Moskva (3): Carska Moskva i ljubav

Sve te nivoe edukacije smo prešli kao u igricama. Postoji nešto mnogo više od toga – imenujemo ga ljubavlju. Zaustavljanje daha i osećaj atmosfere ispunjenosti prisustvom nekog posebnog s kim možete podeliti sve te trenutke ukradene vremenu. Zašto ukradene vremenu? Zato što bežimo od sebe i onoga što bi mogli pronaći u dubini. Često je bolje ostaviti razmišljanja za neke druge trenutke. Uvek ima vremena da se otvore nova poglavlja. Zato bežim vremenu uzimajući za sebe ono najbolje. Pritom nisam kompletna ako sama u tome učestvujem. Želim da podelim svaki trenutak sa ljudima koje volim.

Zastajem kroz sećanje. Koristim podarenu mogućnost da se setim magije trenutka koja me obavila kao najnežnija svilena tkanina. Želim da čulima upijem melodiju i ispočetka preslušam zapamćeno. Koncert mladog pijaniste koji se odužio zbog hladnoće u beskraju ruske beline. Tamni kačket preko njegove svetle kose i nemirni uvojci. Ceo svet pod nogama sažet u jednoj snežnoj noći. Boljšoj teatar i Crveni trg. Naš razgovor o Dostojevskom i veri koja nas je dovela na trenutak u zemlju prepunu istorije koju i sami vekovima poštujemo i koja je nezaobilazno iskrena, sa kojom smo rasli kako u visinu tako i u duhu. Nepregledno prostranstvo pravoslavlja koje se prosulo poput staklenih perli izazivajući u grudima uzdah i suze koje kreću izazvane nežnošću i ponosom, jer ovde si deo istorije duge vekovima. Carska Moskva i ljubav. Putovanje iz snova koje, verujem nije mnogo promenilo svoj ritam i put. Dovoljno dugo da stigneš na vreme i suviše kratko da propustiš godine. Ali i godine su relativne. Vreme ne igra ključnu ulogu, naprotiv, ovde još uvek vlada sve ono suprotno luksuzu, a oni koji su na njega navikli neka ponesu beskraj ljubavi sa sobom, jer u mirisu prošlosti sve odiše veličinom jednostavnosti – iskonski iskreno. Sjaj je uvek samo spoljašnja manifestacija sujete. Ostalo je uvek isto samo vam se čini da se menja. Ne dozvolite da se život događa nekom drugom dok ostajete na peronu čekajući senzacije. One ne postoje. Ostaćete zauvek na tom peronu dok ne prihvatite da je život ono što se događa – sada i ovde.