Пређи на садржај

Отон I, цар Светог римског царства

С Википедије, слободне енциклопедије
Отон I
Отон I (Магдебуршки коњаник, статуа из XIII века)
Лични подаци
Датум рођења(912-11-23)23. новембар 912.
Место рођењаВалхаузен[1], Источна Франачка
Датум смрти7. мај 973.(973-05-07) (60 год.)
Место смртиМемлебен, Свето римско царство
Породица
СупружникЕдита од Енглеске, Аделаида од Италије
ПотомствоLiutgarde, Liudolf, Duke of Swabia, Матилда, опатица Кведлинбурга, Отон II, Вилхелм, надбискуп Мајнца
РодитељиХенрик I Птичар
Матилда од Рингелхајма
ДинастијаОтонска династија
Краљ Немачке
Период939973.
ПретходникХенрик I Птичар
НаследникОтон II
Цар Светог римског царства
Период962973.[2]
ПретходникБеренгар Фурлански
НаследникОтон II

Отон I Велики (нем. Otto I.; 23. новембар 9127. мај 973) је био краљ Немачке (936—973) и цар Светог римског царства (962—973). Титулу цара Светог римског царства није носио нико 40 година пре њега. Син је Хенрика I Птичара.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Амбиција наслеђивања Карла Великог

[уреди | уреди извор]

Постао је краљ Немачке 936. године. Крунисан је за краља у Ахену, бившој престоници Карла Великог. Помазан је од стране надбискупа од Мајнца. На свечаној вечери поводом крунисања остале 4 војводе Немачке су служили као помоћници. Већ тим симболима је желео нагласити да је он наследник Карла Великог и да га немачка црква и војводе чврсто подржавају.

Савез са црквом

[уреди | уреди извор]
Краљевски трон у Ахену

Отон је намеравао да користи цркву као институцију која би помогла очувању и јачању његове краљевску моћи. Он је цркви нудио богатство, војну помоћ и монопол на писменост. Нудио је и заштиту од племства, обећавао је задужбине.

Откривени велики рудници сребра

[уреди | уреди извор]

У Саксонији су 938. откривене богате жице сребра. То рудно благо је давало много сребра, бакра и олова током следећих 200 година. То је представљало велики део сребра Европе. Минерално богатство је помогло Отоновим активностима.

Еберхарт Франконски се побунио 938. године. Отон га смењује. На то се буни још неколико саксонских великаша и покушавају да свргну Отона. Војвода од Лорене се буни и прилази француском краљу. Отонов брат Хенрик Баварски је спремао заверу заједно са надбискупом од Мајнца с намером да убију Отона. Отон I је скршио ту побуну победом 939. у бици код Андернаха, у којој су страдали и војвода од Лорене и војвода од Франконије.

Хенрик Баварски је побегао у Француску, а Отон на то одговара подржавањем Игоа Великог против француског краља и уласком у Француску. Хенрик и Отон су се помирили 941, а Отон се повукао из Француске, тек кад је француски краљ признао да Лорена припада Немачкој.

Да би спречио даље побуне, Отон војводства додељује само блиским члановима породице. Војводство Франконије је држао упражњено као свој посед, а војводство Лорене је предао Конраду Црвеном, пошто се оженио Отоновом ћерком. На сличан начин се осигурао код свих војводстава.

Војни походи у Италији и источној Европи

[уреди | уреди извор]
Победа Отона Великог над Беренгаром Иврејским

Италија се налазила у политичком хаосу. Лотар Арлски је умро 950. године. По свој прилици био је отрован. Италијански трон наслеђује Аделаида, удовица последња три краља. Локални племић Беренгар Иврејски је сам себе прогласио краљем, а то је покушао озаконити присиљавањем Аделаиде да се уда за његовог сина. Аделаида је побегла у Каносу и замолила је да Немци интервенишу.

Отонов син Лиутдолф и брат Хенрик нападају Италију сами за себе да би искористили прилику. Отон је био огорчен, па 951. сам напада Италију и присиљава Беренгара Иврејског да се закуне на оданост.

Отон узима Аделаиду себи за жену. Отонова женидба изазива нове побуне. Син Лиутдолф се боји за своју позицију као наследник, па се 953. буни уз помоћ Конрада Црвеног и надбискупа од Мајнца. Отон их кажњава и одузима им Лорену, али сукоби су надаље били променљивог успеха.

Рат са Мађарима и победа

[уреди | уреди извор]

Конрад Црвени и Лиутдолф су направили највећу грешку удружујући се са Мађарима. Велики угарски напади по јужној Немачкој уједињују немачко племство. Племство лишава Конрада и Лиутдолфа њихових титула и поседа, а Отонову позицију потврђују.

Отон побеђује Мађаре у великој бици на Лешком пољу 10. августа 955. и отад се Мађари више не појављују у Немачкој. Мађари су се отада стално настанили у Панонској низији и више нису угрожавали Европу. Отон је тиме учврстио своју позицију у Немачкој.

Отонски систем

[уреди | уреди извор]
Свето римско царство у тренутку Отонове смрти.
Mgft. = маркгрофовије

Hzt. = војводства
Kgr. = краљевства

Отон је ојачао црквено племство, односно, бискупе и опате на рачун секуларног племства, које му је угрожавало власт.

Створио је неколико начина контроле цркве:

  • Да би контролисао бискупе и опате створио је институцију краљевског постављања бискупа и опата. Бискупи и опати су постављани као краљевски вазали. Под тим условима црквени избори постају формалност, а краљ попуњава цркву својим рођацима и лојалним службеницима.
  • Успоставио је систем поседовања цркви. По немачком закону све што је изграђено на нечијој земљи припада ономе чија је то земља, сем ако повељом није дато другачије право. Отон је агресивно захтевао за многе цркве да признају да су на краљевој земљи.
  • Успоставио је систем секуларних управника црквених имања. Ти управници су добијали део прихода, а њихова позиција није била наследна, него је зависила од краљеве воље.

Отон је дао бискупима и опатима велике комаде земље, на које секуларно племство није имало право опорезивања. У земљама одузетим од Словена на источним границама Отон оснива бискупије и додељује им велике комаде земље.

Те све реформе су ојачале Отонову централну власт, а горњи део немачке цркве деловао је као део краљевског апарата. Током Грегоријанских реформи у XI веку доћи ће до сукоба око моћних бискупија између Отонових наследника и папа, што је познато и као борба за инвеституру.

Царска титула

[уреди | уреди извор]

Гарант независности Папске државе

[уреди | уреди извор]

Почетком седме деценије 10. века Италија је поново запала у политички метеж. Беренгар Иврејски је заузео северни део Папске државе, па је папа Јован XII замолио Отона Великог да интервенише. Отон је помогао у успостављању пређашњег стања, па је 2. фебруара 962. постао цар Светог римског царства.

После тога су цар и папа потписали споразум, по коме је цар гарант независности Папске државе.

Папа ствара савез против Отона

[уреди | уреди извор]

Папа Јован XII се ипак бојао велике моћи Отона Великог, па кад је Отон отишао у Немачку шаље изасланике Мађарима и Византији, с циљем да се створи савез против Отона Великог. Отон Велики се враћа новембра 963, сазива синод бискупа на коме свргавају папу Јована XII и постављају лаика Лава VIII за папу.

Грађански рат

[уреди | уреди извор]

Кад је цар Отон напустио Рим избија грађански рат између присталица Јована XII и присталица цара. Јован XII поново постаје папа након великог крвопролића. При томе је екскомуницирао све оне, који су га свргли. Отон Велики се враћа трећи пут у Рим. Папа Јован је умро пре Отонова доласка, тако да је Отон свргао његовог наследника. Грађане Рима је присилио да дају обећање да неће постављати папу без царског одобрења.

Отон је неуспешно ратовао по јужној Италији неколико пута од 966. до 972. године.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Лиудолф, војвода Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Отон I, војвода Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Oda Billung
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Хенрик I Птичар
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. perhaps Henry of Franconia
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Хедвиг од Франконије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Отон I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Дитрих од Рингелхајма
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Matilda, Abbess of Herford
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Матилда од Рингелхајма
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Reinhild
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Freund, Stephan (2013). Wallhausen – Geburtsort Ottos des Großen, Aufenthaltsort deutscher Könige und Kaiser (на језику: German). Schnell und Steiner. ISBN 978-3-7954-2680-4. 
  2. ^ Heather 2014, стр. 281.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Краљ Немачке
(936973)
Беренгар Фурлански
велика пауза
цар Светог римског царства
(962973)