Пређи на садржај

Никола Делић

С Википедије, слободне енциклопедије
Никола Делић
Лични подаци
Датум рођења(1948-12-14)14. децембар 1948.(75 год.)
Мјесто рођењаСимијова код Билеће, СР БиХ
ФНРЈ
ОбразовањеВојна академија Копнене војске
Војна каријера
СлужбаСФРЈ
Република Српска
Југословенска народна армија (?—1992)
Војска Републике Српске (1992—2002)
ВојскаЈугословенска народна армија
Војска Републике Српске
Чингенерал-потпуковник
Учешће у ратовимаРат у Хрватској
Рат у Босни и Херцеговини

Одликовања Карађорђева звијезда Карађорђева звијезда Карађорђева звијезда

Никола Делић (Симијова код Билеће, 14. децембар 1948) је генерал-потпуковник Војске Републике Српске у пензији.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1948. у селу Симијова од оца Видака, по занимању радника и мајке Илинке, домаћице по занимању. Поред њега родитељи су имали још четворо дјеце. Ожењен је и има двије кћери. По националности је Србин. Породична крсна слава је Свети Никола – Никољдан (19. децембар).

Завршио је основну школу у селу Симијова и селу Врањска. Послије осмогодишње школе уписао је Подофицирску школу Копнене војске – смјер артиљерија у Задру, након чега уписује Војну академију Копнене војске – смјер артиљерија у Задру, курс командира батерије, курс команданата дивизиона, курс начелника Штаба пука, курс помоћника команданата за морално-политичко васпитање у батаљону, Командно-штабну школу тактике Копнене војске у Београду (1987) и Школу националне одбране у Београду (1997). Све школе и курсеве завршио је одличним успехом.[1]

Произведен је у чин потпоручника артиљерије 1973, а унапређен у чин поручника 1977, капетана 1981, капетана прве класе 1985, мајора 1988. (превремено), потпуковника 1992, пуковника 1995. (превремено), генерал-мајора 12. маја 1998. (ванредно) и генерал-потпуковника 20. марта 2001. (ванредно).

Обављао је дужности: командира батерије 1973-1981; замјеника команданта дивизиона 1981-1982; команданта дивизиона 1982-1984; помоћника начелника штаба пука за оперативно-наставне послове и вршиоца дужности начелника штаба пука 1984-1988; референта у органу артиљерије војне области 1988-1991; начелника штаба пука 1991 -1992; команданта пука 1992-1994; команданта пјешадијске бригаде 1994-1997; начелника штаба 7. корпуса Војске Републике Српске и уједно замјеника команданта корпуса 1997-1998; команданта 7. корпуса Војске Републике Српске 1998-2001; замјеника министра одбране Републике Српске 2001-2003; вршилац дужности министра одбране у Влади Републике Српске 2002-2003.[1]

Службовао је у гарнизонима: Карловац, Крижевци, Загреб, Птуј, Ваљево, Билећа и Бања Лука.

Пензионисан је 7. марта 2002. године. Са породицом живи у Београду.

Учествовао је у рату у оружаним снагама СФР Југославије од 6. маја 1991. до 12. маја 1992. На посљедњој дужности у ЈНА био је начелник штаба команде мјешовитог артиљеријског пука (МАП), а уједно и замјеник команданта пука, у чину потпуковника. Почетак оружаних сукоба у СФРЈ затекао га је у гарнизон у Птуј. У Војсци Републике Српске од 12. маја 1992. до 14. децембра 1995. на дужности команданта пука, начелника Оперативног одсјека у команди корпуса и командант 15. xерцеговачке моторизоване бригаде. О свом учешћу у рату каже:

Било је то вријеме у коме си погнуте главе морао прихватати лажи и неправде, или си се, са патриотским осјећањима и дјелом, могао издићи до моралних висина које чине најљепшу страну човјековог живљења. Ниједног тренутка нисам био у дилеми. У ратном вихору, када је требало и "на страшном мјесту постојати", у улози команданта бригаде основним задатком сматрао сам сачувати положаје, повјерену ми зону одговорности, сачувати и борце и народ. Оcjeћao сам да је то моја лична одговорност. Био сам свјестан да би у случају неуспјеха био жигосан, пала би анатема на мене, моју ужу и ширу породицу, на потомство, на мој крај, историја би осудила, а неуништиви дух мога народа могао би да сачини и погрдну пјесму коју нико не заустави. Е па, мој највећи успјех у рату и животу уопште јесте потпуно сачувана зона одговорности, као и одговорно и храбро извршавање свих задатака од стране мојих јединица које су учествовале у одбрани и других простора. Због таквог односа у рату, а касније и у миру, бригада је проглашена најбољом јединицом тактичког нивоа у Војсци Републике Српске.[2]

Аутор је два дипломска рада: у Командно-штабној школи тактике на тему "Пешадијска дивизија у нападу" и у Школи националне одбране на тему "Организација и функционисање одбране и заштите на просторима Републике Српске 1992-1996". Аутор је књига „Летопис о изградњи храма Св. Никола у селу Симијова” у издању Епархије захумско-херцеговачкe 2006. године и „Седми Корпус Војске Републике Српске у миру”. Сарађивао је у листовима „Војска”, „За домовину” и „Српска Војска”.[3]

Био је председник Савета за изградњу Спомен-храмова Свети цар Лазар у касарни Требиње, Свети Василије Острошки у касарни Билећа и Саборног храма Свети Никола у селу Симијова. Активан је члан Друштва српских домаћина свесрпских земаља (дугогодишњи члан Управног одбора) и члан Клуба генерала и адмирала Србије. Био је председник и члан Пословног савета RICO CENTRE Београд у више сазива, замјеник предсједника Скупштине привредног друштва RICO TRAINING CENTRE ДОО Београд и члан Пословног савета Друштва. Предавач је на IRU AKADEMIJI Женева, акредитовани RICO TRAINING CENTRE у Београду.[3]

Одликовања и признања

[уреди | уреди извор]

Одликован у ЈНА:

Одликован у ВРС:

Током службе оцјењиван је тринаест пута, три пута оцјеном истиче се и десет пута оцјеном нарочито се истиче.[2] Добитник је признања Епархије захумско-херцеговачке и Приморске, општина Љубиње, Билећа, Гацко и Невесиње и Српског просветног друштва „Просвета”, општински одбор Билећа.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Генерали Републике Српске 1992-2017 : биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука : Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске : Борачка организација Републике Српске, 2017.
  2. ^ а б Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005
  3. ^ а б Антић, Бошко (2017). Школа националне одбране четрдесета класа 1996/1997. Београд. стр. 148.