Пређи на садржај

Улцињ

Координате: 41° 55′ 28″ С; 19° 12′ 25″ И / 41.92443° С; 19.20685° И / 41.92443; 19.20685
С Википедије, слободне енциклопедије
Улцињ
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваЦрна Гора
ОпштинаУлцињ
Становништво
 — 2011.Пад 10.707
Географске карактеристике
Координате41° 55′ 28″ С; 19° 12′ 25″ И / 41.92443° С; 19.20685° И / 41.92443; 19.20685
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Улцињ на карти Црне Горе
Улцињ
Улцињ
Улцињ на карти Црне Горе
Остали подаци
Поштански број85360
85361
85362
Позивни број030
Регистарска ознакаUL
Веб-сајтwww.ul-gov.me/Naslovna

Улцињ (алб. Ulqin или Ulqini, итал. Dulcigno) је град и сједиште истоимене општине у Црној Гори.[1] Према попису из 2011. било је 10.707 становника.

Настао је у 5. вијеку пре нове ере као једно од најстаријих насеља на јадранској обали. Римљани су га заузели 163. године пре нове ере од Илира. Подијелом Римског царства, био је дио Византије и Краљевине Србије у средњем вијеку све док га није заузела Млетачка република 1405.[2]

Године 1571. Османско царство осваја Улцињ уз помоћ сјеверноафричких корсара послије битке код Лепанта.[3] Утицајем исламизације локалног становништва, град је постепено постао насеље са муслиманском већином. Под Османлијама изграђени су бројни хамами, џамије и сахат-куле у оријенталном стилу. Године 1673. овдје је из Истанбула прогнан самопроглашени јеврејски месија Шабетај Цви.[4] Улцињ је остао османски град више од 300 година све док 1880. није припао Књажевини Црној Гори.[5]

Улцињ је данас атрактивна дестинација за туристе, нарочито због своје Велике плаже, Шаског језера, острва Ада Бојана и два миленијума старе Каљаје.[6]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Према једној теорији, Улцињ се прво звао Колхинон, по грчким колонистима из Колхиде, који су га основали. Римљани су га звали Kolhinium.[7] Од тога Кол-хинијума касније настаје Ул-цињ. О имену Улцињ је писано у никшићким новинама „Невесиње“ из 1899. године, број 21. „Мајков. Ђ. Даничић, који је превео Мајкова, не употребљава ни Уњин ни Улцињ, него Оцињ, који и одговара старосрпском Лицин, јер се српско Л претворило у О. Прва имена мора да долазе од итал. Dulcigno. По цијелом приморју не чује се друкчије него Оцињ." Иларион Руварац у „Монтенегрини“ из 1899. г. на 72. страни помиње Оцињ и Бар.[8] Каплан Буровић наводи податак да су Колхи основали Улцињ, а живјели су на тлу данашње Свете Горе.[9]

Историја

[уреди | уреди извор]
Српска православна црква Светог Николе у Улцињу
Гроб поморског капетана и управитеља Улцињске луке Илије М. Миаиловића у Улцињу
Гроб Шута Спахића Дрекаловића у Улцињу

Почетком 7. вијека, византијска провинција Превалитана, којој је припадао и древни Улцињ, опустошена је од стране Авара и Словена, а домађе романизовано становништво се највећим дијелом повукло у приморске области. Иако је у то вријеме пострадао, Улцињ није сасвим запустио, већ се током 8. и 9. вијека постепено обнављао.[10][11]

Почетком 10. вијека, Улцињ је још увијек био изван домашаја византијске Драчке теме, која је према сјеверу допирала само до града Љеша, али већ средином истога вијека, у вријеме настанка историографског списа De administrando imperio, Драчка тема је на сјеверу поред Љеша већ увелико обухватала и градове Улцињ и Бар, на граници према кнежевини Дукљи.[12]

Почетком 11. вијека, у вријеме јачања византијске власти током позних година владавине цара Василија II (ум. 1025), Улцињ се и даље налазио у саставу Драчке теме, све до устанка под дукљанским кнезом Стефаном Војиславом око 1035. године, чиме је започет процес потискивања византијске власти према југу.[13]

Крајем 12. вијека, Улцињ је заједно са осталом Зетом потпао под власт великог жупана Стефана Немање и од тада се налазио у саставу српске државе Немањића, све до друге половине 14. вијека, када је потпао под власт српске властелинске породице Балшића.[14]

Улцињ су Османлије освојиле 1571. године, а утврдио га је злогласни гусарски вођа и алжирски вицекраљ Улуч Али, пореклом из Калабрије, као упориште за гусаре из северне Африке. Становници Улциња користили су мале, али за маневрисање погодне бродове, углавном такозване фусте (лађе с две катарке и троуглим једрима) и бавили су се истовремено и пиратством и поморском трговином. Млечани и остали јадрански суседи често су тешко могли да разликују праву намену улцињских бродова. Међутим, у 18. веку поморска трговина добија преимућство над гусарењем. [15]

Према одлукама Берлинског конгреса 1878. Плав и Гусиње су требали припасти Књажевини Црној Гори. Услед отпора месног становништва, италијански велепосланик у Цариграду Луиђи Корти је предложио да се уместо области Плава и Гусиња Црној Гори припадне појас око Цијевне али је и ту отпор месног становништва спречио припајање ове области. Као компромисно решење, Енлези су предложили да Црна Гора добије Улцињ с приобаљем све до реке Бојане. После тога, 26. јуна 1880. године, велике силе траже од Турске да или спроведе предају области око Цијевне или прихвати нови предлог. Османлије 19. августа изражавају спремност да предају Улцињ. Улцињ је тада био град, с претежно муслиманским становништвом. Чим је објављена планирана предаја територије, у Улцињу је образован Комитет Призренске лиге који одмах преузима власт у граду. Извршене су и припреме за његову одбрану. Како османска регионална власт није ништа предузела да Улцињ преда Црној Гори, велике силе се одлучују да демонстрирају снагу своје флоте. Почетком септембра се у луци Груж (данас део Дубровника) окупља међународна флота од три француска, два енглеска, два аустроугарска, два италијанска, једног руског и једног немачког брода. Када су, поврх тога, још и Енглези запретили заузимањем Смирне здруженом флотом, турска власт је пожурила да им се прикључи и наложила обласним властима Скадра да припреме предају Улциња. Османска војска је напала Улцињ 23. новембра 1880. године и освојила га након четворочасовне борбе с трупама Призренске лиге. Црногорске трупе улазе у град 26. новембра 1880. године.[15]

Ослобођењем Улциња од Османлија и оснивањем школе, родитељи муслиманске дјеце су гувернеру војводи Сими Поповићу рекли да више неће слати дјецу у црногорску школу, јер се у њој посрбљују, учећи српски језик. Добили су допуштење да њихова дјеца не морају ићи у школу. Касније Улцињ напушта око 200 муслиманских породица, а досељава око 150 српских.[16]

Демографија

[уреди | уреди извор]

У насељу Улцињ живи 7.810 пунољетних становника, а просјечна старост становништва износи 35,1 година (34,4 код мушкараца и 35,8 код жена). У насељу има 2.916 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,67.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено.

График промене броја становника током 20. вијека
Демографија[17]
Година Становника
1948. 4.385
1953. 4.919
1961. 5.705
1971. 7.459
1981. 9.140
1991. 11.144 10.025
2003. 12.827 10.828
2011. 10.707
Национални састав према попису из 2003.[18]‍
Албанци
  
 6.658 61,48%
Црногорци
  
 1.868 17,25%
Срби
  
 1.168 10,78%
Муслимани
  
 436 4,02%
Бошњаци
  
 262 2,41%
Роми
  
 115 1,06%
Хрвати
  
 48 0,44%
Југословени
  
 13 0,12%
Мађари
  
 12 0,11%
непознато
  
 31 0,28%
Национални састав према попису из 2011.‍
Албанци
  
 6.520 60,89%
Црногорци
  
 1.828 17,07%
Срби
  
 915 8,55%
Муслимани
  
 541 5,05%
Бошњаци
  
 241 2,25%
Роми
  
 155 1,45%
неизјашњени
  
 217 2,03%


Становништво према полу и старости[19]
м
ж
? 13
  
  
 17
80+ 70
  
  
 80
75—79 94
  
  
 146
70—74 159
  
  
 195
65—69 222
  
  
 246
60—64 267
  
  
 250
55—59 251
  
  
 248
50—54 349
  
  
 363
45—49 417
  
  
 395
40—44 356
  
  
 395
35—39 335
  
  
 355
30—34 335
  
  
 352
25—29 357
  
  
 370
20—24 425
  
  
 392
15—19 486
  
  
 448
10—14 459
  
  
 422
5—9 411
  
  
 417
0—4 382
  
  
 349
Просек : 352 112
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2003.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2003.
Број домаћинстава 960 1.056 1.280 1.690 2.294 2.892 3.153
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2003.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 2.916 370 484 441 680 510 263 112 25 16 15
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 4.136 1.367 2.615 103 34 17
Женски 4.252 900 2.666 568 95 23
УКУПНО 8.388 2.267 5.281 671 129 40
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 1.825 37 5 93 88
Женски 1.000 5 0 17 34
УКУПНО 2.825 42 5 110 122
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 80 94 227 413 164
Женски 14 11 220 186 26
УКУПНО 94 105 447 599 190
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 16 31 206 77 43
Женски 17 18 90 148 74
УКУПНО 33 49 296 225 117
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 71 0 0 180
Женски 30 0 2 108
УКУПНО 101 0 2 288

Познате личности

[уреди | уреди извор]

Стари град

[уреди | уреди извор]
Стари град Улцињ

Стари град Улцињ налази се на обали града Улциња у центру града, поред градске плаже. Најранији трагови воде до праисторијског времена кад је Улцињ припадао Илирима, народу индоевропског порекла. Улцињски Стари град су основали још у 5. веку п.н.е. Колхиђани због чега је првобитно и добио име Колихиниум. У 2. веку (163 год п.н.е) освајају га Римљани од илирског племена Олцинијатас и тадашњи древни град Колихиниум постаје Олцинијум када добија и посебан статус, као град са нарочитим привилегијама, а касније и као град са самосталним статусом. Данас на простору Старог града претежно живе Албанци, али је такође туристички атрактивна локација са доста ресторана и апартмана.

Историја

[уреди | уреди извор]

Миленијумско трајање града оставило је бројне трагове и разноврсно културно наслеђе. Постојање таквог културног наслеђа, које припада различитим епохама и народима, чине Улцињ „мозаиком цивилизација". Најзначајнији културно-историјски споменик Улциња је Стари град, чији најстарији остаци потичу из грчко-илирског периода. Ради се о остацима зида од великих, карактеристично обрађених и сложених камених квадера, тв. киклопских зидова. Сачувани остаци архитектуре из једног бунара смештеног у доњем делу града, указују да је у 6. веку нове ере овде извршено неколико значајних грађевинских захвата. У том периоду град је добио и две капије - једну са истока, у доњем делу, од мора, док је друга била изграђена на западној страни, у горњем делу, од копна. Распоред очуваних улица из тог времена указује на чињеницу да је Улцињ тада припадао тв. пергамском урбаном типу, што значи да су куће, тргови, улице и друге јавне граде биле слободно планиране у зависности од услова које је пружао терен, а не по некој устаљеној шеми. Током словенских сеоба урбано језгро Улциња претрпело је знатна оштећења, да би након тога дошло до обнављања оштећених градских зидина и објеката унутар њих.[20]

За време позног средњег века у улцињском старом граду урбанистички развој диктирала је млетачка власт, која је од 15. века владала овим подручјем. Из тог времена очувани су делови градских бедема, као и један број објеката са аркадама, према мору, који су по мишљењу истраживача остатак градске лође или могуће, кнежевог двора. Све то указује на чињеницу да је највећи део градских бедема из млетачког периода, те да су у том стању османлијске војне снаге наследиле улцињско урбано језгро 1571. године. У периоду Османске власти градско језгро је употпуњено војним објектима, попут барутана, и бројним стамбеним и јавним грађевинама.[20]

Стари град језгро је богате културно-историјске баштине Улциња. Сачувани остаци предмета из античког периода - постоље са натписом посвећеним грчкој богињи Артемиди, античка камеја са представом богиње Атине са кацигом, две секире из бронзаног доба, јонски капител.., довољно говоре о томе да Улцињ има „древну историју". Откопани делови Мале цркве која потиче из 9. века, делови натписа на циборију писани латинским језиком и мноштво других предмета, јасно говоре о почетцима верског живота на подручју Улциња. Поред ових цркава вредно је споменути и цркву Св. Јована Улцињског подигнуту 1290. године, затим цркву Св. Доминика и Св. Сигурате из 1394. године, цркву Св. Михаила из. 1406. године и цркву Св. Петра из 1423. године. Раскошно здање у старом граду, „Палата Венеција", у време Млетачке републике било је седиште управитеља града. Због њене лепоте и функционалности и каснији управитељи су тај објекат користили као двор. Недалеко од Палате Венеција, на јужном платоу Старог града, налази се здање које се назива “Двори Балшића”. Оба ова ексклузивна објекта сада служе за изузетно угодан смештај и боравак гостију и посетилаца Улциња.

Кула Балшића

[уреди | уреди извор]
Кула Балшића

У непосредној близини Палате Венеција, налази се велико здање познато под именом Кула Балшића. Ова грађевина потиче из 14. века и припада најрепрезентативнијим објектима средњовековне архитектуре на тлу Црне Горе. На последњем спрату Куле очувана су два јеврејска олтара пред којима је смрт затекла једног од заповедника Улциња - чувеног Мехмед-ефендију (1626-1676), који се пре него што је примо ислам звао Сабатеј Цеви. Овај познати реформатор Талмуда (свете јеврејске књиге) је у Старом граду пронашао своје последње уточиште и мир, најчешће боравећи у Кули Балшића. У књижевним делима Сабатеј Цеви живи и данас. Његов лик појављује се у роману нобеловца Исака Башевиса Сингер. На горњем, највишем платоу Куле Балшића уздиже се Цитадела са моћном кулом, која доминира не само Старим градом, већ читавом околином. Традиција је приписује последњим Балшићима, моћној породици из околине Скадра, чија је престоница Улцињ био крајем 14. и почетком 15. века. Османлије су преуредили и подигли трећи спрат Куле Балшића и кугласти свод у приземљу. Са три стране ова грађевина гледа на море. Она несумњиво представља један од најрепрезентативнијих објеката средњевековног градитељства у Црној Гори. Сада углавном служи као галерија или простор где се одржавају песничке вечери. Испред Куле Балшића налази се Мали или Трг робова. Ограђен је волтовима, у улцињском крају познатим под именом казамати, јер је од средине 17. века Улцињ постао значајна пијаца робова које су заробљавали улцињски гусари.

Трг робова
[уреди | уреди извор]

Већина робова били су из Италије и из Далмације. Улцињски гусари су на обалама Апулије и Сицилије углавном пљачкали богате виле, а са собом су одводили њихове власнике које су потом продавали као робове. Улцињани су робове држали као заробљенике и нису се њима користили као радном снагом, већ да би добили откуп од сродника, пријатеља или земљака ухваћених људи. За то им је било потребно да омогуће робовима да се јаве својим кућама или рођацима, како би породица или општина сазнали да се њен члан налази у ропству у Улцињу како би дошли да га откупе. Од средине 18. в. мењају се и укуси, па дворани све више траже робове из Африке. Своје робове Улцињани су често куповали на обалама северне Африке. Они би потом били препродавани или довођени у Улцињ, где би убрзо постајали слободни грађани и бавили се земљорадњом и поморством. Мала заједница њихових потомака живи и данас у Улцињу. У близини је и високи зид, познатији као Балани. Он потиче из млетачког периода. Мало даље је и турска осмоугаона барутана из 18. века. У Старом граду изграђен је за време османске управе велики број објеката за јавну употребу хамами, чесме, џамије, текије итд.[21]

Култ воде
[уреди | уреди извор]

У Улцињу је одувек постојао култ воде. Верује се да је лик Биндуса, илирског бога воде и мора, уклесан у зидине Старог града. Многе чесме су изграђене не само за потребе људи, већ и за душе умрлих. Легенда каже да је било боље градити чесму него сакрални објекат, па је тако Улцињ својевремено имао више од тридесет чесми, од којих је данас остала само половина. Чесме су као задужбине градили појединци. Израђене су од камена и украшене урезаним тарихом. Улцињске фонтане својом лепотом красе град. Биле су хармонично прилагођене средини у којој су изграђене. На натпису се налази име добротвора који је саградио чесму, обично са жељом и поруком да они који добију прилику да из ње попију само гутљај воде, помолите се за њега и пожелите му место у дивном Џенату. Чесма у Старом граду подигнута је 1749-50. Вода је узимана са 600 метара северозападно од тврђаве, у близини места званог Јавор. На овом месту је постојао велики број резервоара у којима се сакупљала кишница коју би у случају опсаде користили грађани Старог града. Крони и занаве – „вилинска вода“, која се налази на северозападној страни у Валданосу, чесма о којој се најчешће пева у Улцињу. Много је прича и легенди о овој благотворној и чудесној води. У улцињским маслињацима има још десет лепо направљених извора воде: Бегов, Мустафес, Доцинес, Салкикинес, Морнарски итд. У боровој шуми је чувена Женска плажа са својим сумпорним изворима, који су наводно еликсир за неплодне жене. Лекари са простора бивше Југославије препоручивали су деци са астмом да ујутру прошетају улцињском боровом шумом и испирају грло морском водом.[22]

Гусарење
[уреди | уреди извор]

Поред трговине и поморства, карактеристична појава у историји Улциња и његовог Старог града, под османском влашћу било је гусарење. Управо власт која је гусарење омогућила, била је седамдесетих година 18. века приморана да га искорени. На такву одлуку приморао их је политички споразум са једном великом хрисанском силом. Након мировног уговора између Русије и Османског царства у Кучук- Кајнарџију (1774), Порта се обавезала да ће предузети све мере да унисти гусарење на Јадрану. Ипак, судећи према неким вестима са краја 18. века, на Јадрану је и даље било улцињских гусара. Како би обуздале њихове акције, Махмуд-паша Бушатлија је морао да на превару, у луци Валданос, потопи улцињске лађе. Тежак пораз улцињски гусари су претрпели и у грчком ослободилачком рату од 1821. до 1829. године, након чега су трговачки бродови знатно слободније пловили важним трговачким путевима. Снажан ударац улцињском бродарству задат је након 1870. године када је почела нагло да слаби изградња бродова на једра и да се развија парабродска пловидба. Последњи једрењак под именом „Надежда" саграђен је у улцињском бродоградилишту 1878. године.[23]

На пространом делу Старог града, код светионика, на великој тераси, налазе се отворени „прозори" који излазе тачно на Јадранско море. По легенди, са тих прозора, скочиле су девојке (робови) како би побегле од гусара.

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Стари дио Улциња
    Стари дио Улциња

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Visit Ulcinj”. Inspire your travels - latest. 18. 2. 2018. Приступљено 2021-06-18. 
  2. ^ „Ulcinj”. Discover Montenegro. 2016-04-20. Приступљено 2021-06-18. 
  3. ^ „Ulcinj in Middle Age – TO Ulcinj”. TO Ulcinj – Welcome to TO Ulcinj. 2018-11-10. Приступљено 2023-05-09. 
  4. ^ „Sabbatai Zevi – TO Ulcinj”. TO Ulcinj – Welcome to TO Ulcinj. 2023-04-19. Приступљено 2023-05-09. 
  5. ^ „The History of Ulcinj”. Visit Montenegro. Приступљено 2021-06-18. 
  6. ^ „Ulcinj”. My Guide Montenegro. Приступљено 2021-06-18. 
  7. ^ Буровић, Каплан (2014). Скадар, pp. 15., 25. Ниш: Штампарија Викторија. 
  8. ^ Руварац, Иларион (1899). Монтенегринa, pp. 72. 
  9. ^ INTERVJU: Kaplan Burović - Mnogi su hteli da me likvidiraju zato što sam otkrio istinu! (04.03.2018), 2. сат, 21. минута, након 30. секунде. 
  10. ^ Ковачевић 1967, стр. 279–444.
  11. ^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.
  12. ^ Ферјанчић 1959, стр. 34.
  13. ^ Ћирковић 1981, стр. 180–196.
  14. ^ Ћирковић 1970, стр. 3–93. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFЋирковић1970 (help)
  15. ^ а б Бартл, Петер (2019). Албанци. Београд: Clio. стр. 83, 97, 98. ISBN 978-86-7102-610-9. 
  16. ^ Аполонович Ровински, Павел (2004). Студије о Црној Гори. Подгорица: ЦИД. стр. VII. 
  17. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  18. ^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  19. ^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488. 
  20. ^ а б Andrijašević, Živko; Tadić, Radmilo; Adrović, Samir, ур. (2009). Gradovi Crne Gore - Ulcinj. Subotica: Daily Press - Podgorica. ISBN 978-86-7706-275-0. 
  21. ^ Eastern Europe. Lonely Planet Publications. 2007. 
  22. ^ Dobrović, Nikola (1950). Urbanizam kroz vekove. Naučna knjiga. стр. the University of Michigan. 
  23. ^ Tomašević, Nebojša (1983). Blago na putevima Jugoslavije. Jugoslavijapublik. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Улцињ&oldid=28503153”