način.4

1
Iako su ovo najveći uticaji, ideje koje obeležavaju ovu savremenu teoriju demokratije, kao što su poželjnost
aktivnog građanskog učestvovanja u političkoj praksi, opšte dobro, znanje i informisanost kao uslov iznalaženja
pravednih i vrlih političkih odluka, bile su utkane, na različite načine, i u francusku i američku revoluciju. Uporediti
sa: Harison, Ros, Demokratija, Clio, Beograd, 2004, str. 97-114.
2
O Rusou pogledati: Ibid. str. 73-80.
3
O Dž. S. Milu pogledati: Ibid., str.135-142, takođe: Freeman, Samuel, ,,Deliberative Democracy: A Sympathetic
Comment“, Philosophy and Public Affairs, Vol.29, No. 4, 2000. str. 183.
4
Jedan od mehanizama bio bi veći broj glasova za obrazovane, što deliberativna demokratija ne preporučuje. Ali i
ona pokušava da inkluzivnom deliberacijom reši ovaj problem.

4
 Sve ove ideje su, u manje ili više izmenjenom obliku, uključene u savremenu

deliberativnu teoriju demokratije koja se razvija od osamdesetih godina dvadesetog veka do

danas.

Deliberativna demokratija – osnovne ideje

Demokratija kao oblik vlasti u kom se vrši kolektivno odlučivanje, putem glasanja,

rasprave ili pregovora, podrazumeva da su svi punoletni građani sposobni za donošenje odluka

od javnog značaja. Akteri u ovaj proces ulaze sa određenim preferencijama, pretpostavljamo

racionalnim, koje žele da zadovolje. Ovde nećemo dublje ulaziti u problematiku racionalnosti

preferencija, ali moramo pomenuti dve važne stvari. Prvo, možemo smatrati da su preferencije

date, da nema potrebe za procedurom koja bi uticala na transformaciju pojedinačnih preferencija,

da su uslovi racionalnosti koje one treba da zadovolje minimalni, u smislu da su preferencije

koherentne, tranzitivne, potpune.5 Demokratska procedura glasanja u ovom smislu treba da

sabere različite racionalne preferencije i većinskim pravilom donese odluku. Jedan od problema

koji se ovde javlja jeste da iako su u igri bile racionalne preferencije konačni ishod može biti

iracionalan.

Ovo je jedan od problema koji deliberativna demokratija pokušava da reši. Ona predlaže

drugačije viđenje demokratije gde glasanje ne može biti osnovna demokratska procedura. Ona za

racionalnost preferencija zahteva mnogo više. Postoji ceo spektar uslova, od minimalnih do

maksimalnih koji se pojavljuju u razumevanju racionalnosti preferencija. Maksimum koji

možemo tražiti da bi preferencije zaista bile racionalne je da one moraju biti refleksivno-

5
Mladenović, Ivan, Racionalni izbor i demokratija, Institut za filozofiju i društvenu teoriju: Albatros plus, Beograd,
2012, str. 20-26.

5
interpretativne.6 Ukratko, ovo bi značilo da smo u stanju da transformišemo naše preferencije

samostalno, ali pre svega u toku komunikacije sa drugima, u skladu sa najboljim razlozima koje

možemo pronaći kako bismo preferencije opravdali. Možemo na moralan i društveno

zainteresovan način prosuđivati ne samo sredstva kojima hoćemo da postignemo određeni cilj,

već i same ciljeve koje imamo i koje izražavamo u demokratskom procesu. Ovako oblikovane

preferencije bile bi nepristrasno procenjivane u odnosu na sebične preferencije koje ne zahtevaju

javno opravdavanje. Deliberativna demokratija cilja upravo na postizanje ovakve vrste

racionalnosti kroz javnu raspravu. Ideal bi bio postizanje konsenzusa povodom neke odluke, ali

kako se do konsenzusa teško, ako uopšte, može doći, ideja je da za valjano funkcionisanje

demokratije nije dovoljan čin glasanja u kom izražavamo date preferencije, već da na sam čin

glasanja treba da utiče proces javne deliberacije u kom pojedinačne preferencije podležu

transformaciji pod pritiskom najboljih razloga do kojih učesnici dolaze u javnoj komunikaciji.

Kako navodi Kaningam – delotvoran demokratski sistem se ovde ne zasniva na prostim

opredeljenjima, već na razlozima.7

Već se može nazreti značaj pretpostavke opšteg dobra koju učesnici u raspravi moraju

imati na umu i koja utiče na promenu njihovih početnih preferencija, koje takvu ideju ne bi

uzimale u obzir. Volja koja se ovde manifestuje može izgledati kao rusoovska opšta volja koja je

kvalitativno različita od individualne upravo u tom smislu što podrazumeva poseban, kolektivni

modus razmišljanja.8

Potpuno prirodno izgleda da javna rasprava u izvesnom smislu blagotvorno utiče na

iznalaženje najboljih rešenja koja se tiču zajednice i njenih članova. Za početak se pretpostavlja

6
Ibid., str. 29.
7
Kaningam, Frenk, Teorije demokratije, Filip Višnjić, Beograd, 2003., str. 273.
8
Harison, Ros, Demokratija, Clio, Beograd, 2004, str. 77, uporediti sa: Freeman, Samuel, ,,Deliberative Democracy:
A Sympathetic Comment“, Philosophy and Public Affairs, Vol.29, No. 4, 2000. str. 376.

6
da okolnosti deliberacije podrazumevaju pristup većem skupu relevantih informacija koje ulaze u

razmatranje i opravdanje preferencija. Naravno, ovde se pretpostavlja uslov potrebe opravdanja

preferencija, a to opravdanje mora biti u kontekstu opšteg dobra. Videćemo kasnije kako to

funkcioniše prema nekim teoretičarima.

Javna rasprava nije samo uslov da se dodje do racionalnosti, već i do legitimnosti

političkih odluka. Legitimnost se uglavnom vezuje za podjednako učešće u procesu rasprave, ali

ona se takođe može smatrati neodvojivom upravo od racionalnosti koja karakteriše ovaj proces.9

U raspravi učestvuju slobodni i jednaki građani, razmenjuju argumente, otvoreni su za

prihvatanje boljih razloga, oni na ovaj način zadobijaju i slobodu, autonomno odlučuju, vrše

samovladavinu.

Znamo da postoje razne vrste manipulacija koje mogu uticati na formiranje naših

preferencija, ali zaboravljamo da je psihologija otkrila da se spoljašnja manipulacija olakšava

upravo većim stepenom dominacije nesvesnog ili neosvešćenog psihološkog faktora u pojedincu.

Frojd je jedan od prvih koji je dokazivao da možemo biti nesvesni svojih stvarih potreba, a

postajemo ih svesni upravo kroz komunikaciju sa terapeutom. Analogno ovome, deliberativna

demokratija kao da pretenduje da bude određena vrsta terapije za osvešćivanje potreba društva

kao celine, kroz javnu raspravu, u kom korist imaju i pojedinci.

Deliberativna demokratija je više ideal nego eksplanatorni model savremenog

demokratskog funkcionisanja. Ipak, ona može, ako se ozbiljno shvati, da utiče kao nekakav

regulatorni princip. Pri tome, teoretičari deliberativne demokratije nisu odustajali od predlaganja

konkretnih institucionalnih rešenja koja bi mogla da današnju demokratiju približe ovom idealu.

9
Kaningam, Frenk, Teorije demokratije, Filip Višnjić, Beograd, 2003, str. 275.

7
 Za početak, deliberativna demokratija pretpostavlja da nije nerazložno očekivati da se

građani u svojim javnim raspravama pozivaju na opšte dobro.10 Ovo ima smisla ako se ima u

vidu da su politika i političke odluke stvar od javnog značaja. Ovo je naravno nešto što se može

osporavati i neki teoretičari bi tvrdili da se do opšteg dobra pre može stići sabiranjem sebičnih

preferencija nego drugačije.11 Takođe, tvrdi se da ovaj vid društvenog odlučivanja upravo

pospešuje i obezbeđuje demokratske ideale nezavisnih, slobodnih, autonomnih i jednakih

građana koji aktivno legitimišu demokratsku vlast i njene ishode. Moglo bi se reći da ovaj proces

podrazumeva upotrebu neke vrste javnog uma, gde suveren narod aktivno učestvuje u

argumentovanom prosuđivanju zakona koji regulišu društveno opštenje, a u cilju iznalaženja

pravde i opšteg dobra.12 Sada ćemo videti kako zahtevanje javne rasprave kao konstitutivnog

elementa demokratije opravdavaju neki teoretičari deliberativne demokratije.

Opravdanje javne rasprave kao osnova demokratije

Predstavnici deliberativne demokratije smatraju da vladavina naroda, odnosno

demokratija, nije obezbeđena prostim činom glasanja, već organizovanjem državnih institucija

na taj način da one promovišu, podstiču i podređene su aktivnom učestvovanju građana u

procesu donošenja političkih odluka. Javna rasprava je sastavni deo ovog procesa, a njena

neophodnost može se opravdati na više načina.13

10
Iako većina teoretičara deliberativne demokratije smatra da bez ideje opšteg dobra nije moguće zamisliti uspešnu
javnu raspravu koja dovodi do racionalnih, autonomnih i pravednih odluka, videćemo da, recimo, prema mišljenju
Iris Jang, ciljanje na opšte dobro može biti odstranjeno kao nerealno očekivanje u trenutnim okolnostima, a bez
negativnih posledica po rezultate deliberacije.
11
Freeman, Samuel, ,,Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment“, Philosophy and Public Affairs, Vol.29,
No. 4, 2000, str. 375.
12
Ibid., str. 377-378.
13
Ovde bismo samo napomenuli da javna rasprava mora podrazumevati neki javni prostor u okviru kog se ona
organizuje. Teoretičari deliberativne demokratije na različite načine određuju ovaj prostor. On može biti više ili

8
 Naglašavanje epistemičke pouzdanosti javne rasprave kao demokratske procedure

pretpostavlja da postoji opšte dobro o kom građani prosuđuju u toku ovog procesa i da će do

ispravnih, valjanih odluka doći upravo zahvaljujući javnoj deliberaciji. Habermas, na primer,

misli da je način da se dođe do istine o pravdi i opštem dobru upravo javna deliberacija u kojoj

građani učestvuju uzimajući u obzir hipotetičke uslove idealne komunikativne situacije14.

Habermas inače pretpostavlja da komunikativno delanje, za razliku od instrumentalnog,

„aktivira“ moralnost, empatiju, objektivnost. Cilj je da se otkrije oko čega bi se složili racionalni,

obavešteni, moralno motivisani, nezavisni, slobodni i jednaki građani u idealnoj govornoj

situaciji.15 Rols takođe pretpostavlja hipotetičku situaciju „iza vela neznanja“ koja omogućava

nepristrasno određenje principa pravde oko kojih bi se svi složili. Razlika je u tome što

Habermas smatra da je za dolaženje do pravednih zakona i političkih odluka neophodno da se

diskurzivni proces zaista odigra u postojećim uslovima, da nikakvi principi ne mogu biti

legitimno zasnovani na čistom hipotetičkom eksperimentu.16

Estlund, s druge strane, smatra duboko problematičnim da demokratska legitimnost

počiva isključivo na ispravnosti demokratskih odluka.17 Ovo bi dozvoljavalo jaku mogućnost

opravdanja nekih (čak i radikalno) drugačijih političkih sistema i procesa za koje bi se moglo

manje formalan, institucionalizovan na različite načine. Takođe, teme o kojima se govori i načini javnog
polemisanja o njima mogu biti ograničeni. Rols, recimo, javnu raspravu smatra ograničenom isključivo na ustavna
pitanja organizovanja demokratskih institucija i ostvarivanja ljudskih prava i to u okviru njegove teorije pravde kao
osnovnog polazišta deliberacije. Habermas najviše proširuje deliberacione teme i načine argumentovanja, koji kod
njega uključuju pragmatičan, etički i moralni diskurs, pri čemu bi se svi ovi diskursi mogli različito proceduralno
regulisati. Ovde je zanimljivo da se Habermas ne zaustavlja na argumentovanoj i bar u nekoj meri nepristrasnoj
raspravi kao načinu donošenja političkih odluka, već uključuje pregovaranje i cenkanje kao legitimne u određenim
situacijama. O ovome pogledati: Habermas, Jurgen, “Three Normative Models of Democracy”, Constellation,
Volume 1, No. 1, 1994.
14
Idealna govorna situacija u principu podrazumeva da je svima dozvoljeno da učestvuju u raspravi, da je
dozvoljeno raspravljanje o bilo kojoj temi, da svako ima pravo da izrazi svoje potrebe i stavove i da ne postoji
prinuda ili ograničenje povodom izražavanja, bilo spoljašnje bilo psihološke prirode.
15
Freeman, Samuel, ,,Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment“, Philosophy and Public Affairs, Vol.29,
No. 4, 2000, str. 385-386.
16
Ibid. str. 384-385.
17
Ibid., str. 387.

9
tvrditi da pouzdanije dolaze do opšteg dobra. Primer bi bio izdvajanje elite eksperata koja bi

donosila odluke u ime naroda. Estlund je zato više zainteresovan za umereno, „epistemičko-

proceduralno“ opravdanje, koje naglašava intrinsične vrednosti učestvovanja slobodnih i

jednakih građana u procesu donošenja političkih odluka. On ne odustaje od epistemičkog značaja

deliberacije i glasanja, smatrajući da će se češće stići do ispravnih odluka, ali naglašava da je

legitimnost odluka određena samim procesom, a ne ishodom. Na ovaj način bi fer demokratski

proces među jednakim, slobodnim, samovladajućim građanima sprečio prenošenje političke

moći na pojedince ili izdvojene elite.

Džošua Koen brani deliberativnu demokratiju iz moralne perspektive određujući je kao

moralni ideal. Oslanjajući se na Rolsovu ideju o dobro uređenom društvu, Koen prihvata tri

osobine dobro uređene demokratije.18 Ona podrazumeva: javnu debatu o alternativnim

koncepcijama opšteg dobra; osigurava političke slobode, koje moraju biti nezavisne od socijalne

i ekonomske pozicioniranosti građana, i promoviše jednakost pred javnim institucijama;

obezbeđuje uslove za samopoštovanje, razvoj i praktikovanje građanskog osećaja za pravdu. Ova

ideja je, prema Koenu, deo naše moralne svesti, intuitivni ideal koji svi delimo i koji se prema

tome ne mora izvoditi i oslanjati na neke bazičnije principe. U tom smislu se Koen, iako prihvata

ove osobenosti dobro uređenog demokratskog društva, ne slaže sa Rolsom da oni proizilaze iz

njegovih principa pravde. Ovo, naravno, ne znači da se iz ovog ideala ne bi mogli izvesti upravo

principi koje je Rols zastupao. Osim Rolsovog, jasan je i Habermasov uticaj na Koena što se tiče

uticaja deliberacije na moralnost.

Koen precizira uslove koji moraju biti zadovoljeni kako bi deliberacija bila moguća i

uspešna.19 Formalno određeno deliberativna demokratija ima pet glavnih osobina. Prvo, ona je

18
Cohen, Joshua, “Deliberation and Democratic Legitimacy”, 68-71.
19
Ibid., 72-75.

10
stalan i nezavisan proces za koji građani očekuju da se nastavlja u neodređenoj budućnosti.

Drugo, slobodna deliberacija među jednakima je ovde osnova legitimnosti političkih odluka.

Treća formalna osobina deliberativne demokratije je da ona prihvata pluralitet, odnosno

postojanje različitih koncepcija dobra sa kojim građani ulaze u javnu raspravu, s tim što, i to je

četvrta osobina, učesnici rasprave prepoznaju jedni druge kao deliberaciono i motivaciono

sposobne da shvate opšte dobro. I, na kraju, demokratske odluke su onda javni ishodi zajedničke

deliberacije i to mora biti jasno manifestovano u državnim institucijama. Proceduralno određeno,

kod Koena imamo četiri aspekta deliberacije. Procedura deliberacije je slobodna ukoliko nije

ograničena nekim prethodono postavljenim normama20 i ukoliko njeni ishodi motivaciono deluju

na učesnike deliberacije kao dovoljni razlozi za delovanje. Pošto se odluke donose na osnovu

najboljih argumenata, deliberacija je samim tim promišljena i razložna. Takođe je važno da

učesnici javne rasprave budu supstantivno, a ne samo formalno, jednaki, kako raspodela resursa

ne bi mogla da kauzalno utiče na proces deliberacije. Koen takođe ističe da deliberacija cilja na

racionalno motivisan konsenzus, što govori o tome da je objekat deliberacije uvek opšte, a ne

individualno dobro, oko kog je moguće postići slobodan dogovor. Koen ovim specifikacijama

pokušava da da institucionalni model kome treba težiti u praksi, a koji predstavlja najbolji način

za iznalaženje pravednih političkih odluka i opšteg dobra. On takođe smatra da iako pravda

zahteva deliberativnu demokratiju, ipak njeni ishodi mogu biti legitimni iako ne uvek pravedni,

što ga približava Estlundovom stavu.

Frimen označava kao važan za deliberativnu demokratiju Koenov princip „deliberativne

inkluzije“. Ovaj princip zahteva da se građanima, za koje se pretpostavlja da imaju različita

metafizička, religiozna i etička stanovišta, moraju dati dovoljni razlozi za političke odluke koje

20
Ibid., str. 73. Naravno misli se na neke autoritativne zahteve drugačije od osnovnih prava i sloboda, jednakosti
šansi i jednakosti pred institucijama, koje jesu uslovi za mogućnost javne deliberacije. Međutim, onda bi moglo da
se postavi pitanje da li je ideal deliberativne demokratije ipak uslovljen bar liberalnom koncepcijom pravde.

11
svi oni mogu prihvatiti.21 Na ovaj način bi oni u suštinskom smislu bili tretirani kao jednaki i

slobodni, dakle politički autonomni, i jedino je na ovaj način moguće legitimisati političke

odluke. Ovde je, za razliku od teorije društvenog izbora ili pluralističke demokratije, ključno

razložno političko opravdanje koje mogu prihvatiti svi, a ne fer procedura koja dovodi do

većinskog odlučivanja, a u kojoj manjina uvek ostaje uskraćena za autonomno slaganje sa

odlukom.22 Na ovaj način tiranija većine bila bi onemogućena.

Veliko je pitanje da li je moguća opšta saglasnost oko toga šta je zapravno opravdano i

razložno kada su u pitanju krajnji ishodi deliberativnog procesa. Teško je izbeći pretpostavku

javnog uma koji iznalazi ove svima prihvatljive razloge za odluke od javnog značaja (opšte

dobro), ako želimo da damo potvrdan odgovor na prethodno pitanje.

Friman specifikuje četiri moguća određenja javnog uma.23 On može biti određen kao

neutralni, „zajednički um“ koji dele članovi demokratske zajednice; zatim, prema Habermasu,

javni um predstavlja određene obzire na koje se racionalne i informisane osobe oslanjaju pri

idealnom diskursu. Treće određenje baštini iz tomističke tradicije prirodnog zakona24, dok

četvrto naglašava sekularnost kao nužnu karakteristiku javnog uma. Rols recimo smatra da se o

javnom umu može govoriti samo u kontekstu ustavne demokratije. Ne ulazeći dublje u razlike u

shvatanjima javnog uma i opšteg dobra, reći ćemo samo da kao pretpostavku uspešne

deliberativne demokratije javni um i opšte dobro prihvata većina zastupnika ove teorije.

Možemo postaviti pitanje da li deliberativna demokratija zadržava svoj puni smisao bez

ovih apstraktnih koncepcija. Postoji bojazan da bi se, ukoliko se odustane od ovih ideja, javna

21
Freeman, Samuel, ,,Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment“, Philosophy and Public Affairs, Vol.29,
No. 4, 2000, str. 395.
22
Da bi ovako široko učešće građana bilo omogućeno moraju se zadovoljiti određeni supstantivni uslovi (slobode,
stvarna jednakost šansi, pravedna raspodela resursa, obezbeđeni institucionalni okvir). Nije dovoljno proceduralno
pravo per se.
23
Ibid., str. 396-397.
24
Kod Tome Akvinskog prirodni zakon, kao prirodni razum, poseduju svi ljudi kao dar od Boga, pomoću koga
iznalaze najbolja rešenja za svoju zajednicu.

12
rasprava lako mogla izobličiti u borbu više identitetskih grupa koje bi zahtevale specifično svoja

prava. U tom slučaju se vraćamo na početak, s tim što nemamo više individue sa sebičnim

interesima, već određene sukobljene grupe individua koje u javnu raspravu ulaze sa fiksiranim

interesima grupe. Iris Jang tvrdi da nam za demokratsku deliberaciju nije neophodna ideja opšteg

dobra, pa prema tome pretpostavljamo da odbacuje i ideju javnog uma koja joj korelira. Jangova

pluralizam interesa i, posebno, pluralizam grupnih interesa smatra pozitivnim resursom za

deliberaciju.25 Ona smatra da s obzirom na pluralizam ne možemo očekivati saglasnost povodom

opšteg dobra. Sama činjenica života u određenoj zajednici upućuje na postojanje nekih

zajedničkih problema koje građani teže da reše. Ovo je, uz pretpostavku otvorenih i odgovornih

građana, dovoljno za zainteresovanost i mogućnost rešavanja problema kroz deliberaciju. Prema

našem mišljenju ovo ne znači da rešenja neće biti pravedna, Jangova samo isključuje trenutnu

mogućnost potpuno nepristrasnog rasuđivanja koje cilja na opšte dobro. Sve dok postoje

određene socijalno-ekonomsko-kulturne razlike imamo različite društvene konflikte i različite

perspektive problema i rešenja oko kojih se ljudi grupišu. Da bi javna rasprava bila produktivna

ovo se mora uzeti u obzir i iskoristiti, pri čemu onda imamo otklon od ideje opšteg dobra.

Možemo reći takođe da ovde imamo i otklon od republikanske ideje građanina, koja apstrahuje

od konkretnih društvenih uslovljenosti u kojima se konkretan građanin nalazi. Ovakavo gledište

upućuje nas takođe na ne-epistemičko opravdanje deliberacije, a koje vrednost javne rasprave

25
Young, Iris Marion, “Difference as a Resource for Democratic Communication”, 399-404.
Važno je napomenuti da Jangova odvaja socijalnu logiku identiteta od socijalne logike grupnih razlika. Radi se o
tome da oformljenu grupu individua, koja ulazi u društvene odnose sa nekim svojim zahtevima, ne treba shvatiti kao
sebi identičan entitet koji ima neke suštinske atribute preko kojih onda njeni članovi zadobijaju sopstveni identitet.
Prvo, individualne razlike, to jest različiti individualni identiteti, ostaju i unutar grupe. Drugo, grupu treba određivati
preko relacionih odnosa sa drugim grupama i tu se uglavnom radi o odnosima moći, socijalno-hijerarhijskim
razlikama i normativnim hegemonijama kojima se suprotstavlja, a ne zadovoljenju nekih specifičnih interesa ili
prava nauštrb drugih. O tome videti: Young, Iris Marion, “Difference as a Resource for Democratic
Communication”, 389-393.

13
vidi u unapređivanju samopoštovanja građana kao političkih činilaca, u zaštiti osnovnih ljudskih

prava i mogućnosti uticaja i ograničavanja moći vladajućih elita.

II Da li deliberativna demokratija zahteva javno glasanje?

Pomenuli smo da bi idealno bilo da javna rasprava vodi konsenzusu povodom

raspravljanih pitanja i da je teško očekivati da se taj ideal ostvari. Ove nemogućnosti konsenzusa

bili su svesni svi pomenuti teoretičari.26 To praktično znači da deliberativna procedura mora biti

dopunjena procedurom glasanja. Ovde se sada postavlja pitanje kako javna rasprava utiče na

samu proceduru glasanja i da li glasanje koje bi bilo u skladu sa deliberativnom demokratijom

treba da bude javno ili tajno?

Na osnovu izloženih ideja deliberativne demokratije, zaključujemo da je njen cilj da

preferencije formirane kroz javnu raspravu onda budu izražene u proceduri glasanja kako bismo

došli do legitimne i racionalne kolektivne odluke. Kako je deliberativoj demokratiji vrlo stalo do

toga da upravo nepristrasne preferencije (ili bar delimično nepristrasne) formirane kroz javnu

raspravu, a ne date sebične preferencije, budu ono što određuje kolektivno odlučivanje, postojeće

procedure glasanja jesu nešto što se može dovesti u pitanje. Pretpostavljajući bitnost javne

komunikacije koja podrazumeva javno suočavanje argumenata (dakle, izloženost građana

javnom pogledu), forum u kom jedino ima produktivnog smisla rezonovati i razgovarati ukoliko

se pretpostavi spremnost građana da prihvate najbolje razloge i ukoliko se pretpostavi da građani

26
Rols, doduše, govori o preklapajućem konsenzusu povodom njegovih principa pravde, ali ne povodom ostalih
političkih pitanja. Pri tome, taj konsenzus je prećutnog tipa i s obzirom na to je kritikovan npr.od strane Habermasa
ili može biti kritikovan iz Petitove pozicije koja prećutno prihvatanje određenih političkih principa ne smatra
dovoljnim uslovom legitimnosti.

14
jedni druge prepoznaju i samorazumevaju se upravo na ovaj način, čini se da tajnost glasa može

predstavljati opasnost potpunog ili delimičnog27 neutralizovanja postignuća javne rasprave.

Javna rasprava treba da obezbedi racionalnost kolektivne odluke. Kako racionalnost ne bi bila

ugrožena tajnošću glasa, Petit i Brenan predlažu „skidanje vela sa glasa“ 28, odnosno

„razotkrivanje glasa“.

Pre nego što pređemo na problem tajnosti glasanja mislim da bi trebalo da ukratko

razmotrimo teorijski okvir iz kog Petit ovo problematizuje. To bi moglo da nam pomogne da iz

šire perspektive vidimo da li „razotkrivanje glasa“ ima smisla samo u deliberativnoj koncepciji

demokratije.29 I uopšte, pretpostavljamo da bi Petit, bar koherentnosti radi, javno glasanje

postavio u uslove koje predlaže u svojoj koncepciji deliberativne demokratije.30

Teorijski okvir – Petitova koncepcija deliberativne demokratije

Filip Petit je predstavnik savremene republikanske teorijsko-političke struje, koja

uvažava i promoviše republikanske ideje građanske vrline, važnost građanskog političkog

aktivizma, vladavinu zakona i određuje političku slobodu kao ne-dominaciju. Javna deliberacija

iskrsava upravo u kontestu ovih ideja. Ona omogućava političku slobodu u smislu ne-dominacije,

27
Kako se i danas može utvrditi postojanje preferencija formiranih s obzirom na opšte dobro, a koje ulaze u
proceduru glasanja, skloni smo da sumnjamo u lakoću potpunog neutralizovanja rezultata javne rasprave. Ipak,
zavisi koliki procenat glasača bi prenebregao preferencije koje odgovaraju onim formiranim kroz raspravu.
Kolektivna odluka na kraju može konvergirati sa rezultatima deliberacije (ukoliko je jasnih rezultata uopšte bilo), ali
sa značajno manjom glasačkom podrškom.
28
Petit, Philip, Brennan, Geoffrey, „Unveiling the vote“, British Journal of Political Science, Vol.20, No. 3 (Jul.,
1990), pp. 311-333.
29
Verovatno bi se argumentovano moglo tvrditi da bi neposredna i participativna demokratija mogla da se zalaže za
ukidanje tajnosti glasa.
30
U ovom kontekstu ćemo razmatrati dva Petitova rada: Pettit, Philip, Republicanism: A Theory of Freedom and
Government, Clarendon Press, Oxford, 1997; Pettit, Philip, ,,The power of a democratic public”, Against Injustice,
Cambridge University Press, 2009, pp. 73-93.

15
legitimiše političke odluke i obezbeđuje prostor za autonomno političko angažovanje i

rasuđivanje s obzirom na opšte dobro.

Kao način da se obezbedi politička sloboda i osujeti mogućnost arbitrarnog donošenja

političkih odluka, Petit predlaže institucionalna i vaninstitucionalna rešenja koja će podržavati

široku građansku mogućnost uticaja i prigovora na političke delatnosti u sferi vlasti. Ovakvo

aktivno građansko učestvovanje u vlasti, odnosno samovladavina, smešteno je u republikanski

tip državnog uređenja, koji Petit naziva i „kontestatorna“ demokratija. U knjizi Republikanizam31

su predložena rešenja u vidu institucionalnog otvaranja prema građanskim prigovorima u

pogledu dominacije vlade i za arbitrarnost zakonodavnih, sudskih i javno-službeničkih odluka.

Odluke donete na nivou vlasti moraju pratiti društveni interes i moraju biti autonomno

prihvaćene od strane onih na koje te odluke utiču.32 Ali, za Petita, da bi politička odluka imala

osobinu nearbitrarnosti i da bi sa njom građani zaista mogli da se identifikuju, da je smatraju

svojom motivacionom osnovom za delovanje, nije prosto dovoljno da se odluka pasivno prihvati.

Mora postojati mogućnost da se efektno stavi prigovor na odluku. Relevantne instance vlasti

moraju biti otvorene za presudni uticaj građanske javnosti koja diskurzivnim razlozima zahteva

donošenje, ukidanje ili modifikovanje određenih odluka. Ovo podrazumeva određen vid stalne

mogućnosti komunikacije između građana i nosioca vlasti, pri čemu narod zaista postaje suveren.

Preduslovi koji moraju biti ispunjeni kako bi se omogućila ovakva praksa, prema Petitu, su

sledeći:33 1) Donošenje odluka mora biti sprovedeno tako da potencijalno postoji osnova za

„prigovaranje“; 2) Zatim, praktično mora postojati neki dostupan kanal ili „glas“ kroz koji bi se

prigovaranje vršilo; 3) I, pored prethodna dva, mora postojati odgovarajući forum u kom bi

31
Pettit, Philip, Republicanism: A Theory of Freedom and Government, Clarendon Press, Oxford, 1997.
32
Ibid., str. 184.
33
Ibid., str. 186-187.

16
prigovori mogli biti izneti, gde bi njihova validnost bila procenjena i nađeno odgovarajuće

rešenje.

Prvi uslov je zadovoljen uspostavljanjem „deliberativne republike“.34 Donošenje odluka

se ovde zasniva na debati, na javnoj raspravi. Svako, bez obzira na moć i bogatstvo, ima pravo

da da razložni prigovor i tako utiče na javno donošenje političkih odluka. Svaka odluka mora

moći diskurzivno da se odbrani pred građanima i da se uskladi sa njihovim razložnim

rezonovanjima povodom te odluke.

Drugi uslov zadovoljen je „inkluzivnom republikom“.35 Petitova poenta ovde je da nije

dovoljno postojanje deliberacije ukoliko deliberacija nije inkluzivna. Ovo sprečava osujećivanje

nekih manjinskih interesa.36

I, na kraju, treći uslov omogućen je „odazivajućom republikom“. 37 Ukratko rečeno, vlast

se zaista mora odazvati na javne pritiske i doneti odgovarajuće odluke.38

Prethodno navedeni stavovi pre svega se tiču institucionalnog organizovanja koje

omogućava efektno učestvovanje javnosti u procesu donošenja političkih odluka. Ali, nije

dovoljno da postoji formalna mogućnost ove vrste. Potrebna nam je motivisana i zainteresovana

javnost. O moći javnosti, njenim karakteristikama i njenom osnaživanju Petit govori u tekstu

„Moć demokratske javnosti“39. Ono što je ovde važno je da javnost koja Petita zanima nije

atomistički konstruisana javnost po principu „tržišta“, gde u nju ulaze pojedinci sa sebičnim

34
Ibid., str. 187-190.
35
Ibid., str. 190-194.
36
Na primer, ne bi bilo dobro da se zakonodavno telo sastoji od pripadnika isključivo jedne religije, rase, staleža i sl.
Takođe, moraju se uspostaviti načini da zaista svi mogu da praktikuju pravo prigovora i uticaja na instance vlasti, od
formalnih mogućnosti ombudsmana i drugih kanala žalbi koje se moraju razmotriti, do raznih društvenih pokreta.
37
Ibid., str. 195-200.
38
Petit naravno ne smatra da se svi prigovori mogu uvažiti i da sve žalbe mogu biti zadovoljene. Ali poenta i nije u
tome. Važno je da je sistem uređen tako da omogućava građanima da kroz raspravu dolaze do razložno isprofilisanih
zahteva i prigovora i upućuju ih instancama vlasti, a da je vlast, za uzvrat, sposobna da na odgovarajući,
nearbitraran, način uvaži one prigovore koji su objektivno razložni i od javnog značaja.
39
Pettit, Philip, ,,The power of a democratic public”, Against Injustice, Cambridge University Press, 2009.

17
interesima, već javnost organizovana u forume koji imaju ciljeve koji nadilaze individualno.

Unutar ovakvih foruma, a i među forumima, debatuje se povodom relevantnih političkih pitanja,

sa ciljem da se na njih efektivno utiče u skladu sa građanskim interesima. Učesnici, na ovaj način

organizovane javnosti, podležu pravilima diskursa, gde svi imaju pravo izražavanja i uvažavanja,

pri čemu se, kako bi rasprava bila moguća i produktivna, i kako bi zadržali mogućnost uticaja

jednih na druge posredstvom argumenata, takođe svi moraju odreći upotrebe sile ili bilo koje

vrste prevare i pokušaja obmanjivanja svojih sagovornika.40 Petit pretpostavlja da se u

građanskom društvu javnost najpre spontano organizuje41, i ako njeni članovi istraju u dijalogu,

bez obzira na neslaganja do kojih će zasigurno doći, oni će neizbežno vremenom doći do

izvesnih slaganja i zajedničkih rešenja, a i neslaganja će se javiti na temelju pretpostavki oko

kojih se svi slažu.42 Motivisana uspehom rasprava, osnažena i uvažena od strane institucija vlasti,

ova javnost produktivno utiče na kreiranje svoje sopstvene političke stvarnosti.

Do sada rečeno može se shvatiti kao stalni dinamički proces koji povremeno prekida

procedura glasanja. Relevantno je pitanje kako pomenute prakse utiču na glasanje kada je ono

tajno, a kako kada je glasanje javno. Sada ćemo preći na Petitovo i Brenanovo obrazlaganje

poželjnosti javnog glasanja.

40
Ibid., str. 76.
41
Mi bismo ovde uvek podrazumevali neke preduslove, kao što je socijalna stabilnost i ekonomska nezavisnost,
kako bi javnosti bilo omogućeno da se u što većoj meri aktivira na slobodan i nepristrasan način.
42
Ibid., str. 78-80.

18
 Problem tajnog glasanja

U tekstu „Razotkrivanje glasa“43, ispostaviće se da tajnost glasa ne odgovara krajnjim

ciljevima ne samo deliberativne, već ni bilo koje druge demokratije. Petit i Brenan smatraju da u

okviru demokratije ili, uže rečeno, u okviru demokratske procedure glasanja imamo dva ideala

kojima stremimo. Jedan je ideal preferencije, drugi ideal rasuđivanja. Prvi odgovara teoriji

društvenog izbora, drugi deliberativnoj demokratiji. Petit i Brenan pokušavaju da utvrde

mogućnost ili nemogućnost dostizanja ovih ideala. Oni sa analizom kreću od pretpostavke

ljudske motivacije onako kako je shvata teorija racionalnog izbora. 44 Ovde je prva pretpostavka

racionalnosti da ljudi vrše izbor između dostupnih opcija s obzirom na svoja uverenja i želje,

kako bi maksimalizovali očekivanu korist.45 Druga pretpostavka je da se ove želje velikim delom

mogu podvesti pod ciljeve ekonomskog blagostanja i društvenog položaja (uključujući tu i

društvenu prihvaćenost).46 Na istoj strani, Petit i Brenan pojašnjavaju da su ovde određene

motivacije postavljene u dimenziju ličnog interesa.

„Ideal preferencije tvrdi da glas treba da reflektuje kako glasač ređa alternativne ishode u

njihovom sveobuhvatnom rangiranju.“47 On će uzeti u obzir sve relevantne aspekte ishoda, kada

odlučuje za koju politiku, stranku, ili koju drugu kandidovanu opciju će glasati. S obzirom na

prethodne motivacione pretpostavke, računa se da će izražene preferencije reflektovati glasačeve

privatne interese i da drugačija vrsta interesa, iako može biti razmatrana, neće prevagnuti.

43
Petit, Philip, Brennan, Geoffrey, „Unveiling the vote“, British Journal of Political Science, Vol.20, No. 3 (Jul.,
1990)
44
Primetimo ovde da će Petit započeti analizu prihvatajući minimalne uslove koji su nametnuti od strane, u
izvesnom smislu, suprotstavljene teorije njegovoj deliberativnoj teoriji. Videli smo da on, u izvesnim uslovima,
ljudima pripisuje i motivisano traganje za opštim dobrom, građansku vrlinu. Mada, ona može da konvergira sa
motivacijom da se bude društveno prihvaćen.
45
Ibid., str. 312.
46
Ibid., str. 312.
47
Ibid., str. 313.

19
 S druge strane, idel rasuđivanja pretpostavlja upravo suprotno. Glas bi ovde trebalo da

reflektuje glasačevo rangiranje kandidovanih opcija u svetlu razloga koji se tiču javnog

interesa.48 Ovo ne znači da jedino ideal rasuđivanja cilja na opšte dobro. I ideal preferencije želi

da se dođe do opšteg dobra, ali opšteg dobra definisanog na utilitaristički način. Smatrajući da do

opšteg dobra možemo doći upravo sabiranjem individualnih sebičnih preferencija. U idealu

rasuđivanja „imput“ u glasačkoj proceduri su preferencije formirane u kontekstu opšteg dobra. U

tom smislu bi zadatak većinskog pravila bio da „ispravi“ greške u rasuđivanju nekih glasača

povodom toga šta opšte dobro podrazumeva.49 U idealu preferencije cilj je da procedurom

glasanja dođemo do odgovarajućeg kompromisa između sukobljenih sebičnih preferencija, što će

pretstavljati opšte dobro.

Ideal preferencije sugeriše da nema razloga očekivati da se preferencije građana izražene

u procesu glasanja poklope, pa stoga izgleda da nema ni razloga za javnom raspravom gde bi

građani debatovali i pokušavali da preusmere svoje glasačke namere.50 Cilj glasanja je

jednostavno da se date preferencije u što većem broju zadovolje. Zato Petit napominje da je ovaj

ideal vezan za širu koncepciju demokratije, koja podrazumeva instrumentalno određenje politike,

a društvo posmatra kao atomističko i neinteraktivno.51

Ideal rasuđivanja vezan je za deliberativnu koncepciju, za koju se zalažu Petit i Brenan, a

koju smo prethodno opisivali i s obzirom na druge teoretičare. Dakle, ovde je pretpostavka da će

diskurzivno angažovanje građana u javnoj raspravi formirati nepristrasne preferencije koje

uzimaju u obzir opšte dobro i da onda takve preferencije ulaze u proceduru glasanja.

48
Ibid., str. 313.
49
Ibid., str. 316.
50
Ibid., str. 315.
51
Ibid., str. 316.

20
 Petit i Brenan dalje pokazuju zašto se u velikom glasačkom telu ne može očekivati da će

racionalni glasači, zainteresovani za lični interes, glasati isključivo na osnovu svojih preferencija

za kandidovane opcije, koje se tiču proste lične koristi. Primer je otprilike sledeći: 52 Ako

pretpostavimo da postoji mogući ishod glasanja A, koji glasaču donosi dobit u ličnom interesu

izraženu brojem 10 i ishod B, koji glasaču donosi dobit u ličnom interesu izraženu brojem 1,

ideal preferencije nam kaže da će glasač imati preferenciju da glasa za A i da će glasati za A na

osnovu te preferencije. Međutim, ako pretpostavimo da je glasačko telo veliko, kao što uglavnom

jeste, glasač će biti svestan da su šanse da njegov glas bude odlučujući minimalne. Već ova

pretpostavka slabi razlog glasača da glasa za opciju A naprosto na osnovu preferencije koja se

tiče lične koristi. Takođe, ne mogu se tek tako zanemariti druge relevantne preferencije koje

utiču na odluku za koju opciju glasati. Glasač može, uprkos prethodno podeljenim vrednostima

lične koristi, sebe videti kao glasača opcije B; ili imati želju da može javno da izjavi da je glasao

za B; ili, može imati preferenciju da bude na pobedničkoj strani, a pretpostavlja da će pobediti B

i slično. Ove dodatne preferencije tiču se pretpostavke bitnosti društvene prihvaćenosti, a ono što

vidimo u ovom primeru je da te preferencije ne usmeravaju glasača u istom pravcu u kom

preferencija povodom ishoda koji donosi više lične koristi. Iako preferira A u odnosu na B, to

može biti zanemarljiv razlog, u odnosu na ostale razloge, da za A i glasa.

Petit i Brenan, naravno, ne tvrde da će druge preferencije uvek prevagnuti u odnosu na

preferenciju povodom ishoda, ali tvrde da je realno očekivati da se to desi kod dovoljno velikog

broja glasača, tako da je teško očekivati da se realizuje glasački ideal preferencije u kom bi

glasači generalno trebalo da otkriju svoje preferencije povodom ishoda u načinu na koji glasaju.

Ovaj ideal bi bio još nedostižniji ukoliko bi glasanje bilo javno, jer bi glasači bili pod još većim

52
Ibid., str. 321.

21
uticajem želja koje se tiču prihvaćenosti u društvu i uopšte njihovog samorazumevanja u odnosu

na druge.

Sledeće pitanje koje Petit i Brenan postavljaju je da li se može realizovati glasački ideal

rasuđivanja. Da li se može očekivati od racionalnih građana, zainteresovanih za unapređivanje

sopstvenog ekonomskog i socijalnog statusa, da glasaju na osnovu rasuđivanja o tome šta je

najbolje za društvo?53 Na osnovu pitanja vidimo da ovde i dalje važe motivacione pretpostavke

iz teorije racionalnog izbora. Ono što se ovde mora dodati kao pretpostavka je da će ljudi glasati

na osnovu rasuđivanja povodom opšteg dobra ako dominira potreba za diskurzivnim

opravdanjem svoje odluke. Zašto je to tako objašnjavali smo na prethodnim stranama ovog rada.

Kada imamo u vidu uticaj koji se javlja kada su ljudi u uslovima javne komunikacije ili kada

svoje odluke donose tako da bi mogli potencijalno da ih javno opravdaju, jasno je da bi javno

glasanje učinilo da preferencija za diskurzivnim opravdanjem prevagne nad preferencijom za

ishodom koji donosi isključivo ličnu korist. „Glasati na diskurzivno odbranjiv način...znači biti

sposoban da predstaviš svoj glas kao univerzabilni čin: čin koji je ispravan, ne samo za tebe, već

za sve u sličnim okolnostima... Takva razmatranja moraju subsumirati interese koji su zajednički

za sve, a ne samo za tvoje pojedinačne interese. To moraju biti razmatranja povodom opšteg

dobra... ako i ne povodom generalnog blagostanja, bar povodom pitanja koja svi prepoznaju kao

relevantna i važna.“54

Kada pretpostavimo da neko mora diskurzivno da brani svoj glas, on ne može prosto reći:

„To najviše odgovara mojim sebičnim interesima“. Kao u bilo kojoj javnoj raspravi, to bi ga

stavilo izvan prostora konverzacije, on bi na određen način tad bio društveno ekskomuniciran, a

to retko kome može biti prihvatljivo, to sa sobom nosi dalje društvene posledice koje mogu

53
Ibid. str. 323.
54
Ibid. str. 324.

22
osujetiti i njegove privatne interese. On bar mora tvrditi da njegova odluka, i ako nije doneta u

kontekstu opšteg dobra, ne ugrožava opšte dobro.55

Iako je jasno da postoje ljudi koji glasaju na osnovu rasuđivanja čak i u postojećim

uslovima tajnog glasanja, ovakva praksa nije dovoljno ohrabrena. Javno glasanje i

institucionalno promovisanje ideala rasuđivanja bi upravo pomoglo u tom smislu. Ono bi takođe

umanjilo mogućnost pogrešnog rasuđivanja, glasanja na osnovu predrasuda ili nekog hira, prosto

zato što bi potencijalna diskurzivna odbrana svog glasa angažovala ljude da dobro promisle

svoju odluku na nepristrasan način. Kažemo „potencijalna diskurzivna odbrana“ jer Petit i

Brenan za javno glasanje ne zahtevaju, i teško da je to moguće, da svako ponaosob obrazloži

svoju odluku pred javnim mnjenjem. Dovoljno je da se glasanje organizuje tako da postoji

mogućnost da se za svakog utvrdi kako je glasao.56 Tako bi svako morao da razmišlja u

kontekstu diskurzivne odbrane. Dovoljno je da se izvrši kulturni pritisak, u smislu

institucionalnog promovisanja ideala rasuđivanja, do određenih modifikacija glasačkog mesta.

Petit i Brenan predlažu da se u glasačkoj prostoriji, u koju ulazi veći broj ljudi, kabine u kojima

se glasa budu odeljene po kandidovanim opcijama, na taj način bi bilo dostupno javnom oku ko

je glasao za koju opciju. Nije čak potrebno ni snimati biračko mesto zarad naknadnog

utvrđivanja. Dovoljna je mogućnost da neko vidi za koga smo glasali, da taj neko može to da

kaže nekom drugom i tako dalje, i da postoji mogućnost da nam bude postavljeno pitanje

„Zašto?“ i očekivan odgovor.

55
Ovo, istina, ostavlja prostor za tumačenje da svako može biti sposoban da lični interes predstavi kao nešto što što
je u skladu sa opštim dobrom, čak i kada je svestan da nije, da se posluži demagogijom ili drugačije pokuša da
obmane svoje sagovornike, ali, kako i Petit i Brenan primećuju, u pluralističkom građanskom društvu to je teško
činiti na duže staze. Pre ili kasnije obmana bi bila otkrivena, a pitanje je da li bi počinioci bili spremni da rizikuju
snošenje društvenih posledica.
56
Ibid., str. 326-327.

23
 Petit i Brenan takođe smatraju da tajni glas ne sme da bude opcija u okviru

modifikovanja glasačke procedure57, jer pretpostavljaju da bi razlozi za biranje te opcije uvek bili

maliciozne prirode ili bi odgovarali idealu preferencije, što bi učinilo ideal rasuđivanja opet

nedostižnim. Mislimo da se ovde mogu navesti razlozi za suprotan stav. Možemo pretpostaviti

da bi, ukoliko bi na primer postojala kabina u koju ulaze glasači koji biraju da glasaju tajno

vremenom gubila na subverzivnom uticaju ako postoji mogućnost utvrđivanja ko tajno glasa i

ako se aktivno promoviše ideal rasuđivanja. „Tajni glasači“ bi bili izloženi sličnoj vrsti pritiska

kojoj i ljudi koji odbijaju da svoj stav diskurzivno brane u javnoj raspravi. Oni ne bi bili shvaćeni

kao odgovorni glasači ili bi im bile pripisane loše namere, što sa sobom nosi određene društvene

posledice. S druge strane, opravdano bi se moglo tvrditi da modifikacije glasačke procedure u

pravcu objavljivanja glasa moraju biti jednake za sve.

Iako izgleda da je ideal rasuđivanja dostižan ukoliko glasanje nije tajno, Petit i Brenan su

svesni problema koji se mogu javiti pri javnom glasanju. Oni govore o tri problema:

podmićivanju, uceni i zastrašivanju.58 Iako će se ovi problemi tu i tamo sigurno javljati, oni

smatraju da bi oni bili zastupljeni u manjoj meri nego što mislimo. Društvo je, čini se,

napredovalo u toj meri da je otežano vršiti pritisake te vrste bez posledica. Građanstvo je ojačalo,

tehnologija je obezbedila brzo širenje informacija, društvo je pluralističko i u velikoj meri

institucionalno i vaninstitucionalno osposobljeno da se suprotstavi ovim pretnjama. Ipak, ne u

dovoljnoj meri da se isključe mogućnosti zastrašivanja, podmićivanja i ucene. Petit i Brenan

navode da su podmićivanje i ucena prisutni i u uslovima tajnog glasanja, i da oni ne mogu biti

široko rasprostranjeni s obzirom na veličinu glasačkog tela, razne vrste sindikata i društvenog

organizovanja. Ipak, tajnost glasa svakako nudi zaštitu kada govorimo o zastrašivanju i to jeste

57
Ibid., str. 327.
58
Ibid., str. 328-332.

24
razlog zašto društvo nije spremno za razotkrivanje glasa. Zakon može da umanji mogućnost

zastrašivanja, ali je pitanje da li može da je eliminiše. Zato Petit i Brenan zaključuju da na tajnost

glasanja treba gledati sa žaljenjem, a ne kao na demokratski uspeh.59

Pre nego što pređemo na zaključak, pomenuli bismo još jedno relevantno pitanje - da li je

sloboda pojedinca ugrožena zahtevom za javnim glasanjem? Ovde mislimo na slobodu per se, ne

u smislu ugrožavanja slobode zastrašivanjem i slično. Mislimo da ovo pitanje ne može biti

osnovano ako se ima u vidu šta zapravo znači ideal rasuđivanja i u kom društvenom kontekstu se

on sprovodi. Razlozi koji se formiraju i izražavaju u javnoj raspravi tiču se zajedničkih, a ne

privatnih interesa i kao takvi ulaze u proceduru glasanja. Dakle, oni nadilaze lično i s obzirom na

to nije osnovano pretpostaviti ugrožavanje slobode pojedinca ako se zahteva da on svoj glas i

obelodani. Mislimo da isto važi i za ideal preferencije i javno glasanje. S tom razlikom što se tu

radi o izražavanju ličnih preferencija, nezavisnih od javnog interesa, pa se može lakše tvrditi da

niko ne sme biti nateran da ih preda javnosti na znanje. Ali i ovde se radi o kolektivnoj odluci,

koja u krajnjoj liniji utiče na društvo kao celinu, tako da lični glas figurira kao razlog za ono što

postaje od javnog značaja, te opet nadilazi lično.

Zaključak

U zaključku ćemo pokušati da odredimo sopstvenu poziciju s obzirom na tri pitanja. Da li

je uspostavljanje deliberativne demokratije realna mogućnost savremenog društva? Da li je javno

glasanje omogućeno samim uspostavljanjem deliberativne republike? Ako nije, da li tajno

glasanje nužno negativno utiče na ciljeve deliberacije? Postavljanjem ovih pitanja ograničavamo

59
Ibid., str. 333.

25
se na savremena zapadna društva u kojima postoji kontinuitet demokratske prakse, i to onaj deo

koji zadovoljava izvesne ekonomske i socijalne uslove neophodne za organizaciju deliberativne

procedure.

Što se prvog pitanja tiče naš odgovor bi bio potvrdan. Smatramo da deliberativna teorija

demokratije daje normativni ideal kojim se može poboljšati funkcionisanje demokratije. Retko

ko se ne bi složio sa činjenicom da deliberacija pomaže razložnost i legitimnost demokratskih

ishoda, samovladavinu i samopoštovanje građana kao političkih aktera. Pitanje je pre u dometu

deliberativne prakse i realne mogućnosti njene najšire moguće primene. Što se tiče ovog drugog

potrebno je transformisanje i otvaranje javnih institucija. Što se dometa tiče, tu će verovatno

uvek postojati neslaganja. Ruso je recimo predstavljanje smatrao uzrokom smrti slobode, dok su

Medison i Hamilton visoko vrednovali predstavničku demokratiju. Ideja deliberativne

demokratije je negde između ova dva stava. U određenom smislu, može se reći da je

razumevanje demokratije, sa svim razlikama koje postoje u tom okviru, uslovljeno shvatanjem

šta zapravo znači vladavina naroda, kako se ona postiže, kako shvatamo slobodu, koja su

osnovna ljudska prava, pitanja pravde i, vrlo važno, način na koji posmatramo ljusku prirodu.

Razilaženje i stalno smenjivanje ideja povodom ovih pitanja nije nužno nedostatak demokratije,

već se može posmatrati kao stalni razvoj demokratske misli i prakse. Deliberativna demokratija

se fokusira na slobodu za, ne isključivo na slobodu od. Baštini od klasičnog shvatanja slobode i

ideala vrlog građanina usmerenog ka opštem dobru. Sloboda je ovde stvar racionalnosti, a ne

proizvoljnosti. Individualna korist nije vrhunsko dobro, sebične preferencije nisu poslednji

arbitri, koji se ne mogu preispitiviti. Dobro informisano javno mnjenje nije isključivo faktor koji

kontroliše vlast, već aktivno i autonomno utiče na rešenje postojećih problema. Ako odredimo

građane kao isključivo usmerene na sopstveni interes, na težnju ka postizanju neke lične koristi

26
pri javnom delovanju, imamo problem da objasnimo njihovo evidentno učestvovanje u politčkoj

praksi, glasanju, protestima, javnim tribinama. Ljudi se očigledno i danas identifikuju, bar u

određenoj meri, sa zajednicom i kroz zajednicu. Zainteresovani su za kolektivno delovanje koje

prevazilazi njihove privatne interese. Staju na stranu diskriminisanih iako nisu sami

diskriminisani i slično. Dakle, poverenje u narod kao celinu koja je sposobna kolektivno da

odlučuje nezavisno od sebičnih interesa, a koje karakteriše deliberativnu demokratiju, nije nešto

za šta ne postoji nikakva evidencija. Deliberativna praksa bi upravo mogla da doprinese

samorazumevanju građana kao članova zajednice koji su pozvani i sposobni da odlučuju u

kontekstu dobra zajednice kao celine. Pri tome, ona zaista pruža rešenja (ili bar delimična

rešenja) za probleme demokratije. Smanjuje opasnost tiranije većine, revitalizuje ideale

samovladavine, jednakosti i slobode, ideale koji još uvek konstituišu naše shvatanje demokratije.

Takođe, pomenuli smo da je za racionalnu kolektivnu odluku potrebno više od skupa racionalnih

ljudi, a to „više“ pokušava da ponudi upravo ova teorija. Ona zaista može biti u većoj meri

inkorporirana u demokratsku praksu. Dok će konsenzus, apsolutno slaganje povodom opšteg

dobra i pravde, pa čak i mogućnost apsolutne građanske inkluzije u deliberaciju ostati ideali, to

su ideali kojima se kroz strukturu deliberativne demokratije može približavati.

Dakle, ako organizujemo demokratsku praksu na osnovu ideja deliberativne demokratije

deo te prakse biće i procedura glasanja. Jasno je da javno glasanje nije nužno za deliberativnu

demokratiju, ali je takođe jasno zašto se Petit i Brenan zalažu za „razotkrivanje glasa“ kao

garanta za očekivane posledice deliberacije. Što se tiče pomenutih problema vezanih za javno

glasanje, da bi oni bili rešeni potrebna je korenita promena ne samo glasačke procedure, već i

društva u celini. Ta promena očigledno mora ići u pravcu dostizanja ideala deliberativne

demokratije. Primenjivanjem Petitovih ideja povodom institucionalnog otvaranja za građanske

27
prigovore i osnaživanja javnosti, koja bi kroz slobodnu deliberaciju dolazila do diskurzivnih

razloga i stavova povodom političkih pitanja, uspostavlja se samorazumevanje građana kao

članova zajednice sa kojom se identifikuju i koju mogu da produktivno menjaju. Ono na šta ne

smemo zaboraviti je psihološki faktor motivacije. Rezultati javne rasprave nedovoljni su ukoliko

ne menjaju motivacionu strukturu aktera rasprave. U prethodnim odeljcima videli smo kakve

pozitivne efekte možemo očekivati od javne rasprave, šta ona konkretno podrazumeva i na koji

način ona pretenduje da transformiše sebične preferencije i dovede do racionalnih i legitimnih

političkih odluka. Sada je pitanje da li su ti efekti u izvesnom smislu trajni, to jest da li oni

opstaju i onda kada se „siđe sa scene“ javnog sučeljavanja argumenata i zađe se pod zastor

glasačkog prostora. Bez obzira da li je javna rasprava vođena idejom opšteg dobra ili ne, ona na

izvestan način primorava da se o svojim preferencijama dodatno razmisli, da se obrati pažnja na

njih iz perspektive „drugog“ - drugog kome se obraćamo. Ona dovodi do razložnosti i proširuje

ličnu perspektivu povratnim argumentima i informacijama. Čini nam se da je teško misliti da ova

promena na racionalnom nivou ne dovodi do nekakve promene u našoj motivacionoj strukturi.

Ovo je jako važno, da ono do čega smo došli u procesu deliberacije postane motiv delanja. Nije

poenta da zbog javnog oka budemo prinuđeni da delamo na izvestan način. Ako bi ovo bio slučaj

onda tajno glasanje apsolutno podriva ciljeve deliberacije. Ali čak i u slučaju javnog glasanja,

ovo nije željeni cilj. Potrebno je da odluka bude autonomna, dakle da razlozi istovremeno deluju

kao motiv glasanja. Iako o ovome bolje mogu govoriti socijalni psiholozi, naše je mišljenje da

javna rasprava utiče, bar kod većeg broja ljudi, upravo na ovaj način.

Uz širu transformaciju funkcionisanja demokratskih institucija mogao bi se uspostaviti

kulturno-moralni stav o dužnosti političko-društvenog aktivizma u kontekstu opšteg dobra. Onda

kada individualna korist nije više vrhovno dobro u okviru jednog društva tada postaje moguće

28
javnost uvesti i u proceduru glasanja. Javno glasanje nije nova ideja, ono je praktikovano do pre

dva i po veka. Zbog pomenutih problema, ono je s pravom ukinuto. Možemo reći da je društvo

od tada napredovalo, u smislu zaštite sloboda i prava, vladavine zakona, socijalne i ekonomske

sigurnosti, ali moramo biti svesni da se to trenutno odnosi isključivo na ekonomski stabilne

zemlje zapadnog sveta sa kontinuitetom demokratske političke svesti. Čak i u tim zemljama

pitanje je koji bi se problemi mogli javiti implementacijom javnog glasanja, da li bi građani u

tom slučaju odustali od političkog angažovanja i to ostavili manjini zainteresovanih, da li bi

odbili da glasaju, da li mogu biti zakonski „naterani“ da javno glasaju itd. Možemo reći da kao

što će društvo deliberativne demokratije biti organizovano tako da teži konsenzisu, procedura

glasanja u deliberativnoj demokratiji će ostati kao nešto što može težiti „razotkrivanju glasa“. To

je dovoljno. Ne mislimo da tajnost glasa u nekoj značajnijoj meri obesmišljava ideje

deliberativne demokratije niti onemogućava njene ciljeve. Iako glasački ideal rasuđivanja ne bi

mogao da bude razvijen u svom punom obimu, on ne bi bio nužno onemogućen postojećom

procedurom. Svi pomenuti uslovi koje navode teoretičari deliberativne demokratije kako bi bila

uspostavljena samovladavina, uz kulturno promovisanje ovog ideala, uz porast samorazumevanja

građana kroz prizmu ovih ideja, ostaju nešto što utiče na promenu načina posmatranja naše uloge

u proceduri glasanja, bez obzira na to da li je ono tajno ili javno.

29
 Literatura

Cohen, Joshua, “Deliberation and Democratic Legitimacy”, u: Deliberative Democracy-

Freeman, Samuel, ,,Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment“, Philosophy and

Science, Vol.20, No. 3 (Jul., 1990), pp. 311-333.

Pettit, Philip, Republicanism: A Theory of Freedom and Government, Clarendon Press,

Oxford, 1997.

Pettit, Philip, ,,The power of a democratic public”, Against Injustice, Cambridge

University Press, Cambridge, 2009, pp. 73-93.

Young, Iris Marion, “Difference as a Resource for Democratic Communication”, u:

Deliberative Democracy- Essays on Reason and Politics, (ed. James Bohman and William

Rehg), The MIT Press, Cambridge, 1997.

30