Портал:ЛГБТ/Изабрани
.png)
Декларација Уједињених нација о сексуалној оријентацији и родном идентитету је представљена 18. децембра, 2008. године Генералној скупштини Уједињених нација од стране Француске и уз подршку Европске уније. Декларација, која је испрва била замишљена као резолуција, одмах је изазвала противљење Организације исламске конференције. Оба документа су отворена за даље потписивање.
Декларација осуђује насиље, злостављање, дискриминацију, искључивање, стигматизацију и предрасуде засноване за сексуалној оријентацији и родном идентитету. Такође, осуђује убијање и тортуру, арбитрарно хапшење, ускраћивање економских, социјалних и културних права по истим основама.
Плави отказ (енгл. blue discharge), познат и као плава карта (енгл. blue ticket) је био облик административног војног отказа у Војсци Сједињених Америчких Држава који је уведен 1916. године. Није био ни частан ни нечастан. Плава карта је постала форма отказа коју су користили команданти који су желели да уклоне војнике хомосексуалце из редова. Ови откази су такође диспропорционално издавани афроамериканцима.
Припадници војске којима је дат плави отказ били су изложени дискриминацији у цивилном животу. Ускраћиване су им бенефиције од стране Управе за ветеране, а тешко су проналазили и посао, јер су послодавци били свесни негативних конотација које је носио плави отказ. Након интензивне критике у штампи, посебно у црначкој штампи, због високог процента афроамериканаца који су добили плаве отказе, као и критика у Конгресу, плави откази су укинути 1947. године и замењени са две нове врсте отказа, општим и непожељним.
Плави откази су уведени 1916. како би заменили две претходне класификације отказа, административне отказе без части и „некатегорисане“ отказе.
Latter Days је америчка романтична драма из 2003. која говори о геј вези између повученог мормонског мисионара и његовог отворено геј суседа. Филм је режирао Си Џеј Кокс, који је написао и сценарио. Главне улоге у филму тумаче Стив Сандвос и Вес Ремзи, док се у споредним улогама појављују Ребека Џонсон, Жаклин Бисет, Мери Кеј Плејс, Амбер Бенсон и други.
Филм је премијерно приказан 10. јула 2003. на Међународном геј и лезбијском филмском фестивалу у Филаделфији, а објављен је широм САД током наредних 12 месеци. Филм је касније објављен у неколико других земаља и приказан на неколико геј филмских фестивала. То је био први филм који је отворено приказао сукоб између принципа Цркве Исуса Христа светаца последњих дана и хомосексуалности те је његово приказивање у појединим савезним државама било контроверзно. Различите религијске групе претиле су бојкотом уколико филм не буде повучен из биоскопа и видеотека.
Истополни брак је тренутно (мај 2023) признат у 34 државе.
С обзиром да је питање легализације истополних бракова контроверзно, у многим државама и регионима признају се друге врсте партнерстава истополних парова, але не и истополни бракови. Те друге врсте партнерстава најчешће се називају регистрована партнерства, грађанске заједнице или нерегистроване кохабитације, а пружају различит ниво права. Неке државе су донеле законске или уставне амандмане којима се експлицитно забрањује признавање истополних бракова, а у неким случајевима и свих других врста истополних партнерстава.
Београд прајд, (Београдска парада поноса, Belgrade Pride) је манифестација лезбејки, гејева, бисексуалних, трансродних и других не-цисхет особа (ЛГБТ+ особа) у Србији. Као једна од парада поноса ЛГБТ особа, којима се сваке године у европским и светским градовима обележава Међународни дан поноса, организовање поворке поноса у Београду има за циљ скретање пажње јавности на проблеме насиља и дискриминације са којима се суочавају ЛГБТ+ грађани Србије. До 2010. године ниједан покушај организовања параде поноса у Београду није успешно окончан. Прва парада организована је 2001. године, након демократских промена у Србији, али је завршена пребијањем учесника од стране хулигана и десничарских група. Парада поноса је поново планирана 2004. године, али је отказана од стране организатора након мартовских немира и паљења џамија у Нишу и Београду. Након више година паузе, наредна поворка поноса била је заказана 2009. године, али је отказана. До отказивања је дошло јер организатори нису желели да прихвате препоруке МУП-а да се манифестација одржи на другој, безбеднијој локацији. Парада поноса је поново заказана 2010. године за 10. октобар, када је први пут успешно одржана.
Извештај министарског одбора о хомосексуалним преступима и проституцији, познатији као Волфенденов извештај (по лорду Волфендену, председнику одбора), извештај је који је објављен 4. септембра 1957. у Уједињеном Краљевству након што је неколико познатих и угледних мушкараца, укључујући лорда Монтагуа, Питера Вајлдеблода и Мајкла Пита Риверса ухапшено и оптужено за хомосексуална дела.
Одбор се састојао од 15 чланова (3 жене и 12 мушкараца), а председник је био Џон Волфенден. Одбор се први пут састао 15. септембра 1954, а радио је укупно 62 дана, од којих су 32 дана саслушавани сведоци. Међу сведоцима су били полицајци, службеници за условну казну, психијатри, верски лидери и геј мушкарци.
ЛГБТ+ (нехетеросексуалне и нецисродне) особе у Србији могу се суочити са правним изазовима са којима се не суочавају особе које нису ЛГБТ+ особе. И мушке и женске истополне сексуалне активности су легалне у Србији, а дискриминација на основу сексуалне оријентације у областима као што су запошљавање, образовање, медији и пружање добара и услуга, између осталог, је забрањена. Ипак, домаћинства која воде истополни парови не испуњавају услове за исту правну заштиту која је доступна паровима супротних полова.
У Србији постоји изражен недостатак воље суочавања са хомофобијом и трансфобијом, а власти су у више наврата забрањивале параде поноса на основу насилних претњи хомофобичних група. Такође нису успеле да заштите ЛГБТ+ појединце и организације од дискриминације, укључујући вербалне претње, претње на друштвеним мрежама и физичке нападе. Београдски прајд је први пут успешно одржан у септембру 2014. године.
Удружење ИЛГА-Европа је у 2020. години Србију сместила на 25. место по правима ЛГБТ+ особа од 49 посматраних држава и територија.
And the Band Played On: Politics, People, and the AIDS Epidemic је књига Рендија Шилтса, новинара листа Сан Франциско хроникл објављена 1987. године. Књига прати откриће и ширење вирус хумане имунодефицијенције и синдрома стечене имунодефицијенције са посебним освртом на равнодушност власти, посебно у САД, према ономе што се у почетку сматрало за геј болест. Шилтсова теза је да су, иако је Сида узрокована биолошким агенсом, немар и апатија према онима који су првобитно били погођени болешћу дозволили њено много веће ширење; Сиди је дозвољено да се деси.
Књига је обиман посао истраживачког новинарства, написана у форми која садржи хронолошки приказ догађаја. Догађаји који су обликовали епидемију су описани један иза другог уз навођење најважнијих чињеница. Шилтс описује утицај борбе против болести на одређене појединце у геј, медицинској и политичкој заједници. Књига почиње касних седамдесетих са тада првим потврђеним случајем Сиде, код Грете Раск, данске докторке која је радила у Африци. Завршава се саопштењем глумца Рока Хадсона 1985. да умире од Сиде, када су међународна пажња и интерес за болест експлодирали.
Спасите нашу децу (енгл. Save Our Children, Inc.) је била политичка коалиција која је формирана 1977. у Мајамију, на Флориди, с циљем да укине окружну уредбу која је забрањивала дискриминацију у областима становања, запошљавања и јавних услуга на основу сексуалне оријентације. Коалицију је предводила славна певачица Анита Брајант, која је тврдила да уредба представља дискриминицију јер је спречава да учи своју децу библијском моралу. То је била добро организована кампања која је покренула жестоку политичку борбу између неспремних геј активиста и високо мотивисаних хришћанских фундаменталиста. Када се укидање уредбе нашло на референдуму, привукло је највећи одзив од свих посебних избора у историји округа Дејд, и прошло са 70% гласова.
Историчари повезују огроман успех коалиције Спасите нашу децу са организаованим учешћем конзервативних хришћана у политичким процесима. За многе геј мушкарце и лезбијке, изненађење исходом кампања из 1977. и 1978. усадило је нову одлучност и консолидовало активизам и заједнице у многим градовима у којима геј заједница није била политички активна.
Стоунволска револуција позната и као Стоунволска побуна (engl. Stonewall riots) представља серију спонтаних, насилних демонстрација против полицијске рације које су започеле у раним јутарњим сатима 28. јуна 1969, у непосредној близини бара Стоунвол ин у њујоршкој четврти Гринвич вилиџ. Догађај се често наводи као први случај у америчкој историји када су се особе унутар ЛГБТ заједнице побуниле против праксе систематског прогона сексуалних мањина која је имала подршку владе. Овај догађај сматра се почетком организованог активизма и покрета за геј права у Сједињеним Америчким Државама и остатку света.
После Стоунволске револуције, ЛГБТ особе у Њујорку морале су прећи преко родних, класних и генерацијских препрека како би створили кохезивну заједницу. У року од шест месеци у Њујорку су формиране две геј активистичке организације, а покренута су и три новинска листа са циљем да промовишу права геј мушкараца и лезбијки. У року од неколико година организације за геј права основане су широм САД и света. Дана 28. јуна 1970. одржане су прве параде поноса у Лос Анђелесу, Чикагу и Њујорку поводом годишњице немира. Слични маршеви организовани су и у другим градовима. Данас се параде поноса одржавају широм света, обично крајем јуна, у знак сећања на Стоунволску револуцију. даље...
Кад срце стане (енгл. Heartstopper) британска је тинејџерска, љубавна и драмедијска стриминг-телевизијска серија за Netflix. Темељи се на веб-стрипу и графичком роману Алис Осман, који је на српски језик преведен под насловом Лептирићи. Серија првенствено говори о Чарлију Спрингу (Џо Лок), геј ученику који се заљубљује у друга из разреда, Ника Нелсона (Кит Конор). Такође приказује животе Таа (Вилијам Гао), Ел (Јасмин Фини), Таре (Корина Браун) и Дарси (Кизи Еџел).
See-Saw Films је 2019. купио телевизијска права за серију, а Нетфликс је 2021. стекао права на дистрибуцију. Режију потписује Јурос Лин. Снимање је трајало од априла до јуна исте године, а најаве су приказиване током читавог овог периода. Различите песме коришћене су за саундтрек, поред оригиналне музике Адискар Чејс. Кинематографски стилови и рангирање боја планирани су унапред како би серији дала атмосферску елеганцију, појачану употребом традиционалне анимације прилагођене изворном материјалу.
Објављена је 22. априла 2022. године. Добила је позитивне критике, посебно због свог тона и темпа, као и због представљања ЛГБТ+ заједнице. Одмах је стекла популарност, док је за само два дана била међу 10 најгледанијих серија на енглеском језику на Нетфликсу.
Портал:ЛГБТ/Изабрани/12 Стрејтвошинг (прев. стрејт прање) који се такође назива хетвошинг (прев. хетеро прање) представља приказивање ЛГБ (лезбејки, геј, бисексуалаца) или на неки други начин квир ликова у фикцији као хетеросексуалних (стрејт), што чини да ЛГБ особе изгледају хетеросексуално. Термин такође означава мењање информација о историјским личностима како би њихова репрезентација била у складу са хетеронормативношћу.
Стрејтвошинг се најистакнутије види у делима фикције, посебно на телевизији и у биоскопу, при чему су ликови који су првобитно приказани као хомосексуалци, бисексуалци или асексуалци погрешно представљени као хетеросексуалци.
Стрејтвошинг је релативно савремен термин који се последњих година све више користи и признаје. Упркос све већој присутности квир ликова и прича на телевизији, и даље постоји забринутост око брисања квир ликова и прича. Уобичајена оправдања за стрејтвошинг укључују „забринутост произвођача у вези са реакцијама публике и друштвеним нормама и стереотипима у вези са прихватљивим облицима квир културе“.
ТЕРФ је скраћеница за транс-искључујуће радикалне феминисткиње (од trans-exclusionary radical feminists). Први пут забележен 2008. Термин се првобитно односио на мањину феминисткиња које су заступале ставове које су друге феминисткиње сматрале трансфобичним, као што је одбацивање тврдње да су транс жене - жене, те искључивале транс жене из женских простора и противиле се трансродним правима. Значење се од тада проширило и односи се на људе са транс-искључујућим ставовима који можда немају везе са радикалним феминизмом.
Они на које се односи реч ТЕРФ обично одбацују термин или га сматрају увредом; неки се идентификују као родно критични. Критичари речи ТЕРФ кажу да је употребљена на превише широк и увредљив начин, уз насилну реторику. У академском дискурсу нема консензуса о томе да ли ТЕРФ представља увреду или не.
Застава поноса је свака застава која представља сегмент или део ЛГБТ+ заједнице. Понос се у овом случају односи на појам ЛГБТ+ понос. Термини ЛГБТ+ застава и квир застава се често користе наизменично.
Застава дуге је најраспрострањенија ЛГБТ+ застава и ЛГБТ+ симбол уопште. Постоје деривације дугине заставе које се користе да би се усмерила пажња на специфичне групе сличних интереса унутар заједнице (на пример, субкултура коже). Постоје и неке заставе поноса које нису искључиво везане за ЛГБТ+ питања, као што је полиаморна застава.
Квентин Крисп (Денис Чарлс Прат) био је енглески књижевник, модел, дизајнер, илустратор и глумац. Постао је познат седамдесетих након објављивања своје провокативне и духовите аутобиографије Разголићени државни службеник. Пажњу јавности привукао је својим ексцентричним понашањем, провокативним изјавама и имиџом дендија. Иако су га током читавог живота пратиле контроверзе, временом је постао фугура индивидуалца са посебним погледом на друштвене манире и стил. Стинг му је посветио песму Englishman in New York, у чијем се споту и појавио.
Елен Ли Деџенерес америчка је комичарка, телевизијска водитељка, глумица, књижевница и продуценткиња. Од 1994. до 1998. глумила је у комедији ситуације Елен, а од 2003. до 2022. водила је свој телевизијски ток-шоу, Шоу Елен Деџенерес. Стендап каријеру започела је раних 1980-их, а 1986. године била је гост емисије Вечерњи шоу Џонија Карсона. Као филмска глумица, Деџенересова је глумила у филмовима: Господин Погрешни (1996), ЕдТВ (1999) и Љубавно писмо (1999), док је позајмила глас Дори у анимираним филмовима У потрази за Немом (2003) и У потрази за Дори (2016). За Нема, освојила је награду Сатурн за најбољу споредну женску улогу, први пут да је глумица освојила награду Сатурн за гласовну улогу. Године 2010. била је чланица жирија у деветој сезони емисије American Idol.
Глумила је у две телевизијске комедије ситуације, Елен (1994—1998) и Еленин шоу (2001—2002). Током четврте сезоне Елен из 1997. године, аутовала се као лезбијка у емисији Шоу Опре Винфри. Њен лик, Елен Морган, такође се аутовала пред терапеутом којег игра Винфријева, а серија је наставила да приказује различита питања ЛГБТ особа, укључујући и процес аутовања. Године 2008. удала се за дугогодишњу партнерку, Поршу де Роси.
Деџенересова је водила доделу Оскара, награда Греми и награда Еми за програм у ударном термину. Издала је четири књиге и основала дискографску кућу Eleveneleven, као и продукцијску кућу, A Very Good Production. Такође је покренула сопствени бренд, ED Ellen DeGeneres, који се састоји од колекције одеће, додатака, предмета за дом, бебе и кућне љубимце. Освојила је 30 Емија, 20 Награда по избору публике (више од било које друге особе) и бројне друге награде за свој рад и добротворне напоре. Године 2016. додељена јој је Председничка медаља слободе. У јануару 2020. године добила је награду Карол Бернет за свој рад на телевизији, поставши прва добитница након њене инаугуралне имењакиње, Карол Бернет.
Парада поноса или поворка поноса (позната и као Геј парада) је годишња фестивалска прослава поноса ЛГБТ+ особа, која се одржава у многим градовима широм света. Већина парада се организује у јуну, како би се одржало сећање на Стоунволску побуну, али их, гледано на светском нивоу, има током целе године. Поред карневалске забаве, параде поноса имају и политички значај усмеравања пажње јавности на ЛГБТ људска права. У државама у којима је прихватање ЛГБТ+ особа и поштовање њихових права на ниском нивоу параде поноса имају више политички и активистички карактер, док у градовима где су ЛГБТ+ особе прихваћене параде имају фестивалски и карневалски карактер. „Понос” представља промоцију вредности самопотврђивања, достојанства, једнакости и повећане видљивости ЛГБТ+ особа као друштвене групе, насупрот стиду, сраму и друштвеној стигматизацији.