Синајско полуострво
Синајско полуострво, или једноставније Синај, је полуострво троугластог облика у северном делу Црвеног мора и повезује Африку и Азију. Заузима део Азијског континента површине око 60.000 km², са око 600.000 становника[1] (углавном Бедуини) који су сконцентрисани углавном на северном ободу где постоје залихе воде, као и назадном ободу где су развијене нафтна и манганска индустрија.
Синај лежи између Суецког канала и Суецког залива на западу и залива Акабе и Негева на истоку, а на северу га ограничава Средоземно море, а Црвено море на југу.[2] Синајско полуострво има две главне регије, јужни комплекс високих планина од магматских стена и друга регија која окружује прву на северу, велика висораван која се спушта ка Медитерану и заузима две трећине полуострва. Главна места су Ел Ариш на Средоземном и Ел Тор на Црвеном мору. На полуострву се налази пустињска висораван, највиши део је Синајска гора (Џебел Катерина на 2.641 m), а у северном делу се налази Синајска пустиња, која се на североистоку наставља у пустињу Негев у Израелу. Становништво се углавном бави номадским сточарством
У класично доба овај регион је био познат као Арабија Петраеа. Полуострво је у савремено доба добило назив Синај због претпоставке да је планина у близини манастира Свете Катарине библијска гора Синај.[3] Планина Синај је једно од верски најзначајнијих места у Аврамским верама.
Име
[уреди | уреди извор]Стари Египат
[уреди | уреди извор]
| |||||
| bjꜣw Земља рударства[4][5] | |||||
|---|---|---|---|---|---|
| Ера: Старо краљевство (2686–2181 п.н.е.) | |||||
| на египатским хијероглифима |
| |||||||
| ḫtjw mfkꜣt Тиркизне мердевине[6] | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Ера: Старо краљевство (2686–2181 п.н.е.) | |||||||
| на египатским хијероглифима |
Пошто је Синајско полуострво било главно подручје у коме се ископавао тиркиз у старом Египту, древни Египћани су га звали Биау („Рударска земља“)[4] и Кетиу Мафкат („Мердевине од тиркиза“).[6]
Древни верски корени речи „Синај”
[уреди | уреди извор]Ова претпоставка је спорна (погледајте библијску гору Синај за потпунију расправу). Име Синај (хебр. סִינַי) можда је изведено од древног месопотамског бога месеца Сина.[7]
Јеврејска енциклопедија (1901-0906) цитира рабински извор, Пирке Де-Раби Елизера из 8. или 9. века, који име изводи од библијске хебрејске речи seneh (хебр. סֶ֫נֶּה),[8] речи познате само од две појаве у хебрејској Библији, у оба случаја се односе на запаљени грм.[9] Рабин Елизер сматра да је гора Хорив добила име Синај тек након што се Бог указао Мојсију у облику запаљеног грма.[8]
Енглески изговор
[уреди | уреди извор]Енглеско име је дошло из латинског, и ултиматно од хебрејског סִינַי, које се изговара /siˈnái/ (SEE-nigh, у енглеском фонетском правопису). На енглеском се име сада обично изговара /ˈsaɪnaɪ/.[10][11] Алтернативни, сада застарели изговор на енглеском био је /ˈsaɪnɪaɪ/ sy-NIH-eye.[12][13]
Географија
[уреди | уреди извор]
Синај је троугластог облика, са северном обалом која лежи на јужном Средоземном мору, а југозападном и југоисточном обалом на Суецком заливу и заливу Акаба у Црвеном мору. Он је повезан је са афричким континентом Суецким превлаком, 125 km (78 mi) широким појасом земље, који садржи Суецки канал. Источна превлака, која га повезује са азијским копном, широка је око 200 km (120 mi). Источна обала полуострва одваја Арабијску плочу од Афричке.[14]
Најјужнији врх је Национални парк Рас Мухамед.
Већи део Синајског полуострва подељен је између две египатске губерније: Јужни Синај (Гануб Сина) и Северни Синај (Шамал Сина).[15] Заједно, они обухватају око 60.000 km2 (23.000 sq mi) и имају популацију (јануар 2013) од 597.000. Још три губерније обухватају Суецки канал, прелазећи у афрички Египат: Суец (ел-Севајс) је на јужном крају Суецког канала, Исмајлија (ел-Исмајлејах) у центру и Порт Саид на северу.
Највећи град на Синају је Ариш, главни град Северног Синаја, са око 160.000 становника. Остала већа насеља укључују Шарм ел Шеик и Ел-Тор, на јужној обали. Унутрашњи Синај је безводан (ефективно пустиња), планински и ретко насељен, а највећа насеља су Света Катарина и Некел.[15]
Клима
[уреди | уреди извор]Синајско полуострво има углавном врелу и суву климу са мање од 100 милиметара падавина годишње.
Рудно богатство
[уреди | уреди извор]Рудна богатства на овом полуострву укључују нафту, гвоздену и манганову руду.
Историја
[уреди | уреди извор]У Првом светском рату на полуострву су вођене велике борбе између Савезника и Турака, који су област евакуисали почетком 1917. године.
У Другом светском рату у врху Суецког залива било је организовано (1944) прихватилиште и логор за рањенике НОВ и избеглице у Ел-Шату.
У току напада Израела, Уједињеног Краљевства и Француске на Египат од 29. октобра до 5. новембра 1956. године на полуострву су вођене велике борбе. У Шестодневном рату који је Израел водио против УАР, Јордана и Сирије у јуну 1967. израелске трупе су освојиле цело Синајско полуострво до источне обале Суецког канала. Данас Синајско полуострво припада Египту.
На југу Синаја се налази и православни манастир, Манастир Свете Катарине.
Економија
[уреди | уреди извор]
Од израелско-египатског мировног споразума, сликовита места на Синају (укључујући коралне гребене на мору) и верске структуре постале су важне за туристичку индустрију. Најпопуларније туристичке дестинације на Синају су планина Синај (Џабал Муса) и манастир Свете Катарине, који се сматра најстаријим активним хришћанским манастиром на свету, и одмаралишта Шарм ел Шеик, Дахаб, Нувеиба и Таба. Већина туриста стиже на међународни аеродром Шарм ел Шеик, преко Еилата, Израела и граничног прелаза Таба, путем из Каира или трајектом из Акабе у Јордану.
Кактуси - посебно кактусне крушке - се узгајају на Синају. Они су усев Колумбијске размене. Живе ограде од кактуса – и намерно засађене и дивље баште – чиниле су важан део одбрамбених позиција током Синајске и палестинске кампање Првог светског рата. Неки неупућени војници су чак покушали да их једу, што је имало негативне исходе.[16]
Овде је важно сточарство дромедара. Trypanosoma evansi је сталан проблем и преноси се са неколико вектора. Иако није доказано да се међу њима налазе крпељи, Махмоуд и Греј 1980 и Ел-Кади 1998 експериментално демонстрирају опстанак T. evansi код камиљих крпеља Hyalomma неколико сати у реалним биоклиматским условима Синаја.[17]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Синајске планине -
Египатско-израелска граница -
Обала Црвеног мора -
-
-
-
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ January 2018 population data gives the North and South governorates' population at approximately 560,000 (per „اPop. Estimates by Governorate 1/1/2018”. www.capmas.gov.eg. Архивирано из оригинала 2. 11. 2018. г.). In 1997 these two governorates accounted for 97% of the peninsula's population.Greenwood, Ned (1997). The Sinai: A Physical Geography
. University of Texas Press. стр. 5. ISBN 978-0-292-72799-1. „Over 94 percent of the area and probably 97 percent of the population are found in the large governorates, leaving less than 6 percent of the area and 3 percent of the population attached to As Suways (Suez), Al Ismailiyah (Ismailia),and Bur Said (Port Said) governorates.”
- ^ Синај
- ^ Vaux, Roland de (1978). The Early History of Israel. Darton, Longman & Todd. стр. 429. ISBN 978-0-232-51242-7. „The name 'Sinai peninsula' is modern. It is derived from the Christian tradition, according to which Sinai was located in the south of the peninsula. This Christian tradition goes back to the fourth century, to the time when the Spanish pilgrim Egeria (or Etheria) visited Sinai in A.D. 383. From this time onwards, Christians grouped all the Old Testament memories round the Jebel Musa.”
- ^ а б Gauthier, Henri (1925). Dictionnaire des Noms Géographiques Contenus dans les Textes Hiéroglyphiques. 2. Cairo: Egyptian Royal Geographic Society. стр. 12.
- ^ The translation 'mining country' is not certain, see also Rainer Hannig: Großes Handwörterbuch Ägyptisch-Deutsch : (2800 – 950 v. Chr.). p. 1135.
- ^ а б Gauthier, Henri (1927). Dictionnaire des Noms Géographiques Contenus dans les Textes Hiéroglyphiques. 4. Cairo: Egyptian Royal Geographic Society. стр. 189.
- ^ „Sinai Peninsula (peninsula, Egypt)”. Britannica Online Encyclopedia. Приступљено 14. 1. 2012.
- ^ а б Jacobs, Joseph; Seligsohn, Max; Bacher, Wilhelm. „Sinai, Mount”. Jewish Encyclopedia (1901-1906). Приступљено 14. 1. 2012 — преко JewishEncyclopedia.com.
- ^ Jastrow, M.; Ginzberg, L.; Jastrow, M.; McCurdy, J. F. (1906). „Burning Bush”. Jewish Encyclopedia — преко JewishEncyclopedia.com.
- ^ „Definition of Sinai”. The Free Dictionary. Приступљено 3. 5. 2014.
- ^ „Sinai”. Dictionary.com. Приступљено 3. 5. 2014.
- ^ „Sinai”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 2020-12-02. г.
- ^ „Sinai”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 26. 2. 2019.
- ^ Homberg, Catherine; Bachmann, Martina (2010). Evolution of the Levant Margin and Western Arabia Platform Since the Mesozoic. The Geological Society of London. стр. 65. ISBN 978-1862393066.
- ^ а б Greenwood, Ned (1. 1. 2010). The Sinai: A Physical Geography. University of Texas Press. стр. 4—. ISBN 978-0-292-77909-9.
- ^ Woodfin, Edward C. (2012). Camp and Combat on the Sinai and Palestine Front : The experience of the British Empire Soldier, 1916—18. Houndmills, Basingstoke, Hampshire, & New York City: Palgrave Macmillan. стр. xix+220. ISBN 978-0-230-30376-8. OCLC 779244382.
- ^ Antoine-Moussiaux, Nicolas; Desmecht, Daniel (2008). „Epidémiologie de l'infection par Trypanosoma evansi”. Annales de Médecine Vétérinaire (на језику: француски). University of Liège. 152 (3): 191—201. ISSN 0003-4118. eISSN 1781-3875. hdl:2268/25781.
Литература
[уреди | уреди извор]- Gauthier, Henri (1925). Dictionnaire des Noms Géographiques Contenus dans les Textes Hiéroglyphiques. 2. Cairo: Egyptian Royal Geographic Society. стр. 12.
- Vaux, Roland de (1978). The Early History of Israel. Darton, Longman & Todd. стр. 429. ISBN 978-0-232-51242-7. Текст „Egeria (or Etheria)]] visited Sinai in A.D. 383. From this time onwards, Christians grouped all the Old Testament memories round the Jebel Musa.” игнорисан (помоћ)
- Gardner, Ann. "At Home in South Sinai". Nomadic Peoples 2000. Vol. 4, Iss. 2; pp. 48–67. Detailed account of Bedouin women
- H. J. L. Beadnell (мај 1926). „Central Sinai”. Geographical Journal. 67 (5): 385—398. JSTOR 1782203. doi:10.2307/1782203.
- Wilson, C. W. (1873). „Recent Surveys in Sinai and Palestine”. Journal of the Royal Geographical Society of London. 43: 206—240. JSTOR 1798627. doi:10.2307/1798627.
- Jacobs, Jessica (2006). „Tourist Places and Negotiating Modernity: European Women and Romance Tourism in the Sinai”. Ур.: Minca, Claudio; Oakes, Tim. Travels in Paradox: Remapping Tourism. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-2876-5. Приступљено 7. 1. 2010.
- Teague, Matthew; Moyer, Matt (март 2009). „The Sinai's Separate Peace”. National Geographic Magazine. Washington, D.C.: National Geographic Society. 215 (3): 99—121. ISSN 0027-9358. Архивирано из оригинала 11. 12. 2009. г. Приступљено 7. 1. 2010.
- Jarvis, C.S.,Yesterday and To-day in Sinai (Edinburgh/London: W. Blackwood & Sons, 1931).
- New terrorist challenges in the Sinai peninsula, prominent jihadists organisations, Strategic Impact (52), issue: 3 / 2014, pp. 39–47
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Guide to Sinai, covering background information on history, flora, fauna, desert, Bedouin, safaris and geology of Sinai Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2022)
- Sinai Local Magazine Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јун 2021)
- The Complete Guide To: The Sinai, The Independent, 15 March 2008.
- Sinai in ancient Egypt
- Broadcasting videos from Sinai
- Images of the Sinai Desert Архивирано 7 март 2012 на сајту Wayback Machine
- IRIN humanitarian news: EU grant to tackle rural poverty in South Sinai
- Sinai trekking and safari: route maps and photo archive Архивирано 3 фебруар 2015 на сајту Wayback Machine
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
