Пређи на садржај

Олга Токарчук

С Википедије, слободне енциклопедије
Олга Токарчук
Лични подаци
Датум рођења(1962-01-29)29. јануар 1962. (62 год.)
Место рођењаСулехов, НР Пољска
Занимањепсихолог, књижевник
Књижевни рад
Најважнија делаБегуни
НаградеНобелова награда за књижевност, Међународна Букер награда
Потпис
Званични веб-сајт
Универзитет у Варшави

Олга Навоја Токарчук (пољ. Olga Nawoja Tokarczuk;[1] Сулехов, 29. јануар 1962) пољска је књижевница и психолог. Добитница бројних књижевних признања и награда. Њене књиге су преведене на тридесет и седам светских језика. На српском језичком подручју, (укључујући и ијекавизовану верзију књиге „Бегуни” објављену у Босни и Херцеговини) све њене књиге превела је Милица Маркић.

Добила је Нобелову награду за књижевност званично за 2018. годину, иако су је добитницом прогласили 2019. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Олга Токарчук је рођена 21. јануара 1962. године у Сулехову, граду у ком је провела најраније детињство. Заједно са својом породицом преселила се у Кјетш, где је похађала школу. Дипломирала је психологију на Универзитету у Варшави. Још за време студија је волонтирала водећи бригу о психички болесним људима. По дипломирању, радила је као психотерапеут у клиници за ментално здравље у Валбжиху. Себе сматра ученицом Карла Јунга, и његова психологија се осећа кроз њено књижевно стваралаштво. Од 1989. године се потпуно посветила књижевном раду, напустила је рад у клиници и преселила се у Крајанов, село код Нове Руде.[2]

Књижевну каријеру је почела 1979. године објављујући своје приче у омладинском часопису Na przełaj, под псеудонимом Наташа Бородин (Natasza Borodin). Наставила је да објављује приче и песме по разним књижевним часописима.[2]

Први роман У потрази за књигом објавила је 1993. године. Критичари су га одлично прихватили, као и роман E. E. објављен две године касније. Трећи роман Памтивек и друга доба је њен највећи успех до тад. Књига је освојила велики број награда, и уврштена је у средњошколску лектиру.[3] После овог романа кратки облици очигледно постају њен омиљени жанр, јер објављује неколико збирки кратких прича, као и есеј о роману Лутка Болеслава Пруса. Следећи роман Дневна кућа, ноћна кућа објавила је 1998. године. То је нетипичан роман, препун есејских запажања, очигледно инспирисаним местом у коме живи. Ана Ин силази у Доњи свет, роман из 2006. године, реинтерпретација је мита о сумерској богињи Инани. Следи роман Бегуни, роман о феномену путовања у XXI веку, и са њим бројне награде, од којих најзначајнија Међународна Ман Букер награда. Наредни роман Вуци своје рало по костима мртвих објављен је 2009. године. У роману се бави питањем права животиња. Књиге Јаковљеве из 2014. је историјски роман о Пољској 18. веку.[4]

Олга Токарчук је један од организатора Међународног фестивала приповетке у Вроцлаву. Од 2008. године предаје креативно писање на Универзитету у Ополу,[5] и Јагјелоњском универзитету у Кракову. [6] Води издавачку кућу Рута.[2] По многим њеним књигама рађене су позоришне представе и филмови. Филм Трофејна дивљач ("Pokot") по роману Вуци своје рало по костима мртвих, у режији Агњешке Холанд освојио је награду Сребрни медвед Алфред Бауер на Берлинском филмском фестивалу 2017. године.[7]

На основу приповетке Генерална проба, из збирке прича „Свирка на много бубњева”, у преводу Милице Маркић, у Установи културе „Вук Стефановић Караџић” креирана је представа Акваријум у драматизацији и режији Олге Савић.[8]

Награде

[уреди | уреди извор]

Добитница је бројних књижевних награда, како у Пољској тако и у Европи.

Пољску награду Политикин пасош добила је 1996. године, а 1997. награду Кошћелски Фондације за роман Памтивек и друга доба.[9]

За књижевну награду Нике, највеће признање које се додељује пољским писцима, номинована је шест пута, а освојила ју је два пута: за романи Бегуни 2008. године и 2015. године за роман Књиге Јаковљеве. Исту награду по избору читалаца добила је пет пута.

Номинована је, такође за Бегуни, и за књижевну награду централне Европе „Ангелус”.[5]

Године 2013. награђена је наградом Виленица, коју додељује Словеначко књижевно друштво.[6]

Међународну награду Бриџ (Brückepreis), коју додељују градови близанци Згожелец у Пољској и Герлиц у Немачкој за културни допринос, добила је 2015. године.[10]

За романи Бегуни 2018. године је добила и Међународну Букер награду.[11] За исту награду је номинована и 2019. године, сада за роман Вуци своје рало по костима мртвих.[12]

Добила је Нобелову награду за књижевност 2018. али је за добитницу проглашена 2019. године.[13] [14]

Дела

[уреди | уреди извор]
Фотографија Олге Токарчук (2017)
  • Градови у огледалима (Miasta w lustrach, 1989) — поезија;
  • У потрази за књигом (Podróż ludzi księgi, 1993) — роман;
  • Ерна Елцнер (E. E., 1995) — роман;
  • Памтивек и друга доба (Prawiek i inne czasy, 1996) — роман;
  • Ормар (Szafa, 1997) — приповетке;
  • Дневна кућа, ноћна кућа (Dom dzienny, dom nocny, 1998) — роман;
  • Божићне приче (Opowieści wigilijne, 2000) — приче, заједно са Јежијем Пилхом и Анжејем Стасјуком
  • Лутка и бисер (Lalka i perła, 2000) — есеји;
  • Свирка на много бубњева (Gra na wielu bębenkach, 2001) — приповетке;
  • Последње повести (Ostatnie historie, 2004) — приповетке
  • Ана Ин силази у Доњи свет (Anna In w grobowcach świata , 2006) — роман;
  • Бегуни (Bieguni, 2007) — роман;
  • Вуци своје рало по костима мртвих (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) — роман;
  • Медведових пет минута (Moment niedźwiedzia, 2012) — есеји;[15]
  • Књиге Јаковљеве (Księgi Jakubowe, 2014) — роман;
  • Бизарне приче (Opowiadania Bizarne, 2018) — приповетке.[16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „STOWARZYSZENIE KULTURALNE „GÓRY BABEL” | Rejestr.io”. rejestr.io. Приступљено 2019-10-10. 
  2. ^ а б в „Olga Tokarczuk – biografia i twórczość”. eszkola.pl. Приступљено 16. 4. 2019. 
  3. ^ „Svetovi Olge Tokarčuk”. politika.rs. Приступљено 19. 4. 2019. 
  4. ^ „Olga Tokarczuk”. culture.pl. Приступљено 19. 4. 2019. 
  5. ^ а б „Olga Tokarčuk”. knjige.pravac.com. Приступљено 17. 4. 2019. 
  6. ^ а б „Vilenica Prize Winner 2013: Olga Tokarczuk”. vilenica.si. Приступљено 17. 4. 2019. 
  7. ^ „Predstavljanje romana dobitnice Bukerove nagrade Olge Tokarčuk u DKSG”. blic.rs. Приступљено 17. 4. 2019. 
  8. ^ „Roman i predstava poljske spisateljice u „Vuku””. blic.rs. Приступљено 17. 4. 2019. 
  9. ^ „Biografia”. tokarczuk.wydawnictwoliterackie.pl. Архивирано из оригинала 19. 04. 2019. г. Приступљено 19. 4. 2019. 
  10. ^ „Tokarczuk Wins the Brueckepreis Award”. culture.pl. Приступљено 18. 4. 2019. 
  11. ^ „Poljskoj spisateljici Olgi Tokarčuk nagrada Buker”. blic.rs. Приступљено 17. 4. 2019. 
  12. ^ „The Man Booker International Prize”. themanbookerprize.com. Архивирано из оригинала 02. 05. 2019. г. Приступљено 17. 4. 2019. 
  13. ^ „The Nobel Prize in Literature 2018”. nobelprize.org. Приступљено 10. 10. 2019. 
  14. ^ „Велики пријатељ Србије добитник Нобелове награде”. rs.sputniknews.com. Спутњик. Приступљено 10. 10. 2019. 
  15. ^ „Olga Tokarčuk”. polja.rs. Приступљено 15. 4. 2019. 
  16. ^ „Książki”. tokarczuk.wydawnictwoliterackie.pl. Архивирано из оригинала 19. 04. 2019. г. Приступљено 19. 4. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Олга Токарчук на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Олга_Токарчук&oldid=28715574”