Франц II, цар Светог римског царства
Франц II (нем. Franz II, 12. фебруар 1768 — 2. март 1835) био је владар из династије Хабзбурга, последњи цар Светог римског царства којим је владао од 1792. до 1806. године. Као Франц I био је први аустријски цар од 1804. до своје смрти 1835. Поред тога, био је и краљ Чешке и краљ Угарске.
Франц је 1804. проглашен и за првог цара Аустрије. Након пораза у борби са Наполеоном у бици код Аустерлица децембра 1805. до 1806. носио је две царске титуле, а после дефинитивног укидања Светог римског царства тога је владао као Франц I од Аустрије. После још једног пораза који су му 1809. нанеле француске трупе, Франц је морао своју ћерку Марију Лујзу да да Наполеону за супругу. Ипак, Аустрија се придружила Шестој коалицији која је 1814. најзад потукла Наполеона. Бечки конгрес, на коме је једну од главних улога имао Францов поверљиви министар Метерних, створио је Немачка конфедерација којом је председавао управо аустријски цар. Тиме је потврђена доминација Аустрије међу разједињеним немачким државама.
Детињство и одрастање
[уреди | уреди извор]Франц II рођен је у Фиренци 1768. године где је његов отац Леополд II Хабзбуршки био велики војвода Тоскане од 1765. до 1790. године. Мајка му је била Марија Лујза Шпанска чији је отац био шпански краљ Карлос III. У Тоскани је проводио срећно детињство заједно са својим сестрама и браћом,[1] све до 1784. године када је послат на двор у Бечу код свог стрица Јозефа II како би се припремио за будућег владара Хабзбуршке монархије (његов стриц Јозеф није имао деце која би га наследила, те је тиме Франц постао наследник престола).[2] За разлику од живота на двору у Тоскани, Франц је морао на Бечком двору да поштује строгу дисциплину коју му је наметнуо његов стриц. Јозеф II је једном приликом записао да је Франц „заостао у развоју" и да је „ни мање ни више него размажено дериште".[2] Јозефове методе су биле застрашујуће и непријатне.[3] Млади Франц је често био изолован од остатка света како би стекао самопоуздање које по његовом стрицу он није имао. Напослетку је био послат у војни интернат у Угарској где се млади Франц добро уклопио.[4] И поред свих ових строгих и помало сурових мера Франц се више дивио свом стрицу Јозефу него што га се плашио. Он је присуствовао опсади Београда током Аустро-турског рата.[5]
Након смрти Јозефа II на престо долази Францов отац Леополд коме је он био главни саветник. Леополд је умро у 44. години живота после само две године владавине, након чега Франц заузима престо као Франц II. Рано је осетио моћ док је деловао као Леополдов заменик у Бечу, док је долазећи цар обилазио царство покушавајући да поврати оне који су отуђени политиком његовог брата.[6] Напрезање се одразило на Леополда и до зиме 1791. године се разболео. Његове здравље се постепено погоршавао током почетка 1792; у поподневним сатима 1. марта Леополд је умро, у релативно младом узрасту од 44 године. Франц је већ након свог 24. рођендана, постао цар, много раније него што је очекивао.
Франц II се женио четири пута, али је најзначајнији био његов други брак са рођаком Маријом Терезом, принцезом Краљевине Двеју Сицилија. Обоје су били унуци царице Марије Терезије, а њихов син, и Францов наследник, Фердинанд I од Аустрије, био је слабог физичког и менталног здравља.
Цар
[уреди | уреди извор]
Као поглавар Светог римског царства и владар огромне мултиетничке Хабзбуршке наследне земље, Фрањо се осећао угроженим од стране француских револуционара и касније Наполеоновог експанзионизма, као и њихових друштвених и политичких реформи које су се извозиле широм Европе на трагу освајачких француских армија. Франц је имао тешке односе са Француском. Његову тетку Марију Антоанету, супругу Луја XVI, револуционари су гиљотинирали 1793. године, на почетку његове владавине, иако је он, у целини, био равнодушан према њеној судбини.[7]
Касније је повео Свето римско царство у француске револуционарне ратове. Накратко је командовао савезничким снагама током Фландријске кампање 1794. пре него што је предао команду свом брату надвојводи Чарлсу. Касније га је поразио Наполеон. Кампоформијским уговором уступио је Француској леву обалу Рајне у замену за Венецију и Далмацију. Поново се борио против Француске током Рата Друге коалиције.
Дана 11. августа 1804, као одговор на то што се Наполеон крунисао за француског цара раније те године, најавио је да ће од сада преузети титулу наследног цара Аустрије као Франц I, што је технички било незаконито у смислу царског закона. Ипак, Наполеон се претходно сложио и стога се то догодило.[8][nb 1]
Током Рата Треће коалиције, аустријске снаге су доживеле поразан пораз код Аустерлица, а Франц је морао да пристане на Пожунски уговор, који је увелико ослабио Аустрију и довео до коначног слома Светог римског царства. У јулу 1806. године, под великим притиском Француске, Баварска и петнаест других немачких држава ратификовали су статут о оснивању Рајнске конфедерације, са Наполеоном именованим заштитником, и најавиле су Царској скупштини своју намеру да одмах напусте Царство. Затим, 22. јула, Наполеон је поставио ултиматум Францу тражећи да абдицира као цар Светог римског царства до 10. августа.[9][10] Пет дана касније, Франц се поклонио неизбежном и, не помињући ултиматум, потврдио да је од Пресбуршког мира давао све од себе да испуни своје царске дужности, али да су га околности убедиле да више не може да влада по својој заклетви дужности, јер је то формирање Рајнске конфедерације учинило немогућим. Додао је да „овим декретом сматрамо да је веза која нас је до сада везивала са државама царства раскинута“[11] чиме је ефективно расформирана империја. Истовремено је прогласио потпуно и формално повлачење својих наследних земаља из царске јурисдикције.[12] После тог датума, владао је као Франц I, цар Аустрије.
Године 1809, Франц је поново напао Француску, надајући се да ће искористити Полуострвски рат који је увукао Наполеона у Шпанију. Поново је поражен, и овог пута приморан да се удружи са Наполеоном, уступивши територију царству, придруживши се континенталном систему и венчајући своју ћерку Марију Лујзу за цара. Наполеонови ратови су драстично ослабили Аустрију, чинећи је потпуно без излаза на море и угрозили њену превласт међу немачким државама, положај који ће на крају уступити Пруској краљевини.
Године 1813, по пети и последњи пут, Аустрија се окренула против Француске и придружила се Великој Британији, Русији, Пруској и Шведској у њиховом рату против Наполеона. Аустрија је одиграла велику улогу у коначном поразу Француске — као признање за то, Франц, кога је представљао Клеменс фон Метерних, председавала је Бечким конгресом, помажући у формирању Концерта Европе и Свете алијансе, уводећи еру конзервативизма у Европи. Немачка конфедерација, лабава асоцијација централноевропских држава, створена је на Бечком конгресу 1815. да организује преживеле државе Светог римског царства. Конгрес је био лични тријумф за Франца, који је у удобности угостио разне достојанственике,[13] иако је Франц поткопао своје савезнике цара Александра и Фридриха Вилијама III од Пруске преговарањем о тајном споразуму са обновљеним француским краљем Лујем XVIII.[14]
Породично стабло
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Later he was dubbed the first Doppelkaiser (double emperor) in history.(Posses, pp 256ff) For the two years between 1804 and 1806, Francis used the title and style by the Grace of God elected Roman Emperor, ever Augustus, hereditary Emperor of Austria and he was called the Emperor of both the Holy Roman Empire and Austria.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Wheatcroft 2009, стр. 233
- ^ а б Wheatcroft 2009, стр. 234
- ^ Wheatcroft 2009, стр. 235
- ^ Wheatcroft 2009, стр. 236
- ^ Malleson, George Bruce (1884). Loudon: A Sketch of the Military Life of Gideon Ernest, Freiherr von Loudon. London: Chapman & Hall. стр. 229.
- ^ Wheatcroft 2009, стр. 238
- ^ Fraser 2002, стр. 492
- ^ Joachim Whaley, Germany and the Holy Roman Empire, Oxford University Press, 2012, volume II, p. 632.
- ^ Whalley, vol. II, p. 643
- ^ John G. Gagliardo, Reich and Nation. The Holy Roman Empire as Idea and Reality, 1763–1806, Indiana University Press, 1980. стр. 279–280..
- ^ Whalley, vol. II, p. 643–644.
- ^ Gagliardo, стр. 281
- ^ Wheatcroft 2009, стр. 249
- ^ Wheatcroft 2009, стр. 250
Литература
[уреди | уреди извор]- Тејлор, Ален (2001). Хабзбуршка монархија 1809-1918: Историја Аустријске царевине и Аустроугарске. Београд: Clio.
- Haas, Arthur G. (1963). Metternich, Reorganization and Nationality, 1813-1818: A Story of Foresight and Frustration in the Rebuilding of the Austrian Empire. Wiesbaden: Franz Steiner Verlag.
- Fraser, Antonia (2002). Marie Antoinette: The Journey. London: Phoenix. ISBN 0-7538-1305-X.
- Posse, Otto, ур. (1909). „Bey der Niederlegung der kaiserlichen Reichs-Regierung. Dekret vom 6. August 1806”. Die Siegel der deutschen Kaiser und Könige von 751 bis 1806 (на језику: немачки). Band 5, Beilage 3. OCLC 42197429 — преко Wikisource.
- Reich, Emil (1905). „Abidcation of Francis the Second”. Select Documents Illustrating Mediæval and Modern History. Londong: P.S. King & Son. OCLC 4426595 — преко Google Books.
- Reifenscheid, Richard (2006). Die Habsburger in Lebensbildern. Munich: Piper. ISBN 3492247539.
- Rothenburg, Gunther E. (1976). The Army of Francis Joseph. West Lafayette, Ind.: Purdue University Press. ISBN 0911198415.
- Wheatcroft, Andrew (1996). The Habsburgs: Embodying Empire. London: Penguin. ISBN 0-14-023634-1.
- ——— (2009). The Enemy at the Gate: Habsburgs, Ottomans and the Battle for Europe. New York: Basic Books. ISBN 978-0-224-07364-6.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- „Spencer Napoleonica Collection”. Архивирано из оригинала 05. 12. 2012. г. at Newberry Library
.svg){kind=small}
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
