Aleksandar Dobrijevi POTREPTINE PO MARTINU

Aleksandar Dobrijevi POTREPTINE PO MARTINU Izdava: Medijska knjiara Krug Beograd, Makedonska 5 Tel. 3039266 e-mail: [email protected] Za izdavaa i urednik: ore Stojanovi Grafika oprema: Milo Milenkovi Korice: Vojno Dizdar tampa: Zuhra, Beograd Tira: 300 primeraka Beograd, 2009.

Aleksandar Dobrijevi

POTREPTINE PO MARTINU
roman

2009

Oblakoljupcima

Nije li dojka ona koja daje da sve cvate, onako kao i biljke kad ih zalivamo? Platon

1. JANUAR 2001. Nakon vijugavog tabananja, tokom kojeg je udruujui pivo, volju za majstorstvom i strogu ljubavniku akribiju slavio prekomernost, prezrivo prelistava (sad ve sasvim trezven) vlastitu istoriju prenemaganja, i donosi odluku da perspektive (u nekom ratimovanijem trenutku govorio bi: ivot s ukusom neprohodnosti) pozove na obraun. Jer, Martin pre odluke: studira filozofiju, uprkos ilavom stavu da je ta disciplina na ovim prostorima vazda raala mrtvoroenad; svira dez (s primesama kojeega), uprkos presnoj injenici da die pod nebom to se na takva sazvuja mahom mrti; ivi sa roditeljima penzionisanim kapetanom trgovake mornarice (Brazilke su, sine, najvatrenije!) i domaicom, Slovakinjom (Tancuj, tancuj!) u ambijentu uestalih galamdijskih i kavgadijskih trzaja
7

(otac: Bolje ti je da svira narodnjake, zamlato umiljena!, majka: Ani a kuko nem zao chyti!); krnji se, dan za danom, pod silom kolebanja ostati ljubavnik tridesetpetogodinjoj, tek razvedenoj boemini i vlasnici kluba Darmar (Valentina), ili pak postati veran smernoj elistkinji (Ljubica)...

A Martin posle odluke: okonae ve jednom to opavo egrtovanje, teka srca pristajui na nasuno pritvorstvo drueljubivosti i prikljuenije silesiji i kolopletu svim bojama premazanih gurgura; Hej, paceri! Svirau, unedogled, ono to volim! prihvatie Valentininu srdanu ponudu da meu prostranim zidovima njene nastambe nae smiraj i uhleblje; Ljubica e, potom, moi da gudi a da ne trne od njegovih prestupa. U ime potenja, tertium non datur! roditelji e, potom, morati da se izdaleka udvaraju njegovoj mrzovolji...

Razmah revizija zahvatie (ako je iole preporuljivo odgovarati na nagovor varljivog bia zvanog Izgled) i pojedine telesne povri: - ramena: pogruena, uska, a na takvima gitara kabasto stoji, i kod ena, katkad, izaziva podsmeh (zgibovi, sklekovi, tegovi odrediti norme); - kosa: kovrdava, neuredna, kestenjasta skratiti na kec, moda ofarbati (oko boje postoji nedoumica); - lice: s oiju (plavkastosivih) i nosa (grguravog) skinuti naoare i staviti soiva, golu bradu obogatiti bekom. Jo neke Martinove rabote posle odvajanja od plahe prestonike svetkovine bega iz prolovekovnog mutljaga (i Valentinine postelje) do osvanka i poinka u sopstvenoj sobi: - izvodi, sebi za duu, dez standarde zahvaljujui kojima je svojevremeno prelomio sviraku orijentaciju; - presluava Peta Metinija, ije mu leprave numere golicaju nestrpljenje da se elje, to pre, pretvore u meso; - grabi depni notes (na ijoj su prednjoj korici tampani i nalepljeni, abecedno i okomito poreani sinonimi: Adnotata, Belenica, Brevijar, Brujon,
9

Hypomnenata, Kompendijum, Krparija, Kupusara, Podsetnik, Prirunik, Vademekum) u koji zapisuje: Svet se raspada od banalnosti injenica, a onda isto i na nemakom: Die Welt zerfllt von der Banalitt den Tatsachen; - gasi muziku, od koje mu u glavi, do pred san, ostaje i odzvanja neki gusti etvoroetvrtinski ritam kao damar nadolazeeg preobraaja.

10

2. JANUAR 2001. Na telefonskoj sekretarici tri poruke: 1. Ognjen: Hitno mi je potreban model... Imam narudbine, mogu odmah da ti platim. Ako nema novih, tvoje dojke su, dabome, dobrodole. Magdalena, sreo, pouri... 2. Aleksandra: Zaboravila sam gaice kod tebe. Voli te tvoja rasejana tribada. Javi se... ao! 3. Marko: Hou da ovla grickajui ti mesnate usne u svrhu pometnje nauljim do u tanine tu nadraujuu mekotu, pa da onda brutalno i nasumice, bez preferencija, rovarim svim raspoloivim sredstvima po toj glatkoti, i da podlo, ad infinitum, odlaem jurilijski prodor u taj travi tesnac. Odobri me, dakle, gostoprimstvom. Fuj... kitnjasto i petparaki... svejedno... izgaram... Moda je vreme za poslednji obrt, promrmljala je. Skrnavljenje je izazvalo mucanje i naklon prema rodu svome. Naredno silovanje otklonilo je hendikep i mrnju prema

11

rodu drugome. Ne moe vie iveti i u sramu i u hramu, aputala je kukavnu autobiografsku pesmu u rimi pod radnim naslovom Saldo. Naposletku, razlike su bile presudne. Drugi je, u satnici prodiranja, bio neniji. Visok, pleat, obrijane glave, upaljenih obraza i nemirnih oiju, kako joj se inilo tada, u mraku, na divljoj plai kraj Kotora. Mirisao je na kokosovo mleko za sunanje. Kad je zavrio, zadihan i sav znojav, aputavo ju je zamolio za oprotaj. ak ju je, iznemoglu, i pomilovao po vlanoj kosi, nekako oinski. Zatraila je, nezamuckujui, osamu. Sporo se udaljavao, poput trudnih oblaka iznad njih. Volela bi da ga opet sretne. Tek onako, da mu se zahvali, da odu zajedno na nono kupanje. Jer, logopedi i psihijatri nisu pomogli. Jer za njega, u crkvi, uvek pali sveu, i moli se za njegovo zdravlje. I trai oprotaj, za sebe, zbog nespontanog pobaaja. A onaj prvi je mrtav. To je saznala sluajno, iz novina, iz itulja, povodom parastosa. Oaloeni: supruga i petoro dece. Dotad nije ni znala ko je on. Na umrlici je u uniformi, niska ela i pregornog pogleda, s krupnim mladeom fraktalnog oblija povie desne obrve, runjikavog i roavog lica, kako je izgledao (ali tada u ukavoj trenerci) i kad je nju, pononu sto-

12

perku, ljubazno pokupio i odveo, pre est leta, na Koutnjak, u umu (mranu i ravnodunu), da bi je pretukao i razdeviio. Kuko malena, svia ti se veliki, jel' da?!, verglao je poroznim glasom, uz pratnju zubotrulenog bazda. Nije se, prestraena, opirala. Nije, satrvena, ni shvatila ta se zbiva. Ali bolelo je. Bolelo je tada, i kasnije, kad god bi otvorila usta da neto kae. Policajac. U oruanoj utakmici protiv grupe fudbalskih navijaa primio gol koji ga je zauvek poslao u donju ligu. Sent off. Preminuo u tridesetsedmoj godini. Njegov ubica Bog ga blagoslovio i dalje u bekstvu. A onda mu je otila na grob, popiala se na nadgrobnu plou, na koju je potom, preko tekuine, poloila venac obmotan prugastom zastavom svoga omiljenog fudbalskog kluba. Po prispeu vesti o pogibiji roditelja, izgubila je apetit za samoom. Jo gore, udela je za drutvom pod istim krovom. Malobrojne roake savakao je rat, pa boletine, pa nematina, premda nije posve sigurna da li ba tim redom. Njih je malo i sve ih je manje. I ne ele da je prihvate takvu kakva je. Alergina na dlaku ma kog kunog ljubimca, otvorila je vrata dvononim prijateljima. Zato Aleksandra, moja cinina filozofkinja. Zato Marko, moj aavi filozof. Naizmence. Neparni dani pri-

13

padaju njoj, parni njemu, a toperica startuje tano u pono. Volela bih da sam bespolna, kao moj meca. Ostavtina se tanji, pa potaman doe to Kaja, stara usedelica, redovno vodi rauna o njenom trbuhu (krkanluk to nije pripreman za dvoje ili vie njih, srdo moja, ravo se vari). Uporna zvonjava nagluve kominice trgla ju je iz dremea u to osneeno popodne, te je nakon obilnog obroka (sri, trpaj, gloi, mai, lapi, srdo moja, jedi koliko ti dua ite, no ostavi mesta za grejpfrut-tortu i sodu bikarbonu), natenane presluavi poruke i obavivi razgovore, otila kod Ognjena da joj umoi prsa u gipsani jogurt kako bi napravio kalup za vinske ae od terakote.

14

6. JANUAR 2001. Kod Ljubice, odakle Martin ubrzo, sa darovima u rukama, odlazi klecavim hodom... ta mi to radi, Martine? Sedam je dana kako me izbegava... A ja nisam neznanac, ja sam tvoja Ljuba, Ljubiica, tvoja maza... Za prologodinji doek takoe sam bila gripozna, ali tada si bio pored mene, bio si srean sa mnom, voleo si me... Ja sam ti bila sve na svetu... To je to, jel' da, ne voli me vie? Ne gledaj u pod, nego mene, u oi... Reci mi, ne lai me, ta se to s tobom deava? Pre svega, ta si to uradio s kosom? Vidi na ta lii... Sav si beo, kao albino. Preklinjala sam te da se ne ia tako kratko. Zalisci su ti, dok stoji tako pognute glave, nalik na razvueni kez klovna. Mogao si barem ike da ostavi. Ko te je na takvu ludost nagovorio? Da nije ona vrtirepka, saraga, prostakua i pijandura, nona sova, bahantkinja, ona ruina od kokete s razvratnom njukom? Jesi li s njom provodio tu no, i sve ostale grozne dane i noi? Ali za nju me ba briga, nju ne voli, rekao si mi to hiljadama puta i ja ti veru-

15

jem. Kako bi nju, uostalom, iko mogao da voli? Eto, i mu ju je, premda i sm krelac, na koncu ostavio. Nikada se ne bih toliko ponizila da je shvatim kao suparnicu... Ili si tumarao arijom i dirinio s onom zbirtinom neasnom, s onim oporom vucibatina, svejedno kojim, kolegama muzikantima ili kolegama mudrijaima, jer sve su to, mili moj, dangubepotucai, vaardije i lagodnjaci, tretai i kozeri, vrdalame i raundije to povazdan u prazno ali razmetljivo hue. Makar veina onih koje ja poznajem, a ije si manire mljackajue hvalisavosti jedui s njima iz istog tanjira, ljubavi moja poeo malkice i sm da poprima. ta si, dakle, radio? Zato se nisi javljao? to uti? Progovaraj! I zato si mi, pobogu, kupio ovaj staromodni, pliani bordo eir sa sve glupavim naborima i listolikim teget arama? Jel idemo negde na maskenbal? Ali on nije krojen ak ni za maskenbal... To je uvreda, Martine... Ovo vrea moj ukus, a ti dobro zna kakav je moj ukus... Dobro zna koliko se radujem poklonima, lepim poklonima, a ti ovako... To si uradio namerno, da me povredi, a ja ne znam ime sam to zasluila... Toliko te volim, ni roena te majka ne voli toliko, a ti mi ovako vraa... Oi su mi ve presahle... Kad uhvatim ono malo sna, sanjam da si mrtav, ili

16

da mi se plezi, sve to potpomognuto naglim aklininim uvenuem... Sea li se, nju si mi kupio za nau trogodinjicu... A kako je, lepotica, gordo cvetala... Ne mogu, od drhtavice, ni da sviram, svata mi crno pada na pamet, najcrnje. Sve redom okreem ne bih li te pronala, i svi mi jednako govore kako su te proteklih dana viali vitalnog, ofarbanog, dobro raspoloenog... Svi su te viali sem mene, sadisto, dok se ja ovde drobim bdijui nad telefonom, sve badava... Tvoje roditelje, isprva, nisam smela da nazovem, iz bojazni da ne unesem paniku... Kao da bi to bilo neto neuobiajeno... Kad sam ih, napokon, nazvala, rekli su mi da kui svrati samo ponekad, na ruak, a mislili su, jadni, da si kod mene, da radimo na unuiima. Da te ne titi neto sasvim drugo? Odagnaj mi sumnje... Poveri mi se, ta valjda ti drugi nisu blii od mene... Meni si se ranije uvek prvoj alio... A alio si se esto... Evo, otvori ovaj paket, pogledaj ta su pokloni, jer ja na tebe mislim... Ja nikada, kad je o tvom ukusu re, ne bih omanula... Etno-prsluk, pravo iz ruku pirotskih valja, da, ba taj za kojim si kukao kad god bismo etali Bulevarom... I pet diskova Koltrejna... Vidi koliko te volim, tupsone mili... Odjednom si se promenio, ne prepoznajem te... Do pre desetak dana nisi bio

17

ovakav... Oseam da je u tebi neto prepuklo. Oseam te, bre, svakom svojom porom... Nikad te niko nee voleti kao ja, Martine... Da ti to bude jasno, zanavek... Zapamti to... Reci neto, ne uti... Reci da me voli, ne mui me vie... S Markom, neto kasnije, u kafeu kafikafnjak, odakle, s halabukom u glavi, odlazi jo klecavijim hodom... Hm... To je, po svim razboritim uzusima, potez kratkovidog zanesenjaka. Bliska mi je ta e za pretresanjem bilansa, pogotovu u onim momentima zaepljenih uvstava kad i najmanji mig podozrenja u vlastitu vrednost moe da ti pomuti ambicije. Saplevi se o taj momenat, ti si se, avaj, opredelio za prividno preinaenje, za jalovi rez, za beaniju od odgovornosti. Oduvek sam cenio snagu tvoje uobrazilje, verujem i dalje u njen tvoraki potencijal, ali, prijatelju, ini mi se, a ti se ne daj uvrediti, da si upravo skrenuo u orsokak, uprkos umiljanju da u njemu odve dugo boravi. Elem, muzikalije su ti zanimljive. I koliko mi je poznato, jedva da sam propustio neku svirku tvog benda. ak sam barabar sa vama vrljao uzdu i popreko Majke Srbije. Tu, dakle, ima moju

18

budnu podrku i verujem da se blii osvanue vaeg institucionalnog priznanja. Kao to ima i moju kolegijalnu podrku, jer tu smo u istom sosu, gde nas uzajamnost bodrenja uva od ludila u ovoj oskudici zaposlenja za ljude nae brane. Sad me, meutim, asocira na kakvog zalutalog megdandiju kojem se od uljajueg zatija prohtelo da na prvi iritirajui um, i prvi meu silnima, uzjae vranca i junatvom prenese sadrinu nabubrelog iekivanja. I to sve uzalud, jer se bitka, nekad voena diljem okolia, odavno preselila na drugo poprite, a neprijatelji nose zastave drukije boje. Poreenje je moda neadekvatno, ali me ta tvoja bela glavurda podsea na iptarsko kee i izaziva iganje rane od gelera. Vidi, ja Ljubicu, osobu odgojenu po zakonu retkosti, da sam kojim sluajem na tvom mestu, ne bih nikada ostavio, ve bih je, naprotiv, oplodio, sijaset puta, tek da se na ovoj planeti mnoe mujaci i cice sline plemenite i pitome udi, a kad bi me upitali koga bih, od svih ljudi, najradije klonirao, odgovorio bih Ljubicu. Ovo, nadam se, nee razumeti kao ispovest mojih seksualnih afiniteta prema njoj, jer ih, najiskrenije, nemam, niti sam ih ikad imao. To iz mene naprosto progovara zdrav razum. Pa ta ako je polufrigidna? Zar je i ta marginalija na udaru tvog prote-

19

sta protiv polovinog ivota? Ima neistu savest, predugo sedi na dve stolice? Dragi prijatelju, postao si rtva ploti... Eto, to je... Suanj one dreave tankouste kalature, napirlitane frajle sredovene pride. Izabrao si hoklicu umesto fotelje. I to onu kripavih nogara. Prenebregao si injenicu da je smo poreenje te dve osobe logika greka. Iz ove e gungule najveu korist izvui tvoji starci, siroti ljudi, jer e ih, bar nakratko, osloboditi gravitacije. Slutim kajanje, prijatelju. to pre to bolje, jer e glupost, u suprotnom, imati zamah metastaze. Odoh sad kod Magde, da se smirim. Tvoja perfidija utie na moju goruicu. Na dunavskom keju, u peripatetikoj etnji i hrvenju s mislima, koje pred sumrak dobijaju svoje poetino ovekoveenje, dakako, u notesu... O STRPLJENJU uuren na ivici zebnje pulsirao sam poput galaksije Saet kao okovano zatije patetino sam urlao Zanemeo je svemir tipao me sopstveni odjek

20

I dalje ekajui Grickam nokte

21

13. JANUAR 2001. Doek Srpske nove godine, u kafeu kafikafnjak... - Gde nam je Martin? upita Aleksandra. - Prangija za doek u Darmaru, kod svoje hostese odgovori Marko. - Gde? ponovi Aleksandra. - Kod svoje nove domaice dobaci Ognjen. - Mnogo me nervira ta spodoba izusti Aleksandra. - I sise su joj neupotrebljive dodade Ognjen. - Tako je, tako je potvrdi Marko. - udno... Ljubica je tako lepa izjavi Aleksandra. - Ahaaa... svia ti se ta plaljiva grofica! pomisli Magdalena. - Valentina je moda bolja u krevetu pretpostavi Aleksandra. - Nije sve u... zausti Ognjen. - Ma, on je retard zakljui Marko. - Uskoro e pono! zaklikta Magdalena. - Srena Nova godina! uzviknue svi.

22

22. JANUAR 2001. Ja sam nefomant. Dok jedni gledaju u kafu, drugi u zvezde, trei u dlan, etvrti u pasulj, peti u karte, esti u bogzna ta, ja gvirim u oblake. Nestalni kao i mi, oblaci su oblici ivota kakav vodimo i kakav nas vodi. Mutnotamno-zadrigli, naduto-prljavosivi, narogueno-mastiljavotmasti, nenomlenobeli, natmureno-mrkouti, olujnonagovetavajue-purpurnomodri, nemirno-zagasitozeleni, usumraknatkriljujui-zatvorenoplavi, dobroudnodebeli-golubinjebeli, karatamno-ljuti, brzohitajuekrznasti-srebrnosivi, zagasito-dimoliki, izadrugihoblakaskrivenipranjavonarandasti, zaskupinomzaostajui-bezbrinovragolasti-alaunbeli, sutrasunanoobeavajui-rumenoveernji (nabrajam samo one za mene najupeatljivije) u svim oblanim raspoloenjima i menama zrcali se naa epizoda. Ja sam samouki oblakoatac, profeta-avanturista to otkriva njuhom i sanjarenjem, koji, dakle, nije zaveden triavom literaturom (jer, verujem, takve nema, ali bi je moglo biti) o neobinoj gatarskoj, vidovnjakoj vetini zvanoj nefomantija ili oblakoprorotvo. O tehnici tog proricateljstva neu nita da vam velim

23

(to kota!). Raspredau, u grubim i kratkim crtama, samo ono o emu skromni autodidakt moe prozboriti a da mu ne pridate naziv varalice ili, budi bog s nama, opskuranta, veca, vraa, amana, maga, druida, haruspeksa, augura neka to ostanu titule priznatih okultnih nauka. Imajte, ipak, jedno na umu: nas je malo, ali sve nas je vie. Za nefomantiju je nevana troposfera, vee ili manje visine oblaka, da li te nestane pufne plutaju na samo nekoliko stotina metara iznad naih glava, ili tamo visoko, na granici sa kosmosom. Niti je od znaaja da li su to nimbusi ili kini, kumulusi ili plastasti, stratusi ili slojeviti, cirusi ili tanki perjasti oblaci, ili pak razne prelazne vrste poput alto-kumulusa, alto-stratusa, ciro-kumulusa, ciro-stratusa, itd. Irelevantne su i temperature, relativne vlanosti vazduha, vazdune struje, brzine i pravci kretanja oblaka, ritam njihovog smenjivanja, stepeni oblanosti, godinja doba. Kao to astrolozi ne mare za gunanja astronoma, tako se ni nefomanti ne osvru na podsmevanja prognostiara. Ne tiu ih se ni kionosna, maglonosna, snegonosna, gradonosna, a kamoli abonosna nadimanja. itava njihova panja usmerena je na oblija oblaka. Pedantnije na ono to se moe videti i prepoznati u toj igri svetlosti i senki. Mikelanelo je bio nefomant: u oblacima je traio i pronalazio boja znamenja. Unosei se u sve te nabrane oblike i figure, ugledao je, a kasnije i ovaplotio,

24

prizor prvog dodira izmeu stvoritelja i stvorenog. Setimo se, potom, Konstantina Velikog i njegove vizije Hristovog monograma, s porukom in hoc signo vinces, u noi pred odluujuu bitku, ije posledice jo uvek traju. Ove istorijske primere navodim samo radi onih to od sumnje ne vide ni prst pred okom. Nefomanti, naravno, ne vole isto, vedro, svetlo nebo, taj dosadan, gromadni monohrom. Kad na njemu nema nikakvih tragova sem onih koje araju mlazevi aviona i nebeski stanovnici, oblakoaci zevaju. Mrsko im je i razvedravanje, kad se medijum kida, tanji, sve do potpunog ieznua. Tada oni, doslovce, plave od muke. No ve naziraj gibanja jednog ili dva-tri oblaka dovoljan im je da se prenu iz uspavanosti prouzrokovane akvamarinskom monotonijom, ili nekom drugom, isto tako jednolinom nijansom plavetnila. Da neto razjasnimo: pre svega, to piljenje u zgusnutu vodenu paru, to pomno motrenje spontanih metamorfoza jednog prirodnog toka, ne daje vam za pravo da nas zamiljate kako se gegamo po zimzelenim bolnikim parkovima, s vapajima da nebo ve jednom presee nae tegobno oklevanje; drugo, to nije nimalo naivna i detinjasta praksa... Ponekad sam predviala dogaaje do najsitnijih detalja, preciznije no to bi sinoptiki meteorolozi, uz svu pomo satelita, termometara, barometara, higrometara, kiomera, vetrokaza, anemometara, nefometara, nefoskopa, meteorografa i

25

ostalog orua, prognozirali sutranju promenu vremena. Tik pred obeaenje, ugledala sam ogroman, kosmiki falus kako tue malog anela po glavi, po trbuhu, po noicama, otkidajui mu krila, oduzimajui mu dah i glas (jedan izdueni, sedefastomodri oblak povrh erma). Pre no to otrpeh drugo silovanje, razabrah Demostena kako urla na talase, kako im preti, ne oslanjajui se, i pored snane bure, na hridi, ve stameno drei skiptar meu nogama (podmuklouarena nebesa, nad Perastom). Uoi pogibelji mojih najmilijih, videh kako se na automobil survava odron stena, a na stene sen (zastraujue sivilo, podno Prokletija). A jue... Jue sam, u nekom vunasto-crvenkastom oblaku nadomak Vodovca, suelice stadionu, prepoznala rioputog mudroljupca gde gladi dugoprstu umetnicu, izdano, pregalaki...

26

23. JANUAR 2001. Jutarnju jezu ukrotila sam erbetom. Marruta tvog sna obino je tri i po sata dua od moje. Zamisli me, u tom intervalu, kako odmotavam klupko smutnji u punoj leleka ivotopisnoj vrljariji (koju sam, krmeljiva, pronala na tvom radnom stolu), a to pretenduje da bude dirljiva. Katedra za Filologiju je, sudim, u ozbiljnoj krizi. Postae razroka kiljei u oblake. To je ono to JA mogu da vidim. Usput, eprkanje izokolce netaktino je. I povreuje. Ostaviu te, stoga, bez melema odgovora. Ali, da... To je suvino... Ti si u dosluhu sa nebom, ti blene u ogledalo istine, tvoj vidik ima dalek dobaaj, ti prozire preplete telesina u rvnju strasti i pregnua na arenim nebeskim oteklinama, ti razaznaje prevrtljivu, zloudu nevernicu u zagrljaju s oteenom izvoaicom Rahmanjinova i ostakovia, te mogu ostati samo nema i posramljena, ovde u podneblju... U sinonjem poletu nijedan te pokret ni zastanak nije odavao. Podvaljuje, gujo pretvorna, i zato ti naziv varalice sasvim lepo pristaje. No ovaj e derbi ipak izgubiti.

27

itav ivot me rue, igou, tlae, svi, na sve strane. ta se moe protiv te urote? Za drutvo i roditelje ja sam odrod. Za mukarce, naelno, dodatak. Ni urkastim sestrama, izgleda, ne umem da se dodvorim. Otkuda, inae, onaj nipodatavajui izraz: pirgava lizulja? To, mora priznati, nije plod muke matovitosti. Za nebeskog sudiju sam, verovatno, jo jedan oekivani ugarak u podzemnom kotlu. Za tebe oblik (u riim tonovima!), koji e za tili as dotinjati. Volela bih nebo mi je svedok koliko bih volela da me tvoje svevidite, zamagljeno ljubomorom, s vremena na vreme izostavi iz ie. Gle, eprkaice, oblaci se navlae! Kamila sam, lasica ili, moda, kit? (ika te Hamlet). ik pogodi gde sam (ikam te ja)! Jer, oblak sam proi u (ree neko od Svetih)... P. S. Pre odlaska, zalila sam ve odavno svelo cvee.

28

1. FEBRUAR 2001. Valentinina spavaa soba: svetloruiasti, goli zidovi, ameriki be plakar, noni stoi od mahagonija, a na njemu Martinova belenica; brani krevet, a u njemu Martin, sm. Valentina je na putu. Jutro je. Beograd trpi vejavicu. Prelistava svoje crtice. Na prvoj stranici trojezina sintagma: STARANJE O SEBI, EPIMELEIA HEAUTOU, CURA SUI. Zaustavlja se na stranici sledeeg naslova: KOGA I EGA TREBA DA SE UVAM I DA SE TOGA KLONIM (Praktini saveti za linu upotrebu) Paljivo iitava: ...subjekata za koje se pretpostavlja da znaju a jo vie onih za koje se opravdano pretpostavlja da ne znaju, svestranih diletanata, prekih neznalica, arogantnih egaa i udruenih podsmevakih liliputanaca, elitnih blebetanja i plebejskih podozrenja, stvaralake involucije, ivane rasplamsanosti, samokritikog narcizma,

29

otunih pastia, filistarskih sveanosti, zbabinjanja, organizovane lenjosti, namrtenih ideja, natimovane ljubaznosti, tetoinskih konvencija, podgrejanih stavova, zakanjenja u doivljavanju, sistematizacije zabluda, isprazne podrugljivosti, dnevnih vorova, sastrugane ulnosti, degradiranja u statisteriju, idealizovane sebinosti, nesnosnih podbadanja, sentimentalnih inkvizicija, proliferirajuih modusa duhovne prostitucije, oportunistike poniznosti, valjanja u samopreziranju... Odlazi u radnu sobu bledoutih zidova, gde ga ekaju sprave za vebanje. Radi na sebi. Stara se o sebi. Mesec je dana kako o njemu brine i Valentina. Obezbeuje proteinsku hranu i voe. On joj nesebino uzvraa. Vie puta dnevno. Zavrava s telesnim vebama. Osea vedri procvat muskulature. Prelazi u kuhinju boje kajsije. Jede, pije, strogo pridravajui se nekog temeljnog uputstva za rapidno gojenje. Onda se tuira. Od crnobelih ploica u kupatilu vrti mu se u glavi. S diskmenom seda na klozetsku olju, presluava svoje solo partije. Zadovoljan je. U pozadini snimka uje se aplauz i skandiranje njegovog imena. Lepo je kad te vole.

30

Odlazi u biblioteku. Od majstora miljenja (Gete, Miroslav Mika Anti, Vitgentajn, Fuko tim redom) ui kako valja iveti. Boli ga stomak. Prdi, sasma tiho, no uinak se iri. Neprijatno mu je, jer mladi do njega pravi grimase. itaonica je loe zagrejana. Zebu mu prsti na nogama. U pravi as dolee mu pare zguvane, ispisane hartije. Kafa? Okree se. Smei mu se, s poslednjeg stola du zida, neka plavua s uvojcima do ispod ramena, okruglooka, dugih trepavica, rumenog lica s jamicama, purpurnih i vlanih usana, u haljini od tvida boje cinobera to joj see do izama. Vide joj se desni. Prihvata neoekivani poziv. Bol je iileo. Prepoznala ga je. Ako je seanje ne vara, ranije je nosio naoare, bio golobrad i imao duu kosu smee boje. Dolazi mu na koncerte. Voli njegovu muziku. Igra uz nju. Zatim pripoveda o sebi. Zove se Isidora. Iz unutranjosti je. Kuje plan o preseljenju. Zavrava pedagogiju. Mnogo voli decu. Ne proputa nijednu tehno-urku. Srlja, pomamno, u svakakve novotarije, ne bi li bila u toku. Smeju se. Martin joj predlae grudvanje. to da ne? Hodaju, meutim, do Valentininog stana. Isidora se raspituje o njoj. Zato su, na fotografiji, zagrljeni? To mu je starija sestra, odgovara. Jo ma-

31

lo priaju, o muzici, o vaspitanju dece. Skidaju se. Leu. Plavua je zaspala. Martin uzima akustinu gitaru u ruke. Zagreva prste. Veba skale, arpea, harmonijske obrte. Komponuje. Zapisuje komponovano. Jo jednom proverava. Zamenjuje neke akorde. Isidora se budi. Ljubi ga. Smrdi joj iz usta. Donosi joj bananu u krevet. Svira joj malopreanje, svee delce. Usta su joj puna, klima glavom i mlatara nogama po vazduhu u znak odobravanja. Ljubi je. Lee na nju. Nerado joj usliava molbu da je isprati do kue. Meava je obuzdala svoj nasrt, ostavljajui u amanet poledicu. Prolaze pored Novog groblja. Smrklo se. Ona se plai mrtvih, mnogo. Sva se najeila. Ne od zime, nego od straha. I ja sam se plaio dok sam bio iv, zadirkuje je priguenim baritonom i smrtno ozbiljnim licem. Devojka vriti, udara ga tanom u bradu. Izbija mu prednji donji zub i pravi raseklinu na donjoj usni. Ve naruene ravnotee, poledica mu pomae da se slepoonicom oee o ivinjak. Na ulici ni hromog psa. Zaustavlja, drhturav, najzad taksi. uri kod roditelja. Curi mu krv. Malo iz rane na glavi, vie iz usta. Raseena usna otie. Stomani grevi se obnavljaju. Ponovo isputa gasove. Ta-

32

ksista uljudno trai dozvolu da otkrine prozor i, nedoekavi odgovor, otpoinje priu o svojim mlaanim danima, pokazujui krivudave oiljke na vratu. To su bila srenija vremena, na ferku. Danas se sve reava naopako, pitoljima. Majka jeca, zapitkuje, coke. Martin izmilja trojicu nepoznatih napadaa. Otac ga podsmeljivo i utke posmatra, kikoe se, jezikom mrda vetaku vilicu, a zatim iznova prepriava svoju nadaleko uvenu pomorsku dogodovtinu. Njemu su kosooki, malajski kriminalci, moderni gusari na gliserima i s mainkama, upali na brod koji je prevozio naftu, svukli ga do gole koe, vezali ga, pokrali, te mu kundakom izbili jedanaest zuba...

33

7. FEBRUAR 2001. Ognjen je vajao, vrlo priljeno, svoju opsesiju. Magdalena je kao sauesnik u vrbovanju i uveravanju devojaka da se radi o umetnikoj, dakle bezazlenoj stvari uivala blagodeti od znoja svoga. Zarada joj se smeila u to tiho mrazno vee nauljano maglom i tipavim vazduhom. - Kako se zove? - Isidora. - Magdalena ti je, oekujem, potanko razjasnila prividnu bizarnost mog posla. Nisam ludak, ni manijak. Predmet sam zavitlavanja, o meni se misli najgore (najpodnoljivije je ono najgluplje da sam edipovac), nazivaju me svakojako (najmanje uvredljivo je Sisar), nekadanji poznanici nairoko me zaobilaze. Moda su stvarice to izlaze iz moje male radionice doista bezvredne, ali od njih makar pristojno ivim. Pare ete, i ti i Magdalena, dobiti odmah po zavretku seanse. - Smem li da te neto upitam?

34

- Izvoli. - Zbog ega to radi? - Iz zadovoljstva. - Zato ba grudi? - Sise su ogledalo enske due. Na to ne utie ni injenica da ena, zbog bolesti, moe ostati bez njih. ak ni ako ih promiljeno osakati silikonima. One uglavnom odraavaju vau narav. U izvijanju, talasanju nedara, u nadimanju i irenju grudi i grudnog koa, u napinjanju grudnih muskula, u tom gracioznom njihanju, podrhtavanju i naprezanju mlenih lezda, u osmehu dojki, ocrtava se peat duha. Ima onoliko oblina koliko karaktera, uroenih ili steenih, ostvarenih ili osujeenih, i obratno. Smeurane kao peena a ohlaena pilea koura, usahle usled manjka upotrebe, gotovo kipue od samodovoljnosti ili pak enje za neijom spretnom akom, skvrene od skupa nanizanih tuga, gipke kao da su formirane u koli aolina, puritanski krute i utogljene, omeke, stvrdle, lake poput lahora, teke kao brljom prouzrokovan mamurluk, demekaste, nabujale od sokova, prirodno otromboljene i pihtijaste, biuterijski nakinurene i iljate, ispupene, uvuene, isturene ka nebu, svijene prema zemlji, asimetrine, skladno uravnoteene, rutave, osave, bundevaste, krukaste,

35

breskvaste, jedvanapupele, gramzivo idikljale, zatim razne meavine... - A moje? Kakve su moje dude? Pogledaj... Moe li da me proita? Ili mora da ih opipa? - Opipau ih svakako, ukoliko i dalje eli da mi pozira. Odoka... Zdrave su, negovane, pomalo ustreptale... - ta moe da napravi od njih? Magdalena je naglasila da voli glomazne, grudate, one sa sifonima, da su ti starije gospoe esti gosti... I, pretpostavljam, gravidne, pa dojilje... - Poslednje dve klase nikako! One prve su, kako se to ve kae, u blaenom stanju. Druge odbijam, jer sa svojim prehrambenim moima imaju da rade korisnije stvari. Sve ostale bujne i rasprostrte su, nasluuje, vie nego poeljne. Zbog zapremine, mase, punoe. Meutim, ne pravim vrednosne razlike izmeu sisanadi. Vajam sirovine iz kojih moe da se pije ili koje mogu da poslue kao kuhinjski pribor. Svuda oko tebe nalaze se ae, flae, olje, oljetine, krigle, vrevi, ibrici, upovi, posude, vaze, abauri, inije, lonci, amfore, kiliksi, oinohoe, hidrije, krateri, kondiri, krazi, itavi servisi, bokali, saksije, sudovi, sifoni, dbanovi, tepsije, ase, pehari, samovari, tegle, pa i cediljke, sva ova divna i raznovrsna lepeza

36

grnarija koja, po prirodi stvari, nije ni zamisliva bez obdarenih i obimnih modela. Trivijalno je rei, ali nikad nisam naiao na neki, ama ni minimalni, skup identinih sika. Otisci bradavica, koje uzimam kako bih napravio odgovarajua postolja za sve te unikate, mogli bi glatko da predstavljaju efikasno sredstvo za identifikovanje zloinki. Jer, verovala ili ne, nebrojeno zloina izvreno je upravo dojkama. Od tvojih u da napravim fine kupaste ae. - A zato ispod svih ovih po policama uredno poreanih, izvajanih poprsja, piu imena? - Sestro slatka, studije filozofije napustih zato to sam u kudikamo veoj ljubavi s materijom nego s memorijom... Dok je Ognjen uvodio Isidoru u svoju tehniku stvaranja (za razliku od Entonija Karoa, koji je tvrdio da vajari mahom sanjaju isti san o suprotstavljanju sili tee, ja bih od toga imao samo komare), postavljajui je, potrbuke, na patentiranu drvenu konstrukciju (odakle e joj se grudi prepustiti preseku sila, biti nasapunjane, radi formiranja otiska u gipsanu smesu potopljene, u tikl-formu podeljene), Magdalena je razgledala gomilu neobinih, uparenih rukotvorina to su ispunjavale itav atelje. Bilo je tu i Kajinih primeraka: hrapavo, tamno,

37

zborano posue. Najmalobrojnije serije, one bez cene, bile su pod imenom Aleksandra. Ispod garniture koja je zauzimala sredinje mesto u jedinoj staklenoj vitrini pod kljuem, pisalo je: Crazy Mammals. Sa mnom u grob. Zurei u unutranjost tih vaza i pehara, mogla je da oseti nemirno zraenje bledoriih preliva, tanano osenenih prevoja, blagih ulegnua, izboina i prelaza, s jedvavidljivim kapilarima iz kojih je, kako joj se inilo, izbijao plamen ive puti... A onda... Jedna grupa vitkih aa od porcelana... U papamparad...

38

8. FEBRUAR 2001. U Ognjenovom ateljeu... Pravda se Ognjen Martinu da o njoj nita nije znao, da ju je Magdalena upoznala preksino, na nekom rejvu, i, eto, privela jue, kako to po davnanjoj nagodbi, a na uzajamnu ar, neretko ini, to jest vabi i dovodi eljad da se svojski isprse ka zemlji, na njegovu i na radost klijenata, ali da treba da mu bude drago, jer ju je gnjeio s nekakvim resantimanom, kao da je znao da mu je ba ona, kobila jedna, izbila zub, a pri tom se, to je najsmenije, na ovoj maini vrpoljila poput vetice na lomai, kuka pogana, pa tek da je video kako se izbeila kad je smesa muki stegla... A o Magdaleni... Ne zna ta da misli... Odjednom, naprasno, sruila, nabusito-lakim udarcem, jedno od njegovih remek-dela... Pa pobee, kao furija... A on je plakao, meu krhotinama... Njeno vime vie nee musti... Objanjava Ognjen Martinu da je Magdalena omirisila, premda samo jednom nozdrvom, to jest nesigurno, kako se neto odvija

39

izmeu Aleksandre i njegove bive, Ljubice, neto poput igre iza zatvorenih vrata, ali da on, lino, u to ne veruje, jer, koliko zna, Ljubica je heteroseksualna, a to to ju je Martin ostavio nije, valjda, neki razlog da se menja kurs, da se tako radikalno, i tako pomodno, i tako komino, tei suprotnoj hemisferi, mada, ljudi su udljivi, to ne treba posebno naglaavati, te je mogue da se dogodilo upravo ono to je izuzetno teko i zamisliti, to jest da je Ljubica, kao nekad mucava Magdalena, mrnju prema jednom mukarcu prenela, jalovom generalizacijom, na itav muki rod, i da se sad, vesela i goliava, bakari na ostrvu Lezbos... A onda... Jedna serija keramikih amfora boje karamele... U paramparad...

40

15. FEBRUAR 2001. Trema joj je oduvek bila stalni, potmuli saputnik. Znojenje dlanova, nervozne misli, nestrpljiv ton. Svikla na nju kao na kaiicu meda pre jutarnje kafe, vremenom se osposobila da je podnosi. Malo-pomalo, uznemirena danom koji je najavljivao proboj prolea, poela je da biva svesna njenog iznenadno pojaanog izbijanja. Pomislila je da bi ovog predveerja mogla da ga spazi negde u publici, nadom zagolicavi itavu erupciju slatkih, patetinih fantazija: pokajniki Martin s ogromnim buketom jarkoutih kala i sa amareto bombonjerom u drhtavim rukama, moleivi Martin s reima to se lome od jada, ganuti Martin koji njene maestralne pasae propraa neprijatno glasnim grcanjem, odvano-odluni Martin koji skandalozno prekida koncert, naglas i na kolenima izgovara: Ljubice, udaj se za mene, i tako dalje, i tako dalje. Matu ne treba amarati trivijalnostima, doapnula je oevidno zbunjenoj violistkinji nakon preleta pogledom preko praznjikave dvorane. Iako bi se ranije zbog mlakih i prose-

41

nih izvoenja oseala promaenom i bivala dotuena posledinim nesanicama, nalet sadanje ravnodunosti pozdravila je ampanjcem. Dirigentovu dreku na nekolicinu pokunjenih muziara, koje je otvoreno nazivao najlabavijim karikama u orkestralnom lancu, prekinula je upadicom da mu vire dlake iz nosa i da otud nema prava da im dri lekcije o perfekcionizmu. ovek je, zabezeknut, umuknuo, a s njim, uz pritajeno zadovoljstvo, i ostatak orkestra. Poelela je da luta gradom. Instrument je poverila na uvanje kolegama koji su, posramljeni to je njen pravdoljubivi gest nemo i kukaviki podran, dragovoljno pristali da se nose s njegovom nezgrapnou. Namah je izletela na ulicu. Pre nego to je stigla da se sabere, neko joj je prislonio ruke na ramena, ve s lea zasipajui je salvama preteranih pohvala. Bila je to Magdalena. Odsluala je ceo repertoar. Par puta je i zaplakala, od lepote. Ipak, pla zauzdava nekoliko nedelja. Trebalo bi da se njih dve ispriaju, kao sestre po muci. A i red je, nisu se videle od prole godine. Poziva je na pie, u kafikafnjak. Ljubica ne eli da poseuje svratita u koje Martin zalazi. Neopisivo ju je povredio. Pogotovu je pogaa to to je potcenio sebe, dopustivi da ga zavrti ona krivonoga opajdara. Jo je rovita

42

od raskida. ak joj je, kako dani odmiu, sve gore. Magdalena predlae da se spuste do njenog stana, koji je samo tri ulice nie. Marko je jue kupio gajbu piva, pa bi mogle da se bace u nesvest. Za to, koliko vidi, obe imaju pregrt razloga. Marko danas nije kod nje, neparni je dan, a, po pravilu, pojavie se tek poto Gurmani zavre svirku. Ve naeta ampanjcem, Ljubica radosno pristaje. Prvo pivo. Ljubicina ljubavna kuknjava, bacanje kletvi na Valentinu. Magdalena saosea, pokuava da nadmai Ljubicu u smiljanju to gre kletve. Drugo pivo. Magdalena ispoveda svoj donedavno prisan odnos sa Aleksandrom, ist kao nebeskoplava boja, kojem se nije nazirao kraj. A onda je neto zapelo, izmaklo, ne zna se ta, pretvorivi se naglo u bajagi vezu. Magdalena oprezno i zavijeno iznosi svoje, po nefomantskim kriterijumima, opravdane sumnje u Aleksandrinu odanost. Ljubica u prvi mah ne moe da poveruje svojim uima, potom poinje da se smeje, iako samo na trenutak, jer Magdalenino smrknuto lice svedoi da posredi nije ala. Ljubica staloeno i s gnuanjem negira tu sramnu paranoju, grabi svoj kaput i srdito kree ka izlazu. Magdalena je grozniavo prestie i uspeva da izvadi klju iz brave. Izvinjava joj se

43

i trai oprotaj kroz neko oajno i sablasno kretanje, to u preneraenoj goi momentalno izaziva saaljenje. Otima joj kaput iz ruku i ponizno je moli da se vrati natrag, da zaboravi sve izreene grozote, te da nastave s pijankom kao da se nita nije dogodilo. Tree pivo. Obe su se otreznile od uzbuenja. Tela im se tresu. Magdalena, i pored volje za preciznou, otresa pepeo mimo pepeljare. Psuju jedna drugu, a onda nazdravljaju. Nek se nose svi nesporazumi! Magdalenu tek eka podebelo umiljavanje. ak i ako se jednom pomire, Sakini izlivi grdnje nee biti oroeni. Ljubica se prisetila jo nekih kletvi. Magdaleni vie nijedna ne pada na pamet. I dalje je rastrojena. Mora da otvori etvrtu rundu piva, da doe k sebi. Ali da najpre zavre s treom... U ime ostvarenja svih nabrojanih prokletstava, iveli! etvrto pivo. Magdalena naglas ita svoj dnevniki zapis po Aleksandrinom mnenju, loe napisan koji je neposredan, ali teko da je i jedini, uzrok njenog nestanka. Za sobom je ostavila jednu revoltiranu poruku, par prljavih arapa, pokidane tanga gaice, dvodelnu oker pidamu i, najposle, solilokvij tiine. Magdalena veruje da se dala put Kipra, u Larnaku, gde njen roeni brat vodi nekakvu

44

kockarnicu, mada tu pretpostavku oblaci niti potvruju niti pobijaju. Jednostavno su bezoblini. Ili je toliko nesrena, i zbog toga joj vidik toliko suen, da ne moe da se usredsredi na tumaenje. No ta joj sposobnost nije mogla tek tako, bespovratno, ispariti, ukoliko se uzme u obzir da joj je uroena. Naime, nasledila ju je od majke, prostodune ali darovite ene. Veto je, dugo, od sveta krila to umee, pa i od nje, svoje keri-jedinice. Nekoliko puta je omaila u vizijama, pa se docnije, u trenucima potpunog nepoverenja prema sistemu doaptavanja s oblacima, sva skupila od grizoduja, bacajui samoanatemu da je lani prorok i da zasluuje veno sagorevanje. Za sve runo to se dogodilo njenoj bebi, krivila je sebe. To je doivljavala kao surovu osvetu neba, jer je negde proitala da bogovi, tobo, grenike ne kanjavaju direktno, za njihova vlastita dela, ve da kobi alju na njihovu decu. Da, bila je sujevernik, komformista, pre nego vernik. Otac je povrno razumevao njene jadikovke, pokatkad izazivaki oduzimajui joj pravo da govori. Dosta s tim trabunjanjima, enska glavo! Vidi li ti ovu aku? Javlja mi se da u te oleiti njome, pretio je. Nezainteresovan da joj osmisli i prui neku bolju utehu, tovio ju je kao svinju. Sopstvene ivce umirivao je enor-

45

mnom koliinom hrane, pa je smatrao da je taj recept dovoljno univerzalan da utei i neutene, poput njene majke. Onako omalena, vremenom se pretvorila u zastraujue zaobljenu figuru. Nesrea koja ih je zadesila na putu u neku je ruku preduhitrila zajedniko samoubistvo rasprsnuem od prederavanja. Zato Kaja, inae prekrasna bakica, ponekad ume da je izludi svojim insistiranjem na bogatoj trpezi. Ljubicu su potresle obe prie, i ona to je proizvod fikcije, tako suptilna, i ova ivotna. Ne slae se sa Aleksandrom da je Magdalenina pisanija loa. Naprotiv, iskrena je i lirina. Posle svega, treba da se prepravi ili precrta samo taj prokleti kraj. A ova nenapisana pria mora da se prenese, bez ulepavanja, na papir. Potom su obe, istovremeno, zaplakale. Peto pivo. Prepliu jezikom, umorne su. Od prokinjavanja, pijanstva, sricanja istine. Magdalena konstatuje stanje stvari i nudi Ljubici prenoite, prosto drugarski. Osea da ih je ova no zbliila na udan, sapatniki nain. Ljubica se slae s tim i odluuje da ostane, ali ipak napominje da nije nastrana, da to nikada nee biti, i upozorava Magdalenu, kroz smeh, da nita ne pokuava. Opet razmenjuju psovke, kucaju se flaama i nazdravljaju. Magdalena podsea Ljubicu da Martin tandre ve-

46

eras u Darmaru i informie je o njegovom novom, vetakom sekutiu... Dabogda mu pukla ica...!

47

16. FEBRUAR 2001. Dame i gospodo, ljubitelji i potovaoci deza i onoga to je dezu nalik, izvinjavamo se zbog kanjenja. Tokom tonske probe, naemu i vaemu gitaristi popucalo je nekoliko ica, a rezervnu gitaru nema. No sad su sve koze na broju, a pono je ionako doba dana kada vi tek otvarate oi. Zato, dajte da vas umijemo, a pekire zatraite od kelnerica... Uska, blago uzdignuta bina kluba Darmar naikana je muzikom opremom i petolanom postavom Gurmana, uronjenom u agresivnu improvizaciju. Preglasna muzika najpre rasteruje osetljive i nepriprimljene ui, a potom priziva bes pospanog komiluka i intervenciju uvara reda i mira. Martinov spontano-stvaralaki obeenjakluk biva osujeen tik pred izvoenje jedne zahtevne legato fraze koju je prethodnog dana s naporom uvebavao. Pripretivi kaznama i muziarima i odsutnoj vlasnici, panduri odlaze. Klub nastavlja da radi u tiini, uz agor preostalih gostiju. Stolu za kojim sede muziari i njihovi prijatelji (ukljuujui

48

i Marka) prilazi krupan crnomanjast mladi, s usanduenim violonelom u desnoj i diktafonom u levoj ruci, predstavivi se kao novinar radija Procesija. Ne bih da vam smetam, nego mi je palo u zadatak da vas intervjuiem. Bend jednoglasno podmee Martina, kao svog najreitijeg lana. Radio Procesija: Decibeli, decibeli, decibeli! U emu je tos? Martin: Nema nikakvog tosa. Naa svirka je antiambijentalna. Kako bi Nemci rekli: Das ist etwas, was erstrebenswert ist. Nemamo nimalo razumevanja za ukus one publike koja je sklona, i esto presklona, da dez konzumira kao prigueno svetlo za prijatno avrljanje uz neki osveavajui ili afrodizijaki napitak. Svetogre je na taj nain tretirati muziku uopte. Evo, utiajte Hendriksa, i napraviete od njega malo dete. To je nemoralno. Duhostiavaoci su svuda oko nas. Nismo voljni da radi njih omrznemo nadglasavajuu muzikalnost ivota. RP: U redu. Ali ta inite kad se na vas obrue tolike albe i prijave i primedbe na preteranu energinost? Utie li to na va entuzijazam? M: Da, posremo. Pa ta? Uvek iznova priamo svoju priu, iznova nas prekidaju, pa na

49

kraju te prekide prihvatismo kao deo nae prie. Mi nismo taktodavci sveopte aritmije. Ko je kadar da u toj zvunoj zbrci neprestano biva u istom tempu? RP: Ko je sve uticao na vas? M: Kako bi Gete rekao, to je isto kao da ste debelu svinju izvoleli pitati ta je sve jela. U tom je smislu na naziv sasvim prikladan. Mi zaista jesmo gurmani, ak su nam i oduci zainjeni. Na meniju nae domae kuhinje imate raznotonski izbor: aakato, adirato, afetuozo, ala mente, alegro kon fuoko, alegro furiozo, alegro vivae, animato, apasionato, briozo, burlesko, volante, volti subito, grave, gustozo, deizo, dole, okozo, eroiko, zvelto, impetuozo, inkalcando, kantabile, kapriiozo, komodo, kon amore, kon anima, kon brio, kon fuoko, kon spirito, leero, libero, maestozo, markato, molto, moso, pastozo, pijaevole, prestisimo, rigorozo, rizoluto, rubato, skercando, streto, tuta la forca, tuti, faile, feroe, furiozo. Vegetarijanci, dakako, nemaju ta tu da trae. Od mirisa tolikog mesita verovatno bi im pripala muka. RP: Imate li togod da poruite publici koja vas slua ili e vas sluati, odnosno jesti? M: Nemamo, ali imam ja splet pitanja za tebe. Ko si, bre, ti? Otkud Ljubicino violonelo kod tebe? Misli da ga nisam prepoznao! Taj je, bre, kofer prepun gravura s mojim imenom!

50

Gle, nema ih vie! Ma, gde je ona? Jel' te alje da me pijunira, provocira? Jesi li joj ti novi navaljiva? Zato me je izbrisala? Zato? Ne, Ljubica mu je koleginica, nita vie. On je timpanista, i obian i ovde iznebuha javno ponien honorarac na radiju. Violonelo mu je predato samo zahvaljujui njegovoj telesnoj grai. Ne zna zato je mnogostruko izgravirano Martinovo ime mnogostruko prevrljano s njenog kofera. Ba ga briga za to. Nije, dakle, poslat u nekakvu ljubavniku uhodu, nego da u ime jedne kulturne ustanove porazgovara sa, oigledno je, jednom nekulturnom i nerazumljivom budalom. Intervju nee biti emitovan, makar on ostao bez svoje honorarne crkavice. Gonite se i vi i vae folirantsko muziciranje u tri lepe! ivela policija! - Hm... Trebalo je da ga iamaram ree Marko. - Ne, nije. Momak je u pravu. Ja sam nitkov izusti Martin. - Pa, dobro, jesi potvrdi Marko. - Stvarno to misli? upita Martin. - Da. 'Ajmo kod Magde! Kupio sam gajbu piva predloi Marko. - 'Ajmo! pristade Martin.

51

17. FEBRUAR 2001. Stvorio sam istopolnu ljubav. Ja sam zvrndov. I gubitnik. Prekinuo sam im sladostrasni san... I sneni osmeh uivanja. Drale su se za ruke ak i u svojim grenim snovima. Obe imaju predivne blede ruke. Spavale na svilenoj posteljini, iste boje kao juejutarnji svileni oblaci. Vrisnule su. Oamario sam je, Magdalenu pljunuo. Magdalena je uzvratila, utnula me u stomak i cevanicu. Dok sam se previjao od bola, pratio me Ljubicin tuan pogled. Nije plakala. Desna strana lica joj je bridela. Prejako sam je odalamio, utisnuo svoje grube prste. Oduvek je imala osetljivu kou. Rekla je da boja moga novog sekutia odudara od nikotinskog premaza kakav krasi moje ostale zube. Uzdigao sam se. Uveravale su me u suprotno: da ne verujem svojim oima, jer nita nisam video, ni mogao videti, jer nieg nije ni bilo. A sa Aleksandrom? Krue glasine... Ni sa njom. Marko je likovao. eleo je uee, utrougljivanje. Mislio je, kao i ja, da prisustvu-

52

je zaetku novog promiskuiteta. Zamerio mi na pljuvanju, te izjavio da bi me odrao da Magdalena to ve nije uinila. Traila je da se strelimice tornjam iz njenog stana. Otvorio sam vrata, osvrnuo se ka Ljubici, sveoj pomodarki, opsovao je. Magdalena se histerino razdrala, napujdala zlo. Leima okrenut izlazu, nisam primetio unjanje. Jedna me je baba, Magdalenina duebrinica i satrpeznik, straga oklagijom lupila po temenu. Sruio sam se, a preko mene i ta babetina s kotlastim trbuhom. Padoh u nesvest. Doivela je blagi srani udar. Sad je dobro, ja nisam. Leim, zgren, u krevetu. Marko mi je pomogao da se povratim, da se nekako namestim. ta da kaem Valentini kad se vrati? Babuskera mi je svojom teinom povredila ivac u donjem delu kime. A svojom branjavom oklagijom mozak. Imam vorugu veliine korniona. Ne mogu da se setim naslova knjiga koje sam itao u poslednje vreme. Presluavam jedan album Peta Metinija, a ne mogu da se setim da li sam ga ranije ve sluao. Nema lepe muzike od njegove.

53

23. FEBRUAR 2001. Kod roditelja... Znala sam, sine, da je s njom sve kako treba, a da s onom s kojom sad ivi nije, poandrcao si, majkino, nisam te tako vaspitala, bio si dobro, mirno, pomalo cmizdravo, slabano, boleljivo detence, beao si od kue i kao mali, ljutio si se na mene kad bih te opalila po guzi, ili na oca kad bi te uutkivao u vreme dnevnika, beao si sa svojim igrakama, koje bi pedantno spakovao u dva koferia, crveni i plavi, to ti ih je tata doneo iz Londona, jo dok je plovio i dok se imalo, vidi nas sad, golotinja, a ti bi se odmah vratio kad bih ti s terase doviknula da nisi popio kakao, lue moje, molim se Bogu samo da ostanemo zdravi, mogao bi da doprinese tome, da nas ne sekira, i da s ocem nenije pria, izjede ga ir to para nema, i to ga sin sramoti, bio si mu dika, ne razume ti to, jedva ekam da dobije deicu, drukije e misliti i raditi, samo nemoj s onom, asti ti, jao nama ako zatrudni, danas i sredovene lako ostaju nosee, nego bolje ti je

54

da se pomiri s Ljubicom, da joj napravi dete, kao sluajno, posluaj ti svoju majku, ona je takva da nee silu na plod, pa da postane ovek, da baka i deka ninaju svoje edo, da sreni doekamo ono neizbeno, a u meuvremenu idi malo na selo, u Kovaicu, prolee se ve koprca, izmie stisku ove studeni, aka oborene, slinave zimske noseve, tamo je ono rumeno kao obrazi u mlade Slovakinje, a i zemlja ve na ivot mirie, izaziva vrtoglavicu, jo je teka ali bremenita obeanjima, i ispunie ih ako je neto iznenada ne omete, bie ugoen kao knez, nije sve gore naivno, fini su to ljudi, bolja ti je ta rodbina negoli ona tatina, sve sami udarenjaci i iskoriavai, da ih Bog sauva, itavog ivota kunjaju i hru, kao tvoj otac upravo, razgovaraj s domaim ivotinjama, kao nekada, urlii, kokodai, groki, sea li se kako su prasii radosno odgovarali na tvoje groktaje, sav bi se ublatnjavio i valjao s njima, pa kriomice krao jaja iz kokoinjca i gaao komijske pse, jer te nerviralo to to se gotovo svi kuii u Kovaici odazivaju na ime Doni, dobro, ta je epizoda nemila, ali ti ima lepe uspomene odatle, i da ti kae mamika, kada ponovo ode tamo, zakolji nekoje pile, jednostavno je, prvo ga epa za nogice, pa okrene naglavake, pa iz ramena pet-est puta s njim

55

pun krug kroz vazduh, pa ga pusti a ono se tetura, ne zna gde mu je kljun a gde trtica, i onda no preko ije, brzopotezno, humano, da se ne mui, i to je to, posle ga oerupa, spremi supicu, supa je medicina, tako je govorio tvoj pokojni deda, ispee ga, najede se, jedan karabatak, drugi karabatak, jedno krilce, drugo krilce, ih, milina, prijae ti sve to, ima nekih ari u ravnici, idi, rane zaceli, kimu ispravi, pamenje razbistri, pa se vrati okrepljen, osokoljen, prioni na knjigu, zavravaj tu kolu, nai posao, ako ne svoj onda neki drugi, ako ne ovde onda u Nemakoj, svi su nai tamo, na gradilitima, poteno rmbae, oeni Ljubicu, nai e se novac za svadbu, ne brini, nee tata i mama da se brukaju, povui emo se tada, zovu nas u Kovaicu, hteo je tvoj otac kuu tamo da gradi, kasno je sad, ali mesta za nas ima, a i tata bi imao s kim da pije kajsijevau, tamo su svi povazdan pijani, i da igra tablie, ta bi drugo radio pod stare dane, sine moj, opameti se, sve bismo uinili za tebe, to zna, ali ne ako si vrsto odluio da se i dalje ponaa kao prostak, ako hlupk.

56

6. MART 2001. U Magdaleninom stanu... - Pati li? - Ne, Marko, ne patim. Menjam se. - Jesi li se konano ula sa njom? - Jesam. Javila mi se. U Larnaki je. - Kada dolazi? - Nee skoro. Zaposlila se u bratovljevoj kockarnici, kao krupije. - ta ti kae? - Da se dosta kockala sa svojim ivotom, da sad hladno kumuje tuim promaenim ulozima i sledstvenom razvoju tuih propasti. Da je neka isuena, od soli izbelela udolina, po kojoj katkad nevesela eta, podsea na moj ten. Da i jesmo i nismo pogreile. Da i jesmo i nismo sazrele za oprotaj. - Hm... previe komplikovano za moj um. Kakve su ti namere? - Da se skrasim sa tobom, ako nema nita protiv. - Voleo bih da ti verujem. - Ne veruje mi?

57

- Imam problema s tim. Ja sam filozof. - Ne potpiruj tatinu. Treba da mi veruje kao ovek. - Voli li me? - Nikada me to nisi pitao. - Nisam, uistinu. Evo, ne otimam se elji da te jo jednom upitam: da li me voli? - Ne. Ali potreban si mi. elim da zauvek bude pored mene. Nadam se da ne traim previe. - Ne, to je sasvim zahvalna mera itenja. Da si odgovorila potvrdno, smesta bih pobegao. Ovako, biu zauvek uz tebe, i parnim i neparnim danima. ta nam je sad initi? - Hou da te astim za ovo obeanje. Neu biti krta. Posle te vodim na utakmicu. Poigraj, Todore, grdni debeljko!

58

29. MART 2001. Nisam ti sve priznala. U vezi sam s jednom primorkinjom, Grkinjom, Teodorom. Zdepasta je, punaka, ali, i pored toga, vlasnica nagovorljivog tela. Vozei, nenaviknuta, iznajmljeni motor levom stranom kolovoza, zakaila sam i otetila njena kola. Pozvala sam je na pie, da vanparniki izmirim tetu, i eto... I nje se rodbina odrekla, svi sem jednog brata. A taj muti neto s mojim bratom. Ispostavilo se, desna mu je ruka. ivimo zajedno, ona i ja (no, kasnije ti otkrivam, jo neko sa nama). Profesorica je politikih nauka. Aktivna feministkinja. I, poput mene, ria je. U sebi ima turske krvi. Ali, rekla bih, mladoturske, revolucionarne. Ne sme biti tuna. Zadovoljna sam. S tobom ve dugo to nisam bila. Prizivala sam povod da te ostavim. Iskrsao je neoekivano, iskoristila sam tvoju glupost (kako ti je uopte moglo pasti na pamet da je Lj. naa?) Neka sve runo bude iza nas, moja slabovida pogaaice...

59

Da ne pomisli da se ovim pismom zauvek opratam od tebe, piem ti o nedavnom, krajnje zanimljivom dogaaju. Dan poto smo se ule, brat mi je doveo nenajavljenog gosta Ognjena. Njih dvojica su, kao to zna, nekad drugovali. Vidan je bio vrlo dobro upoznat s Ognjenovom naklonou prema meni, a moju novu sadrunicu nije mu ak ni nagovestio. A trebalo je, mimo svojih plemenitih nauma. Moda bi se ovaj istog trena okrenuo i vratio u Beograd. Sad nikako da ga se otarasim. Nametljivca i davea njemu slinog na planeti nema. Doao je da me zaprosi, onako s vrata, onako aknut, bacivi se na kolena, ne dozvolivi mi da prozborim ni re. Nije saekao ni da moj brat ode. Brbljao je kao navijen, nesuvislo povezujui u neki udan sklop emocije, inspiraciju, oaj i, u sluaju da ga odbijem, samoubistvo. Meutim, kad se Teodora, jo vlana, pomolila iz kupatila tek pristupajui toaleti eto sluaja neeljenog prizora! Tajac, ukoeni i zbunjeni pogledi, krckanje Ognjenovih kolena i, naposletku, bratovljev krkljavi duvanski kaalj. Teodora, i dalje goliava, razrogaeno gleda as mene, as Vidana, as Ognjena. Ja, stojei, sleem ramenima, pravdam joj se nemim beenjima zateenosti i nedunosti. Vidan, zavaljen u fotelji, pali cigaretu, s nametenim smekom ljubopitljivo eka razreenje novonastale situacije. Ognjen i dalje klei, zurenja upravljenog, nestvarno usredsreenog, pravo na Teodorine grudi, bez ijednog trep-

60

taja, kao da na ovom svetu one oznaavaju granicu vidljivosti, kao da je sve ostalo odjednom progutala tama nevanosti, ukljuujui i njegovu malopreanju afektiranu, jadnu, blamanu, nimalo romantinu prosidbu. Oh, kako me je to pogodilo! Nekako sam se sabrala, sa stola uzela papirne maramice i prila Ognjenu kako bih mu obrisala pljuvaku koja mu se, jerbo lakom na sisu, slivala niz bradu. Tek se tad, izgleda, prisetio zbog ega je tako vratolomno doputovao u Larnaku. Detinjasti i pokajniki izraz njegovog nanovo svesnog pogleda nije mogao da umiri uzdrmani ponos ove nazoviprevarene pseudoneveste. Pre i umesto svih razjanjenja, osetila sam nagon da ga naglas pouim o rodnom stanju stvari, pa to i uinih: Nikad ne prosi lezbejku! Nikad ne prosi lezbejku u prisustvu njenog brata koji je za njeno lezbejstvo, dodue, trpeljiv, ali bi ga, da moe, rado sahranio! Nikad ne prosi lezbejku u neposrednom prisustvu njene saputnice, to jest druge lezbejke! Ako ipak krene u prosidbu jedne hronine lezbejke, to jest lezbae, prikrivaj, kako god zna i ume, svoju zainteresovanost za njenu saputnicu, makar tokom odvijanja tog precenjenog rituala, i makar proena

61

znala da se ta zainteresovanost prosca odnosi samo na parcijalne organe njene saputnice! I lezbejke su, zamisli, ljudi, te su kao takve osetljive na veinu hotiminih ili nehotiminih grubosti! Ako si ikada i spavao s lezbejkom, to ti se posreilo iskoristio si momenat njenog polnog rastrojstva. Ne pokuavaj ponovo srea je dim bez vatre! Idi se istuiraj, znojav si i smrdljiv od puta, uzbuenja i nepaljivosti! Evo nas sad pod istim krovom Teodora, Ognjen i ja. Odmah je zavolela tog luckastog Srbina, toliko da mu dozvoljava da joj svaki dan, nakon to se i preumorna vrati s posla, mesi i umae sisie u onaj svoj orbuljak. Kae, prija joj, a ta blesava saradnja zaas je proizvela svoje komercijalne posledice. Klijentela je obezbeena. Eno njenih kolega Grka kako s grohotom nateu vino iz sisolikih pehara to su skrojeni po meri njihove nekonvencionalne irokogrude koleginice. Eno njenih ve naboranih koleginica koje bi da im kao s neba poslati vajar iz njihovih presahlih ari na preac i-sisa ono malo ivota to je u njima preostalo, ne bi li, makar na taj nain, podstakle matu svojih sa sudbinom pomirenih mueva. Ognjen trlja ruke, predloio je, a nas dve prihvatile (ja, dodue, na silu, jer Teodora uiva u njegovom drutvu), da sam plaa sve nae stanarske trokove, jedva eka letnju sezonu da rairi radnje po plaama.

62

Moje usluge vie ne trai, ja mu se ne nudim. To je spontan preutni dogovor. Boli njega, boli mene, ali se ponaamo kao da je sve u najboljem redu. Poznajem ga. Pui e u nekom trenutku. Sad je na vrhuncu slave, pa se gordi i glumi velikog umetnika. S druge strane, ja mogu tako do kraja sveta. Nas su normalni nauili potrebi da se pretvaramo. Sa sobom nije doneo samo svoju umenost, nego i najsveije prie iz ivota naih prijatelja i poznanika. Zapanjena sam Martinovim srozavanjem. Onako tankoutan, pomalo smeten a prepreden, tumba se kroz ivot kao neki jednodnevac. Da li Ognjenova kivnost na Martina svemu tome neto dodaje, ili je tano da je pred tobom opauio Lj.? Jel' istina da ga je Spodoba, saznavi za sve njegove skoranje avanture ukljuujui i onu gde ga otac jedne jedre osamnaestogodinje Slovakinje (iju je nenaetost Martin njenom voljom otklonio, ali neoprezno, usred podneva, nasred estite i ugledne domainske kue, na podu dnevnog prebivalita, na kojem tepih s predvidljivo ruralnim motivima jo ne bee upio njegovo tek izbaeno seme), vrativi se domu nenadano odnekuda, zatie kako navlai gae preko jo nabreklog uda, a sopstvenu ker posve nagu, s ugrucima krvi na zategnutim, kao pirina belim butinama, juri ga unezverenog i polugolog po smrznutom dvoritu (to vezanog a krvoednog rotvajlera po imenu Doni dovodi do besnila), iba ga muholovkom gde god i kako stigne (jer mu ona od svih

63

raspoloivih osvetnikih sprava bee jedina pri ruci), psuje mu majku (koju zna od malena, a bee mu i kolska simpatija), a jo vie oca (jer da njega ne bee, ko zna, moda bi se iz te rane ljubavi i berietni brak izrodio), isteravi ga, najzad, bosog na ledenu kaldrmu da se po njoj u trku lomi i da crveni od stida i promrzlina, a eru kaznivi na nain koji nam je ostao nepoznat jarosno izbacila iz svog stana sa sve gitarom (s koje je prethodno pokidala etiri ice i tri ivije, a tiklom joj, gazei je, otetila vrat), a da je primila natrag onog bahatog nosonju od biveg mua? Radosna sam to je Lj. krenula put Rusije na usavravanje. To e joj pomoi da lake preboli svog krezubog dragana. ujem i to da je podela na parne i neparne dane ukinuta. Drim vam fige, najiskrenije! estitam Marku na uspeno odbranjenom diplomskom! Lepo utie na njega. A i tvoja se odbrana blii, zar ne? Puno pozdrava, za oboje. Pii mi, ne ignorii me! S ljubavlju, Tvoja S. P. S. Ovde bi umrla od dosade. Nad Kiprom oblaci su retki (a fudbal im je, kau, u usponu).

64

30. MART 2001. ZAZIV Zazivam Muze Da uzdignu me uvis Upadoh u zaptivenost A vazduha i nota tamo gotovo da nema Item od vas Da izbavite slugeraja svog Iz nehata to ga spopa Jer za tren osta (uzroke zanemarite, molim) Bez nadahnua nebeskog Oduiu vam se, znajte, Uzornim ivotom svojim I odama Vama u ast ODZIV I, petle, Iti i kukurii drugom nekome

65

A na mir vekovni ne diraj Nit ga kvari svojim kretanjem gnusnim Nikad ule nismo tako ruan glas Svrake je milije uti Negoli tebe Antitalentu podzemni Sve i da hoemo Ne bismo mogle pomoi ti Za tebe, znaj, nade nema Samo ti se Had raduje Ne zazivaj nas nikad vie ue samo gluvou, kretalice, Muzike se mani Na ti je uput poslednji Lepe joj je bez tebe

66

31. MART 2001. U peripatetikoj etnji s prijateljem... Hm... Loe izgleda, prijatelju. Muka mi je da te gledam takvog. Da, jo uvek sam ti prijatelj, kretenino! elim, bre, isto to i ti. U stvari, ono to si nekad arko eleo, pre nego to su te cunjanje i zabuantstvo dobrano ivakali. Malo panje, vie provetravanja. Sve vie provetravanja, olujnog, iz minuta u minutu. Zasaditi drvo, kojegod, tu, ispred kue, makar jedno... Opaziti detalj, to sitniji, tu, u vrtu, ili tamo gore, gde je Kant, naroito on, voleo da bulji... Sluati Metinija, pa Hendriksa, glasno, naglasnije... Omirisati vanilu, duboko, do nesvesti... Pogladiti neku ivotinju, recimo magarca, tog otputenog roba... Izazvati glupaka na dvoboj, pruiti mu ansu da se iskupi... Nema dobru volju, zato nema ni vrst stav, u tome je kvaka. Nema pozicija bez dispozicija. Treba da bude sraniji u obraunavanju sa samim sobom. Ali nisam doao da ti solim pamet, nego da te nagnam na delo. Kao to zna, moji imaju vikendicu na Frukoj Gori, u

67

Vrdniku. Upoznao sam ih sa tvojim samopostavljenim udesom. Nemaju nita protiv da te poaljem tamo. Zabranjujem opiranje! Kua e biti prazna sve do jeseni. Taman onoliko vremena koliko ti je potrebno da se dovede u red, da se osramoenim roditeljima vrati kao iskajano dete. Moi e i da se brka u onoj termalnoj banji. Kau, odlina je za deformitete kimenog stuba i ostalih kostiju. E, da, kua je, po svemu sudei, sagraena na nekadanjem konjskom groblju. Ako se dogodi da te nou probudi nekakvo njitanje, ne panii. Malo je jezivo, ali ne traje dugo, tek koji rz, bez preteih silueta ljutih galopera ili ivahne drebadi. Potpuna mistika, vrlo neprijatna situacija za nas filozofe. Odmah posumnja u svrhu ma kog oblika racionalnog promiljanja o svetu. Moj ti je savet da upravo ne sumnja u tu nau dragocenu iluziju, i san e te ubrzo ponovo obgrliti. A kao rekovalescentu, savetujem ti da upranjava due etnje po onim prekrasnim umama hrasta, bukve, lipe, graba, topole i vrbe. Ponesi onaj smeni tefter i ispunjavaj ga, tokom tih etnji, svojim smenim zapaanjima. Pisanje me zelenilom ima li bolje terapije? Iznad svega, izbegavaj ene, posebno sredovene (na koje naseda kao mala koala na svoje mame govno), u banjama ih je vazda na pretek.

68

A ponajmanje dolaze zbog telesnih nedaa. Veruj jednom ratnom ranjeniku na re. Prijatelju, put pod noge! Vrati mi se io, rumen i prav! Odoh sad i sm u etnju, protestnu, na Dedinje. Svrbi me rana. Bie belaja...

69

3. APRIL 2001. Kod roditelja... Sine moj, trebalo bi vie da putuje. Ako nita drugo, putovanjem ovek, ukoliko je ovek, proteruje malograantinu iz sebe. Da si krenuo mojim stopama, trapavonocu tatin, sad bi ve daleko dogurao, sveta bi video, svet bi te video. Ide na Fruku Goru? Ha, da nee da se zamonai?! Nema ti pojma o ivotu! Ako izuzmemo nemili Singapur (u ijoj sam blizini, kao to zna, ostao bez podosta zuba), poslednja plovidba tvog taje-Sinbada bilo je pravo pravcato turistiko krstarenje oko planete, naklonjenih zvezda, gotovo bezolujno. Prevozili smo sve sami rasuti teret melasu, naftu, kerozin kako kad i kako gde. Moj je brod iz Singapura najpre plovio za Madras (gde je neki nadrilekar, na desni mi stavivi obloge natopljene kojekakvim zmijskim otrovima, uspeo da progna bol iz moje vilice), potom u Vizakapatnam (u kom mi je jedan njihov oksfordski obrazovan stomatolog, mamicu mu, papreno naplatio nametanje vetakih zuba), zatim u Kakinadu (gde sam

70

jahao slona po imenu Srbah, to valjda znai Srbin, i jeo vrlo interesantno zmijsko meso, pripremljeno u saftu od jestivog majmunskog mozga, kelja, belog luka, patlidana i sijaset meni nepoznatih namirnica i zaina), onda u Kalkutu (gde sam izvesnog pripadnika kulta boginje Kali uveravao, bojim se bezuspeno, kako je pravoslavlje jedina prava religija), pa u Bombaj (gde sam, bivajui u blagopijanom i saaljivom stanju, jednoj grupi malenih, krljavih, bosonogih a navalentnih siroia podelio pola svoje nedeljne plate), pa via Pusan (kakva je to kultura, sine moj da nisam to to jesam, voleo bih da sam Koreanac), pa je usledio Nagasaki (gde sam ti, ali boe, kupio elektrinu gitaru, od koje ti je ona tvoja tetkica nedavno napravila gusle), za njim Jokohama (gde sam se na raun naih nepodnoljivo uljudnih kolega i domaina nalivao sakeom i po ulicama, uglas s itavom mojom posadom, neometano uzvikivao: Srbija do Tokija), potom Mogadi (tamo sam, na puini blizu luke, iz iste zabave harpunom proburazio omanjeg morskog psa), zatim Aden (u kojem sam se tako nemilosrdno cenkao s jednim Arapinom, trgovcem tehnike robe, da mi je, popustivi do u bescenje, na kraju priznao da u ivotu nije sreo goru muteriju od mene), onda Pirej (gde sam ti pazario one zem-

71

ljanosmee izme istrtih onova, bakande kakve pri utovaru i istovaru tereta iz opreza nose belosvetski luki radnici, a iji su vrhovi kod prstiju iznutra obloeni nekakvim elinim slojem, koji titi kad treba, koji je oruje kad treba, a to je, kako od tvoje majke ujem, tvoj drugar Marko, kome si bez mog znanja te cokule poklonio, pre neki dan dokazao u neravnopravnoj tui izmeu mladih i starih na Dedinju, utirajui po nogama nekog przniavog a tekueg starca, koji mu se, uzgred budi reeno, nakon predaje jo i zahvaljivao na tom prebijanju), pa su usledili Taranto (i druenje s lokalnim, mogu ti rei, iznenaujue civilizovanim mafijaima), Roterdam (u kojem sam, da ne poveruje, ponajmanje sretao Holanane), Ipsvi (mali a prepotentan), Kork (mali ali taman kako treba), Havana (gde sam na jednom visokozvaninom prijemu, u atmosferi toplog i oputenog askanja, Fidelu ponosito pokazao tvoju fotografiju, a on prokomentarisao da izgleda burujski bledo i mravo), Nju Orleans (tamo se svira dez, sine moj, a to to ti radi obino je prangijanje), Hjuston (najruniji grad na svetu), Rio de aneiro (ah!), Lima (u kojoj sam kupio onu maetu to visi u maminoj kujni za ne daj boe!), Los Aneles (iz ije luke, iz principa, nisam izlazio). Eto, vidi! A sad tiina! Poinju vesti.

72

10. APRIL 2001. Najzad u Vrdniku. Tiho je. Zeleno. Mirisno. Vetrovito. Bio u etnji. Popeo se do manastira. Umorio se. Popriao sa nekim monahinjama. Fine, bistre ene. Neto su lepo, unisono, pevuile. Iao na zimski bazen. Prilino je tesno unutra. Praakao se u vruoj vodi. Nema onih gospo na koje je Marko upozoravao (trebalo bi da dodam: sreom). Samo bab u landaravim bade-mantilima i ded u ofucalim kupaim gaama. Jedan se deka slatko podsmevao mojim ravnim bicepsima (tako mlad, a tako slab), pa je od svoje bake dobio uku, zbog nepristojnosti. Nisam reagovao. Nemam ta da kaem u svoju odbranu. Slaem se sa svima koji imaju neto protiv mene. Pridruujem im se. Dohramao do kue. Prelistavao novine: prazno. Mazio se: predvidivo. Ispotovao sijestu. Nisam uo, sanjao, nikakve konje. Moda veeras, kad se na Fruku Goru ob-

73

rue nagomilani oblaci. Pae kia, seva mi u kimi, lobanja mi pulsira. Mislio na Ljubicu (sve najlepe), pa na Valentinu (sve najgore), pa na jo neke petljancije koje su me dovde i dovele (pojedine, ipak, ne proklinjem), pa na gitaru (koja e mi, zakrpljena, stii za mesec dana), pa na budunost, na tue budunosti, jer za svoju sam preve plaljiv. Uio. Jo uvek umem to da radim. ak sam osetio i blagu radost. Jo uvek umem da se radujem. itao i meditirao na prostranoj terasi Markove simpatine kuice. Za svedoke imam biljke, cvee. Jak im je miris, naporan. Suprotstavljam im miris kafe. Ljubica bi ovde skakala od sree. Ona je pupoljak od ijeg mirisa nemam glavobolju. Ja sam smrad kao takav.

74

12. APRIL 2001. Dan je poeo ubistvom (dva komarca). Nikakva simbolika, ve uvek pripravan gest protiv nepodnoljivih disonanci. Moj je entuzijazam laan. Ne bi mi smetalo da ostanem nedouenjak. Preplavljuju me planovi ija svrha nema jasne obrise. U tome, zaudo, nazirem nadu... Pratiti nit traljavosti, a onda je presei... Kad bih samo mogao... Ne biti, ve postati amater oslobaajua ambicija. A hteo sam da budem virtuoz ivota... Patim od Floberovog sindroma: nikad nisam zadovoljan svojom reenicom. I patim od Vitgentajnovog sindroma: gadim se svojih javno izgovorenih rei. Plesan ih obavije im zucnem. Privlai me brdo ka kojem je okrenuta terasa. Na vrhu je istina. Iako nema kua, izgleda da tamo neko ivi. Konji i dalje ute... Uz mek otoman i Metinija, sve je lake.

75

Dan se zavrio ubistvom (komarca). Moda, ipak, ima simbolike...

76

14. APRIL 2001. Doao prijatelj da me poseti, moj vedritelj, upozoritelj, podega mog unutarnjeg prevrata. U stvari, doao je da proveri da li sam mu razorio gazdinstvo. U mene niko nema poverenja. Pitao za konje. Odgovorio sam mu da po povratku u Beograd najpre svrati kod psihijatra. Magdalena idue nedelje brani diplomski. Nek joj je sa sreom, neka joj nebo bude raskriljeno, ili ve po volji! Ne elim da se mrdam odavde. Majka mi poslala gibanicu, otac pare. Nemaju pojma koliko ih volim. Marko je zaljubljen! Mislio sam da ga poznajem. Cmizdri od ljubavi. Odvratno! Upinje se da joj napravi dete. Dobro, to nije odvratno. Hoe da joj sve to istrtlja, da joj se otvori. Kaem mu: Nemoj! Samo radi, i uti! U zaljubljenosti budi uta! Onda smo pili frukogorsko crno vino, pa je on jo vie cmizdreo, a ja ga psovao i

77

povraao po bati. Moji izbljuvci to sam ja! Mutivoda Ognjen muze Kipranke? Svata! Darmaru oduzeta dozvola za rad. Da li da uivam u pakosti? Gde u, bre, da sviram? Ljubica se jo nikom nije javila. Mnogo sam pogreio. Priznajem, povremeno se zbog nje doboam po tintari. Slaboudarno, dodue, jer me i dalje boli. Piem joj pesmu. Marko nije bio voljan da je uje nedovrenu. Ipak sam mu je izrecitovao. KRT Vire mi papci Iz postelje prazne Hladni su i pod senkom Neeg korastog Krt sam Slatkojena Zar ne vidi Da sam samo pokua Izgleda da sam ga dirnuo. Opet je plakao. Odvratno!

78

Jedva sam ekao da ode. Prija mi ama. Zamolio sam ga da ne glumi sumnjalo i da ne dolazi esto. Odravau kuu, brisau prainu, zalivau cvee, gajiu dobre odnose s komijama, sa svim seljanima (ukljuujui i svetena lica), neu juriti sojke (kojih ionako nema), ii u da se banjam, da se ekam po brdima i, to je najvanije, marljivo u uiti sveano se zaklinjem! Zapenuae kad kasnije osvesti da sam ga, mira radi, sasuo najljigavijim frazama. Nekako ga strpao u autobus, a sebi obeao da u se po svanuu popeti na prekoputno brdo. Ljubice, hladna je Rusija, vrati se!

79

15. APRIL 2001. Patike mi se, izanale, klizaju. Stropotao se u neko trnovito rastinje. Nastavio teturavo, sav izgreban. Uspon kos, nimalo lagan. Zemlja vlana. Uglavnom morao da puzim. Naao odmorite, panj. Gledao na kuu. Volim belu ciglu. Terasa s drvenom balustradom, tako udobna, i sa tremom od nekakvih puzavica, zapravo je prenatrpana saksijama. Dvorite, naprotiv, nekako pusto. Oronula upa iza kue naslanja se na ianu ogradu koja, u obliku skoro savrenog kvadrata, obeleava granice Markove vikendice. utu kapiju treba prefarbati. Na dimnjaku svrake. Eh, da imam praku... Do vrha, do istine jo dosta. Ne puzi mi se, ali nema druge. Opet na nekom panju, uljevitom. Sad ve gua uma, zaklanja kuu. Prezalogajio jedan, pa naeo drugi sendvi. A tad istinska srea! Prila mi veverica, beumno, nimalo bojaljivo. Glad joj suzbila strah. Vrzmala mi se oko nogu. Hranio je, tepao joj, skroz raspekmeen, veliao njene krupne oi, njen dugi

80

rep, njenu nevinost. Onda se zasitila i mugnula, hitro, bez pozdrava. Toliko se zamislio da je dupe poelo da mi bridi. I kima moja nikakva... I glavuda moja prazna... Puzim, nanovo puzim, kaim se za stabla da ne padnem. Jo pola puta. Gore stvarno neko ivi. Jo malo. Vrh se dimi. Konano istina, ravniji teren. Uspravno hodam ka nekoj visokoj figuri, bradatoj, kosatoj, pleatoj, ogrnutoj u nekakav tamni haljetak to podsea na mantiju. Pomoz Bog, dekonjo! Dobrodoao u moje stanite! Zastani, ogrej se, okrepi se! Zovu me Sima, i pride Ludi, a mesto na kojem stoji nazivaju Simina Utrina. Sima, sumnje nema, pati od neke mentalne devijacije. Izbliza, s oima zelenim i buljavim i prstiju kvrgavih i kotunjavih, lii na kakvu prikazu. Iza njega, na vatrici, rotilja se zec. Predstavljam mu se, pruam ruku. Stisak mu je prenaglaeno muevan, nagoni na jauk. udi se mom imenu. Nisam ga dobio, glupavo se pravdam, po ljutitom Luteru, ni po nesretniku Luteru Kingu, niti po onom uvenom vabi to je itavog ivota ispod svojih nacistikih bria kotrljao samo jednu re (ak i onda kad ju

81

je precrtavao), ve po majinom omiljenom psu-meancu iz njenog ratnog detinjstva, koji je, za ljubav objektivnog osvrta, bio izuzetan samo po tome to je prkosio neumesnoj a ilavoj slovakoj tendenciji davanja istog linog imena ama ba svakom primerku te ivotinjske vrste. Rodi se kao pas i moe se trtkat: zvae se Doni, pomiri se s tim. Zasmejao sam Ludog Simu, njegov grohot odjekivao je planinom. A njegovi zubi... Nikad nisam video zaputenije. Instinktivno sam proverio da li su moji prednji na svom mestu. im siem dole, kupujem novu etkicu, pomislio sam. Pita me kog sam vabu imao na umu i koju je to re forsirao. Nije vano, rekoh. Vano je, odgovara. Ne, nije, uporan sam. Da, jeste, uporniji je. Poputam, otkrivam. Nije uo za njega, ali re je lepa: bivstvovanje. Pita me da li ja negujem neku osobenu. Da: seks. Kae mi, smejuljei se, da je bolje da s rei odmah preem na delo. Prokisao od besa, iz opreza se hvatam za dep u kojem drim britvu. Ali onda uviam, po izrazu njegovog bezazlenog lica, da nije guzicoljubac i da me jednostavno zavitlava. Ne bih li zabaurio svoju tupost,

82

prevejano mu postavljam isto pitanje. Simina sveta re je: oblak. Zna, kae mi, ja sam oblakoatac. Zna, uzvraam mu krijui zapanjenost, nisi usamljen. Znam, nas je malo, ali sve nas je vie. Taman kad sam zaustio da pomenem Magdalenu, ponudi me zeetinom. Ne, hvala, maloas sam alabrcnuo, a i izbegavam preivanje divljai. Prionuo je na mesojee, a od mene traio da mu priam o sebi. Student sam, pomalo teram ljubav prema gitari, rekoh. Ovde sam da bih se malkice odmorio od napornog perioda, od drugih, ponajvie od samog sebe. Podrigivao je posle svakog zalogaja. Stekao sam utisak da me uopte ne slua. Ima tako guste crne obrve da ovek poeli da mu ih poupa. Pitam ga gde mu je krov nad glavom. U blizini se nalazi jedna koliba koju koristi samo zimi i kad naiu kini dani. Inae, vie voli da nad glavom ima oblake nego krov. Pod oblacima, pod mojim bezbrojanicama, spavam i snevam. Poeta i udak! ta su to bezbrojanice?, upitah. Dekonjo, probaj da prebroji oblake kad navrnu, pa e ti se samo kasti! Uz to, oni su ogledala suaje svega ivog. Ne poteui,

83

ipak, svoje poznanstvo s Magdalenom, odgovaram mu da kod oblaka cenim njihovo promicanje, preputenost volji vetrova, njihov lebdei ivot. U njihovu ogledalnost, jo i konkavnu i antropocentrinu, sumnjam podjednako kao u happy hour u javnoj kui. Ogledala, Simo, drue moj, lau, iskrivljuju. Da laem valjano umem bolje od njih. Ne seam se, pomislih, da su oblaci ikada pomogli Magdaleni da pogodi ishode fudbalskih utakmica koje tako strasno prati. Uostalom, da jesu, bila bi bogata, ne bi se druila sa mnom. Ta injenica, proaputah, ima status kljunog dokaza protiv nefomantije. Jednom, kad jo malo otopli, prespavaj sa mnom pod njima, pa u ti po buenju odmah kazati ta ti je sueno. Moda, ako poludim, potvrdih nemo svoju odlunost. Iako sam se ustruavao da ga ispitujem, udeo sam da eprkam po njegovoj prolosti, a ne po njegovoj budunosti. Jo manje po svojoj. U svakom sluaju, bilo bi interesantno uporediti Magdalenine i Simine nefomantske metode. Zabavlja me pomisao da je ak i u nefomantiji mogu sukob interpretacija.

84

Saoptio sam mu da silazim do prebivalita. Poeleo je da me isprati. Pokazao mi je jedan zaobilazni, manje strm, utaban puteljak za budua uspinjanja i etnje po gudurama. Dok se sputamo, naglas prebrojava svoje korake. Ja se odluujem za aputavo prebrojavanje beouga u lancu sopstvenih gluposti. Ali ubrzo shvatam da sam do sada pravio manje koraka nego gluposti. Stiemo do puta, do raskra. On e, veli, do manastira. Pokazujem mu svoje odredite. Sima se krsti i upozorava me: uvaj se mrtvih konja, dekonjo!

85

17. APRIL 2001. Prva monahinja ree: Dete moje, nek te Bog sauva, kud si naao da nas pita za tog jurodivog? alosna je i kriminalna njegova sudba. Poinivi zloin napastvovanja, Bog mu, greniku, oduze pamet. Kako znamo za to? Pa, bee iskuenik u jednom oblinjem manastiru, ispovedio se, a takve se ispovedi, Boe nas prosti, lako otrgnu od tiine. Kajao se on, prijavljivao se i vlastima, ali niko mu ne verovae, jer protiv njega nije bilo nikakvih tubi. Svi su govorili: umilja, bolestan je. I postade bolestan. Nije izdrao iskuenitvo. Povukao se u brda, da ivi sm samcit, kao lunja, premda nije nedrueljubac. Svrati nam on ponekad, zbija ale s nama, i mi sa njim, donese nam kojekakvo lekovito bilje, hoe da nam bude od vajde, pa opet ode, ima da ga ne vidimo po itava dva meseca. udni su putevi Gospodnji. Druga monahinja nastavi: Hulja je svak ko nasrne na enu mimo njene volje. Ako je napasnik, i nije mu mesto me sve-

86

tom. Svi smo mi greni, nema zbora, ali Bog je uistinu milostiv kad takvome unakazivau mlade due podari samotinju izvan zatvorskih zidina. Ja lino nerado s njim razmenjujem rei i uveseljavanja. Ne zbijaj ale s neastivim! Ne kaem ja da je ba on taj ne mrti se, sestro ali neastan jeste zasigurno. Vidi on kako prezam od njega, pa me se i kloni. A ni travice koje donosi ne suim niti pripremam. Imamo mi opskrbe i bez njega. Sestre mi se rugaju, ne odolevaju ravtinama. Kad doe, molim se Bogu da to pre ode. A Bog mi uslii molitvu, jer mu nikad ne dozvoljava da predugo ostaje. Poalje ga smesta natrag u zabiti po kojima se vue. Kad odjednom kao silueta iskrsne, a mene strah obujmi. U dronjcima se pojavljuje, trtlja svata sebi u bradu, umesto zuba mrtvaju u ustima neguje. Eto, jue je baljezgario togod o nekakvim mrtvim konjima. Da te Bog sauva! Trea monahinja e na sve to: Nije on, mladiu, takav odvajkada, ako je poverovati njegovoj rei. Da li verovati jednom ludaku? Ko je onda tu lud? Meni se ini da smo ga proglasili luim nego to jeste. Vazda je kaljav, sestra je u pravu, jo i gro-

87

madan i s onolikim ruerdama i s onom surosmeom kosurdaom zbilja strah pobuuje, ali kaljave su i nae grene due kad ga teretimo za neto tako teko i sramotno a u odsustvu svedoka. Pretpostavimo li da je njegova pria tana, doznajemo da je nekada imao enu, s kojom nije imao poroda, da ju je na jednom letovanju zatekao u postelji s drugim mukarcem i, umesto da taj greni in prekine, krenuo da se njime, u prikrajku, naslauje. Moda nije sasvim umesno prepriavati tu pogantinu ne bih, mladiu, da te sablanjavam, naloi mi, torokui jednoj, kad da prekinem ali istina se, kad ve naokolo gola jurca i ukoliko je istina, mora kasti. Elem, to ga je titalo, enu je odmah sutradan uz blagoslov otpustio, uprkos tome to je po povratku kui jo neko vreme trpeo saivot sa njom, te odluio da peice luta po morskoj obali, tada s naumom da se negde utopi. Lutajui tako kao bez glave, naleti iznenada na neko nago devoje, maltene se saplete o nju jer bejae mrak i, nimalo ne razmiljajui, navali prosto na nju, muenicu jednu. Pokajao se, strano se pokajao. Ali bee kasno. Greh je poinjen, a talog ludila nanesen. Zube je,

88

zbog grizoduja, samom sebi izbio. Zato su mu tako emerni. Kako se posle obreo ovde, niko ne zna. Samo, znam da kakvoa njegova karaktera nije toliko rava, a za aljenje je kad se pokajniku ne prua prilika da svoje grehe nekako iskupi. Sad bar titi ivotinje, naroite ptice. Kad god se doepa nekog pticolovca, a u poslednje vreme ima podosta tih avola, dobrano ga izdeveta. To to veruje u oblake i njihovu predviaku mo, negde je usput pokupio, priznao mi je jednom. Palom oveku bedna je to uteha. Zbogom, mladiu, i Bog te vodio ispravnim putevima!

89

1. MAJ 2001. Proveo vrlo uzbudljiv dan i udnu no sa Simom. U rane jueranje sate (jer me, nerado priznajem, tik pred zoru probudilo tako dugo najavljivano njitanje nevidljivih konja, to me je, opet nerado priznajem, toliko preplailo da mi je u krevetu popustila petlja) popeo se, ovog puta bez problema, do njegove utrine. Sudei po razbaruenoj, razvijorenoj kosi, izgleda da se tek bio pridigao. Spavao je na nekoj pepeljastosivoj prostirci preko koje se protezalo izrovaeno vojniko ebe. Nimalo iznenaen mojim dolaskom, ljubazno me pozdravio. Upaljenih, oklembeenih obraza i ucakljena ela, govorio je, kijanjem prekidajui zapoete reenice, kroz nos. Navukao je nazeb. Moda i neto gore. Skrenuo sam mu panju na to. Samo je odmahnuo rukom, kiselo se osmehnuo, te odjednom urlikavo poeo da doziva nekoga ili neto. Namah je iz ume, sve do njegovih kaljavih vojnikih izama, dotrala jedna gojazna, tupooka prepelica koju je, uz infantilno te90

panje, brzousluno poastvovao okrajcima buavog hleba. im se najela, treim korakom zamakla je meu drvee. Branin Sima zatitnik frukogorskih ptica! I podmukli Martin, koji zna Siminu mranu tajnu, ali u tom trenutku jo uvek ne zna ta da radi sa tim znanjem! Marko bi me se odrekao kad bi saznao da tako oputeno provodim vreme sa Magdaleninim siledijom, da pride uivam u njegovom drutvu. A ta bi tek uradio, kratkofitiljan i ratoboran kakav jeste, jadnom Simi! Kako bi pak Magdalena reagovala, pitanje je sad? Radije nego da zamiljam paklene muke kroz koje bi me njih dvoje proveli, zadao sam svojoj lukavtini da iz Sime iskami dve stvari: 1. podrobnije podatke o prokletim konjima, jer mi je, upozorivi me da ih se uvam, nagovestio da je donekle upuen u dramu tih utvara; 2. nain na koji uhodi Magdalenu, jer nisam tolika naivina da nasedam na priu o spontanoj i naprasnoj ekspanziji oblakoataca. Da duh vremena pokatkad jae na konju to mogu da prihvatim; ali da jae na oblaku...

91

Taku 1. bilo je lako ostvariti. Obeao sam Simi da u, uprkos prohladnim noima, prespavati s njim pod oblacima i dopustiti mu da na meni veba svoju mantiku, ukoliko mi obelodani ta se krije iza tog blesavog mita o konjima. Ni za tren nije oklevao. Seli smo na njegovu ugavu prostirku, zapalio sam cigaretu, duboko udahnuo prvi dim, ispustio tuce ravnomernih dimnih kolutia, on se nakaljao, ispljunuo poveu lajmu na travu, te ispriao sledeu suludu priu koju mu je preneo jedan ovdanji pop. Nekada davno, negde sredinom devetnaestog veka, iveo je, ba tamo gde je sad Markova kua, jedan konjuar, folksdojer, moj imenjak. Otuda i Simina zauenost pri mom prvom predstavljanju. To je ime vrlo retko u Srba, ali poto sam neiste krvi, lake vari tu koincidenciju. Podnosei ivot bez ene koja bi htela ostaviti mu potomstvo (to, po predanju, treba pripisati njegovom izrazito nenaoitom izgledu), taj konjuar bee vrlo posveen svom poslu. Grof kod kojeg je radio, takoe Nemac, nairoko je hvalio Martinovo umee da umiri i najjarosnije vrance, recitujui im Geteove pesme na uvce. Toliko je Martin voleo konje da

92

je svog grofa bio nagovorio, dakle posredstvom te svoje oaravajue emanacije ljubavi prema kopitarima, da zabrani prodaju konjetine u Vrdniku i svim okolnim selima u kojima je njegova vlast imala uticaja na dobrosusedske odnose. Drugim reima, konji su u Vrdniku u to vreme mogli da skapaju samo od starosti, a radost jedenja konjskog mesa, koja se dala doiveti tek po gaenju svea, zavisila je od dovitljivosti crnoberzijanaca. ak su se i putevi neprestance ravnali ponajpre radi njih. A na jednom proplanku nedaleko od Simine Utrine, konjuar Martin i grof napravie i ogradie konjsko groblje, tako lepo ureeno, odravano i negovano, jo i oivieno ivicom od poljskog cvea, da siroti ovek tog doba nije mogao a da ne poeli da pre tamo nego u zaputen porodini grob bude ispraen. Ali, avaj, taj nepromiljeno podareni luksuz za kopitare, posebice onaj posmrtni, a naoigled rastue bede lokalnog ivlja, sasma prirodno uzjoguni volju izgladnelih za pobunom, ija se solidarnost u prvi mah potvrivala nonom isporukom kamenuga na izglancane puteve to su ih ti razmaeni konji s jutra s topotom pohodili. Tako se okona zlatno doba Martinovog razmetlji-

93

vog koijaenja po salau na dvopregu. Na red je, potom, dolo i skrnavljenje konjskog groblja, na naine kojih, usled Simine sklonosti da potanko pribegava nemilozvunim naturalistikim opisima, ne elim da se seam. to bi Martin preko dana preuredio, to bi seljani preko noi opet uneredili. Onda je Martin odluno predloio, a grof bez zadrke prihvatio, da se na groblje postavi nona straa, a da se prestupnik, ma ko on bio, i ako bude uhvaen, izvede, opomene radi, na streljanje. I uhvatie, doista, jednog momka, mlaeg sina vrdnikog sajdije (urara, asovniara), inae grofovljevog dobrog prijatelja, kako preskae ogradu u nameri da se naali sa straom. Ta ala bee kobna po momka. Jedan ga je straareprtlja, preseen tim laikim upadom, puanim zrnom pogodio pravo u srce, a nemalo zatim, uvidevi o kome se radi, na isti nain presudio i sebi. Vest je uas doprla do sajdije, pre nego to je ostatak none strae stigao da na zaprezi dovue beivotno telo tog mlaanog a pogreno shvaenog aljivdije pred prag oeve mu kue. Traei, ve od tuge i srdbe propitao, kauzalne veze u tom dogaaju, asovniar je svu krivicu svalio na Martina. A krivica je,

94

od pamtiveka, povlaila kaznu. U delo e je, to jest kaznu (u ovom sluaju, ad hoc osmiljen potez u vidu davljenja golim rukama), sprovesti on lino, odmah (jer ko bolje od urara zna da se s vremenom ne sme ovek zajebavati, da se kanjenje asovnika moe popraviti ali da se izgubljeno vreme ne d nadomestiti), i njegov stariji sin. Krenue obojica, nadolazeom odmazdom kao na leteem ilimu poneseni, ka Martinovoj kui. Utom je Martin, hotei da svog grofa potedi neprospavane noi, u svoju inae samo vienamenskim alatom i rezervnim konjskim priborom ispunjenu ostavu ili nazovitalu, preselio jednu postariju, predugo jalovu, gotovo otpisanu, svetlije kestenjastu kobilu zaobljenih sapi i raskone grive, koja samo to se ne bee odrebila. I taman kad je zdravo muko drebe jedva stalo na svoje jo nejake noge i tek na sisu prionulo, sajdija i njegov stariji sin kao hajduci navalice uletee u talu, zatekavi Martina kako, isceen od asistiranja pri rizinom odrebljenju, u zaelju ostave sedeki odmara na plastu sena. Nakon to mu sono opsova nemaku mater to ga je takvog izopaenog na svet donela (jer on za konje brda rui, a za ljude nimalo milosra

95

nema), asovniar uze vile to su se naslanjale na isti onaj oronuli zid na koji je Martin sa izvesnim olakanjem pribio svoju od babienja prikljetenu kimu, te njima probode, zamahom profesionalnog bacaa koplja, Martinove obe butine. Strani krici natkrilie vrdniko nebo. Dok je Martin, naravno, urlao od bolova, nekako ipak stizavi da urara nakrca logiki smislenim pitanjima (Warum? Ach mein Gott! ta sam ti ja skrivio? Gde e ti die Seele?) na koja pak nije dobijao odgovore (zbog ega se, napokon, predao pogrdama: Schweinkopf! Scheie! Du verdammter Arschficker!), a kobila se, uzvrpoljena zbog dranja, ritala i propinjala na zadnje noge koliko je mogla, kopitama raznosila sopstvenu balegu na sve strane i ubrzano, s penom na gubici rzala slutei svoj i kraj dvoiposatnog disanja svoga toplookog drebeta-jedinca, sajdija naredi svom starijem sinu da proveri trenutno stanje Martinovog bunara. Preinaena zamisao, uslovljena situacijom, bila je da Martina, kobilu i drebe potrpaju, sve zajedno, u bunar, da se tamo dole lepo izbatrgaju i izudaraju pre nego to se podave, te da maljevima, to su doskora besposliarili u Martinovoj ostavi, urue zid bunara

96

koji e najposle prekriti zemljom. Tako i bi. Prethodno su, dabome, morali da tim istim maljevima izlome noge kobili i drebetu... Jedna opravdana sumnja podriva uverljivost ove prie: niko nikada nije video Martinov duh. On se, iako optereen ljagom, upokojio, a konji nisu! Zato, Simo, zaboga? Simina pretpostavka: kazna ga je stigla za ivota. Dobro, Simo, nek ti bude. A konji? Oni, po svim arinima, izmiu kategoriji vinosti. Otkud, onda, to sablasno pojavljivanje? Simina pretpostavka: ne svia im se mesto na kojem su. Dakle, Simo, drue moj, ne treba da utroim mnogo snage kako bih ponjeo tvoje odobravanje da jednom za svagda, ti i ja zajedno, prekinemo pir konjskih duhova, pa ma se kao kostokradice i u nevolju zaglibili. Sima, zaudo, i bez preneraenja, pristade. Spustismo se do Markove kue. Uzesmo iz upe par aova, par lopata. Prekopasmo pola dvorita. Naosmo obrise bunara. Radovasmo se. Kopasmo dalje, i dalje, i dalje, bez predaha. Nabasasmo na kosti, na mnogo kostiju, i konjskih i ljudskih. Povadismo ih sve, ukljuiv i etiri zarale potkovice. Potrpasmo kosti u neku kesetinu, a potkovice podelismo, svakom po dve, za

97

uspomenu. Uputismo se ka negdanjem, ka pravom konjskom groblju, da tamo rijemo. Ponesosmo sa sobom aove, lopate. Opet kopasmo. Naletesmo na jo vie kostiju. Pridruismo im one iz kesetine. Zatrpasmo ih, poravnasmo zemlju, trijumfalno. Vratismo se, izmrcvareni ali zadovoljni, na Siminu Utrinu na koju se ve bee razlegao mrak. Mene spopade glad, Simu groznica. Zapalismo i darasmo vatru. Svetlost otkri plikove na mojim zimljivim rukama, a ireve na Siminim ruerdama. Dohvatih se, potom, jo jutros pripremljenog sendvia, a Sima se predade pravljenju aja od nekih lekovitih travurina. Groznica ga ubrzo napusti. Doe tad vreme za ispunjenje datog mu obeanja. Legoh nauznak na prostirku, prekrih se ebetom, pomolih se Bogu da ne zaradim kakvu ugu, prepustih se svojevolji tobo ogledljivih a zasigurno dokonih oblaka, dok Sima, muenik, ostade budan da pod meseinom prati nemirno preletanje zgusnute vodene pare iznad mene. Ulazim u neki noni klub. Zaguljivo je, zadimljeno, krcato ljudima. Svi me pozdravljaju, ulaguju mi se. Nikog ne poznajem. Zbunjen sam, smeim im se, glas ne isputam. Prilazi mi, najzad, jedno poznato lice.

98

Pet Metini me tape po ramenu, trai moj autogram. Potpisujem se, irilicom, kao Dimi Hendriks. Zahvaljuje mi se i gura me, grubo, ka vratima kluba. Izbacuje me izustivi: Tako je krasno nepoznavati te. Naav se potpuno sam na osvetljenoj ulici, kreem u etnju. Hodam sredinom, udim se to nema poprenih ulica, parkiranih automobila, uopte ljudi, to su sve zgrade naputene, niske, jednoobrazne dvospratnice, a plonik neravan. Kraj ulice ini mi se nedomaiv. Odjednom zastajem, niim izazvan udaram u uivanje. Do uiju mi dopire prekor: Lumpadijo, prekidaj! Ne troi se budzato! Tek to navukoh pantalone, pod miku me uhvati jedna prelepa, vedra, modroplavih zenica, grimiznocrvene i duge kose i sva u belo obuena gospoa od nekih etrdesetak godina, pa me povue za sobom do najblieg ivinjaka. Sedosmo. Nakon to me epa za bradu kako ne bih odvraao pogled od njenih prozorljivih oiju, blago, zvonkim glasom, ree: Ne nadaj se onome, nego dobro me sluaj! Zovem se Noja. Dola su poslednja vremena. Svetu sledi propast. Nijedan ovek, nijedna oveica, niti zver, niko sem travica nee preiveti. Od vaih dela opstae jedino mudro

99

probrane, u kovege zabravljene i duboko u zemlju zakopane knjige. Tebi je, meu izabranima, odreen mali zadatak. Naime, poverie zemlji na uvanje sabrana dela Miroslava Mike Antia. Jednog kosmikog dana, kad se planeta oporavi, naselie je bolji od vas, a ti e naslediti ono najbolje od vas. Veruj mi, mimovoljno ti ovo saoptavam. Vodi poprilino arenkast i neuredan ivot, ima dosta drugih koji su dostojniji takve jedne zasluge. No ja se ne pitam. A da se pitam, ti se ne bi ni probudio iz ovog sna. Sikter, drkadijo, sikter na javu! Na javi me je, posve pripravan, ekao Sima. Tresao sam se od zime, ili od straha, ili od oboje. Skuvao mi aj od majine duice. Zabranio mi da mu prepriavam svoj san, ne bi li me uverio da ga je, kao na filmskom platnu, mogao pratiti na odmiuim oblacima. U trenutku kad sam poeo da sanjam, i da neto buncam, ree on, uspori nada mnom jedan prljavobeli, gojazan, naborani oblak, te se stade s mukom uobliavati. Dugo se nita nije razaznavalo, a onda se za tren pojavie dve kovrdave glave, jedna sasvim bela, druga vie siva, pa izmeu njih nekakav ogromni iani instrument nalik na tamburu o koji se one zubima oti-

100

mae. Pobedu je izvojevala bela glava, jer ona jo neko vreme zadrae oblik, a siva niice, s poslednjim pogledom na moje oprueno telo, nestade. Simino tumaenje: ja sam ta siva glava, koja eli da odustane od neega velikog, jer zna da tome velikom ne moe nita da doprinese. Naie, tad, drugi, vei, bezmalo pravougaoni oblak ije je unutranje konture meseina otkrivala kao mapu dugakog, jednoulinog, u be obojenog naselja s uorenim obitavalitima koji nonalantno odgurnu svog prethodnika, da bi se i sm neko vreme svojom pravilnou nadimao ponad brda na kojem sam spavao. Svoj je oblik poeo da gubi rasipajui se najpre po krajevima, kao duek koji se lagano ispumpava, e da bi ustupio mesto jednom krilatom oblaku. Simino tumaenje: doivljavam sebe kao umalog, besperspektivnog rasipnika, a tako me, naalost, doivljava i nebo; ne nazire se nada, makar ne ove noi; a pojava oblaka sa krilima za nefomanta oznaava predskazanje koje nadilazi puko line sudbine, koje je po sebi neprozirno jer hoe da takvo ostane, te bi bilo najbolje da preutim taj deo svog sna.

101

Uas determinizma! Od svega u dii ruke, Simo, ne samo od muzike! Ima da ti se naselim ovde, da ti uzurpiram utrinu, da te uzmem za uitelja! Ne boj se, alim se! Carpe diem. Mogunosti, Simo, mogunosti, zbog njih diemo, pa makar ih i ne iskoristili! Cenim tvoje opskurno umee, ali sad, nakon to si ga s uspehom demonstrirao, svoje lutanje cenim jo vie. U njemu ima vie znakova, vie znaajnosti nego u svim tim siunim i sitniarskim obelejima za koja se ti i Magdalena hvatate i... Ne bee jo svanulo, a ja se istrtljao... Moje brzoreko, plitkoumno ja... Muk... Pucketanje ugaraka... Ispotiha, bojaljivo ga posmatram... Na pristojnoj sam udaljenosti od silnih mu pesnica... I bri sam, ako zatreba... Tu su aovi, lopate... I potkovice, ako zatrebaju... Ne znam ta smera... Nadurena utnja... Utonue u patnju... Sline ispod opavog mu nosa... Izmrcvario se zbog mene, a ja ga prisilio jo i da klone... Ja, niski raundija... Nagovestio si mi da zna, prozbori najzad pomalo unjkavim glasom. A i raspitivao si se o meni, zar ne? Istinu si uo, ne poriem. Ne ljutim se, ne brini. Dobar si ti dekonja, zevzeku jedan! I u pravu si. Ne treba

102

da okai gitaru o klin, makar od nje i ne bio plodouivalac. Nikada to sebi neu oprostiti, to silovanje. Vidi, sudbina je posle trenirala ironiju na meni. Brakorazvodna parnica trajala je nekoliko meseci. S preljubnicom sam sve to vreme delio krov a da nismo razgovarali, a nekmoli voleli. Posle sam, naravno, morao da se iselim iz njene kue. Stvari, ono malo stvari, odneo sam kod moje jedine roake tetke Kaje. Po izrazu tvog suvonjavog lica, rekao bih da zna o kome govorim. itav svoj ivot provela je, moja kostobolna jadnica, u osami. A onda joj se iznenada pruila prilika da o nekome brine. Ne mislim na sebe. Ja sam joj malo, svega tri dana, bio na teretu. im sam stigao kod nje, nagrnula je da mi pria o Magdaleni. Pokazivala mi njene fotografije, hronoloki, od kolevke do sahrane njenih roditelja. Zamisli samo kako sam se oseao: vrata do vrata, napasnik i njegova rtva. Kaja je, na moje zaprepaenje, elela da me upozna s njom. Veto sam to izbegao. Samo sam jednom uo njen ljupki smeh koji mi je, uzgred budi reeno, tad parao stomak kako se razlee hodnikom zgrade. Ali pomno sam propratio priu o rasporedu njihovog vianja. Kaja je imala

103

klju od njenog stana, redovno ga istila, donosila joj ruak, prala joj rublje i ostale krpice, ila u nabavku za nju, punila joj friider, i tako dalje. Iskoristivi u nekom trenutku odsustvo i jedne i druge, upao sam nakratko i neopazice u Magdalenin stan. Ne znam zato. Kao da sam neto traio. I naao sam. Njen dnevnik. Nisam imao vremena ni da ga prelistam. A eleo sam. Pogledao sam kroz prozor. Ugledao kopirnicu. Sjurio se dole da kopiram njen dnevnik. Trao gore da ga paljivo vratim na mesto. Spakovao sam svoje stvari, ukljuujui i spiralno ukorien Magdalenin dnevnik, saekao Kaju da se odnekud vrati, zahvalio joj se na gostoprimstvu, vadio se na poslove i dane, nesretnu je od srca izljubio, te izleteo a da joj se vie nikad nisam javio. Doputovao sam, ne znam zbog ega, u Sremske Karlovce. Iznajmio sam sobu, dovoljno memljivu da se u njoj oseam prijatno. itao Magdalenin dnevnik, i itao, i itao, sve dok najinteresantnije delove nisam nauio naizust. Bilo je tamo svakakvog bukuria: pesme, uglavnom lirske, uglavnom loe, prozni zapisi neujednaenog kvaliteta, prepriavanje klasinih knjievnih dela, ostraeni izvetaji s fudbalskih uta-

104

kmica, podsmevanje logopedskom zanatu, gomila armantnih opaski o linim homoseksualnim i heteroseksualnim iskustvima, a s tim u vezi forsiranje fetia pazune rikastosti, pominjanje nekakvog sisovajarstva, pa vremenske prognoze, a s tim u nekakvoj ili nikakvoj vezi podrobna, mahom od majke-nefomantkinje nasleena, uputstva za deifrovanje oblanih oblika i figura, slabo potkrepljene tvrdnje o porastu broja oblakoataca. Bilo je, dakle, svaega, ali ni pomena o meni. Devojka je najdetaljnije mogue opisala traumatian susret s nekim ve pokojnim policajcem, svojim prvim silovateljem. Toliki verbalni izliv mrnje niko nikad nije uo. A tu je i neverovatno naslaivanje njegovom smru, nedelo uriniranja preko njegovog groba. ta sam drugo mogao pomisliti sem da za mene jo ne moe da pronae valjan renik. Vreme je prolazilo, nerado sam izlazio u varo, do reke, nerado ustajao iz kreveta. Voen Magdaleninim uputstvima, najvema sam kroz pranjava prozorska okna posmatrao oblake, sve dok nisam poverovao da u nefomantiji moda ima neke istine. Onda sam jednog dana izaao, izmirio raune, te krenuo da etam po Frukoj Gori, potpuno besciljno.

105

Jedne me je noi, usred ume, taman kad sam na finu mahovinu naslonio glavu i od umora kao zaklan zaspao, uhvatila provala oblaka praena grmljavinom. Probudio sam se tek u zoru, sav mokar. Imao sam ta da vidim: grom je spalio moj ranac, u kojem se nalazila i kopija Magdaleninog dnevnika. Vrlo brzo me je obuzela groznica, visoka temperatura, a za tim i halucinacije, u kojima je zamiljanje Magdalenine mrnje prema meni odigralo presudnu ulogu. Dohvatio sam jednu toljagu, verovatno neku poveu granu koju je grom tokom noi otkinuo s oblinjeg drveta, te se s njom iz sve snage opalio po vilici. Sve to je, potom, usledilo nevano ta pred tobom je. Pretvorio sam se u ovo to sam sad. Zagrlio sam ga oko smrdljivog vrata. Zapahnuo me, celog me usmrdeo. Zaridao je. Orilo se Frukom Gorom. I ptice su umuknule. Jutro je bilo sunano, bez oblaka. Sremljani su pohitali na uranak. Proplanak koji smo Sima i ja izrovali zasigurno e zaobilaziti. Rekoh mu to, da ga malo razveselim. I razveselio sam ga. Ptice su, patetino, iznova zapevale.

106

Misli li da u opet uti mrtve konje?, upitah ga. Tek kad umre, odgovori eretski. Pre nego to sam se zaputio kui, svratio, sa sve aovima i lopatama, do lokalne kafane/krme, naruio orbast pasulj. Posle snosio posledice, istuirao se, pa, uz Metinija, istio potkovice od zemlje i re. Lepe su, znalaki iskovane, s utisnutim a izbledelim amblemom propetog lipicanera s obe bone strane elika, ispod ega na nemakoj gotici sitno pie naziv, pretpostavljam, ergele: Lyra. Valjalo bi ih prodati nekom antikvaru, pa od dobijene sume kupiti novu gitaru. Pred spavanje zapoeo jednu setnu, odvie setnu, pesmu: Pod fenjerom Mazim se ja...

107

10. MAJ 2001. U Kajinom stanu... Kaja sprema prenice (pridodaj im kakavalj, crne masline, kiselu pavlaku, natrljaj ih belim lukom i eto ti esencije zdravlja). Magdalena se udi to ranije nije pregledavala Kajine porodine albume, ispunjene gusto zbijenim, ponegde naklobuenim, crno-belim fotografijama. Siromano, garavo detinjstvo. Skromno devojatvo. Nije bila lepa ni kad je zadevojila. Povukla je na oca, mirkavog, debeljukastog brkajliju iljatog nosa, oruara po zanimanju. Sestra joj, naprotiv, ista majka: tankonoga i tankovrata, sva u loknama, krupnih svetlih oiju, votane puti. Kaju svuda, ak i kao devojku, prati mala, goljava, upava krpena lutka, sa krivo zaivenim okicama i izbledela osmeha. ta se s njom dogodilo? Izgubljena pri selidbi. Neprealjena. Da li joj ja doem kao neka nadoknada?, pomisli Magdalena. Prebira, na koncu, po jedinom albumu sa fotografijama u boji.

108

- Ko ti je ovaj, Kajo? - Na koga to, srdo, tako uzbueno upire tim masnim prstom?.. ekaj da uzmem naoare... A taj... Jao meni... Vidi ga tu neobrijanog... To je Sima, jedino dete moje pokojne sestre... Kud me podseti na njega, nesretnika... Joj, presee mi ove divne prenice... Otkako se razveo, nema ga da se javi... Ne znam ni gde je, ni ta radi, ni da li je jote iv... Mnogo nasekiran, prevaren, bez dece... Patim zbog njega... Htela sam da te upoznam s njim kad je ovde dolazio, ali on se tome opirao kao da mu pretim smru... Sve sam se nadala... - A kada je ovde dolazio? - Kad ga je, nakon razvoda, ona nevernica izbacila iz kue... Pre tri godine i kusur... Otad ga nisam ni ula ni videla... A zato pita za njega, srdo moja?.. - Zato to me je tvoj sestri silovao, i beskrajno mu hvala na tome...

109

11. MAJ 2001. Ponovo u Kajinom stanu... Ula sam ovde negde oko podneva. Telo sam, gospodine inspektore, zatekla upravo ovako kako ste ga Vi i hitna pomo zatekli: na kanabetu, poluzgreno, glava utonula u anatomski jastuk, koji sam joj ja svojevremeno darovala radi umanjivanja tegoba okotavanja, a na koji joj s levog ruba razmaknutih usana jo uvek kaplje pena, desna ruka nalakena na naslon, aka presavijena na dole tako da palcem dodiruje preko stomaka rasprostrte korice narodnog kuvara, a leva od ramena visi ispruena u vazduhu, iz ije ake uspravno viri hemijska olovka zaglavljena izmeu srednjaka i kaiprsta, oi iroko otvorene, zenice beivotne i prevrnute nadesno, dok su noge skupljene, kolenima guvajui onaj papir izmeu njih. Ne, nisam se starala o njoj... Pre bi se obrnuto moglo rei... Tretirala me je kao to de-

110

vojice tretiraju svoje lutke... Udovoljavala mi je kao najbrinija majka... Bila sam, tako rei, njena usvojenica... Nedavno je doivela predinfarktno stanje... Ne, ne znam ta je moglo izazvati ovaj fatalni napad... Viak holesterola?.. Naravno da me zanima ta pie na tom papiru... Priekajte da me popusti ovo grcanje... Oporuka?.. Niste sigurni da li je precrtano ili podvueno ime njenog sestria kao naslednika stana i svih stvari u njemu... Kako ja mogu da znam?.. Nas dve nikada nismo priale o meni kao o eventualnoj naslednici... Ja imam svoje gnezdo... Pronaite ga, molim vas, kako znate i umete... On i te kako zasluuje ovaj stan... A kad ga naete, astim Vas, vodim Vas na utakmicu...

111

21. MAJ 2001. Primi moje sauee! Znam koliko ti je znaila, koliko si ti njoj znaila. Para me nelagoda to sam za to doznala od Marka. Nisam, povrh svega, zasluila da me ignorie. Trebalo je da me zove, dola bih na pogreb. Ree mi da si u poslednje vreme slabovoljna, spremna na kavenje, tura u svemu. Da niste vas dvoje na nekom presecitu? Ako te to uopte zanima, pomirila sam se sa trudoljubivim Ognjenom. Izlazim u susret njegovoj umetnosti. Netedimice nasre na moje grudi, premazuje ih onom smolastom, uljastom tvarju, pa ih obmota zavojem kako bi obrazovao ocedak, ili opnu, ili ljuturu, bog e ga znati. Pa me jo naturi preko one stege, manevrie tim obruom kao igrakom, a ja sikem li sikem. Atakuje, ta utva, na moje tkivo iscerena lica. Ruku na srce, razgibljujue sve to deluje. Stan nam je ceo ispregraen terakotastim sikama, ni pedalj kvadrata nije prazan. Jue sam se spotakla o jedan par mojih primeraka, sela preko njih, razbila ih. Plakao je dva sata bez prestanka, drekavac jedan!

112

Organizovali smo njegovu prvu izlobu pod nazivom: Bez sisa nema ivota (iliti: No Teats, No Life). Teodora i ja smo animirale goste, dopola nage skakutale po galeriji, a sve s ciljem da se togod proda kiparskoj baraberiji. Prodale su se samo precvetale dojke. Moje eksponate, po obiaju, nije ni izloio. Usledila je terevenka kod kue. Teodora je od pijanstva brzo zaspala. Popustila sam tad, i sama pripita, pred Ognjenovim nasrtajima. Ipak je on, i samo on, oboio moje telo. Pardon, delove mog tela. Krijemo se od Teodore. Disciplinovan je. udna je naa sklopka. Nemoj oajavati. Budi bolja prema Marku. On je pravi ovek za tebe. S ljubavlju, Tvoja S. P. S. Prepoznaje li katkad moj lik u nekom riem oblaiu?

113

22. MAJ 2001. Simu ve nedeljama grize temperatura. Podnosi je na nogama. Ispijenog je lica, a podonjaci mu iste boje kao prljavtina ispod njegovih noktiju. Koa mu na rukama porozna, ispucala kao lak na telu moje patnike gitare. Odbija lekarski pregled. Rekoh mu napokon, nakon desetak dana premiljanja, za Kajinu smrt. Slagao sam ga da mi je tek danas javljeno. Utom je hranio prepelicu, koja je istovremeno kakila po obodu njegovog ebeta. Zastao je, ne pogledavi me, prekrstio se i duboko zamislio. Kao da je preuo moje sledee obavetenje da je nasledio tetkin stan. Pridigao je prepelicu, poljubio je u kljun, neno je spustio na travu, a ona nekud veselo otrala. Pola sata je, murei, utao, a ja ga strpljivo ekao da se prene. Napravio sam ti koveg od hrastovine kakav si hteo, iznenada prozbori trecnuvi me. Po metar u svim dimenzijama. vrst je, izdrljiv. Ne znam samo za ta ti

114

treba, ali slutim spregu s onim tvojim snom. Ma, briga me! Nosi ga, tvoj je!. U znak zahvalnosti, izljubio sam mu obe vornovate ruerde. Magdaleni i Marku, koji sutra namenski dolazi ovde, i dalje preutkujem Simu. Ne znam koliko u jo izdrati. elim da se nakalemim na gitaru, ali ona mi nikako ne stie... elim da se nakalemim na Ljubicu, ali opet i na Valentinu... O, potreptine moje, kako vas namiriti?

115

24. MAJ. 2001. Saekao sam ga jue na stanici. Odmah je na mene sasuo mlaz psovki to sam ga naterao da, mimo pleha gibanice, dovue sve Mikine spise. Objanjenje sam odloio za kasnije, kad ga proe jed. Istrpeo sam egaenje. Da, nisam normalan to se povodim za glupim snom, ali hou, moram da se reim tog tereta. Kupiu sebi, za roendan, drugi komplet sabranih dela. Pedantno sam nareao knjige u koveg, koji sam, potom, odozgo zakovao ekserima. Izaosmo u dvorite. Ne, nisam se bacio u batovanluk, nego sam se ovde, usred tvog cenjenog imanja, borio s mrtvim konjima. Jo se naziru tragovi te borbe. Ne smej se, Marko, tako iscrpno, sauvaj snagu za iznenadno aktiviranje goruice i iganje ratne rane! Otkopasmo tlo ponad bunara, bacismo koveg u njega, prekrismo ga zemljom. Oprosti mi, Miko, to je Noji za ljubav!

116

ta bih dao, ree Marko posle poluasovnog odmora, da pronaem Magdinog napasnika! utao sam. Martine, ona je, izgleda, luda. Sparuena je kao cvee koje stalno kupuje, ali o kome uopte ne brine. Umesto da ga mrzi, da ga sudski goni, da mu se, na kraju krajeva, popia, kao onom, po linosti, ona ga brani, moda ga i voli. Da li si znao da je nosila njegov plod, da je abortirala po nalogu tada jo ive majke, dakle ne po svojoj elji? ta da radim? utao sam. Ne voli ga ona, pomislih, jer ga ni ne poznaje, ve ga samo instrumentalno vrednuje, jer ju je, udnim sticajem okolnosti, oslobodio kompleksa, to jest mucanja. Kako god bilo, hvala ti, Marko, na ovim informacijama, moram ih preneti Simi, vratiti ga u kolosek, povratiti mu volju za ivotom... Znam ga, rekoh. Molim? Poznajem ga, prijatelju. Druim se s njim. Molim? Vidi li ono brdo? Tamo on ivi. Neverovatan, divan ovek. Udarac pesnicom po bradi. Nesvestica. Privienje: Noja mi, sva radosna, nabija kornet s dve kugle sladoleda od vanile na elo. Buenje: Marko mi, sav namrgoen,

117

stavlja led na slepoonice. Povedi me tamo gore! im se pridigoh, kroz poluotkrinuta vrata kue srameljivo proviri jedna od monahinja, te se s ustezanjem usudi da zakorai unutra: Pomoz Bog, i oprostite, mladii, to upadam nezvana! Ti me, mladiu, prepoznaje, jel tako? Poslata sam da ti saoptim ravu vest. Sima je prole noi preminuo. Kako doktor po uviaju ree, najverovatnije od upale plua. Posumnjale smo da neto nije u redu, jer ptice jo od zore ne pevaju. Zatekle smo ga na mestu na kojem je ponajvie obitavao, na prostirci potrbuke opruenog, do pojasa nagog, tik uz gare ugasle vatre. Na gola lea je pljuvakom prilepio jedan rukom sitno ispisan papir, naslovljen kao Testament, ispod ega u zagradi stoji Povereno Martinu na uvanje. To si ti, mladiu, zar ne? Nemoj plakati! Bog ga je, nesretnika, sad uzeo pod svoje. Samo da ga sahranimo kako valja, pa e mu se dua upokojiti. Sahrana e biti sutra ili prekosutra, na njegovoj utrini, po njegovoj elji, nakon to se utvrdi pravi identitet tog svima nama tajnovitog pokoj-

118

nika. Uostalom, sve tu pie. Evo, uzmi! Ispotuj njegovu volju! Zbogom! A u Testamentu pie: Zovem se tako i tako. Nisam bez prolosti. Nekad sam bio krepak i bezbrian. Voleo sam svoju enu. Ta je ljubav izneverena, ne mojom krivicom. Zgreila je s muem roene joj sestre Valentine. Otad pamtim samo svoj sunovrat i zlo koje sam naneo jednoj nedunoj devojci. Nisam uinio nita da se iskupim. Neka se proveri istinitost tvrdnje da sam nasledio stan pokojne mi tetke Kaje. Ako je to tano, moja je volja da taj stan pripadne njenoj susetkinji Magdaleni, a koja je devojka to sam je jedne letnje veeri, uz amor talasa i glasova u glavi, zlostavljao. Neka mi ona oprosti, ako moe. Od ostale imovine posedujem samo dve konjske potkovice. Ostavljam ih svom jedinom prijatelju, Martinu, da mu sreu donesu, ako do sree dri. Martine, nai e ih na onom proplanku, povrno zakopane. Oprosti mi to odlazim bez poslednjeg pozdrava. Sahrani me, uz pomo svetenstva, na mojoj utrini. Pogledaj, dekonjo, kadgod uvis u nebo, moda me prepozna u ponekom oblaku...

119

26. MAJ 2001. Danas smo ga sahranili. Pre toga je neki inspektor potvrdio njegov identitet, te estitao Magdaleni na proirenju imetka. Ona je, kako sama veli, u crnini jo od Kajine smrti. S nevericom je, gotovo ne trepnuvi, posmatrala mrtvog Simu, ne mogavi da ga poistoveti s nekada miriljavim strunjakom za logopediju. Svi smo bili plaevni, ak i Marko, proprativi u molskim tercama, pa as u kvintama as u oktavama, ali, statistiki gledano, ponajvie u nesnosnim malim sekundama, Magdalenino vietonalitetno naricanje. Ptice su sveano pevuile. Saekao sam da se inspektor, pop i monahinje povuku kako bih odrao posmrtni govor. Evo, sada, pred ovde prisutnom Magdalenom, koju si svojevremeno u svom stranom magnovenju, dakle nehotice, pipao kako si je pipao, i pred njenim dekom Markom, koji je udeo, gazivi nemilice preko svog najboljeg drugara, da te ak i mrtvog izmlati, izjavljujem da sam, u

120

blaenom neznanju, delimino osvetio tvoju patnju, time to sam nebrojeno puta spavao sa enom ljubavnika tvoje ene, to jest sa Valentinom. Pravda je konano zadovoljena. Poivaj u miru, prijatelju moj! Boljeg oveka od tebe nikad nisam upoznao. Nedostajae mi mnogo, neizmerno. Nikad te neu zaboraviti. esto u poseivati tvoj grob. I hvala ti na ovim potkovicama! Izvesno je da e mi one doneti sreu, jer u, kad se sve sabere, od njih kupiti novu gitaru i krenuti ispoetka. Slava mu! Pregovarao, malo docnije, sa Magdalenom da mi s jeseni, po povoljnijoj ceni, iznajmi svoj novi stan. Oprostila mi nekako, tik pred njihov put nazad, preutkivanje. A ja Marku onaj udarac. Martine!, obrati mi se Magdalena ovog kinog popodneva pod nastrenicom staninog perona za Beograd, Da li ti u glavi odzvanja: Petrovna? Ne, zar bi trebalo? Hvala ti, Marko, to si to prepustio meni! astim te utakmicom. E, pa, Martine, crveni karton! Ljubica vie ne nosi devojako prezime.

121

4. JUL 2001. Sanjala sam kako lebdim iznad Kajinog stana. Kaja me odozdo, s prozora, gleda i poziva na vrui prebranac, varke, ajvar i baklave. Odjednom s visina, zaparavi svetloljubiasto nebo, do mene dolee Sima, s asimetrino nasaenim krilima to kao da mu izrastaju iz plua. Crnpurast je, dugokos, zabrinutog pogleda ispod sastavljenih vea. Hvata me panino oko struka, neno me kroz prozor unosi i sputa pored trpezarijskog stola. Za stolom sede Kajin otac, koji izmeu nogu dri i bledoutom kuhinjskom krpom glanca neku starinsku puku, izgovorivi: U moje vreme puka ne bi uzalud opalila, Kajina majka, koja, uljuljkujui u svom krilu devojku to podsea na Kajinu sestru, neprestano ponavlja: Tebe sam uvek vie volela, i Kaja, starijeg izgleda od svog oca i svoje majke, koja, sva postiena i pognute glave, podbratkom o grudi gnjei svoju krpenu lutkicu. Sima mi nareuje: Sedi! Jedi! Dodiruje mi, mazi mi trbuh, nervozno krui oko mene, pocupkuje. Neto se unutra drmusa. I dalje stojim, buljim u svoj stomak, bojim se da ga dodirnem. Okreem se upitno ka Kaji, koja utom hrani, nekom kaom od keksa, svoju oivelu lutku. Lutka mi, bojom Kajinog glasa, veli: Posluaj

122

Simu, srdo moja! Sedi! Jedi! Ako ti ovaj meni izaziva muninu, uzmi domae sezonsko voe. Juno je previe kiselo. Umesto na jedinu slobodnu stolicu, sedam na ivicu stola pokraj Kaje. Iz neke duboke, sisolike, nasred astala postavljene inije sa piramidalno nareanim voem, odabirem crvenu breskvu to tri na vrhu. Ba si tako rumena, kao ta voka, izusti lutkica. Ubudue izbegavaj ivice!, savetuje me Sima. Onda dodaje, ponovo mi dodirujui stomak: Ovaj sklupani nanos nee sastrugati. Pogledaj u onaj podbuli, bucmasti oblak. Pregiba se pred oluju. To si ti. Postae rizniarka, potporanj ivota. Putokaz odnosi prevagu nad nemarom. Ova kopa unutra, ova aura ili, ako hoe onako kako voli, ova fudbalska lopta, jemstvo je da kovitlac zanavek alje u oak. Ja sad moram da otfijuem. Poveu Kaju sa sobom, a lutka ima novu majku. Njih dvoje odletoe, a Kajin otac triput zapuca za njima. Budi me Markovo hrkanje. Bauljam po mraku, odlazim do kupatila. Povraam. Budim Marka. Saoptavam mu da sam trudna. Navaljuje na mene. Voli me. Volim ga.

123

6. JUL 2001. Hm... Ne stoji ti ta bradetina. ini te mravijim, zaputenijim. Sav si, bre, zgasnuo, iako se vie ne ali na glavobolje i bolove u kimi. Da li to u tebi raste tendencija da oponaa pokojnog Branina? Nek ti bude! Budi rugoba, to runija, ako e tako biti zadovoljniji. Evo, donosim ti, ve po navici, gibanicu, novac, ali i pojaalo i predugo ekanu gitaru. Mislim da, ovako sklepana, nije vie ono to je bila: pitka, vihorovita, razigrana. Sad se taj krpe nekako uklapa u ovu sumranu atmosferu. Neka ti poslui kao rezervna, jer sam napokon naao antikvara koji je zainteresovan za potkovice. U stvari, nala ga je Magda, i to preko onog ika inspektora. Vodila ga je na neku revijalnu utakmicu, poto joj je pomogao da se papirologija oko stana zavri u najkraem moguem roku. Zateena obostranim manjkom imaginacije u pogledu iznalaenja zajednikih tema za razgovor, zapodene priu o tvojoj iskopini kao kuriozitetu. Na preac se ponudio da pomogne, uz vajdu za sebe. Treina svenja njemu, ostatak tebi. ta si se uskopistio? To je,

124

ipak, nesrazmerno ravanje dobitka. Iskamiu taman toliko da pazari vredniji instrument. Sm ne bi mogao nita da uradi. Drava stavlja apu na grabe rariteta, ali pojedini dravni slubenici imaju vie razumevanja za tvoje potreptine. Malo podzemlja, mnogo veselja. Da li, tunjave, moe da zamisli boljeg prijatelja od mene? Uspeo sam. Zatrudnela je. eli da rodi. Iako ne priznaje, oseam da me je zavolela. Strpljenje se isplatilo. Cmizdrim od sree kao detence, krijui se od nje. Bili smo jue na razgovoru za posao. Proli smo. Uputamo se u uiteljevanje, zajedno, u istoj koli. Preutali smo trudnou, inae od njenog zaposlenja ne bi bilo nita. Kajin stan je u rusvaju, uveliko se renovira. Prilikom izbacivanja starudije, izmeu ostalog i jednog tamnobraon regala, pronali smo, zaglavljenu izmeu dve fioke, jednu malu, krpenu, krajnje neuglednu lutku, koja je, prema Magdinim reima, obeleila Kajinu mladost, a smatrana je izgubljenom. Oprali smo je, uz sav rizik da se raspadne, jer e ta lutka, ako dobijemo ensko, biti prva bebina igraka, i to po Magdinoj elji, kojoj se, po pravilu i ma kakva bila, ne suprotstavljam. Jasno ti je da nee moi tamo da se useli. Krivo mi je, ali treba

125

da zna da skupoa potreptina za bebu daleko nadjaava nau benevolentnost da izaemo u susret tvom neukrotivom egoizmu. Ognjen mlati pare na Kipru, pretei da preraste u glavnu atrakciju tamonjeg lokalnog turizma. I ponovo, u potaji, muze svoju muzu. Valentina je, ta tetkica zarozana, zatvorila Darmar, bez oprotajne svirke, ma bez unja najave kraja, a Gurmani ti poruuju da e se tvoje distorziranje, im pre, opet slavodobitno razlivati preko zidova nekog dez podruma. Ljubica e sa svojim muem, pijanistom, odrati koncert na jesen. Tvoja ravnodunost nagovetava bolje dane, okonanje tvog, u sutini, paradnog zapta. Zasviraj, prijatelju, to glasnije, probudi i mrtve!

126

7. JUL 2001. ZAZIV Zazivam Muze Glupae antike Da ipak uju ta imam da im kaem Item od vas Da zadnjice svoje debele U jaruge izmetske smestite I da odande podrite Svirku groznu to se sprema ik me ne posluajte Romor u, trobot, krgut I kripu isputati Vama u ast ODZIV Pomno razmotrivi Zahtev tvoj neasni Odluismo da, nautrb pravde,

127

Posluamo te Nek ti to, mekucu, Bude poslednje to e od nas oteti Pa se opet vrati U glib svoj smrdljivi A mi emo na brodovlju Potom daleko u izgon otii Odahnue u daljini nai Gde tvoja vika i zakeranja nesnosna Ne stvaraju greve i vorita stomana Otpij, dakle, jo ovaj gutljaj muzike Pa se posle Sm snalazi Antitalentu podzemni

128

10. JUL 2001. AGENDA (provizorna; vai do povratka u Beograd) 5.00. Buenje (skok na zvonjavu budilnika) 5.01. 5.05. Umivanje i mokrenje (bezinteresno dranje uda, bez slobodnih asocijacija) 5.06. 5.30. Gimnastika (prvo: razmrdavanje zglobova; drugo: sklekovi u tri serije po 25; tree: unjevi u tri serije po 20; etvrto: trbunjaci u tri serije po 20; peto: zgibovi u tri serije po 20) 5.31. 6.00. Ispijanje kafe na terasi; maksimum dve cigarete; meditacije o slobodi volje, ili o relaciji identitetrazlika, ili o odnosu izmeu bia i postajanja, ili o problemu indukcije 6.01. 6. 30. Pranjenje, uz Getea, ili Fukoa, ili Vitgentajna, ili Hajdegera 6.31. 7.00. Doruak (na terasi; pecivo ili burek iz oblinje pekare, ili neto suho-

129

mesnato, ili virle najvie dve, ili jaja najmanje tri kuvana, i aj, ili jogurt, ili okoladno mleko) 7.01. 11. 30. Spremanje ispita iz ontologije, opte metodologije, poststrukturalizma (redosled nevaan; po jedna cigareta na svakih pola sata) 11.31. 12.00. Uina (voe, ili iva argarepa, ili ivi kupus) 12.01. 12. 20. Penjanje do Simine Utrine 12.21. 13.00. Tihovanje (u sedeem poloaju) kraj Siminog groba; posmatranje oblaka (u leeem poloaju), ako ih ima (izmrviti i ostaviti hleb za prepelicu; popuiti maksimum dve cigarete) 13.01. 13.15. Silazak na bazen 13.16. 15.00. Bazen (plivanje uzdu i popreko, sladoled i kafica u hladovini, maksimum tri cigarete, iitivanje beleaka za ispite; posle izlaska iz vode namazati se najjaim zatitnim faktorom; ne buljiti u divna, mlada tela, a pogotovu ne buljiti u ne vie tako mlada, no ipak divna tela) 15.01. 15.20. Peaenje, laganim tempom, do prodavnice (uvati se popodnevne jare; staviti eir na glavu; odignuti eir

130

pri pozdravljanju komiluka), kupovina potreptina 15.21. 15.29. Od prodavnice do kafane/krme 15.30. 16.29. Ruak (obavezno pilea supa, obavezno meso neto s rotilja ili beka nicla, uvek opska salata, ponekad pasulj ili graak ili krompir, ponekad neki voni kola); jedna cigareta posle dranja 16.30. 16. 35. Od kafane/krme do kue 16.36. 17.05. Pranjenje, uz Getea, ili Fukoa, ili Vitgentajna, ili Hajdegera 17.06. 17.30. Tuiranje (bez dodirivanja; ne podati se fantazijama kad im vreme nije) 17.31. 20.00. Svirka (prvo: stakato pola sata i skale i arpea; drugo: legato pola sata i skale i arpea; tree: skidanje Metinijevih fraza sat vremena; etvrto: ostatak vremena ponavljanje skinutog); nema puenja 20.01. 22.00. Pisanje diplomskog, ili asistematsko voenje beleki (na terasi, uz Metinija; po cigareta na svakih pola sata) 22.01. 22.29. Veera (na terasi, uz Metinija; iskljuivo voe i poneki multivi-

131

taminski sok, ili pivo, ili, naprosto, voda; jedna cigareta posle) 22.30. 22. 59. Mokrenje i pranjenje (samo uz Getea; ako je ba moranje, popustiti opiranju; nikako ne zamiljati Ljubicu u strasnom zagrljaju boljevika) 23.00. 5.00. Spavanje

132

15. JUL 2001. AHIJERARHIJSKI SPISAK MOJIH STVARNIH POTREPTINA - Nova gitara oblik: Fender Stratocaster; telo od jove, boje purpura; vrat od javora; palisandrovo prstopolje, radijusa 16; svi magneti: single coil; klasian tremolo - Mikina sabrana dela (kupiti za roendan) - Nove patike (od prevrnute koe, teget, poluduboke, s ojaanom petom, kadre da podnesu pentranje po obroncima, ili padinama, ili kosinama, ili strminama) - Konac za zube - Vie deza (kao naina razmiljanja, svingovanja i sinkopiranja u miljenju) - Tvrdoglavo pridravanje zacrtanog plana (to e rei, dosledno staranje o sebi) - Gojenje - Pribliavanje muskularnom idealu - Savlaivanje ljubomore - Savlaivanje pomisli na ljubomoru - Usavravanje stakato tehnike
133

- Komponovanje - Stihijsko itanje - Kroenje, suzbijanje autoafektivnog nagona - Oslobaanje od sugestije da su oblaci neto vie od onog to o njima kae nauka - Novi notes - Stihijsko pisanje - Bolja koncentracija - Nastavak kolovanja - Posao u struci - Banatska kuhinja - ena koja bi mi pomogla da postanem ono to jesam i da budem ono to postajem - Ista ta ena, koja bi se zvala Ljubica, i nosila moje prezime

134

2. AVGUST 2001. Izvini, ria moja, to ti nisam pisala ranije. Snaga mi varira, a moja hronina tuga lagano iezava. Ovo telace u meni... kao da me, ponekad, uznosi... Nije mi se dopalo kako sam te jue videla na nebu. Bila si okrvavljena, a iz otvorene ti glave ispadali modri etoni. Plaim se za tebe. Ne bih ti, moda, ni pisala da me strah ne obuzima. uvaj se! Napusti taj posao! Datum ove zloslutnje nije odreen. Tvoj se lik gore bio sporo rasipao, pa mi as te nesree (ne razaznajem kakvih dimenzija) izmie. Ima jo vremena da se povue. Posluaj me, molim te! Kipranka ne zasluuje da je obmanjuje. Ognjen ne zasluuje da ga obmanjuje. I ti roni u samoobmani. Dakle, prelomi! Ja sam prelomila. Nisam vie naa. Samo sam njegova. Nikad nisam bila rumenija, zdravija. On izgleda bolje nego ikada: kratko podian, tako da mu visoko elo dominira glavom, preplanuo, a plave mu oi isijavaju radost i pohotu dok me gleda, bicepsi mu se s punim pravom razmeu dok me preputenu stee, niz lepo mu se lice nou dugo slivaju suze

135

na jastuk i krajike moje rasputene kose dok se pravim da spavam... S jeseni poinjem da radim. I Marko. Sa decom. Da li iemu korisnom moemo da ih nauimo? Od njega si ula da je i onaj drugi mrtav. Zvao se Sima. Smenog li imena! Eto, najzad sam ga pronala, bez pomoi oblaka, skvrenog u mrtvakom sanduku, ni nalik onom oveku to me je obljubio. Volela sam ga, kao to sam volela i Kaju, a na neki nain sam ih oboje ubila. tavie, satrla sam im lozu, a zauzvrat nasledila njihovu nekretninu. Kako da oslovimo to ironijsko tkanje? U svakom sluaju, u meni ni zrnce kajanja. Marko je maloas uneo u kuu pozamanu svotu novca, prodavi neke prastare konjske potkovice koje je Martin iskopao na Frukoj Gori. I ja sam, delimice, upletena u tu ilegalu, no ne bih da te gnjavim detaljima. Sve to mogu da zakljuim jeste da potkovice, doista, donose sreu. Makar Martinu, jer njemu ide glavnina novca od te starei. Hoe, zaludnik, da kupi novu gitaru, a Marko se svojski potrudio da mu je priuti. Muka mi je od te Markove patoloke potrebe da svakodnevno dokazuje vrednost prijateljstva. A obaka to to verujem da u Martina ne vredi ulagati. Ubogi je gitarista, ubogi mislilac. Oblaci mi, pride, o njemu nikad nita ne govore. Da li i tebe podjednako sablanjava saznanje da je ona Martinova odvratua bila svastika pokojnog

136

Sime? Zatvorila je, bogu hvala, onu svoju bunu radnju, ponovo se udala za svog nosonju, koji ju je odvukao sa sobom negde napolje. Oblaci mi, te moje divne debeljuce, kau da se ona ovamo vie nee vraati. Ruska snajka uskoro dolazi. To znai i Martin. To znai... Pozdravi Ognjena, i prenesi mu da mi pokatkad nedostaju njegove masae. Pozdravi i Grkoturkinju (zna li ona uopte za mene?). uvaj se! Bei s tog posla! Ljubim te. M.

137

14. AVGUST 2001. Na Siminoj Utrini, na Siminom grobu... Nemam, Simo, drue moj, obiaj da priam sam sa sobom, oduvek sam mislio da je to odlika ve silih ili tek silazeih s uma, ali teko, teko podnosim samou, ili usamljenost, nikad ne znam da razluim ima li razlike izmeu njih, makar ih doivljavam kao jednako gnjavatorske, tiranske, ja sam drutveno bie, odve zavisan od tue panje, odve mek, intimni protivnik pustinjatva, koje me privlai samo dok oajavam, dok sumnjam da u meni ima muzikalnosti, one koja podilazi jezu i grupacije dlaka na koi senzibilnog sluaoca, ili dok podozrevam da e moji mislei napori biti kratkodometni, beskrvni, mlaki, bez odjeka i recepcije, vie nagreni nego nagraeni, poput tvog groba na kojem je ona prepelica bila sazidala kulu od svojih ekskremenata, ba te poteno nagrdila, i jo po tome maloas gacala, da fino utaba svoja govna ptiurina dosadna, ili te nagradila, budui da joj nije bila smetala tvoja neopevana smrdljivost, nego se, naprotiv, na-

138

pajala njome kao desertom nakon preivanja ubuavelih jestiva to si joj ih svakodnevno ostavljao ba na ovom mestu, stvorivi joj uslovni refleks trenutnog pranjenja ba na ovom mestu, iji znaaj inae ne bih potcenjivao, budui da sam, za vreme vlastitih pranjenja, stekao najvie obrazovanja, to jest svesno potencirao samoukost, proitavi knjiurine koje drugi listaju radi uspavljivanja, ili radi obavetenosti, a nikako radi samousavravanja, do kojeg je meni posebice stalo, a koje je tako zahtevno da me cedi kao domaica suner, dakle besno, jer domaicu danas truju priom o emancipaciji, koja je lana koliko i nefomantija, liena topline, a bez topline nema ni domaice, i bolje je da je nema ako e besno cediti suner, pa traljavo prati escajg, a time doprineti mnoenju raznoraznih bacila, koji e nas onda alavo vakati sve dok nas ne satru, za sve e biti kriva domaica koja nije htela to da bude, to sam sve danas sagledao dok sam u krmi posmatrao krmarevu suprugu, vajnu domaicu, koja mu je vanjkala, palacajui svojim opakim jezikom, to je nikuda ne izvodi, to je ne vodi na more ili, moe misliti, okean, da osuna svoju debelu guzicu, svoje prekomerno oklembeene grudi, kojima bi se samo Meister Ognjen radovao, pa je zbog toga besno stiskala

139

svoj prljavi narandasti suner, i prskala njime naokolo, i mene poprskala po cvikerima, a gazdu po eli, skroz potamneloj od nebeske arulje, koja ni mene nije potedela, nego mi nanela opekline, naroito bolne po ramenima, jer zaboravljam, bivajui po prirodi zaboravljiv, da se neprestano maem nekakvim faktorima to lano obeavaju zatitu, uvek neki faktor obeava zatitu, bilo da je re o kremi ili kondomu, sve su to vajni faktori, kao i domaica, kao glavni faktor navodno toplog porodinog ustrojstva, koje se raspada dok eka da ti ona ispee neko mesite, pa ga zbog njenog namorstva dobije poluivog, ili prepeenog, ili presoljenog, ili previe zabiberenog, tako da ostane osujeen u nameri da se poteno najede, kad je potenje ve izjedeno, ve ivakano, pa ti baeno na prljavi tanjir da ga dokraji krnjim zubima, koji i sami itu potenu popravku, ili poteno vaenje, da bi iole poteno preiveo i koliko toliko poiveo, ali pustimo to, Simo, drue moj, neto me mori vie od svega, to to ne znam da psujem na ruskom, a tako bih voleo da znam, da osetim tu grandioznu rusku duu, koja i kad sono psuje zasigurno ispoljava svoju veliku duevnost, a ne samo onda kad mekee kroz Dostojevskog, ili kad mistiari kroz podvinike, to si i ti sm

140

bio, iako ti to niko sem mene ne priznaje, a to ti i nije neka ast, da te samo ja, bivajui nepriznat, i ako izuzmemo ptiurine, priznajem, kao da je sve to bila obina skaska, kao da te nije ni bilo u ovom iznju...

141

29. AVGUST 2001. U kafeu kafikafnjak... Tog prepodneva, to jest jueranjeg, imao sam snanu inspiraciju, da ne kaem viziju. Bilo je neophodno da Teodora izie iz stana, e da bih uverio Aleksandru da odloi odlazak u onu prokletu kockarnicu. Razumela je moju grozniavost, ali ne ba sasvim... Skinula se do pola, namerno istiui svoj raskoni torzo, namerno me, sraunato zaikavala, oekujui da se namah odreknem svog proganjajueg nadahnua. Sauvao sam prisebnost, natakao joj, odluno i muevno, sise na presu, svaku na svoje mesto, smestivi ih u paralelne pregrade, obeavajui im pravdu, to jest predstojei jednak, samosvojan tretman. Vizija je bila da stiskom preinaim boju njene koe, da naroito podignem temperaturu i raspoloenje tog organskog i homogenog materijala, da materija bude tako pritenjena da iz nje izvuem sva ona otmena svojstva kakva nudi za potonje modelovanje. Kako? Tako to sam joj tada, tako prikljetenoj, priao otpozadi, naglo joj

142

epavi viseu materiju, sa eljom da ta elastina tvar, tako drhtava i rikasta, poruni od iznenadnog naprezanja dok se ugiba pod mojim nemirnim prstima i preliva preko opsega mojih aka, jer sam, kao i svaki iskusni zanatlija, raunao i na otpor i na pokornost mase na silu, reju, na rascvat te organske forme to u svojoj dodatnoj reakciji na gravitaciju gubi svoju skoro savrenu simetriju. Noen nadahnuem, ogluio sam se o njene dozivajue jecaje. Sad mogu samo da alim to je tako bilo. Moda bih je spasao da sam... Ali, ne... Ja sam slepo sledio svoju viziju. Pourio sam da joj uzmem meru, da sauvam svu tu sabijenu energiju, tu ivahnu napetost, te pulsirajue impulse, pa sam bre-bolje stavio gips na njih, fenom potpirio njegovo suenje, skinuo ga nakon pouzdane procene da sam unutra dobio savren negativ, ili barem veran odraz, sa sve porama i vrlo sitnim borama, naborima i venama na koi, tugujui za veitim izostankom nevidljivih nervnih zavretaka. Pustio sam je, kivnu jer nezadovoljenu, da ode. Zalupivi vratima, nije htela ni zdravo da mi kae. Ostao sam indiferentan, skroz pod vlau stvaralake opsesije. Posvetio sam se najpre upljinama koje sam dobio, a koje nazivam siseim dupljama, napipavajui iznutra skelete buduih

143

upotrebnih predmeta, to jest vaza. Bilo mi je vano da paljivo artikuliem sve te talasaste krive to su nastale mojim savesnim gnjeenjem materijala od kog sam imao konvulziju u podlakticama. U prostoti tih suvoparnih odlivaka nazirala se nepodnoljiva lepota tog organskog materijala. Sledio je delikatan period obrade grae, s neizvesnom krajnjom kompozicijom. Kao i uvek, trebalo je sebe uneti u poteze, teiti istoti izraza, naglasiti krivolinijski tok detalja s ubeenjem, ukloniti turpijom, vrlo oprezno, tragove mog palca, izglaati, to bolje, sisee duplje a da se ne oteti nijedna prirodna kontura, naroito na dnu, gde je otisak njenih vriteih bradavica, a to bi naruilo osobine njene linosti koja probija iz samog gipsa, i samim tim uinilo izlinom svaku naknadnu korekciju, pre nego to se pribegne glaanju spoljanosti. Dohvativi se glaala, zaobljavajui i pomno glaajui spoljanje povrine, te premazujui ih jemenim sokom kako bi ih uinio potpuno glatkim, ignorisao sam neprekidnu zvonjavu telefona. No pad usredsreenosti umetniku vazda preti. Kada mi se to desilo, uzeo sam da mukam boicu tua, s namerom da, tosa radi, nacrtam po jedno srce nasred obe strane obeju vaza, te sam, dakle, jednom rukom mukavi tu boicu, odluio da

144

drugom, napokon, podignem dosadnu slualicu. Reeno mi je da dojurim do kockarnice, da se neto strano dogodilo. I dojurio sam, gunajui u trku to za sobom ostavljam nedovren posao. Uleteo sam u to zlo zdanje sav lelujav od sparine, iscrpljenosti i vlage. Leala je ukoso potrbuke preko Teodore, ije se telo, tik ispod toka stonog ruleta, isto tako, u istoj liniji, kosimice prualo u pravcu severozapada, a po zelenom je tepihu iz obe liptala krv. Malo podalje od njih prostrti su leali, obojica porebarke, oi u oi, koje su, dodue, i kod jednog i kod drugog bile sklopljene a kapci natopljeni krvlju, Vidan i Teodorin brat. Obojica, naravno, mrtvi. Ceo se prostor crveneo. Pao sam, dabome, u nesvest. Povratili su me polivanjem, izruivi kofu vode preko mog zajapurenog lica. Ali nju nita nije moglo vratiti. Metak joj je razmrskao lobanju, svuda okolo rasuo njenu riu glavicu... I rastorie pramenove njene kose. Teodorin brat, taj, blago reeno, mamlaz, bio je raunovoa. Podvaljivao je Vidanu. Tog je prepodneva, to jest jueranjeg, Teodora tek usput tamo svratila, da obrne koji spin na elektronskom ruletu pre nego to se poda pripremama za naporni jesenji semestar. Nije joj se dalo. Maina je halapljivo, a opet nevino, gutala etone. Srea je, u svakom smislu, zaka-

145

zala. Odjednom je, u stranjem delu kazina, u kontrolnoj sobi, izbila svaa izmeu Vidana i njenog brata. Raspra se nekako preselila u igraonicu, pa se prelila u tuu, a Teodora je, voena zatitnikim sestrinskim instinktom, pokuala da ih razdvoji. Nemalo zatim ula je Aleksandra, potrala k njima sa identinim pacifizmom u srcu. Vidan mu ree: Ubiu ti sestru, prevarantu!, a ovaj mu uzvrati: Samo probaj, pa u ja tvoju! Obrni-okreni, preoe s rei na dela. Vidan se uhvati za pojas, izvue pitolj, nacilja ga, povue obara i pogodi Teodoru posred grudnog koa. Ona pade na mestu mrtva. Njen brat, s osvetnikim vriskom na usnama, napravi iste pokrete, te odvali hitac po Aleksandrinoj glavi. Ona pade, rekoh ti ve, preko Teodore, isto tako na mestu mrtva. Potom se obojica meusobno poubijae, ispalivi nasumice arere jedan u drugoga. Izjutra sam, to jest danas, seo na avion, bukvalno pobegao odande, prekinuvi, posve vlastitom krivicom, svoju uzlaznu karijeru. Moja muza je ubijena. Moj prijatelj je ubijen. Samo da sam... Hteo sam, Marko, tebi prvom to da saoptim, jer e ti svakako nai naina da umeka prepriavanje ovog zloina, da sprei, usled iznenadnog stresa i ishodee sekiracije, eventualni gubitak vaeg ploda...

146

30. AVGUST 2001. Ne dam te, bebo, bebice moja... Pukla bih i prepukla, u samom trenutku tog stravinog doznanja, da tebe nema... Neu dozvoliti da ti se ita loe desi... Sve sam to ve, dodue nejasno, bila videla, ak i dojavila, upozorila, kumila... Uinila sam sve to je bilo do mene... Nije me posluala... Ti si mi, bebice, sad najvanija na svetu... Dojie te tvoja mama, mazie te tvoja mamica, ninae te tvoja majkica... Niko nas nee razdvajati, a tatica e brinuti o nama obema... Videe, on je tako nean, tako paljiv, tako odgovoran, tako snaan, da emo ti i ja uivati kao grofice neke razmaene... I poveriu ti neto, a ti nemoj da mu kae... Volim ga kao to oblak voli zemlju dok joj kiom gasi e... Isti onaj oblak to mi je pokazao da e biti devojica... A ja ti apuem da e se zvati Aleksandra... No neemo tatici jo to rei... Neka spava... I ti e biti oblakoatac, poput tvoje majke, i tvoje pokojne bake... Mama e te svemu tome poduiti, a tebi e to mnogo pomoi... Mama e te i na utakmice voditi, iako e tata negodovati... On misli da se

147

ensko ne razume u fudbal... Dokazae mu ti, ako ja ve nisam uzmogla, da grei... Fudbal je ventil... Dok sam mucala, samo mi je grleno navijanje pomagalo, a da pevam bez fala nikad nisam umela... Zato sam se drala, i drala, i drala... A mucanje bi tad prestajalo, kao da ga ni nema... Ali ne ide se na utakmice samo zbog neke falinke... Kad lopta krene s centra, svi zaurlaju, podilaze te marci, u tebi se, u isti mah, budi i pesma i zver, a ti zna da si iva... Ja sam neprestano traila predznak i znak da sam iva... Sad si ti tu... Radi tebe, zbog vas ivim... A i ti e poiveti... Sima mi je u snu to garantovao... A Kaja ti je ostavila svoju lutkicu... I krov nad glavom... Laku no, keri moja...

148

1. SEPTEMBAR 2001. Na Siminoj Utrini, na Siminom grobu... Vidi je, Simo, drue moj, kako se samo crknuta izvalila preko tvog ukakanog groba, kako je samo udobno smestila svoju leinu od nekoliko dana, koja vonja, a ovo tvrdim po seanju, dakle nepouzdano, skoro onoliko koliko si ti vonjao dok si bio u slubi ovog panonskog ostrvceta, u slubi samozvanog uvara i zatitnika ovog nacionalnog parka, zbog ega su te se svi, izuzev mene i ove odane ptiurine, klonili, ili su te nerado u goste primali, pod izgovorom da ne vole osobenjake, pogotovu ne one s belegom pokvarenih zubiju, jer to ukazuje na izvestan nemar u pogledu samoophoenja, to jest na nebrigu u pogledu adekvatnog staranja o sebi, a to je pokazatelj da takva osoba ni prema drugima nema dovoljno obzira, to i jeste donekle tano jer, evo, ja sam se bio opustio, nisam te, uprkos zacrtanoj agendi, poseivao svakodnevno, to jest nisam se strogo pridravao svog plana, to, drugim reima, znai da se nisam dovoljno dobro sta-

149

rao o sebi, pa zato ni o drugima, jer da jesam, da sam redovno ovde dolazio, potujui raspored asova i minuta, te donosio branjave prehrambene proizvode, ova ne vie tako lepa ptiurina, ovo ukrueno i olinjalo pare od nekad epurave zlatastosmee prepelice, ne bi moda crkla, nego bi i dalje ovuda veselo trkarala, veselo se praznila po tvojoj humci, i dalje se veselo cik-cak migoljila pred mojim pokuajima da je, kao ti nekad, epam i izljubim po kljunu, uprkos mom gaenju da to inim, ali htedoh da odravam tradiciju koju si ti uspostavio, tradiciju celivanja ptiurina, pa sam otud nastojao, silno se trudio, da prevaziem svoje gaenje prema pernatim stvorenjima, pa sam mislio da je, u tu svrhu, najbolje krenuti od tebi i meni odavno prisne prepelice, a taman sam bio nabavio nove patike, s naumom da kao perce lak dredim po ovim pobrima, i taman sam bio nabavio konac za zube, da neno gudim gore-dole po prostorima izmeu zubiju i desni, s naumom da predupredim neprijateljske kiseline to nemilosrdno troe moj zubni sastav, a to je samo jedan mali deo mog optijeg nauma da se bolje staram o sebi, to bi, u krajnjoj konsekvenci, pokazalo da se, brinui o sebi, to jest o svojim zubima, brinem i o drugima, samim tim to ti drugi vie ne bi tr-

150

peli neprijatnost mog zadaha, uprkos tome to bi i dalje morali da trpe neprijatnost, tavie, ubojitost mojih rei, naroito tuini, posebno naa slovenska braa, prema kojima sam trpeljiv sve dok se ne paaju u ono nae specifino, dok ne otimaju to nae isto tako slovensko ali ipak drukije, i to muzikim sredstvima, prenosei to nae na lepravim notama u hladne tajge, ispod ije povrine lee silne kosti kojima zasigurno nije do leprave muzike, a, pravo da ti kaem, patnja i broj kostiju koje smo ti i ja, Simo, drue moj, ovde iskopali, nitavna je u poreenju s patnjom i brojem muenikih kostiju to neduna trunu u toj nedoiji, a kad smo ve kod kostiju, Simo, legendo i oblakoacu, vilicostradalnie i pticoljupcu, dolo je vreme da se ti i ja oprostimo, makar privremeno, jer se moram vratiti kui, da ispratim kosti svojih ubijenih drugara, Aleksandre i Vidana, iji e posmrtni ostaci, kojih, uzgred budi reeno, ima vie nego ostataka prepeliinog perja boje golog strnjita i ostataka njenog sasuenog izmeta, ovih dana sa Afroditinog ostrva, ostrva ljubavi ali i smrti, biti preneti u moj beli grad, gde u, valjda, i ja nai smiraj, ali onaj ivotodavni, ako nekako uspem da se oslobodim, da je oslobodim, zloinake, boljevike okupacije...

151

3. SEPTEMBAR 2001. Kod roditelja... Dobro doao, sine moj, svojoj kuici, svojoj slobodici, koliko si samo smrao zato to te ja nisam hranila, ljubi te mamika, a to tek bocka tom bradom, obrij se, ne moe takav zarastao na sahranu ii, nego, sedi malko, izuj se, u papue noge zavuci, pa uzmi daljinski, okreni neki obrazovni program, sea li se kako si slasno pratio obrazovne emisije kad si bio mali, uvek si obrazovanju pridavao viak panje, sve dok se nisi dohvatio one gitare, z ktorej si sa chleba nenajedol, ali neka, treba deca da sviraju i da pevaju, bolje nego da vrljaju po budacima i da se oruja laaju, ali treba i kolu da zavre, da odelo i kravatu nose, a ne te dronjke to na tebi, tako mravom, uvek vise, pa lii na pajaca, pre nego na intelektualca, ali, evo, ispekla sam ti gibanicu sa slaninom, tek je iz rerne izvadila, navali dok je vrua, dok mast iz nje kapa, treba vie masti da unosi, od nje e ojaati, i bolje razmiljati, edo majkino, nema pojma koliko sam srena to si se vratio

152

kui, iz koje nemoj vie beati, tvoja je, nasledie je kad mi umremo, strpi se, nee dugo ekati, moda par godina, bolesni smo, stari, takvi nikakvi u Kovaicu da idemo ipak ne moemo, a da ovaj stan prodajemo ipak neemo, tvoj ga je tata s mukom stekao, a svojinu svoju nee da raskui, da je rasparava samo da bi ti svoju samoivost umirio, e, sine moj, ne ide to tako, da svojata a da sm nisi stekao, pa ako ti se to ne svia a ti gitaru pod ruke, pa sviraj narodnjake, a ne tu stranu muziku, koju ovde niko ne razume, pa je zato niko ni ne voli, a naroito tvoj ocko... Dok si ti, sine, u onoj banji krao bogu dane, ja sam jedne sparne, besane noi, junaki zatitio ovaj posed, a koji e jednog dana tebi nesumnjivo pripasti, od provalnika koji je pokuao da nam pokrade ono malo zlatnika to sam ih iz Istanbula svojevremeno doneo, i jevtino ih platio, a sad staju mnogo vie, od ije e prodaje jednom i nas sahraniti, zbog ega ih, na kraju krajeva, tako budno i uvam, a nije znala, ta budala, da mornari jednim okom spavaju a drugim motre vetrove, pa se taj, uvi tvoju majku kako glasno hre, leerno zaleteo da pretura po naem domu, a ja ga pustio sve dok nisam dohvatio onu indijansku maetu to

153

se okaena sad gordo klati u maminoj kujni, pa sam mu se neujno straga prikrao, pa ga drkom maete po jednom ramenu kucnuo, a on se brzo k meni okrenuo, a ja ga tad spreda jo bre tom drkom po zubima odalamio, kao onomad mene kundakom onaj jednooki malajski varvarin, te se taj lopov sruio na itison kao klada, momentalno izgubivi svest, pa mu ja natenane noge kaiem svezao, a ruke mu iza lea prebacio i palamarom ih onako mornarski uvorio, pa mu tako svezane ruke i noge jo jednom povezao i stegao palamarom, koga sam potom tako vrsto obmotao oko jednog rebra radijatora da se, jadniak, nije mogao ak ni poteno ritati kad su panduri doli da ga u aps vode, toliko sam ga dobro tom omom pritegao da su mi policajci priznali kako je lake iz lisica nego iz mog vora ruke istrgnuti, pa su mi, iz potovanja, jedne lisice ak i poklonili, a ja u ih isprobati najpre na tebi, za stolicu u te vezati ako me primora, ne samo tim lisicama nego i ovim palamarom, samo da tu kolu ve jednom zavri, i da najzad ode u svet, u svet...

154

5. SEPTEMBAR 2001. Pod nadzorom gustih tamnih oblaka, koji priblino odraavaju teka oseanja to sve nas ovde muki pritiskaju, a iza kojih se sporo pomalja zrak svetlosti to razmie prolaz za putovanje vaih dua, poveravamo vas zemlji na uvanje, do onog dana kada emo svi, ali u sveim i neranjivim telima, biti opet zajedno, zauvek. Stradali ste u tuini, pod nebom boginje obesti i nezajaljivosti, a ne pod nebom boginje ljubavi, koja je odatle, oigledno, prognana. Vratili su vas iskidane, a bili ste celina. Vai roditelji i mi, vai prijatelji, doli smo da vas neuteni ispratimo, seajui vas se celih. Tvoju emo celinu, Saka, okusiti jo mnogo puta posredstvom tvojih ovekoveenih delova tela, tako to emo piti iz pehara koje je Ognjen prema tvojim merama izvajao. Da ne poveruje, ria moja, podario je, tek sada kad te vie nema, svima nama, tvojim prijateljima, ranije tako ljubomorno uvana uoblienja tvoje prirodne obdarenosti, e da bismo te ubudue svakodnevno, uz mleko, kafu, aj, minerale, vitamine ili alkohol, unosili u sebe. Nije li to

155

divan gest? Evo ga, tu je on, tvoj ga duh moe pratiti kako, u nahereno ueem poloaju, lije gorke suze nad vaim jo nezatrpanim rakama, postavi posve dezorijentisan bez svoje jedine istinske muze i bez svog velikog prijatelja, tvog brata. Evo, pogrbljen i zabraen ovde stoji i Martin, koji se ne tako davno, i krivi nepravino tu injenicu od mene, sprijateljio s mojim oslobodiocem, za kog se ispostavilo da je uz to bio moj dosad jedini uenik, i koga ispratismo kao vrsnog oblakoaca, isto tako nedavno, na svet ka kojem ste se ti i Vidan prerano uputili. Uhvati se, ria moja, s njim pod ruku, nek te on ponese, neka vas oboje ponese, u visinu preko oblaka k mojim anelima: k mojoj majci, k mom ocu, k mojoj Kaji. Evo, tu je i moj Marko, moj budui suprug, iju je zamisao raspodele vae posesivnosti propos moje linosti, i to u vidu podele dana i noi na parne i neparne, tvoj inae kolebljivi oseaj za fer-plej, a uzevi u obzir moje tadanje potrebe, bio nesebino i slavljeniki prihvatio kao suto otelotvorenje pravde na zemlji. Parni je tas, eto, sticajem okolnosti prevagnuo. Ali, ne prebacujem ti. Tako je moralo biti. Nebo upravlja naim sudbinama, a oblaci nam to dokazuju. Uprkos tome, nismo se ti i ja nikad prestale voleti. Evo i vaih roditelja, ije e mi bolno

156

ridanje nad vama veno odzvanjati u uima. Sada vidimo da tvoje opredeljenje, podjednako neisto kao i moje, nije bilo zamrzlo, niti je moglo zamrznuti, jednoznanu roditeljsku ljubav. Sada tvoj duh sagledava beskrajnost njihovog divljakog bola i sve im ono nemilo i nedrago oprata. Ne ljuti se na mene, ria moja, to ne nosim crninu. Bila sam je skinula im sam otkrila da sam trudna. Da je opet navlaim, ne valja za bebu koju u stomaku nosim. A bie devojica. Evo, sad, nad tvojim i nad Vidanovim grobom, pred svima mrtvima i ivima, dakle prvi put i pred njenim ocem Markom, sveano izjavljujem da e se devojica zvati po tebi. Vidim da Marko nema nita protiv, a po zraku sunca koji upravo miluje moje lice i moj trbuh vidim da se i ti slae s tim. Dakle, stigla si tamo, ria moja, stigli ste oboje. Konano moemo srknuti gutljaj i prosuti ostatak rakije za pokoj vaih dua, i to iz ovih Ognjenovih pehara to jo uvek celi miriu na tvoju put. Slava im!

157

23. SEPTEMBAR 2001. Obukao sam crni pliani aket, sjajnocrnu koulju, stavio sjajnu tamnosivu kravatu, uverivi se da sve to pae uz svetlije farmerke i crne cipele od prevrnute koe. Namirisao sam se do prekomerja, pele su me putem napadale. Lice mi se, obrijano, sijalo. Ukratko, bio sam spreman. Koncertna sala bila je dupke puna. S moje desne strane sedeo je Ognjen, sve vreme nepristojno buljivi u povee grudi jedne kratko podiane devojke to je sedela dijagonalno udesno red ispod nas. Primetila je njegov nanie uprti pogled, jo se vie isprsila, a on se preznojavao. S moje leve strane sedeli su Marko i Magdalena, mahom komentariui raznovrsnost toaleta enskog dela publike. Uivali su u svom dosadnom, izvetaenom saglasju negativnih ocena. Ja sam po rukama vrteo program, za mene krajnje predvidiv kamerni repertoar (e, Borise, brate moj slovenski, ba si naivina!):

158

Sergej Rahmanjinov: Sonata za violonelo i klavir u G-molu, op. 19; Dmitrij ostakovi: Sonata za violonelo i klavir u D-molu, op. 40. Kasnili su petnaest minuta. Izali su pred nas, uz gromki aplauz (mrzeo sam sve te pljeskae, ukljuiv i moje prijatelje), drei se za ruke. Poklonili su se, a ja sam za trenutak prestao da diem. Trpeo sam Ognjenovo, Markovo i Magdalenino praenje moje reakcije. Marko mi je doapnuo: Dii! Kose vezane u punu, u lanenoj tirkiznoj haljini do lanaka i s dubokim razrezom na leima, sela je na svoju stolicu, erotino razmakla noge i izmeu njih ugodno smestila svoj instrument. Gudalo je ekalo na mig tog visokog sibirskog plavuana, plavih oiju i pravilna nosa, u belom odelu i belim lakovanim cipelama. Ve je uvodni Rahmanjinovljev lento nagovestio da emo prisustvovati prefinjenom, strasnom i atraktivnom muziciranju (o, Muze, krave izdajnike!). Namerno sam zamurio, lepotom ponesen zaustavio ak i gutanje pljuvake. Povremeno sam zamiljao ta bih sve mogao da uradim njegovim prstima to tako virtuozno pre-

159

biru po dirkama potinjenog klavira. Zavrni alegro ostakovia doekao sam otvorenih oiju, prativi ve umorna, ali ozarena lica tog mladog branog para. U ovacijama, naravno, nisam uestvovao. Poveli su me na koktel. Magdalena, Marko i Ognjen su joj hrlili u susret. Ja sam joj dostojanstveno prilazio, sporo se probijajui kroz guvu. U levoj sam ruci drao cigaretu, a desnu smestio u dep aketa, gde sam prstima tamo-amo prevrtao britvu. Snano me je zagrlila oko vrata. Ispustio sam cigaretu (da je njome sluajno ne oprljim), ne vadei ruku iz desnog depa. Leva mi je ruka nezaposlena visila u vazduhu. Triput me je poljubila, uz neke komplimente na raun mog doteranog izgleda, na ta sam samo mehaniki istim reima uzvratio. Osetivi moju sraunatu hladnou, saaljivo me je pogledala u oi, a onda pourila da me predstavi svom muu. Shvativi da sam ja ONAJ, Rus me zgrabi za ramena, sa silinom me poljubi u usta, te na engleskom ree: Tebi, i samo tebi, mogu da zahvalim to sam upoznao enu svog ivota. Da je nisi ostavio, nikada ne bi dola u Rusiju. Tvoj sam veiti dunik.

160

Pustio sam britvu, izvadio ruku iz depa. Savladao sam ljubomoru. Savladao sam pomisao na ljubomoru. Ja, samousavravajui...

161

1. OKTOBAR 2001. PRVI ZAPIS U NOVOM NOTESU Roendan mi je. U naruju sam je uneo preko praga. Gledam je, ne pipajui je, kako lei na mom kauu. Telo joj je boanstveno, vrat tanak, da prsti verovatno sami, bez tekoe, klize po njemu. Nadohvat mi je ruku, ali jo uvek se usteem... Sram me je to u je pred javnou prvi put upotrebiti na Markovoj i Magdaleninoj svadbi. Purpurna je, onakve nijanse kakvu sam prieljkivao. Papreno skupa, ali vredna svake pare. Moda je u pogrenim rukama, ali te su ruke ipak moje. Stavio sam taku na svoj kolski rad. Nema razloga da okonam egrtovanje. Nastavljam negde drugde (u svet, u svet, po pametnom savetu mog oca). Dragi moj Miko, opet te imam, celog. Vie te neu zakopavati. Naprotiv, tvoju u nepatvorenu mudrost jednog dana, a pre

162

kraja sveta, uzdii do neba, u studiji pod nazivom Minima Mikaiana. Pripremam se da posetim Simin grob, koliko sutra, ako kini oblaci zaobiu Srem. Pozvan sam u goste, u Moskvu. Prerano je. Moda dogodine, s prolea, kada navika sastrue skramu samoubistvenih pomisli i preuzme rukovodstvo nada mnom, kad mi elja da je ponovo grlim potpuno splasne... Spava mi se... Uz Metinija, sve je lake.

163

Beleka o autoru Roen 1971. godine. Filozof po vokaciji. ivi i radi u Beogradu.

CIP , 821.163.4131 , , 1971 Potreptine po Martinu : roman / Aleksandar Dobrijevi . Beograd : Medijska knjiara Krug , 2009 (Beograd : Zuhra) . 163 str. ; 20 cm Tira 300. Beleka o autoru : str. [164]. ISBN 978-86-83523-28-3 COBISS.SRID 169783820