Пређи на садржај

Трансцендентални аргумент за постојање Бога

С Википедије, слободне енциклопедије

Трансцендентални аргумент за постојање Бога (ТАБ) је аргумент који покушава да докаже постојање Бога позивањем на неопходне услове за могућност искуства и знања.[1]

Верзију је формулисао Имануел Кант у свом делу из 1763. године Једини могући аргумент у прилог демонстрацији постојања Бога. Аргумент из разума К.С. Луиса је такође врста трансценденталног аргумента.

Већина савремених формулација трансценденталног аргумента за постојање Бога развијена је у оквиру хришћанске апологетике претпоставке и сличних као што су Корнелијус Ван Тил и Грег Бансен.[2]

Трансцендентално расуђивање

[уреди | уреди извор]

„Трансцендентални“ се у овом случају користи као придев који наводи одређену врсту аргумента, а не именица. Трансценденталне аргументе не треба мешати са аргументима за постојање нечег трансцендентног. Уместо тога, трансцендентални аргументи су аргументи који доносе закључке из способности мишљења и искуства.[тражи се извор]

Трансцендентални аргументи имају облик модус поненс:

Ако је могуће П, онда нужно проистиче К.
Заправо П.
Стога, нужно К.

Такође се понекад каже да се разликују од стандардних дедуктивних и индуктивних облика резоновања, иако су то оспорили, на пример, Ентони Генова[3] и Грејем Бирд.[4]

Аргумент

[уреди | уреди извор]

Постоје многе варијанте трансценденталног аргумента о постојању Бога, углавном постављене на следећи начин:

  1. Ако постоји трансцендентално јединство аперцепције, Бог постоји.
  2. Постоји трансцендентално јединство аперцепције.
  3. Дакле, Бог постоји.

Трансцендентално јединство аперцепције је наша способност да комбинујемо различита искуства у једну, кохерентну самосвест. Тврди се да само вера у постојање Бога може оправдати нашу претпоставку да је то могуће.

ТАБ се разликује од томистичких и евидентистичких аргумената, који постављају постојање Бога како би се избегло бесконачно назадовање узрока или кретања.

Средњовековни ашари исламски теолози формулисали су врсту трансценденталног аргумента заснованог на идеји да се морал, логика, итд. не могу у потпуности разумети одвојено од откривења и да је стога вера у Куран и исламске тврдње о истини била неопходна да би се тумачило спољашње свет. За ал-Ашарија и друге, нема смисла расправљати против религије користећи априорне претпоставке о моралу или научним вероватноћама када се оне могу разумети само у светлу божанског откривења.[5]

Видети још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Michael Martin (1997). „Does Induction Presume the Existence of the Christian God?”. Infidels. Приступљено 21. 4. 2011. „But what about The Transcendental Argument for the Existence of God (TAG)--the argument that logic, science, and objective ethical standards presuppose the existence of God? 
  2. ^ Martin, Michael (1997). „Does Induction Presuppose the Existence of the Christian God?”. Skeptic. 5 (2): 71—75. 
  3. ^ Anthony C. Genova (1980). „Transcendental Form”. Southwestern Journal of Philosophy. 11: 25—34. .
  4. ^ Graham Bird, The Revolutionary Kant: A Commentary on the Critique of Pure Reason (2006).
  5. ^ Roy Jackson (2014-02-05). What is Islamic Philosophy?. Routledge. стр. 32—33. ISBN 9781317814047. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]