Пређи на садржај

Carcharhinus obscurus

С Википедије, слободне енциклопедије

Dusky shark
A large gray shark swimming over sand and scattered rocks, being shadowed by a smaller fish with a horizontal stripe and a forked tail
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Carcharhiniformes
Породица: Carcharhinidae
Род: Carcharhinus
Врста:
C. obscurus
Биномно име
Carcharhinus obscurus
(Лесур, 1818)
World map with dark blue shading from off New England to southern Brazil, in spots along northwestern African and in the Indian Ocean, around southern Africa, off Japan and China, all around Australia, and around Baja California, and light blue shading from Spain to southern Africa, including the western Mediterranean, and off northern Chila
Распрострањеност врсте на карти света[2]
Синоними

Carcharhinus iranzae Fourmanoir, 1961
Carcharhinus obscurella Deng, Xiong & Zhan, 1981
Carcharias macrurus Ramsay & Ogilby, 1887
Carcharinus iranzae Fourmanoir, 1961
Galeolamna eblis Whitley, 1944
Galeolamna greyi* Owen, 1853
Prionodon obvelatus Valenciennes, 1844
Squalus obscurus Lesueur, 1818

Carcharhinus obscurus је рушљориба из реда Carcharhiniformes. Ова врста настањује тропске и умерено топле воде мора широм света, најчешће на дубинама око 400 м. Популација Carcharhinus obscurus лети мигрира према половима, прелазећи стотине хиљада километара. Ова врста је једна од најкрупнијих од свих ајкула, могу бити дужине до 4,2 м и тешке 347 кг.[1]

Ова ајкула има витко тело, а може се препознати по краткој и округлој њушци, дугим перајима и грби између првог и другог леђног пераја. Одрасле јединке хране се разнолико, углавном са правим кошљорибама, ситним ајкулама, раковима и главоношцима, али повремено и морских звездама, сисарима, корњачама и лешевина неких животиња.[3][4] Врста је живахна са трогодишњим реподуктивним цуклусом; женке носе од 3 до 14 потомака после гестацијског периода који траје од 22 до 25 месеци, након чега је годину дана потребно да поново затрудне. Женке могу дугорочно да чувају сперму и да одраде оплодњу када за то постоје услови. Carcharhinus obscurus споро сазревају, сексуално зрели постану тек када имају око 20 година.[5]

Због спорог размножавања ова ајкула је рањива, као и због прекомерног риболова. Carcharhinus obscurus је изузетно цењена у комерцијалном риболову због својих пераја која се користе у супи, као и због меса, коже и уља из јетре. Такође, улов ове врсте изузетно цене спортски риболовци.[6]

Међународна унија за заштиту природе оценила је ову врсту угроженом широм света и рањиву у источним водама Сједињених Америчких Држава, где је популација опала за 15% од периода седамдесетих година 20. века. Carcharhinus obscurus сматра се потенцијално опасном због своје величине, али врло мали број напада на људе се преписује овој врсти.[4][7]

Таксономија и еволуција

[уреди | уреди извор]

Француски природњак Чарлс Александар Лесур објавио је први научни опис ове врсте 1818. године у часопису Academy of Natural Sciences of Philadelphia. Лесур је ову врсту назвао Carcharhinus obscurus. латинска реч obscurus значи дим или таму, што се вероватно односи на боју ове рибе. Каснији аутори препознали су ову врсту као припадницу рода Carcharhinus. Лесур је опис објавио на основу примерка уловљеног у северном водама Сједињених Држава.[8][9]

У многим старијим литературама име ове ајкуле било је Carcharias, а потом и Carcharhinus, а имена су дали 1882. године Дејвид Џордан и Чарлс Хенри Гилберт. Иако су Џордан Гилберт помињали чељусти ове ајкуле, касније је откривено да су описивали чељусте ајкуле C. brachyurus. Друга уобичајена имена за ову врсту су сиви морски пас, речни китов, смеђи морски пас и витки морски пас.[10][11]

Зуби ове врсте представљени су добро у фосилним записима. Они пронађени потичу из периода миоцена а нађени су у Египту и на Флориди и Венецуели. Зуби из периода миоцена слични су данашњим зубима ове врсте. Такође, чељусти ове врсте пронађени су у Северној Каролини и потичу из периода пеистоцена-холоцена.[12] Џек Герик је 1982. године објавио филогенетску анализу C. galapagensis засновану на морфологији.[13][14]

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]
A grey shark swimming in shallow, sun-dappled waters, with a large school of smaller fish in the background
Женка ајкуле Carcharhinus obscurus из вода Аустралије.

Carcharhinus obscurus распрострањене су широм света, највише у тропским и умерено тропским водама. Настањује западне воде Атлантског океана, од Масачусетса до јужних вода Бразила, укључујући Бахаме и Кубе.[15][16]

Ова врста такође је присутна у источним водама Атлантског океана, а присутна је у водама следећих држава: Мексико, Аустралија, Шпанија, Кина, Бразил, Јапан, Индија, Либија, Алжир, Мароко, Јужноафричка Република, Мадагаскар, Чиле, Никарагва, Португал, Малта, Куба, Бахамска острва, Зеленортска острва, Сенегал, Сијера Леоне, Тунис, Сједињене Америчке Државе, Венецуела, Колумбија, Италија, Панама, Гватемала, Хондурас, Грузија, Салвадор, Белизе, Гвајана, Суринам, Француска Гвајана, Саудијска Арабија, Египат, Судан, Сомалија, Еритреја, Јемен, Боливија, Уједињено Краљевство, Барбадос, Хонгконг и Канада.[5][17][18]

Током студије спроведене у Мексичком заливу, откривено је да ова врста углавном проводи време на дубинама од 10 до 80 м, а понекада и на дубини од 200 м.[19] Познато је да ова врста у ретким случајевима плива и до 400 м дубине. Преферира температуру воде од 19 до 28 °C. Carcharhinus obscurus је номадска врста, која се често сели и пређе око 3.800 км. Примерци ове врсте се из вода Северне Америке мигрирају према северу, где су топлије воде, а зими се повлаче према екватору.[20]

У водама Јужне Африке, млади примерци и женке ове врсте крећу се у правцу југа и севера и придружују одраслима тек након неколико година из непознатих разлога.[21] Осим тога, млади примерци проводе лето у зони сурфовања уз обале, а јесен и зиму у приобалним водама, некада дубине само до 2,2 м. Крупнији примерци ове врсте мигрирају до јужних вода Мозамбика. На западу Аустралије одрасли и млади примерци ове врсте мигрирају премао обали у лето и јесен.[22]

Опис

[уреди | уреди извор]

Једни од највећих чланова ове врсте достићу од 3,2 м и буду тешки до 160 килограма. Максимална забележена дужина Carcharhinus obscurus је 4,2 м, а тежина 347 килограма. Женке су крупније од мужјака. Ова ајкула има витко тело са широком и заобљеном њушком. Очи су средње величине и преко њих се налазе заштитне мембране, док уста имају мале бразде на угловима и садрже 13 до 15 зуба са обе стране чељусти.[23] Горњи зуби ове врсте су изразито широко, троугласти и благо коси, са јаким резовима, док су доњи зуби ужи и усправнији. Ова врста има пет пара шкржних прореза.[22]

Велика петокрална пераја чие петину дужине тела и сужавају се на крају. Прво леђно пераје је умерене величине и помало искривљено, са шиљатим врхом, док се друго леђно пераје налази насупрот аналном перају.[21] Између дорзалних пераја присутна је грба. Каудално пераја је велико са добро развијеним доњим режњевима и вентралним зарезом близу врха горњег режња.[10][8]

Carcharhinus obscurus је бронзано до плаво-сиве боје, доња страна тела јој је бела, док се на боковима налази светлије пруге. Пераје, посебно са доње стране петокралних пераја тамно је на врху, нарочито код младих примерака.[24] Одрасли примерци често бораве у близини бродова, далеко од копна. Студија спроведена у водама Северне Каролине известила је да је просечна брзина пливања ове врсте 0,8 км по једном сату.[25] Познати паразити ове врсте су Anthobothrium laciniatum, Dasyrhynchus pacificus, Platybothrium kirstenae, Floriceps saccatus, Tentacularia coryphaenae, Triloculatum triloculatum, Dermophthirius carcharhini, Loimos salpinggoides, Stibarobdella macrothela, Pandarus cranchii, P. sinuatus, P. smithii и Petromyzon marinus.[26]

Зрели примерци ове врсте немају природне непријатеље, понекада долазе у сукобе са морским псима као што су Carcharias taurus, Carcharodon carcharias и Galeocerdo cuvier.[4][27] Млади примерци ове врсте крећу се у групама и често десектују популацију правих кошљориба у водама уз обалу, што има негативне последице по биодиверзитет локалног екосистема.[4][28]

Carcharhinus obscurus храни се на свим воденим стубовима, нарочито на дну. Током мировања појединац ове врсте може да потроши преко једне десетине свој телесне тежине. Ова врста храни се са пелагијским рибама укључујући инћуне, харинге, туне скуше, Carangidae, Synodontidae, Squatina, праве раже, Decapoda, морске звезде, ретко морске корњаче, морске сисаре, ракове иглавонишце.[1][4][1]

У северозападном Атлантику око 60% прехране ове врсте паса састоји се од правих кошљориба, а такође битна храна су им и ракови.[29][30] У јужноафричким и аустралијским водама, праве кошљорибе су такође најважнија врста плена. Новорођени и млади примерци ове врсте углавном се хране пелагијским рибама попут сардина и лигњи; старији примерци крупнији од 2 м хране се такође правим кошљорибама.[31]

Биологија и екологија

[уреди | уреди извор]

Као и код других ајкуле, ембриони ове врсте се током развитка хране жуманцем. Парење се одвија током пролећа у водама северозападног Атлантског океана, а верује се да у другим водама нема репродуктивних сезоналности. Женке могу да складиште сперму мужјака, што је корисно јер оне могу одређивати време када ће ући у период гестације.[32][6] Са периодом гестације који се процењује на 22–24 месеца и једногодишњим мировањем између трудноћа, женке ове врсте носе најмање једно легло младих сваке три године.[21][21] Величина потомака се креће од 3 до 16, при чему је 6 до 12 типично и није у корелацији са величином женке.[33] Морски пси у западном Атлантику производе имају нешто мање потомак од оних из југоисточног Атлантика (у просеку 8 наспрам 10 по леглу).[21][8][34]

Зависно од региона, рађање се може догодити било када током године. У северозападним водама Атлантика, млади примерци долазе на свет током зиме, све до лета, док се у водама западне Аустралије рађају у јесен.[1][8][24] Женке се свуда крећу у плитким стаништима или лагунама, јер су таква подручја богата храном и склоништа од предатора.[35][36]

новорођене ајкуле су пријављене од касне зиме до лета у северозападном Атлантику, љети и падају у западној Аустралији, а током цијеле године са врхунцем у јесен изван јужне Африке.[37][38] Женке се крећу у плитким обалним стаништима, као што су лагуне да би се родиле, јер таква подручја својим штенадима нуде богате намирнице и склониште од предатора.[39][40]

Ова подручја позната су дуж обала КваЗулу-НаталА, југозападне Аустралије, западних вода Баха Калифорније и источних вода Сједињених Држава од Њу Џерзија до Северне Каролине.[41]

A grey shark swimming in shallow, sun-dappled waters, with a large school of smaller fish in the background
Женка ајкуле са младим примерком у водама Аустралије.

Тек рођени примерци су дужине од 0,7 до 1 м, а што их је мање у леглу, могућност је да ће се родити крупнији. Постоје докази да женке могу одредити величину својих потомака како би побољшале шансе за преживљавање у бољим или лошијим условина и станишту.[42][43][44] Женке такође својим потомцима пружају резерве енергије које су смештене у јетри, која чини петину масе новорођенчади и одржава их све док не науче да самостално лове.[4][45] Carcharhinus obscurus једна је од најспорзије растућих врста морских паса, а сексуалну зрелост одстиже тек у касним годинама.[46][39] На основу великог броја студија, закључено је да је стопа раста иста код ових врста у свим водам асвета. Годишња стопа раста ове врсте је од 8 до 11 цм, током првих пет година живота. Верује се да им је максимални животни век од 40 до 50 година или више.[1][47]

Контакт са људима

[уреди | уреди извор]

Сматра се да је Carcharhinus obscurus доста опасна за људе због тога што је крупна, мада није много познато како се понаша према људима под водом.[39] Међународни спис о ове врсте од 2009. године наводи да је одговорна за шест напада на људе и бродове, од којих су три била беспровоцирана а један се завршио кобно.[48][49][50] Међутим, напади ове врсте приписани с Бермуда и других острва вероватно су у узроковале галапагоске ајкуле. Мреже које се користе како би се заштитили купачи на плажама Аустралије заробиле су велики број примерака ове врсте од 1978. до 1999. године.[6] Млади примерци ове врсте често су у јавним акваријума широм света.[24][24]

Carcharhinus obscurus једна је од најтраженијих врста због његовог пераја, која су велика.[1][6][51] Поред тога, месо ове врсте продаје се свеже, смрзнуто, сушено, сољено или димљено, користи се његова кожа, као и уље из јетре које се прерађује у витамине.[47][52][53] Риболов на њих најзаступљенији је у водама Северне Америке, југозападне Аустралије и Јужне Африке, а лове се углавном на парангал. Риболов на ову врсту у Аустралији започео је четрдесетих година 20. века, а проширио се седамдесетих и давао је око 500 до 600 тона годишње. У тадашњој пракси риболова користиле су се мреже које су циљале искључиво младе примерке ове врсте, а у прве три године, ухваћено је од 18 до 28% младих јединки Carcharhinus obscurus.[54] Демографски модели сугерирају да је риболов одржив, под условом да стопа смртности морских паса дужине преко 2 м буде испод 4%.[1][39][55]

Међународна унија за заштиту природе оценила је ову врсту као угрожену у целом свету. Америчко друштво за рибарство оценило је популацију Carcharhinus obscurus као рањиву.[44] Врло ниска репродуктивна стопа чини ову врсту изузетно осетљивом на риболов.[24][27]

Примерци ових врста са истока Сједињених Америчких Држава доста су ловљени; Истраживање стања залиха из 2006. године од стране америчке Националне службе за морско рибарство показало је да је њихова популација опала на 15-20% од седамдесетих година 20. века.[56] НМФС је 1997. године истакао да је забринут за ову врсту што значи да гарантује брига о очувању, али није било довољно информација за уврштавање у амерички Закон о угроженим врстама.[44] Комерцијално и рекреативно рибарство на ову врсту било је забрањено 1998. године, али то је имало ограничену ефикасност.[25][57] Поред тога, рекреативни риболовци су 2003. године упркос забрани ухватили око 2.000 примерака ове врсте. Године 2005. Северна Каролина забранила је риболов на ову врсту како би она опстала у њеним водама.[58][4][6]

Новозеландско одељење за заштиту класификовало је Carcharhinus obscurus као безбедну врсту према Новозеландском систему класификације претњи.[43][59]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж Rigby, C.L., Barreto, R., Carlson, J., Fernando, D., Fordham, S., Francis, M.P., Herman, K., Jabado, R.W., Liu, K.M., Marshall, A., Pacoureau, N., Romanov, E., Sherley, R.B. & Winker, H. (2019). „Carcharhinus obscurus”. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2019: e.T3852A2872747. 
  2. ^ Compagno, L.J.V.; M. Dando; S. Fowler (2005). Sharks of the World. Princeton University Press. стр. 302–303. ISBN 978-0-691-12072-0.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  3. ^ Lesueur, C.A. (мај 1818). „Description of several new species of North American fishes (part 1)”. Journal of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia. 1 (2): 222—235. 
  4. ^ а б в г д ђ е Ebert, D.A. (2003). Sharks, Rays, and Chimaeras of California. University of California Press. стр. 160–162. ISBN 0-520-22265-2. 
  5. ^ а б Црвена листа (језик: енглески)
  6. ^ а б в г д Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Food and Agricultural Organization. стр. 489–491. ISBN 92-5-101384-5. 
  7. ^ Jordan, D.S.; Gilbert, C.H. (3. 7. 1882). „Description of a new shark (Carcharias lamiella) from San Diego, California”. Proceedings of the United States National Museum. 5 (269): 110—111. doi:10.5479/si.00963801.5-269.110. 
  8. ^ а б в г Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2009). Carcharhinus obscurus” на FishBase-у. [верзија на датум: May 2009]
  9. ^ Dudley, S.J.F.; Cliff, G.; Zungu, M.P.; Smale, M.J. (2005). „Sharks caught in the protective gillnets off KwaZulu-Natal, South Africa. 10. The dusky shark Carcharhinus obscurus (LeSueur, 1818)”. South African Journal of Marine Science. 27 (1): 107—127. S2CID 85181390. doi:10.2989/18142320509504072. 
  10. ^ а б Naylor, G.J.P. (1992). „The phylogenetic relationships among requiem and hammerhead sharks: inferring phylogeny when thousands of equally most parsimonious trees result”. Cladistics. 8 (4): 295—318. PMID 34929961. S2CID 39697113. doi:10.1111/j.1096-0031.1992.tb00073.x. hdl:2027.42/73088 Слободан приступ. 
  11. ^ Bullard, S.A.; Dippenaar, S.M.; Hoffmayer, E.R.; Benz, G.W. (јануар 2004). „New locality records for Dermophthirius carcharhini (Monogenea : Microbothriidae) and Dermophthirius maccallumi and a list of hosts and localities for species of Dermophthirius”. Comparative Parasitology. 71 (1): 78—80. S2CID 85621860. doi:10.1654/4093. 
  12. ^ Martin, R.A. A Place For Sharks. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on May 5, 2010.
  13. ^ Portell, R.W.; Hubbell, G.; Donovan, S.K.; Green, J.K.; Harper, D.A.T.; Pickerill, R. (2008). „Miocene sharks in the Kendeace and Grand Bay formations of Carriacou, The Grenadines, Lesser Antilles”. Caribbean Journal of Science. 44 (3): 279—286. S2CID 87154947. doi:10.18475/cjos.v44i3.a2. 
  14. ^ Cicimurri, D.J.; Knight, J.L. (2009). „Two Shark-bitten Whale Skeletons from Coastal Plain Deposits of South Carolina”. Southeastern Naturalist. 8 (1): 71—82. S2CID 86113934. doi:10.1656/058.008.0107. 
  15. ^ Brown, R.C. (2008). Florida's Fossils: Guide to Location, Identification, and Enjoyment (third изд.). Pineapple Press. стр. 100. ISBN 978-1-56164-409-4. 
  16. ^ Knoff, M.; De Sao Clemente, S.C.; Pinto, R.M.; Lanfredi, R.M.; Gomes, D.C. (4. 6. 2004). „New records and expanded descriptions of Tentacularia coryphaenae and Hepatoxylon trichiuri homeacanth trypanorhynchs (Eucestoda) from carcharhinid sharks from the State of Santa Catarina off-shore, Brazil”. Revista Brasileira de Parasitologia Veterinaria. 13 (2): 73—80. 
  17. ^ Cook, T.D.; Murray, A.M.; Simons, E.L.; Attia, Y.S.; Chatrath, P. (8. 2. 2010). „A Miocene selachian fauna from Moghra, Egypt”. Historical Biology: An International Journal of Paleobiology. 22 (1–3): 78—87. S2CID 128469722. doi:10.1080/08912960903249329. 
  18. ^ Martin, R.A. The Power of Shark Bites. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on August 31, 2009.
  19. ^ Gubanov, E.P. (1988). „Morphological characteristics of the requiem shark, Carcharinus obscurus, of the Indian Ocean”. Journal of Ichthyology. 28 (6): 68—73. 
  20. ^ Sanchez-Villagra, M.R.; Burnham, R.J.; Campbell, D.C.; Feldmann, R.M.; Gaffney, E.S.; Kay, R.F.; Lozsan, R.; Purdy R.; Thewissen, J.G.M. (септембар 2000). „A New Near-Shore Marine Fauna and Flora from the Early Neogene of Northwestern Venezuela”. Journal of Paleontology. 74 (5): 957—968. S2CID 130609225. doi:10.1666/0022-3360(2000)074<0957:ANNSMF>2.0.CO;2. 
  21. ^ а б в г д Fowler, S.L.; Cavanagh, R.D.; Camhi, M.; Burgess, G.H.; Cailliet, G.M.; Fordham, S.V.; Simpfendorfer, C.A.; Musick, J.A. (2005). Sharks, Rays and Chimaeras: The Status of the Chondrichthyan Fishes. International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. стр. 297–300. ISBN 2-8317-0700-5. 
  22. ^ а б Heim, B. and Bourdon, J. (April 20, 2009). Species from the Fossil Record: Carcharhinus obscurus. The Life and Times of Long Dead Sharks. Retrieved on April 29, 2010.
  23. ^ Simpfendorfer, C.A.; Goodreid, A.; McAuley, R.B. (2001). „Diet of three commercially important shark species from Western Australian waters”. Marine and Freshwater Research. 52 (7): 975–985. doi:10.1071/MF01017. 
  24. ^ а б в г д Knickle, C. Biological Profiles: Dusky Shark Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јануар 2016). Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Retrieved on May 18, 2009.
  25. ^ а б Caira, J.N.; Jensen, K. (2009). „Erection of a new onchobothriid genus (Cestoda: Tetraphyllidea) and the description of five new species from whaler sharks (Carcharhinidae)”. Journal of Parasitology. 95 (4): 924—940. PMID 20049998. S2CID 31178927. doi:10.1645/GE-1963.1. hdl:1808/13336 Слободан приступ. 
  26. ^ Garrick, J.A.f. (1982). Sharks of the genus Carcharhinus. NOAA Technical Report, NMFS Circ. 445: 1–194.
  27. ^ а б Hussey, N.E.; Cocks, D.T.; Dudley, S.F.J.; McCarthy, I.D.; Wintner, S.P. (2009). „The condition conundrum: application of multiple condition indices to the dusky shark Carcharhinus obscurus”. Marine Ecology Progress Series. 380: 199—212. Bibcode:2009MEPS..380..199H. doi:10.3354/meps07918 Слободан приступ. 
  28. ^ Smale, M.J. (1991). „Occurrence and feeding of three shark species, Carcharhinus brachyurus, C. obscurus and Sphyrna zygaena, on the eastern Cape coast of South Africa”. South African Journal of Marine Science. 11: 31—42. doi:10.2989/025776191784287808 Слободан приступ. 
  29. ^ Huish, M.T.; Benedict, C. (1977). „Sonic tracking of dusky sharks in Cape Fear River, North Carolina”. Journal of the Elisha Mitchell Scientific Society. 93 (1): 21—26. 
  30. ^ Schwartz, F.J. (лето 2004). „Five species of sharksuckers (family Echeneidae) in North Carolina”. Journal of the North Carolina Academy of Science. 120 (2): 44—49. 
  31. ^ Compagno, L.J.V. (1988). Sharks of the Order Carcharhiniformes. Princeton University Press. стр. 319–320. ISBN 0-691-08453-X. 
  32. ^ Simpfendorfer, C.A. (октобар 2000). „Growth rates of juvenile dusky sharks, Carcharhinus obscurus (Lesueur, 1818), from southwestern Australia estimated from tag-recapture data”. Fishery Bulletin. 98 (4): 811–822. 
  33. ^ Beveridge, I.; Campbell, R.A. (фебруар 1993). „A revision of Dasyrhynchus Pintner (Cestoda, Trypanorhyncha), parasitic in elasmobranch and teleost fishes”. Systematic Parasitology. 24 (2): 129—157. S2CID 6769785. doi:10.1007/BF00009597. 
  34. ^ MacCullum, G.A. (1917). „Some new forms of parasitic worms”. Zoopathologica. 1 (2): 1—75. 
  35. ^ McEachran, J.D.; Fechhelm, J.D. (1998). Fishes of the Gulf of Mexico: Myxiniformes to Gasterosteiformes. University of Texas Press. стр. 82. ISBN 0-292-75206-7. 
  36. ^ Pratt, H.L. (Jr.) (1993). „The storage of spermatozoa in the oviducal glands of western North Atlantic sharks”. Environmental Biology of Fishes. 38 (1–3): 139–149. S2CID 25172842. doi:10.1007/BF00842910. 
  37. ^ Ruhnke, T.R.; Caira, J.N. (2009). „Two new species of Anthobothrium van Beneden, 1850 (Tetraphyllidea: Phyllobothriidae) from carcharhinid sharks, with a redescription of Anthobothrium laciniatum Linton, 1890”. Systematic Parasitology. 72 (3): 217—227. PMID 19189232. S2CID 1226830. doi:10.1007/s11230-008-9168-0. 
  38. ^ ISAF Statistics on Attacking Species of Shark. International Shark Attack File, Florida Museum of Natural History, University of Florida. Retrieved on May 14, 2010.
  39. ^ а б в г Last, P.R.; Stevens, J.D. (2009). Sharks and Rays of Australia (second изд.). Harvard University Press. стр. 269—270. ISBN 978-0-674-03411-2. 
  40. ^ Gelsleichter, J.; Musick, J.A.; Nichols, S. (фебруар 1999). „Food habits of the smooth dogfish, Mustelus canis, dusky shark, Carcharhinus obscurus, Atlantic sharpnose shark, Rhizoprionodon terraenovae, and the sand tiger, Carcharias taurus, from the northwest Atlantic Ocean”. Environmental Biology of Fishes. 54 (2): 205–217. S2CID 21850377. doi:10.1023/A:1007527111292. 
  41. ^ Natanson, L.J.; Casey, J.G.; Kohler, N.E. (1995). „Age and growth estimates for the dusky shark, Carcharhinus obscurus, in the western North Atlantic Ocean” (PDF). Fishery Bulletin. 93 (1): 116–126. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 1. 2017. г. Приступљено 16. 5. 2020.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  42. ^ Natanson, L.J.; Kohler, N.E. (1996). „A preliminary estimate of age and growth of the dusky shark Carcharhinus obscurus from the South-West Indian Ocean, with comparisons to the western North Atlantic population”. South African Journal of Marine Science. 17: 217—224. doi:10.2989/025776196784158572. 
  43. ^ а б White, W.T. (2007). „Catch composition and reproductive biology of whaler sharks (Carcharhiniformes: Carcharhinidae) caught by fisheries in Indonesia”. Journal of Fish Biology. 71 (5): 1512—1540. doi:10.1111/j.1095-8649.2007.01623.x. 
  44. ^ а б в Simpfendorfer, C.A.; McAuley, R.B.; Chidlow, J.; Unsworth, P. (2002). „Validated age and growth of the dusky shark, Carcharhinus obscurus, from Western Australian waters”. Marine and Freshwater Research. 53 (2): 567–573. doi:10.1071/MF01131. 
  45. ^ Hoffmayer, E.R., Franks, J.S., Driggers, W.B. (III) and Grace, M.A. (March 26, 2009). "Movements and Habitat Preferences of Dusky (Carcharhinus obscurus) and Silky (Carcharhinus falciformis) Sharks in the Northern Gulf of Mexico: Preliminary Results." 2009 MTI Bird and Fish Tracking Conference Proceedings.
  46. ^ Species of Concern NOAA
  47. ^ а б Species of Concern: Dusky Shark Архивирано 2010-08-03 на сајту Wayback Machine. (Jan. 6, 2009). NMFS Office of Protected Resources. Retrieved on May 18, 2009.
  48. ^ Newbound, D.R.; Knott, B. (новембар 1999). „Parasitic copepods from pelagic sharks in Western Australia”. Bulletin of Marine Science. 65 (3): 715—724. 
  49. ^ Linton, E. (1921). „Rhynchobothrium ingens spec. nov., a parasite of the dusky shark (Carcharhinus obscurus)”. Journal of Parasitology. 8 (1): 22—32. JSTOR 3270938. doi:10.2307/3270938. 
  50. ^ Ovenden, J.R.; Kashiwagi, T.; Broderick, D.; Giles, J.; Salini, J. (2009). „The extent of population genetic subdivision differs among four co-distributed shark species in the Indo-Australian archipelago”. BMC Evolutionary Biology. 9: 40. PMC 2660307 Слободан приступ. PMID 19216767. doi:10.1186/1471-2148-9-40 Слободан приступ. 
  51. ^ Van der Elst, R.; Borchert, P. (1993). A Guide to the Common Sea Fishes of Southern Africa (third изд.). Struik. стр. 39. ISBN 1-86825-394-5. 
  52. ^ Healy, C.J. (октобар 2003). „A revision of Platybothrium Linton, 1890 (Tetraphyllidea : Onchobothriidae), with a phylogenetic analysis and comments on host-parasite associations”. Systematic Parasitology. 56 (2): 85—139. PMID 14574090. S2CID 944343. doi:10.1023/A:1026135528505. 
  53. ^ Species of Concern: Dusky Shark Архивирано 2010-08-03 на сајту Wayback Machine. (Jan. 6, 2009). NMFS Office of Protected Resources. Retrieved on May 18, 2009.
  54. ^ Pank, M.; Stanhope, M.; Natanson, L.; Kohler, N.; Shivji, M. (мај 2001). „Rapid and Simultaneous Identification of Body Parts from the Morphologically Similar Sharks Carcharhinus obscurus and Carcharhinus plumbeus (Carcharhinidae) Using Multiplex PCR”. Marine Biotechnology. 3 (3): 231–240. PMID 14961360. S2CID 11342367. doi:10.1007/s101260000071.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  55. ^ McAuley, R.; Lenanton, R.; Chidlow, J.; Allison, R.; Heist, E. (2005). „Biology and stock assessment of the thickskin (sandbar) shark, Carcharhinus plumbeus, in Western Australia and further refinement of the dusky shark, Carcharhinus obscurus, stock assessment. Final FRDC Report - Project 2000/134” (PDF). Fisheries Western Australia Fisheries Research Report. 151: 1—132. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 1. 2017. г. Приступљено 11. 11. 2016. 
  56. ^ Yamauchi, T.; Ota, Y.; Nagasawa, K. (20. 8. 2008). „Stibarobdella macrothela (Annelida, Hirudinida, Piscicolidae) from Elasmobranchs in Japanese Waters, with New Host Records”. Biogeography. 10: 53—57. 
  57. ^ Jensen, C.; Schwartz, F.J. (децембар 1994). „Atlantic Ocean occurrences of the sea lamprey, Petromyzon marinus (Petromyzontiformes: Petromyzontidae), parasitizing sandbar, Carcharhinus plumbeus, and dusky, C. obscurus (Carcharhiniformes: Carcharhinidae), sharks off North and South Carolina”. Brimleyana. 21: 69—76. 
  58. ^ Cockcroft, V.G.; Cliff, G.; Ross, G.J.B. (1989). „Shark predation on Indian Ocean bottlenose dolphins Tursiops truncatus off Natal, South Africa”. South African Journal of Zoology. 24 (4): 305–310. S2CID 86281315. doi:10.1080/02541858.1989.11448168. 
  59. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2016). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 9. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Freon, Pierre (1998) Dynamics of Pelagic Fish Distribution and Behaviour: Effects on Fisheries and Stock Assessment, Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-85238-241-7.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii.
  • Bone, Quentin; Moore, Richard (2008). Biology of Fishes. Garland Science. ISBN 978-0-203-88522-2. 
  • Moyle, PB; Cech, JJ (2004). Fishes, An Introduction to Ichthyology (5th изд.). Benjamin Cummings. ISBN 978-0-13-100847-2.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  • Collette, BB (2010). „Reproduction and development in epipelagic fishes”. Ур.: Cole, Kathleen Sabina. Reproduction and Sexuality in Marine Fishes: Patterns and Processes. University of California Press. ISBN 9780520264335. 
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark.
  • Makris, N; Ratilal, P; Jagannathan, S; Gong, Z; Andrews, M; Bertsatos, I; Godo, OR; Nero, RW; Jech, JM (2009). „Critical Population Density Triggers Rapid Formation of Vast Oceanic Fish Shoals”. Science. 323 (5922): 1734—1737. Bibcode:2009Sci...323.1734M. PMID 19325116. S2CID 6478019. doi:10.1126/science.1169441. 
  • Pepperell, Julian (2011). Fishes of the Open Ocean: A Natural History and Illustrated Guide. University of New South Wales Press. ISBN 978-1-74223-267-6. 
  • Salvanes, A.G.V.; Kristoffersen, J.B. (2001). „Mesopelagic Fishes”. Encyclopedia of Ocean Sciences. стр. 1711—1717. ISBN 9780122274305. doi:10.1006/rwos.2001.0012. 
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.
  • Robins, Richard C., Reeve M. Bailey, Carl E. Bond, James R. Brooker, Ernest A. Lachner, et al. 1991 Common and Scientific Names of Fishes from the United States and Canada, Fifth Edition. American Fisheries Society Special Publication, no. 20. American Fisheries Society. Bethesda, Maryland, USA. 183. ISBN 0-913235-70-9.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Dusky shark на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Carcharhinus_obscurus&oldid=27742992”