Пређи на садржај

Псеудонаука

С Википедије, слободне енциклопедије

Псеудонаука или надринаука јест тврдња, веровање или поступање које се представља као научно али која не држи до ваљаног научног метода, које није подржано доказима нити веродостојно, не може бити поуздано испитано, или нема научни статус из неког другог разлога[1]. Псеудонауку често одликује употреба нејасних, контрадикторних, преувеличаних или недоказивих тврдњи, претерано ослањање на потврду уместо на озбиљне покушаје оповргавања, недостатак отворености ка процени других стручњака као и општи недостатак систематичних процеса за разуман развој теорија.[2]

Област, пракса или скуп сазнања се може назвати псеудонаком када је представљено као да је сагласно са нормама научног истраживања, али у пракси не успева да испуни те норме.[3]

Термин псеудонаука уведен је највероватније 1843[4] као комбинација грчке речи псеудо (лажни) и наука (знање). Назив има негативну конотацију и због тога га они на које се то односи одбацују.[5]

Симптоми патолошке науке

[уреди | уреди извор]

Лангмјур[6] је године 1953. увео појам патолошке науке да би се обрачунао са истраживањима која се спроводе по научној методи али која су искривљена личним предрасудама. Најпознатији примери су Н-зраци, поливода, хладна фузија, хомеопатија, меморија воде...[7]

Према Лангмиру патолошку науку је најлакше препознати по следећим симптомима:

  • Највећи ефекат који је опажен произведен је агенсом чији се интензитет једва може открити, а величина ефекта је у основи независна од интензитета узрока.
  • Ефекат је величине која је увек на граници открића или је неопходан огроман број мерења због врло малог статистичког значаја резултата.
  • Предлажу се теорије ван парадигме поља.
  • Од критике се брани објашњењима смишљеним у датом моменту.
  • Однос поборника и критичара прво расте, а онда постепено пада до заборава.[2]

Додатак симптомима патолошке науке

[уреди | уреди извор]

Патолошка наука не попушта ни до данашњих дана па је Н. Туро, професор хемије на Колумбија универзитету додао нове дескрипторе које Лангмир није поменуо.

  • Значајан резултат је специфичан за посебан систем.
  • У откриће су умешане посебне технике или апарати.
  • Откриће захтева значајно одступање од парадигме која потпуно одређује резултате у свим упоредљивим системима, укључујући и оне које су аутори раније добили.

Николас Ј. Туро, професор хемије на Универзитету Колумбија[2]

Проблем разграничења

[уреди | уреди извор]

Тврдња или систем тврдњи, да би се могао сматрати научним, мора бити у стању да противуречи могућим или замишљеним посматрањима.[8]

Карл Попер, 1962 Наука, псеудонаука и кривотворљивост[9]

Наука и псеудонаука имају сасвим супротан приступ

[уреди | уреди извор]
Алгоритам за постављање теорије научним методом

Псеудонаука:

  • равнодушна је према чињеницама.
  • „истраживање“ је неизбежно траљаво.
  • почиње хипотезом – обично eмотивно привлачно и спектакуларно невероватном – и онда тражи само доказе који јој иду у прилог.
  • занемарује доказе који јој противурече.
  • равнодушна је према критеријумима ваљаног доказа.
  • ослања се на пристрасно потврђивање.
  • више зависи од произвољних друштвених конвенција него од непроменљивих правила природе.
  • увек се може свести на бесмисао ако се спроводи доследно до краја.
  • увек избегава да се подвргне значајном тесту.
  • често противуречи самој себи чак унутар сопствених оквира.
  • намерно прави мистерије и када их нема, испуштањем критичних података и важних детаља.
  • не напредује.
  • покушава да буде убедљива реториком, пропагандом и извртањем уместо ваљаним доказима (којих заправо ни нема).
  • води расправу из незнања, дакле, из елементарне заблуде.
  • води расправу из наводних изузетака, грешака, аномалија, чудних догађаја и сумњивих тврдњи – уместо из добро познатих правилности природе.
  • ослања се на лажне ауторитете, осећања или неповерење у проверене чињенице.
  • износи необичне тврдње и бајне теорије које противурече свему што је познато о природи.
  • измишља сопствени речник у којем многи појмови нису јасно дефинисани а неки нису дефинисани уопште.
  • ослања се на научну методологију истовремено осправајући њену исправност.[10]

Разлике између науке и псеудонауке

[уреди | уреди извор]
Наука Псеудонаука
Резултати се објављују првенствено у научним часописима који се рецензирају од стране других експерата и који одржавају стриктне стандарде поштења и тачности. Литература је намењена широкој јавности. Нема рецензије, нема провере, нема никаквих захтева у погледу тачности и прецизности.
Захтевају се репродуктивни резултати; експерименти морају бити детаљно описани тако да могу бити поновљени или поправљени. Резултати не могу бити репродуковани или проверени. Испитивања, ако их уопште има, су увек магловито описана те је немогуће утврдити шта је урађено или како је то урађено.
Грешке се траже и детаљно испитују јер погрешне теорије често могу да дају исправно предвиђање случајно. Међутим, исправна теорија не прави погрешна предвиђања. Грешке се игноришу, оправдавају, крију, лаже се о њима, одбацују, објашњавају, рационализују, заборављају, укратко, избегавају се по сваку цену.
Током времена, све се више сазнаје о испитиваном физичком процесу. Физички процес се никада не испитује нити тражи. Током времена нема прогреса и ништа конкретно не може да се научи.
Уверава привођењем доказа, аргументима заснованим на логичком или математичком разматрању, најбоље што доступни подаци допуштају. Када нови доказ противуречи старим замислима, оне се напуштају. Убеђује ослањањем на веру и веровање. Псеудонаука има врло јаке псеудоверске особине: покушава да преобрати а не да увери. Треба јој веровати упркос чињеницама а не захваљујући њима. Првобитна замисао се никада не напушта, без обзира на чињенице.
Не подржава и не продаје непроверене поступке и производе. Најчешће главни извор прихода је продаја проблематичних производа (књиге, курсеви, дијете, витамини) и/или псеудонаучне услуге (хороскопи, читање карактера, спиритуалне поруке, прорицање судбине).

Знакови препознавања псеудонауке

[уреди | уреди извор]

Роберт Парк, професор физике Универзитета у Мериленду, је дао неке својствене особине за препознавање псеудонауке:

  • Откриће се саопштава директно јавности.
  • Проналазач тврди да научна хијерархија покушава да спречи његово откриће.
  • Научни ефект је увек на самом прагу открића.
  • Докази за проналазак су анегдотски.
  • Проналазач оправдава веровање зато што је преживело векове.
  • Проналазач ради у изолацији.
  • Проналазач мора да предложи нови закон природе да објасни откриће.[11]

Примери псеудонауке

[уреди | уреди извор]

Сваку науку прати серија сопствених псеудонаука.

Биологија:

Хемија:

Физика:

Медицина:

Психологија:

Историја:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Definition:
    • "A pretended or spurious science; a collection of related beliefs about the world mistakenly regarded as being based on scientific method or as having the status that scientific truths now have," Oxford English Dictionary, second edition 1989.
    • "Many writers on pseudoscience have emphasized that pseudoscience is non-science posing as science. The foremost modern classic on the subject (Gardner 1957) bears the title Fads and Fallacies in the Name of Science. According to Brian Baigrie (1988, 438), '[w]hat is objectionable about these beliefs is that they masquerade as genuinely scientific ones.' These and many other authors assume that to be pseudoscientific, an activity or a teaching has to satisfy the following two criteria (Hansson 1996): (1) it is not scientific, and (2) its major proponents try to create the impression that it is scientific."Hansson 2008
    • '"claims presented so that they appear [to be] scientific even though they lack supporting evidence and plausibility"(p. 33). In contrast, science is "a set of methods designed to describe and interpret observed and inferred phenomena, past or present, and aimed at building a testable body of knowledge open to rejection or confirmation"(p. 17)' Shermer 1997, (this was the definition adopted by Архивирано на сајту Wayback Machine (25. април 2016) the National Science Foundation).
  2. ^ а б в „Šta je to pseudonauka?”. 3. 8. 2017. 
  3. ^ Cover JA, Curd M (Eds, 1998) Philosophy of Science: The Central Issues, 1-82.
  4. ^ Magendie, F (1843). An Elementary Treatise on Human Physiology. стр. 150.  5th Ed. Tr. John Revere. New York: Harper.. Magendie refers to phrenology as "a pseudo-science of the present day" (note the hyphen).
  5. ^ Still, Arthur; Dryden, Windy (септембар 2004). „The Social Psychology of "Pseudoscience": A Brief History”. Journal for the Theory of Social Behaviour. 34 (3): 265—290. doi:10.1111/j.0021-8308.2004.00248.x. 
  6. ^ Ирвинг Лангмјур (transcribed and ed., Robert N. Hall). Pathological science. Physics Today 42 (Oct. 1989): 44.
  7. ^ „Controversy Is Inevitable”. 
  8. ^ Popper, Karl, "Science, Conjectures and Refutations" (orig. 1963), in Cover, J.A., Curd, Martin (Eds, 1998) Philosophy of Science: The Central Issues, 3-10.
  9. ^ Karl Popper: Science, Pseudo-Science, and Falsifiability Архивирано на сајту Wayback Machine (9. новембар 2006). Conjectures and Refutations (1962)
  10. ^ „Šta je pseudonauka?”. 3. 8. 2017. 
  11. ^ Park 2000

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Псеудонаука на Викимедијиној остави