Тајци (Лењинградска област)
| Тајци Та́йцы | |
|---|---|
 Црква светог Алексија, митрополита Московског | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Северозападни |
| Област |  Лењинградска област |
| Рејон | Гатчињски рејон |
| Основан | први помен 1500. |
| Варошица од | 1960. |
| Стара имена | Стаишча, Стаиса, Тајцкоје |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2015. | 3.375 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 59° 40′ 00″ С; 30° 07′ 00″ И / 59.666667° С; 30.116667° И |
| Временска зона | UTC+3 |
.svg)  Тајци Тајци на карти Русије | |
 Тајци Тајци на карти Лењинградске области | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 188340 |
| Позивни број | +7 81371 |
| Регистарска ознака | 47 |
| ОКАТО код | 41 218 576 |
| ОКТМО код | 41 618 176 051 |
| Веб-сајт | |
| taici.ru/ | |
Тајци (рус. Та́йцы) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у западном делу Лењинградске области и административно припада Гатчињском рејону.
Према проценама националне статистичке службе за 2015. у вароши је живело 3.375 становника.
Статус насеља урбаног типа, односно варошице носи од 1960. године.
Демидовски дворац и парк који га окружује налази се на Унесковој листи светске баштине као део комплекса Историјског центра Санкт Петербурга и околних споменика.[1]
Географија
[уреди | уреди извор]Варошица Тајци је смештена у северном делу Гатчињског рејона, на подручју Ижорског побрђа. Налази се на свега 9 километра северно од административног центра рејона Гатчине, и на око 40 километра јужно од историјског центра Санкт Петербурга.
Кроз насеље пролази друмски правац и железница која Гатчину повезује са Санкт Петербургом.
Историја
[уреди | уреди извор]
У писаним изворима из 1500. године помиње се насеље Стаишча (рус. Стаища) као део Дјагиленског црквеног поседа.[2] на карти Ингерманландије Августа Бергенхајма из 1676. насеље се помиње као село Стајца,[3] док се на шведској мапи ингерманландске провинције из 1704. помиње као посед Стајцахоф (швед. Staitsahof).[4]
Након што је током Великог северног рата руска војска успела да од Швеђана преузме управу над тим подручјем, император Петар Велики је имање Тајци доделио у посед адмиралу Ивану Головину (иначе прадеди Александра Пушкина).[5]
Насеље је током 1770-их година прешло у посед руског племића и индустријалца Александра Демидова, који је на том месту подигао летњиковац окружен огромним парком. Демидовљев летњиковац се данас налази на листи културног наслеђа Русије.
На етнографској карти Санктпетербуршке губерније Петра Кепена из 1849. године, насеље се помиње као Велики Тајци (нем. Gross Taiz Gut; рус. Большие Тайцы), и наведено је укупно 98 становника.[6]
Године 1875. у насељу су отворена два школска одељења, по једно на руском и финском језику. У Тајцима су неко време живели и радили чувени руски сликар Семјон Шчедрин и композитор Николај Римски-Корсаков.
Непосредно након Октобарске револуције 1917, Такци постају седиштем Староскворцовске општине Царскосељског округа.[7] Насеље Тајци је 1. јула 1930. административно означено као одмаралиште, и део истоимене руралне општине. Према статистичким подацима из 1935. у насељу је живело 5.127 становника.[8]
Дана 1. јула 1960. насеље Тајци добија званичан административни статус радниче варошице.[9].
Демографија
[уреди | уреди извор]Према подацима са пописа становништва 2010. у вароши су живела 2.853 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. варошица имала 3.375 становника.[10]
| 1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2015. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 5.127 | 6.446 | 5.079 | 3.999 | 2.929[11] | 2.644[12] | 2.853[13] | 3.375 |
Види још
[уреди | уреди извор]
|
Баштина Унеска, објект № 540-011 енг. • фра. |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Historic Centre of Saint Petersburg and Related Groups of Monuments
- ^ Стасюк И. В. Средневековое расселение восточных погостов Копорского уезда Водской пятины. XII — первая четверть XVII вв.
- ^ «Карта Ингерманландии: Ивангорода, Яма, Копорья, Нотеборга», по материалам 1676 г. Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2018)
- ^ «Генеральная карта провинции Ингерманландии» Э. Белинга и А. Андерсина, 1704 г., составлена по материалам 1678 г.
- ^ На земле предков
- ^ Koppen P. von. Erklarender Text zu der ethnographischen Karte des St. Petersburger Gouvernements. — St.Petersburg, 1867. pp. 72
- ^ Волостные советы Ленинградской губернии Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2015)
- ^ Административно-экономический справочник по Ленинградской области. — Л., 1936. pp. 24
- ^ Справочник истории административно-территориального деления Ленинградской области Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)
- ^ Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг. Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Градови рејонске субординације (31) |  | |
|---|---|---|
| Варошице (32) |
| |
