Пређи на садржај

Фауст Вранчић

С Википедије, слободне енциклопедије
Фауст Вранчић
Фауст Вранчић
Лични подаци
Датум рођења(1551-01-01)1. јануар 1551.
Место рођењаШибеник, Млетачка република
Датум смрти27. јануар 1617.(1617-01-27) (66 год.)
Место смртиВенеција, Млетачка република

Фауст Вранчић (Шибеник, 1551Венеција, 27. јануар 1617) био је полихистор, проналазач, лингвиста, дипломата, инжењер и бискуп из Далмације.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Фауст Вранчић рођен је у Шибенику 1551. године у породици Миховилa и Катарине (рођенe Добројевић) Вранчић. Његови родитељи су имали још четворо деце. Фаустов отац, Миховил Вранчић, био је дипломата школован у Бечу и Кракову, a његов стриц, Антун Вранчић, био је дипломата, путописац и римокатолички надбискуп. Фаустова мајка Катарина била је рођака Шимуна Добројевића, познатог ратника против Турака. Према Jевту Дедијеру, Вранчићи су српска породица из Херцеговинe, из Љутог Доца код Широког Бријега, и славили су Петровдан пре него што су се покатоличили.[1][2] Доселили су се у Шибеник у 14. веку. Добројевићи, породица Фаустове мајке, су такође српска породица из Херцеговине за коју се сматра да се населила у Далмацију у 17. веку, и која је славила Светог Стефана.[3][тражи се бољи извор] Као десетогодишњи дечак, Фауст је узет од куће, да би се школовао у Словачкој. Почетно образовање стиче у Пожуну (Братислави) код стрица Антуна. Потом студира право и филозофију у Падови, те Венецији, Бечу и Риму. Поставши 1581. године саветник краља Рудолфа II у Прагу, почиње темељније студије природних наука и технике.[4]

Године 1595, у Венецији штампа први вишејезични речник[5]Dictionarium quinque nobilissimarum Europae linguarum: Latinae, Italicae, Germanicae, Dalmatiae et Ungaricae.

Први речник далматинског језика

(Речник пет најугледнијих европских језика: латинског, италијанског, немачког, далматинског и мађарског), који је био издат у многим европским земљама.

Након женине смрти "заредио се", три године касније, од краља Рудолфа II добија титулу чанадског бискупа и титулу краљевог саветника за Мађарску и Трансилванију до 1605. године. Имао је међутим неприлика јер је непромишљено обрукао угарски двор[6], пред римским у вези са црквеним приходима. Због тога одрекао се бискупије, када напушта двор и одлази у Рим где, између осталог, долази у контакт и са нацртима Леонарда да Винчија.[4] Упознао се и са чувеним филозофом Томасом Кампанелом. Следећих година у Риму се бавио регулацијом реке Тибар, а у Венецији водио бригу о јавним фонтанама.

Године 1595, објавио је и књигу изума Machinae novae (Нове машине), у којој су цртежом и текстом објашњени принципи рада многих справа, плодова његових и туђих идеја, а међу онима које су његове, најпознатији су висећи мост, као и падобран.

Прва скица висећег моста

Нацрт висећег моста Фауста Вранчића је први нацрт ове врсте моста на свету. Неки од најпознатијих мостова на свету данас су управо висећи мостови.

Нацрт падобрана ("Homo volans") је, у односу на Леонардове нацрте, револуционаран утолико што је Леонардов падобран био пирамидалног облика, док је Вранчићев четвороугаоног облика, какав се користи код велике већине данашњих падобрана. Штавише, постоје писани трагови о томе да је Вранчић, падобраном направљеном по нацрту, чак и извео скок, што значи да је то био први скок падобраном у историји.

Први четвороугаони падобран

Поред овога, у овој књизи Вранчић износи многе идеје о добијању енергије за покретање млинова - од људске снаге, преко коњске снаге и бројних нацрта различитих ветрењача, до млина који би се покретао помоћу плиме и осеке, што је, поново, до тада невиђен концепт (прва електрана на плиму и осеку пуштена је у рад тек крајем 20. века). У књизи се још налазе нацрти за штампарску пресу, машину за чишћење морског дна, итд. Све изуме одликује јасноћа и једноставност, како нацртâ, тако и евентуалне практичне примене.

Дела Фауста Вранчића прештампавају се и изучавају и данас.

Фауст Вранчић је са собом је у гроб однео рукопис о "повести Далмације". Према сопственој жељи, сахрањен у месној цркви Госпе од анђела, на острву Првићу, близу Шибеника, у Првић Луци, у којој је провео детињство.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Списак презимена покатоличених српских породица у Херцеговини”. Slobodna Hercegovina. 
  2. ^ „POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (25)”. Srpska Dijaspora. 
  3. ^ „Порекло презимена Добројевић”. Poreklo.rs. 
  4. ^ а б в „Вранчић Фауст”. Енциклопедија. Приступљено 19. 1. 2019. 
  5. ^ "Отаџбина", Београд 1888.
  6. ^ Алберто Фортис: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984.