Уставна монархија
Државе са полупредсједничким системом.
Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
Апсолутне монархије.
Једнопартијске државе.
Војне диктатуре.
|
Уставна монархија је облик монархијске владавине установљен уставним системом који прихвата изабраног или наследног монарха као шефа државе.[1] Модерне уставне монархије обично примењују концепт поделе моћи где је монарх или носилац извршне власти или има само церемонијалну улогу. Монархија у којој монарх има апсолутну власт назива се апсолутистичка монархија.
Као најочигледнији пример уставне монархије, бројни аутори, узимају британски парламентаризам и то из више разлога: 1) с обзиром да је Велика Британија била највећа колонијална сила, свој политички систем наметнула је и својим колонијама (од којих су неке и данас задржале тај систем попут Аустралије, Канаде и слично и 2) због дуге традиције која је у британском начину размишљања све, а „све ствари се мере по дужини и респектабилности сопствене традиције"[2].
Дакле, британски парламентаризам би се могао сврстати у систем сарадње власти који постоји у уставној монархији, уз традиционални утицај и смењивање на власти две најјаче политичке партије и уз традиционално развијен систем грађанских и политичких права и основних слобода. У Британији никада није постојао (нити сада постоји) писани устав у класичном смислу те речи. Ова монархија функционише као уставна на бази одредаба бројних повеља, конвенција, парламентарних и судских одлука, уговора и других правних аката из историје који се односе на систем владавине, положај и права монарха и других институција власти.[3][4]
За разумевање функционисања британског облика уставне монархије, неопходно је упознати се са најважнијим периодима њеног развоја, као и са еволуцијом и трансформацијом њених основних политичких институција власти. Укратко речено, историја Британије представља историју борбе различитих друштвених слојева за владавину права, а против апсолутистичке власти монарха. У том смислу се као први стварни демократски правни акт у историји модерних друштава уопште, помиње енглеска Велика Повеља Слободе (Magna charta libertatum) из 1215. године. Ова повеља, проглашена од стране краља Јована без Земље, у ствари представља компромис енглеског краља и великаша којим се ограничавају нека права монарха и успостављају права контроле и претходне сагласности виших сталежа са уредбама владара. Дакле, Велика повеља је значајна као први акт и темељ политичког процеса еволуције од апсолутизма ка парламентаризму, тј. од јаке краљевске власти ка представничком систему у Британији.
Следећи важан корак ка успостављању уставне монархије и ограничењу апсолутне власти краља у Британији, било је усвајање Закона о баронима исте године када је усвојена и Велика повеља (1215. године), што је за један слој британског друштва (грофове и високу аристократију) значило заштиту од неконтролисаних захвата енглеског краља у поседе барона. Међутим, оба ова акта (премда су имала значај у заштити „друштвених“ интереса једног слоја друштва - аристократије), имала су ограничен домет јер се нису штитила интересе ширих народних маса. Важан уставноправни посао утврђивања и изградње правних основа монархистичког уређења у Британији настављен је много касније, усвајањем значајних докумената - Петиције о правима (1628), Habeas Corpus Act-a (1679) и Закон о правима (1689). Тим актима назирао се зачетак будућег британског парламентаризма, јер је успостављен Дом лордова и Дом комуна који, у мање-више непромењеном облику, постоје и данас у Британији. Такође, дефинитивно је укинуто и дотадашње краљево право на вето (у XVIII веку), чиме се Парламенту обезбеђује централна позиција у области доношења закона, тј. његова законодавна власт.
Концепт полууставног монарха идентификује уставне монархије у којима монарх задржава значајна овлашћења, на нивоу председника у председничком или полупредседничком систему.[5] Као резултат тога, уставне монархије у којима монарх има углавном церемонијалну улогу могу се такође назвати парламентарним монархијама како би се разликовале од полууставних монархија.[6]
Историја
[уреди | уреди извор]Најстарија уставна монархија која датира из античких времена била је она коју су имали Хетити. Они су били древни анадолски народ који је живео током бронзаног доба чији је краљ делио своју власт са скупштином званом Панку, што је било еквивалентно савременој саветодавној скупштини или законодавном телу. Чланови Панкуа су потицали из географски расутих племићких породица, и деловали су као представници својих поданика у ађутантном или субалтерном пејзажу федералног типа.[7][8]
Уставна и апсолутна монархија
[уреди | уреди извор]Енглеска, Шкотска и Уједињено Краљевство
[уреди | уреди извор]У Краљевини Енглеска, Славна револуција из 1688. је унапредила уставну монархију, ограничену законима као што су Повеља о правима из 1689. и Закон о наслеђивању из 1701. године, иако је први облик устава донет још са Великом повељом слободе из 1215. године. У исто време, у Шкотској је Конвенција о поседима донела Закон о потраживању права из 1689, који је поставио слична ограничења шкотској монархији.
Краљица Ана је била последњи монарх који је ставио вето на закон парламента када је 11. марта 1708. блокирала Закон о шкотској милицији. Међутим, хановерски монарси су наставили да селективно диктирају владину политику. На пример, краљ Џорџ III је константно блокирао католичку еманципацију, што је на крају изазвало оставку Вилијама Пита млађег на позицију премијера 1801. године.[9] Утицај суверена на избор премијера постепено је опадао током овог периода. Краљ Вилијам IV је био последњи монарх који је сменио премијера, када је 1834. сменио лорда Мелбурна као резултат Мелбурновог избора лорда Џона Расела за вођу Доњег дома.[10][11] Краљица Викторија је била последњи монарх који је имао стварну личну моћ, али се то смањило током њене владавине. Године 1839, постала је последњи суверен који је задржао премијера на власти против воље парламента када је Бедчембарска криза резултирала задржавањем администрације лорда Мелбурна.[12] До краја своје владавине, међутим, није могла да учини ништа да блокира неприхватљиве (за њу) премијерске функције Вилијема Гледстона, иако је и даље имала власт приликом именовања у кабинету. На пример, 1886. године ставила је вето на Гледстонов избор Хјуа Чајлдерса за војног секретара у корист сер Хенрија Кембел-Банермана.[13]
Данас је улога британског монарха по конвенцији ефективно церемонијална.[14] Британски парламент и влада – углавном у уреду премијера Уједињеног Краљевства – врше своја овлашћења под „краљевским (или крунским) прерогативом“: у име монарха и преко овлашћења која монарх још увек формално поседује.[15][16]
Нико не може прихватити значајну јавну функцију без заклетве на верност краљу.[17] Уз неколико изузетака, монарх је уставном конвенцијом обавезан да поступа по савету Владе.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Blum, Cameron & Barnes 1970, стр. 2Nnk67–268.
- ^ проф. др Владимир Првуловић, „Компаративни политички системи"
- ^ „64. The British Empire in 1914. Wells, H.G. 1922. A Short History of the World”. bartleby.com. Приступљено 27. 4. 2021.
- ^ Patmore, Glenn (2009). Choosing the Republic. Sydney, NSW: UNSW Press. стр. 105. ISBN 978-1-74223-200-3. OCLC 635291529.
- ^ Anckar, Carsten; Akademi, Åbo (2016). „Semi presidential systems and semi constitutional monarchies: A historical assessment of executive power-sharing”. European Consortium for Political Research (ECPR). Приступљено 14. 8. 2019.
- ^ Grote, Rainer (2016). „Parliamentary Monarchy”. Oxford Constitutional Law. Max Planck Encyclopedia of Comparative Constitutional Law (MPECCoL). doi:10.1093/law:mpeccol/e408.013.408.
- ^ „The Hittites”, smie.co, 12. 9. 2008, Архивирано из оригинала 20. 10. 2017. г., Приступљено 19. 01. 2023
- ^ Akurgal 2001, стр. 118.
- ^ Hague, William (2004). William Pitt the Younger (1st изд.). London: HarperCollins. стр. 469–72. ISBN 0007147198.
- ^ Hurd, Douglas (2007). Robert Peel - a biography (1st изд.). London: Weidenfeld & Nicolson. стр. 169–70. ISBN 9780297848448.
- ^ Mitchell, L.G. (1997). Lord Melbourne 1779-1848 (1st изд.). New York: Oxford University Press. стр. 147. ISBN 0198205929.
- ^ Mitchell, L.G. (1997). Lord Melbourne 1779-1848 (1st изд.). New York: Oxford University Press. стр. 241–2. ISBN 0198205929.
- ^ Wilson, John (1973). CB - A life of Sir Henry Campbell-Bannerman
(1st изд.). London: Constable and Company Limited. стр. 161–2. ISBN 009458950X.
- ^ Royal Household staff 2015a.
- ^ Dunt 2015.
- ^ Parliamentary staff 2010.
- ^ Sear 2001, стр. 3.
Литература
[уреди | уреди извор]- Hague, William (2004). William Pitt the Younger (1st изд.). London: HarperCollins. стр. 469–72. ISBN 0007147198.
- Patmore, Glenn (2009). Choosing the Republic. Sydney, NSW: UNSW Press. стр. 105. ISBN 978-1-74223-200-3. OCLC 635291529.
- Akurgal, Ekrem (2001), The Hattian and Hittite civilizations, Ankara: Turkish Ministry of Culture, стр. 118, ISBN 975-17-2756-1
- Blum, Jerome; Cameron, Rondo; Barnes, Thomas G. (1970), The European World, 1, Boston, MA: Little, Brown, стр. 267—268, OCLC 76819
- Bogdanor, Vernon (1996), „The Monarchy and the Constitution”, Parliamentary Affairs, 49 (3): 407—422, doi:10.1093/pa/49.3.407, Архивирано из оригинала 20. 10. 2017. г. — excerpted from Bogdanor, Vernon (1995), The Monarchy and the Constitution, Oxford University Press
- Boyce, Peter (2008), The Queen's Other Realms, Annandale: Federation Press, стр. 1, ISBN 978-1-86287-700-9
- Davies, Norman (1996), Europe: A History, Oxford University Press, стр. 699, ISBN 0-19-820171-0
- Dunt, Ian, ур. (2015), „Monarchy - Background”, politics.co.uk, Приступљено 13. 9. 2011
- Hegel, G. W. F. (1991) [1820], Wood, Allen W., ур., Elements of the Philosophy of Right, Превод: Nisbet, H. B., Cambridge University Press, ISBN 0-521-34438-7 — originally published as Georg Friedrich Wilhelm Hegel, Philosophie des Rechts.
- Kurian, George Thomas (2011), „Constitutional Monarchy”, The Encyclopedia of Political Science, CQ Press, ISBN 9781933116440, doi:10.4135/9781608712434
- McCannon, John (2006), Barron's how to Prepare for the AP World History Examination (2nd, illustrated изд.), Barron's Educational Serie, стр. 177–178, ISBN 9780764132711 — England and the Netherlands in the 17th and 18th centuries were parliamentary democracies.
- Montesquieu, Charles-Louis, Baron de (1924), The Spirit of Laws, Legal Classics Library
- Orr, Campbell, ур. (2002), Queenship in Britain, 1660–1837: Royal Patronage, Court Culture, and Dynastic Politics (illustrated изд.), Manchester University Press, стр. 3, ISBN 9780719057694
- „Crown Prerogative”, Official website of the British Parliament, 21. 4. 2010, Приступљено 13. 9. 2011
- Patmore, Glenn (2009), Choosing the Republic, UNSW Press, стр. 105, ISBN 978-1-74223-015-3
- „What is constitutional monarchy?”, Official website of the British Monarchy, 12. 12. 2015
- „What is a Commonwealth realm?”, Official website of the British Monarchy, 12. 12. 2015, Архивирано из оригинала 2. 12. 2010. г.
- Schmitt, Carl (2008) [1928], Seitzer, Jeffrey, ур., Constitutional Theory, Превод: Seitzer, Jeffrey (illustrated изд.), Duke University Press, стр. 313–314, ISBN 9780822340119
- Sear, Chris (2001), „Research Paper 01/116” (PDF), Official website of the British Parliament
- Locke, John (2003) [1690], Shapiro, Ian, ур., Two Treatises of Government and A Letter Concerning Toleration (with essays by John Dunn, Ruth W. Grant and Ian Shapiro изд.), New Haven: Yale University Press, ISBN 0-300-10017-5
