Dasyatis pastinaca
| Dasyatis pastinaca | |
|---|---|
| |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Chondrichthyes |
| Ред: | Myliobatiformes |
| Породица: | Dasyatidae |
| Род: | Dasyatis |
| Врста: | D. pastinaca
|
| Биномно име | |
| Dasyatis pastinaca | |
| |
| Распрострањеност врсте Dasyatis pastinaca на мапи света | |
| Синоними | |
| |
Dasyatis pastinaca врста је из групе Myliobatoidei која настањује североисточног Атлантског океана и Средоземног и Црног мора. Обично насељава пешчана или блатњава станишта у обалним водама плитким од 60 м, често се укопавајући у седименту. Обично је димензија 45 цм. Може се препознати по обојености и углавном глаткој кожи, као и низа шара дуж средње линије леђа код највећих јединки.[2]
Главни плен су јој ракови са дна, мада су се храни и мекушцима и правим кошљорибама. Ембриони ове врсте се хране жуманцем, а касније хистотрофом (материцним млеком) који производи мајка. Женке носе 4–9 младих два пута годишње у плиткој води, после периода гестације од четири месеца. Dasyatis pastinaca може нанети болну рану, мада ретко опасну по живот. Током антике овој врсти су приписана многа митска својства. Ова врста се више не лови за јело, али се од ње у неким деловима света прави рибље брашно и уље од њене јетре. Њена популација очигледно опада преко свог опсега, мада још нема довољно података за Међународну унију за заштиту природе, како би глобално оценила угроженост ове врсте.
Таксономија и филогенција
[уреди | уреди извор]Ова врста настањује воде још из доба атнтике, а била је позната као тригон (τρυγων) Старим Грцима и као пастинака Римљанима. Стари назив ове врсте у Великој Британији који се користио од 18. века је „ватрена риба”, што се вероватно односи на њену црвену боју меса.[3]
Први научни формални опис ове врсте одрадио је Карл фон Лине у књизи под називом 10. издање Systema Naturae из 1758. године. Од тада је род смештен у породицу Dasyatis. У старим литературама постоји најмање 25 старијих имена за ову врсту, а неки од њих су Pastinaca marina prima и Pastinaca marina lаеvis.[3][4]
Dasyatis chrysonota која настањује јужну Африку, дуго се сматрала засебном врстом, морфолошки се разликовала од осталих врста, а су је 1993. године Коблај и Компано препознали као посебну врсту. Године 2001. Лиса Розенберг објавила је анализи 14 врста породице Dasyatis и истакла да оне нису у роду осим врста D. kuhlii и D. violacea. Признато је да D. violacea припада сопственом роду Pteroplatytrygon, а D. kuhlii роду Neotrygon.[5][6]
Опис и станиште
[уреди | уреди извор]Dasyatis pastinaca уобичајена је врста широм Средоземља и Црног мора. Такође настањује и мањем броју североисточне воде Атлантског океана, од јужних вода Норвешке и западног дела Балтичког мора до Мадеире и Канарских острва.[1][7] Ова врста време проводи на дну, а може се наћи и на дубинама од 200 м, мада обично борави на дубини од 60. Преферира пешчана и муљевита дна, а понекада се сусреће и у близини стеновитих гребена или у ушћима.[3][8][9] У водама Азора Dasyatis pastinaca је уобичајена врста, најзаступљенија лети, а најмање зими, што указује на сезонски помак, који је такође карактеристичан за ракове.[3][6]
Dasyatis pastinaca може достићи дужину од 2,5 м и ширину од 1,4 м, мада је ширина од 45 цм уобичајена. Пљоснати диск у облику дијаманта нешто је шири него што је дужи, са уско заобљеним спољним угловима.[10] >[7] Ивице диска су равне, а на њима се налази благо зашиљена и испупчена њушка.[3][11] Очи ове врсте су мале, а дисајни отвор спиралног је облика. Dasyatis pastinaca имају од 28 до 38 зуба на горњој вилици и 28 до 43 зуба на дуњој вили; зуби су мали и тупи.[9] Реп ове врсте је витак и налик на бич. отприлике је упола дужи од диска.[1] Кичма је дуга до 35 цм и у њој се налазе отровне жлезде. Реп има кожни набор на горњој и кратак дубок набор на доњој страни тела.[12] Тело и реп су глатки, изузев неколико дермалних оштрица које се налазе на предњој ивици диска.[13][14] Ова врста је сиве, смеђе, црвенкасте или маслинасто зелене боје, а млађи примерци могу имати беле флеке.[15]
Највећи забележени примерак Dasyatis pastinaca пронађен је 2016. године у водама Измира током студије..[10][16] Пераја су му била у ширини од 2,21 м, а његова дужина није се могла утврдити јер је реп уклоњен раније.[17][18]
Биологија и екологија
[уреди | уреди извор]
|
Претпоставља се да се Dasyatis pastinaca развдаја друштвеним групама, по полу, а углавном је активнија ноћу, док дању има тенденцију да се укопа испод седимената на дну. Храни се раковима, главоношцима, шкољкама, црвима и правим кошљорибама. По извештајима ова врста доста једе шкољке и чини велику штету узгајичавима шкољки. У заливу у Турској откривено је у једној студији, да 99% исхране ове врсте чине ракови, а да рибе једу тек најстарије јединке.[19] Друго истраживање на обали Тарсиса у Турској октрило је да су главоношци главна исхрана ове врсте.
Као и друге раже, ембриони ове врсте се у почетку хране жуманцем, а потоком са хисторофом односно материчним млеком које је богато протеинима, масноћом и са слузи. Женке носе од 4 до 9 потомака годишње у плитким приобалним водама после периода гестације од четири месеци.[11][20] Разни аутори и биолози извештавали су о летњем рађање ове рибе, у периоду од маја до септембра, углавном током јула и августа.[21] Познато је да ова врста у водама Баеларских острва доноси младе јединке на свет од средине јуна до јула. Тек рођене јединке имају око 8 цм дужине.[2][11] Мужјаци достижу сексуалну зрелост када буду дужине од 22 до 32 цм, а женке на 24 до 38 цм.[11][16] Најстарија позната јединка имала је десет година, а постоје и две врсте које су живеле двадесет и једну годину, у заточеништву.[11] Познати паразти ове врсте су Heterocotyle pastinacae, Entobdella diadema и Scalithrium minimum.
Контакт са људима
[уреди | уреди извор]Иако Dasyatis pastinaca није агресивна, њен убод може нанети озбиљне повреде човеку. Стари Грци и Римљани плашили су се отрова ове врсте, а аутори попут Клаудија Елијана су истицали да су ране од ове врсте неизлечиве.[20] Римски природњак Плиније Старији у својим списима тврдио је да ова врсте убија живе организме и пробија оклоп попут стреле.[1] У грчкој митологији наведено је да је Херкулес изгубио прст од убода оштрице ове врсте.[1][16][22]
Британски зоолог Франсис Дај је у својим списима из 1884. године истакао је да место ове врсте није јео због неквалитетног меса, а да су риболовци у Великој Британији уље ове врсте користили против опекотине и других повреда.[11][11][16] У данашње време, пераја ове врсте се продају димљена и сољена, а такође се користи као извор брашна и уља из јетре.[23] У француској кухињи Dasyatis pastinaca се сматра деликатерсом и користи се за припрему многих јела.[24] Обичне сипе случајно неретко се случајно улове у многим водама, преко мрежа. Због свог обалног станишта, врста је често угрожена због спортског риболова, а на Балеарским острвима 40% улова из мрежа чини Dasyatis pastinaca.[11] На основу студија у Средозмном мору и Атлантском океану, закључено је да је у тим водама број примерака ове врсте опао. Као резултат тога, Међународна унија за заштиту природе, сврстала је Dasyatis pastinaca у категирју „близу” претење у Средозменом мору и Атлантском океану, док за остале воде света нема података о овој врсти.[25][26]
Галерија
[уреди | уреди извор]_01.jpg)
_02.jpg)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Serena, F.; C. Mancusi; G. Morey & J.R. Ellis (2009). „Dasyatis pastinaca”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2009: e.T161453A5427586. doi:10.2305/IUCN.UK.2009-2.RLTS.T161453A5427586.en
.
- ^ а б Dasyatis pastinaca
- ^ а б в г д Day, F. (1884). The Fishes of Great Britain and Ireland. Williams and Norgate.
- ^ Smith, T. (1807). The Naturalist's Cabinet (Volume 5). J. Cundee. стр. 93—97.
- ^ Dalby, A. (2003). Food in the Ancient World From A to Z. Routledge. стр. 279. ISBN 0-415-23259-7.
- ^ а б Apollodorus (1921). The Library. Превод: Frazer, J.G. Heinemann.
- ^ а б Ismen, A. (30. 1. 2003). „Age, growth, reproduction and food of common stingray (Dasyatis pastinaca L., 1758) in Iskenderun Bay, the eastern Mediterranean”. Fisheries Research. 60 (1): 169—176. doi:10.1016/S0165-7836(02)00058-9.
- ^ Pliny (1890). The Natural History of Pliny. Превод: Bostock, J.; Riley, H. T. H. G. Bohn.
- ^ а б Bingley, W. (1880). Natural History of Animals (third изд.). Harvey and Darton. стр. 279. ISBN 1-4367-8824-2.
- ^ а б SharTrust (2009). ID Guide: Common Stingray Архивирано 2011-07-26 на сајту Wayback Machine. An Illustrated Compendium of Sharks, Skates, Rays and Chimaera. Chapter 1: The British Isles. Part 1: Skates and Rays. Retrieved on February 28, 2010.
- ^ а б в г д ђ е ж Lythgoe, J. & G. (1991). Fishes of the Sea: The North Atlantic and Mediterranean. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. ISBN 0-262-12162-X.
- ^ Ball, D.; L. Neifar & L. Euzet (март 2003). „Description of Scalithrium n. gen. (Cestoda, Tetraphyllidea) with Scalithrium minimum (Van Beneden, 1850) n. comb., a parasite of Dasyatis pastinaca (Elasmobranchii, Dasyatidae), as type species”. Parasite. 10 (1): 31—37. PMID 12669347. doi:10.1051/parasite/2003101p31 .
- ^ Chisholm, L.A. (април 1995). „A redescription of Heterocotyle pastinacae Scott, 1904 (Monogenea: Monocotylidae) from Dasyatis pastinaca (Dasyatididae), with a neotype designation”. Systematic Parasitology. 30 (3): 207—211. doi:10.1007/BF00010471.
- ^ Kearn, G.C. (2004). Leeches, lice and lampreys: A Natural History of Skin and Gill Parasites of Fishes
. Springer. ISBN 1-4020-2926-8.
- ^ Schwabe, C.W. (1979). Unmentionable Cuisine. University of Virginia Press. стр. 315. ISBN 0-8139-1162-1.
- ^ а б в г Serena, F. (2005). Field Identification Guide to the Sharks and Rays of the Mediterranean and Black Sea. Food and Agriculture Organization of the United Nations. стр. 68. ISBN 92-5-105291-3.
- ^ Murch, A. Common stingray Dasyatis pastinaca information and pictures. Elasmodiver.com. Retrieved on February 28, 2009.
- ^ Eschmeyer, W.N., ed. pastinaca, Raja Архивирано 2012-02-21 на сајту Wayback Machine. Catalog of Fishes electronic version (February 19, 2010). Retrieved on February 27, 2010.
- ^ Yeldan, H.; D. Avsar & M. Manaşırlı (2008). „Age, growth and feeding of the common stingray (Dasyatis pastinaca, L., 1758) in the Cilician coastal basin, northeastern Mediterranean Sea”. Journal of Applied Ichthyology: 1—5.
- ^ а б Smith, J.L.B.; Smith, M.; Smith, M.M. & Heemstra, P. (2003). Smith's Sea Fishes. Struik. ISBN 1-86872-890-0.
- ^ „Dünyanın en büyüğü tesadüfen Çeşme'de bulundu”. Hürriyet. Приступљено 21. 9. 2016.
- ^ Cowley, P.D.; Compagno, L.J.V. (1993). „A taxonomic re-evaluation of the blue stingray from southern Africa (Myliobatiformes: Dasyatidae)”. South African Journal of Marine Science. 13: 135—149. doi:10.2989/025776193784287437 .
- ^ Garcia, S.A.M. (2008). "Identification of Skates, Rays and Mantas Off the coast of São Miguel Island, Azores: preliminary study of potential tourist development". University of the Azores. Retrieved on February 28, 2010.
- ^ Rosenberger, L.J.; Schaefer, S. A. (6. 8. 2001). Schaefer, S. A., ур. „Phylogenetic Relationships within the Stingray Genus Dasyatis (Chondrichthyes: Dasyatidae)”. Copeia. American Society of Ichthyologists and Herpetologists. 2001 (3): 615—627. JSTOR 1448284. doi:10.1643/0045-8511(2001)001[0615:PRWTSG]2.0.CO;2.
- ^ Eschmeyer, W.N., ed. kuhlii, Trygon Архивирано 2012-02-21 на сајту Wayback Machine. Catalog of Fishes electronic version (February 19, 2010). Retrieved on February 27, 2010.
- ^ Eschmeyer, W.N., ed. violacea, Trygon Архивирано 2012-02-21 на сајту Wayback Machine. Catalog of Fishes electronic version (February 19, 2010). Retrieved on February 27, 2010.
Литература
[уреди | уреди извор]- Clover, Charles. 2004. The End of the Line: How overfishing is changing the world and what we eat. Ebury Press, London. ISBN 978-0-09-189780-2
- Bye bye bluefin: Managed to death The Economist.
- Bonabeau, E; Dagorn, L (1995). „Possible universality in the size distribution of fish schools” (PDF). Physical Review. 51 (6): R5220—R5223. Bibcode:1995PhRvE..51.5220B. PMID 9963400. doi:10.1103/physreve.51.r5220.
- Boinski S and Garber PA (2000) On the Move: How and why Animals Travel in Groups University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-06339-3
- Breder, CM (1954). „Equations Descriptive of Fish Schools and Other Animal Aggregations”. Ecology. 35 (3): 361—370. JSTOR 1930099. doi:10.2307/1930099.
- Childress S (1981) Mechanics of Swimming and Flying Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28071-6
- Camazine S, Deneubourg JL, Franks NR, Sneyd J, Theraulaz G and Bonabeau E (2003) Self-Organization in Biological Systems. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11624-2 – especially Chapter 11
- Evans, SR; Finniea, M; Manica, A (2007). „Shoaling preferences in decapod crustacea”. Animal Behaviour. 74 (6): 1691—1696. doi:10.1016/j.anbehav.2007.03.017.
- Hager, MC; Helfman, GS (1991). „Safety in numbers: shoal size choice by minnows under predatory threat”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 29 (4): 271—276. doi:10.1007/BF00163984.
- Hemelrijk, CK; Hildenbrandt, H; Reinders, J; Stamhuis, EJ (2010). „Emergence of Oblong School Shape: Models and Empirical Data of Fish” (PDF). Ethology. 116 (11): 1—14. doi:10.1111/j.1439-0310.2010.01818.x.
- Hoare, DJ; Krause, J (2003). „Social organisation, shoal structure and information transfer”. Fish and Fisheries. 4 (3): 269—279. doi:10.1046/j.1467-2979.2003.00130.x.
- Inada Y (2001) "Steering mechanism of fish schools" Complexity International, Vol 8, Paper ID Download
- Inagaki, T; Sakamoto, W; Aoki, I (1976). „Studies on the Schooling Behavior of Fish—III Mutual Relationship between Speed and Form in Schooling Behavior” (PDF). Bulletin of the Japanese Society of Scientific Fisheries. 42 (6): 629—635. doi:10.2331/suisan.42.629. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 7. 2011. г.
- Kato N and Ayers J (2004) Bio-mechanisms of Swimming and Flying Springer. ISBN 978-4-431-22211-8
- Kennedy J, Eberhart, RC and Shi Y (2001) Swarm Intelligence Morgan Kaufmann. ISBN 978-1-55860-595-4
- Krause, J (2005) Living in Groups Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850818-2
- Krause, J (2005). „Positioning behaviour in fish shoals: a cost–benefit analysis”. Journal of Fish Biology. 43: 309—314. doi:10.1111/j.1095-8649.1993.tb01194.x. Архивирано из оригинала 5. 1. 2013. г.
- Litvak, MK (1993). „Response of shoaling fish to the threat of aerial predation”. Environmental Biology of Fishes. 36 (2): 183—192. doi:10.1007/BF00002798.
- Lurton X (2003) Underwater Acoustics Springer. ISBN 978-3-540-42967-8
- Pryor K and Norris KS (1998) Dolphin Societies: Discoveries and Puzzles University of California Press. ISBN 978-0-520-21656-3
- Ross DA (2000) The Fisherman's Ocean Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-2771-6
- Scalabrin, C; Massé, J (1993). „Acoustic detection of the spatial and temporal distribution of fish shoals in the Bay of Biscay”. Aquatic Living Resources. 6 (3): 269—283. doi:10.1051/alr:1993027. Архивирано из оригинала 23. 2. 2013. г.
- Seno, H; Nakai, K (1995). „Mathematical analysis on fish shoaling by a density-dependent diffusion model”. Ecological Modelling. 79 (3): 149—157. doi:10.1016/0304-3800(93)E0143-Q.
- Simmonds EJ and MacLennan, DN (2005) Fisheries Acoustics Blackwell Publishing. ISBN 978-0-632-05994-2
- Fenner, Robert M. The Conscientious Marine Aquarist. Neptune City, New Jersey, USA: T.F.H. Publications, 2001.
- Helfman, G., B. Collette and D. Facey: The diversity of fishes. Blackwell Science, Malden, Massachusetts, USA, 1997.
