Пређи на садржај

Криминологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Социологија
Теорије
Методи
Подобласти
Индекс

Криминологија је научна дисциплина о природи, обиму, узроцима, последицама, контроли и превенцији криминалног понашања, и на индивидуалном и на друштвеном нивоу. Она је међудисциплинарно поље друштвених и бихевиоралних наука, а посебно је изучавају социолози, психолози, психијатри, социјални антрополози и студенти права.

Термин криминологија први је употребио италијански професор права Рафаел Гарофало 1885. године - criminologia. Касније је француски антрополог Паул Топинард искористио француски назив criminologie.[1]

Школа мисли

[уреди | уреди извор]

Средином 18. века криминологија се јавља тако што су социјални филозофи размишљали о злочину и концепту права. Временом се развило неколико школа мисли. У раној криминалистичкој теорији три главне школе су обухватиле период од средине 18. века до средине 20. века: Класична, Позитивна и Чикашка. Ове школе су потиснуте од стране неколико савремених парадигми о криминологији, као што су супкултуролошка, контролна, криминологија напрезања, обележавања, критичка криминологија, културолошка криминологија, постмодерна криминологија, феминистичка криминологија и друге.

Класична школа

[уреди | уреди извор]

Класична школа, која се развила средином осамнаестог века, базирала се на утилитаристичкој филозофији. Чезаре Бекарија[2] аутор дела О злочинима и казнама (1763-63), Џереми Бентам и други филозофи класичне школе сматрали су да:

  1. људи имају слободну вољу да поступају по сопственом нахођењу.
  2. Одвраћање се заснива на мишљењу о човеку као о „ хедонисти" који тражи задовољство и избегава бол и као о „ рационалном калкулатору" који мери цене и користи последица сваког чина. Тако игнорише могућност ирационалног и несвесног мотиватора.
  3. Казна (довољно оштра) може одвратити људе од злочина, зато што цена превазилати корист, а оштрина казне би требало да буде пропорционална злочину.[2]
  4. Што је казна извеснија и бржа, одвраћање од злочина је ефективније.

Класична школа је настала отприлике у доба велике реформе пенологије, када су се затвори развили као форма кажњавања. Такође, у овом периоду десиле су се многе правне реформе, попут Француске револуције и развоја правног система у Сједињеним Америчким Државама.

Позитивна школа

[уреди | уреди извор]

Позитивна школа претпоставља да узроци криминалном понашању леже унутрашњим и спољашњим факторима који су ван контроле појединца. Овај научни метод је уведен и примењиван за истраживање људског понашања. Позитивизам се може поделити на биолошки, психолошки и социолошки позитивизам.[3]

Италијанска школа

Чезаре Ломброзо (1835-1909), италијански социолог који је радио крајем деветнаестог века, се понекад сматра оцем криминологије. Допринео је биолошком позитивизму и основао Италијанску школу криминологије.[4] Заговарао је научни прилаз, инсистирао на емпиријским доказима за изучавање злочина.[5] Сматра се оснивачем криминолошке антропологије, говорио је да физиолошке особине, попут мерења нечијих јагодичних костију или линије косе или расцепа непца могу указивати на примитивне криминолошке тенденције. Овакав прилаз, на који су утицале ранија теорија о френологији и Дарвинова теорија еволуције, био је потиснут. Енрико Фери, Ломбросов ученик, веровао је да социолошки и биолошки фактори имају једнаку улогу и сматрао је да криминалци не би требало да буду одговорни када су фактори који их наводе на криминал ван њихове контроле. Криминолози су одавно одбацили Ломбросове биолошке теорије.[6][7]

Социолошки позитивизам

Социолошки позитивизам наводи да социјални фактори, попут сиромаштва, чланства супкултуре или ниски нивои едукације могу предиспонирати људе да врше злочин. Адолф Кетлет створио је коришћење података и статистичке анализе да добије увид у везе између злочина и социолошких фактора. Сазнао је да су године, пол, сиромаштво, едукација и коришћење алкохола битни фактори повезани са злочином.[8] Росон Росон је користио криминалистичке анализе да повеже густину насељености и стопу криминала са препуним градовима који стварају окружење погодно за криминал.[9] Јозеф Флечер и Џон Глид су такође представили своја истраживања злочина и испољавања истог.[10] Хенри Мејхју је користио емпиријске методе и етнографски прилаз да одреди социолошка питања и сиромаштво.[11] Емил Диркем је видео злочин као неизбежан вид друштва, са неједнаком дистрибуцијом богатства и других разлика у друштву.

Диференцијално удружење (супкултура)

О злочину сазнајемо кроз удружења. Злочини могу наићи на одобравање и правдање само у изузетним околностима. Интеракција са антисоцијалним вршњацима је велики узрок злочина. Криминалистичко понашање ће се понављати и постати хронично уколико ојача. Када постоје криминалне супкултуре, многи појединци могу научити да чине злочин у групама, чиме би се стопа криминала на тим специфичним локацији могла повећати.[12]

Чикашка школа

[уреди | уреди извор]

Чикашка школа се јавља почетком двадесетог века, кроз рад Роберта Е. Парка, Ернеста Бургеса и других урбан-социолога са Универзитета у Чикагу. Парк и Бургс су идентификовали пет концентрисаних зона које често постоје када се градови развијају, укључујући и „ зону у транзицији", која је сматрана најнесталнијом и субјектом нереда. Хенри МекКеј и Клифорд Шо се 1940. година фокусирају на јувенилну делинквенцију, налазећи да се она испољава у зонама у транзицији.

Социолози Чикашке школе прихватају прилаз социјалне екологије за студирање градова и претпостављају да урбана насеља са високим нивоима сиромаштва често доживљавају слом у друштвеној структури и институцијама попут породице и школе. Ово доводи до друштвене деорганизације, која смањује способност ових институција да контролишу понашање и стварају се окружења погодна за девијантно понашање.

Друга истраживања су показала додатну социо-психолошку везу. Едвин Сатерленд сматра да људи науче злочине од старијих, искуснијих криминалаца, са којима би се могли повезати.

Теоријска перспектива коришћена у криминологији укључује психоанализу, функционализам, интеракционизам, Марксизам, генетику, неуропсихологију итд.

Социјално структуролошке теорије

[уреди | уреди извор]

Ова теорија се примењује на различитост прилаза унутар криминологије и унутар социологије уопштеније као теорије конфликта.[13]

Социјална деорганизација (насеља)

Базира се на раду Хенрија Макеја и Клифорда Шоа из Чикашке школе.[14] Ова теорија претпоставља да насеља пуна сиромаштва и економског лишавања теже искушавању високих стопа обрта становништва.[15] Оваква насеља такође теже да имају високу хетерогеност популације.[15] Са високим обртима, друштвена структура не може да се развије, што отежава стабилност друштва.

Социјална екологија

Од педесетих година двадесетог века, студије о социјалној екологији се надограђују на теорије о социјалној деорганизацији. Многа истраживања су показала да стопа криминала расте са сиромаштвом, нередима, великим бројем напуштених зграда и другим знацима погоршања заједнице.[15][16]Како запослени људи и средња класа напуштају насеља, остају најугроженији делови друштва. Вилијам Џулијус Вилсон је предложио ефекат концентрације сиромаштва, који може проузроковати да насеља буду изолована од уобичајених друштва, чиме постају склона насиљу.[17]

Теорија напора (теорија друштвеног напора)

Ову теорију развио је амерички социолог Роберт Мертон, који је наводио да су уобичајене културе, нарочито у САДу, засићене сновима о шанси, слободи и просперитету - Амерички сан. Већина људи ће поверовати у овај сан, који постаје снажан културолошки и психолошки мотиватор. Мертон је користио и термин расуло који се разликује од Диркемове идеје. Мертон види овај термин као дихтомију између онога што друштво очекује од својих становника и онога што ти становници заправо могу постићи. Даље, ако је социјална структура шанси неравноправна и спречава већину да оствари сан, појединци ће посегнути за илегалним средствима (злочином) како би остварили свој сан. Други ће се повући или ће упасти у девијантне супкултуре, попут банди.[18]

Супкултуролошка теорија

Фокусира се на мале културолошке групе, удаљавајући се од уобичајеног и стварајући сопствене вредности и значења живота.

Алберт К. Коен повезује теорију расула са Фројдовом идејом о формацији реакције, наводећи да је делинквенција у нижој класи младих реакција против друштвених норми које намеће средња класа.[19] Млади, нарочито они из сиромашнијих окружења, где су шансе повређене, могу усвојити друштвене норме, специфичне за она места која могу укључивати снагу и непоштовање ауторитета. Криминална дела су резултат покушаја младих да задовоље норме девијантне супкултуре.[20]

Ричард Клоард и Лојд Олин наводе да је делинквенција резултат разлчитих могућности ниже класе младих.[21] Они могу доћи у искушење да преузму криминалне активности, тако бирајући илегитимни пут који им обезбеђује веће економске користи од конвенционалних, уместо легалне опције попут минимално плаћеног посла који им је доступан.[21]

Британски супкултуролошки теоретичари се више фокусирају на проблеме класа, где се нека криминална дела виде као „ имагинарна решења" проблема припадности нижој класи. Даље истраживање Чикашке школе гледа на банде и утицај интеракције вођа банди уз посматрање одраслих.[22]

Теорије контроле

Још један прилаз направљен је од стране друштвене везе или теорије друштвене контроле. Уместо да се траже фактори који наводе људе да постану криминалци, ове теорије покушавају да објасне зашто људи не постају криминалци. Тревис Хирши је идентификовао четири основне карактеристике: везаност за друге, веровање у валидност моралних вредности, посвећеност постигнућу и укљученост у конвенционалне активности.[23] Што више особа испољава ове карактеристике, то је мања могућност да постане криминалац. Хирши је допунио теорију с тврђењем да што маље самоконтроле особа има, то је већа могућност да постане криминалац.[24]

Једноставан пример: неко жели велику јахту, али нема пара да је приушти. Ако особа не може да се контролише, можда ће посегнути за илегалним средствима да би добила оно што жели, док ће неко са јаком самоконтролом или чекати или негирати оно што жели или тражити интелигентно решење. Друштвене везе, вршњаци, родитељи и други, могу имати ефекта на нечију ниску самоконтролу. За породице са ниским социјал-економским статусом, фактор који раздваја породице са децом криминалцима од оних чија деца нису делинквенти је контрола наслеђена од родитеља.[25]

Симболички интеракционизам

[уреди | уреди извор]

Симболички интеракционизам се надовезује на феноменологију Едмунда Хусерла и Џорџа Херберта Мида, као и на супкултуролошке теорије и теорије конфликта.[26] Ова школа мисли се фокусира на везу између моћне државе, медија и конзервативне владајуће елите и других мање моћних група. Моћне групе су могле постати „ значајни други" у процесима стварања значења мање моћних група. Први је у некој мери могао наметнути своје значење другом, тако да су могли да „ означе" младе мање делинквенте као криминалце; ови млади би често прихватили ознаку, упали још дубље у криминал и постали актери „ самоиспуњујућег пророчанства" моћних група. Ове теорије су даље развијали Хауард Бекер и Едвин Лемерт, средином 20. века.[27]

Теорија означавања

Односи се на појединца који је означен. Хауард Бекер истражује до детаља.[28] Оригинално долази из социологије, али се често користи у криминолошким испитивањима. Речено је да када је неко означен као криминалац, може или одбацити ознаку, или је прихватити и наставити да почињава злочине. Чак и они који првобитно одбаце ознаку, како она постаје познатија међу вршњацима појединаца, могу је на крају прихватити. Ова стигма може постати још дубља, када су ознаке о девијантности и сматра се да ова стигматизација може довести до проширења девијације. Клајн (1986)[29] је спровео тест који је показао да је ова теорија утицала на неке младе криминалце, али не на све.

Индивидуалне теорије

[уреди | уреди извор]

Теорија издајника

Са друге стране спектра, криминолог Лони Атенс развио је теорију да процес бруталности родитеља или вршњака у детињству резултује насилним злочинима у одраслом добу. Дело Ричарда Роудса Зашто убијају описује Атенсово посматрање кућног и друштвеног насиља у криминалчевој позадини. И Атенс и Роудс негирају постојање генетичке предиспозиције за вршење злочина.[30]

Теорија рационалног избора

Базира се на утилитаристичкој, класичној школи Цезара Векарие, коју је популаризовао Џереми Бентам. Сматрају да је казна, уколико је оштра, брза и пропорционална злочину, превентива злочину који носи ризике, који преовлађују у односу на користи. Векариа прави разлику између злочина и греха и противи се смртној казни, као и мучењу и нехуманим третирањима, јер их сматра ирационалним.

Ову филозофију замењују Позитивна и Чикашка школа и не помиње се до седамдесетих година 20. века са писањима Џејмса Вилсона; Гери Бекер је 1965. назвао чланак Злочин и казна[31], а Џорџ Стиглер је 1970. објавио чланак Оптимална примена закона.[32] Ова теорија објашњава да криминалци, као и други људи, мере однос ризика и добитка када одлучују да ли ће починити злочин и размишљају у економским смислу.[33] Такође, покушаће да смање ризике размишљајући о времену, месту и другим факторима ситуације.[33]

Гери Бекер признаје да многи људи раде под високим моралним и етничким ограничењима, али је и разматрао да криминалци рационално виде да корист злочина надмашује цену, као и могућност хапшења, осуде, казне и њихове тренутне могућности. Са становишта јавне политике, пошто је повећање казни јефтиније од повећања надзора, лако је закључити да је исплативије максимализовати казне, а минимализовати надзор.

Једна од главних разлика између ове и Бентамове теорије је што је Бентам сматрао да се злочин може потпуно искоренити, а Бекер је тврдио да је немогуће смањити стопу злочина испод неког нивоа. На пример, ако је 25% производа из супермаркета украдено, веома лако би било смањити ту стопу до 15%, прилично лако до 5%, тешко до 3% и скоро немогуће свести на нулу. Куповина надзора и заштита маркета би била превише скупа, па цена преовлађује у односу на корист. Ово показује да утилитаристички и класични либерализам морају да се натемпирају и смање очекивања на нека мало једноставнија, да би били практично употребљиви.

Такве теорије рационалног избора, повезане са неолиберализмом, су биле база превенције криминала кроз дизајн околине и потпора Прилазу смањења тржишта за лопове[34], од Мајка Сутона. Ово је систематичан алат за оне који желе да обрате пажњу на „ олакшавање злочина" уклањањем тржишта за украдену робу[35], које обезбеђује мотивацију лоповима да ту робу крађом набаве.[36]

Теорија рутинске активности

Развијена од стране Маркуса Фелсона и Лоренса Коена, ослања се на теорије контроле и објашњава злочин у виду прилика за злочин које се догађају у свакодневном животу.[37] Прилика за злочин тражи да елементи конвергирају временом и местом укључујући (1) мотивисаног злочинца, (2) одговарајућу мету или жртву, (3) недостатак способног заштитника.[38] Заштитник на месту, на пример на улици, може бити неко обезбеђење или чак пешак који би сведочио злочину и можда се умешао или пријавио полицији.[38] Ову теорију је допунио Џон Ек, који је додао четврти елемент „ менаџера места", на пример изнајмљивање некретнина менаџерима који могу предузети мере за нестанак напасника.[39]

Биосоциолошке теорије

[уреди | уреди извор]

Биосоциолошка криминологија је међудисциплинско поље које за циљ има да објасни злочин и антисоцијално понашање истражујући и биолошке факторе и факторе околине. Док је савремена криминологија била подређена социолошким теоријама, биосоциолошка теорија такође признаје и потенцијални допринос поља као што су генетика, неуропсихологија и еволуциона психологија.[40]

Марксистичка криминологија

[уреди | уреди извор]

Млади британски социолог је 1968. године створио удружење Конференција националне девијантности. Група је садржала само академске чланове и имала је 300 чланова. Ијан Тејлор, Пол Волтон и Џок Јанг (чланови удружења) су одбили претходна објашњења злочина и девијантности. Одлучили су да створе нови прилаз Марксистичке криминологије.[41] Наводили су против биолошког позитивизма који су представљали Ломбросо, Ханс Ејсенк и Гордон Траслер.[42]

Према оваквом виђењу злочина, пркос је нормалан - осећај да су људи свесно укључени...у обезбеђивање њихове различитости". Подржавали су друштво у којем чињеница да постоји разноликост, социјална или персонална, неће бити криминализована.[43] Они су, даље, навели процес креирања злочина, не кроз генетику или психологију, већ кроз материјалне основе тог друштва.[44]

Типови и дефиниције злочина

[уреди | уреди извор]

И Класична и Позитивна школа узимају концензусни погледа на злочин - злочин је чин који нарушава основне вредности и веровања друштва. Те вредности и веровања се манифестују кроз законе за које се друштво залаже. Ипак, постоје две врсте злочина:

  • Природни закони су укорењени у основним вредностима које деле многе културе. Природни закони штите од повређивања особа (убиство, силовање, напад) или власништва (пљачке, крађе) и формирају основе система општег права.
  • Статуте доноси законодавни органи власти и они приказују тренутне културолошке праксе, иако неки закони могу бити контроверзни (закони који бране коришћење канабиса и коцкање). Марксистичка криминологија, Кофликтна криминологија и Критичка криминологија тврде да је већина веза између државе и становника без сагласности и зато закони о криминалу не морају обавезно представљати јавна веровања и жеље: примењени су у интересу владајуће класе.

Дакле, дефиниција злочина варира од места до места, у складу са културолошким нормама и обичајима, али могу се широко класификовати као злочини радничке класе, корпоративни злочини, организовани криминал, политички злочини, злочини јавног реда, државни криминал, државно-корпоративни криминал и банкарски криминал.[45] Међутим, у савременој криминологији било је покрета који су желели да ограде либерални плурализам, културализам, постмодернизам увођењем универзалног термина „ штета" уместо правног термина „ злочин".[46]

Подтеме

[уреди | уреди извор]

Области студија о криминологији укључују:

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Deflem, Mathieu, ур. (2006). Sociological Theory and Criminological Research: Views from Europe and the United States. Elsevier. стр. 279. ISBN 0-7623-1322-6. 
  2. ^ а б Beccaria 1764, стр. 64
  3. ^ David, Christian Carsten. "Criminology - Crime." Cybercrime. Northamptonshire (UK), 5 June 1972. Web. 23 Feb. 2012.[1] Архивирано 2012-07-10 на сајту Archive.today
  4. ^ Siegel, Larry J. (2003). Criminology, 8th edition. Thomson-Wadsworth. p. 7.
  5. ^ McLennan, Pawson & Fitzgerald 1980, стр. 311
  6. ^ Siegel, Larry J. (2003). Criminology, 8th edition. Thomson-Wadsworth. стр. 139.
  7. ^ Siegel, Larry (2015). Criminology: Theories, Patterns, and Typologies. Cengage Learning. ISBN 978-1-305-44609-0. . The work of Lombroso and his contemproraries is regarded today as a historical curiosity, not scientific fact. Strict biological determinism is no longer taken seriously (later in his career even Lombroso recognized that not all criminals were biological throwbacks). Early biological determinism has been discredited because it is methodologically flawed: most studies did not use control groups from the general population to compare results, a violation of the scientific method.
  8. ^ Beirne, Piers (1987). „Adolphe Quetelet and the Origins of Positivist Criminology”. American Journal of Sociology. 92 (5): 1140—1169. JSTOR 2779999. S2CID 144091497. doi:10.1086/228630. 
  9. ^ Hayward 2004, стр. 89
  10. ^ Garland, David (2002). "Of Crimes and Criminals". In Maguire, Mike, Rod Morgan, Robert Reiner. The Oxford Handbook of Criminology, 3rd edition. Oxford University Press. p. 21.
  11. ^ "Henry Mayhew: London Labour and the London Poor"[2] Архивирано на сајту Wayback Machine (15. мај 2008). Center for Spatially Integrated Social Science.
  12. ^ Anderson, Ferracuti. "Criminological Theory Summaries" (PDF). Cullen & Agnew. Retrieved 3 November 2011.
  13. ^ Hester, S., Eglin, P. 1992, A Sociology of Crime, London, Routledge.
  14. ^ Shaw, Clifford R.; McKay, Henry D. (1942). Juvenile Delinquency and Urban Areas. The University of Chicago Press. ISBN 0-226-75125-2. 
  15. ^ а б в Bursik, Robert J. (1988). „Social Disorganization and Theories of Crime and Delinquency: Problems and Prospects”. Criminology. 26 (4): 519—552. doi:10.1111/j.1745-9125.1988.tb00854.x. 
  16. ^ Morenoff, Jeffrey D.; Sampson, Robert J.; Raudenbush, Stephen W. (2001). „Neighborhood Inequality, Collective Efficacy, and the Spatial Dynamics of Urban Violence”. Criminology. 39 (3): 517—558. S2CID 14549621. doi:10.1111/j.1745-9125.2001.tb00932.x. 
  17. ^ Siegel, Larry (2015). Criminology: Theories, Patterns, and Typologies. Cengage Learning. стр. 191. ISBN 978-1-305-44609-0. 
  18. ^ Merton, Robert (1957). Social Theory and Social Structure. Free Press. ISBN 0-02-921130-1. 
  19. ^ Cohen, Albert (1955). Delinquent Boys. Free Press. ISBN 0-02-905770-1. 
  20. ^ Kornhauser, R (1978). Social Sources of Delinquency. University of Chicago Press. ISBN 0-226-45113-5. 
  21. ^ а б Cloward, Richard, Lloyd Ohlin (1960). Delinquency and Opportunity. Free Press. ISBN 0-02-905590-3. 
  22. ^ Raymond D. Gastil. (1971). „Homicide and a Regional Culture of Violence”. American Sociological Review. 36: 412—427. JSTOR 2093082. doi:10.2307/2093082. .
  23. ^ Hirschi, Travis (1969). Causes of Delinquency. Transaction Publishers. ISBN 0-7658-0900-1.
  24. ^ Gottfredson, Michael R., Hirschi, Travis (1990). A General Theory of Crime. Stanford University Press.
  25. ^ Wilson, Harriet (1980). "Parental Supervision: A Neglected Aspect of Delinquency". British Journal of Criminology 20.
  26. ^ Mead, George Herbert (1934). Mind Self and Society. University of Chicago Press. 
  27. ^ Becker, Howard (1963). Outsiders. Free Press. ISBN 978-0-684-83635-5. 
  28. ^ Slattery, Martin (2003). Key Ideas In Sociology. Nelson Thornes. pp. 154+.
  29. ^ Klein, Malcolm W. (1986). „Labeling Theory and Delinquency Policy”. Criminal Justice and Behavior. 13: 47—79. S2CID 145574605. doi:10.1177/0093854886013001004. 
  30. ^ Rhodes, Richard (2000). Why They Kill: The Discoveries of a Maverick Criminologist. . Vintage. ISBN 978-0-375-40249-4. 
  31. ^ Gary Becker, "Crime and Punishment", in . Journal of Political Economy. 76. 1968.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) (2), March–April . стр. 196-217
  32. ^ George Stigler, "The Optimum Enforcement of Laws", in Journal of Political Economy, vol.78 (3), May–June (1970). стр. 526–536
  33. ^ а б Cornish, Derek, and Ronald V. Clarke (1986). The Reasoning Criminal. Springer-Verlag. ISBN 0-387-96272-7.
  34. ^ Sutton, M. Schneider, J. and Hetherington, S. (2001) Tackling Theft with the Market Reduction Approach. Crime Reduction Research Series paper 8. Home Office. London.http://rds.homeoffice.gov.uk/rds/prgpdfs/crrs08.pdf
  35. ^ Sutton, M. (2010) Stolen Goods Markets. U.S. Department of Justice. Centre for Problem Oriented Policing, COPS Office. Guide No 57.http://www.popcenter.org/problems/stolen_goods/[3]
  36. ^ Home Office Crime Reduction Website. Tackling Burglary: Market Reduction Approach.http://www.crimereduction.homeoffice.gov.uk/burglary/burglaryminisite07.htm
  37. ^ Felson, Marcus (1994). Crime and Everyday Life. Pine Forge. ISBN 0-8039-9029-4.
  38. ^ а б Cohen, Lawrence E.; Felson, Marcus (1979). „Social Change and Crime Rate Trends: A Routine Activity Approach”. American Sociological Review. 44 (4): 588—608. JSTOR 2094589. doi:10.2307/2094589. hdl:2027/uiug.30112006769860. 
  39. ^ Eck, John, and Julie Wartell (1997). Reducing Crime and Drug Dealing by Improving Place Management: A Randomized Experiment. National Institute of Justice.
  40. ^ Kevin M. Beaver and Anthony Walsh. 2011. Biosocial Criminology. Chapter 1 in The Ashgate Research Companion to Biosocial Theories of Crime. 2011. Ashgate.
  41. ^ Sparks, Richard F., "A Critique of Marxist Criminology." Crime and Justice. Vol. 2 (1980). JSTOR. 165.
  42. ^ Sparks, Richard F., "A Critique of Marxist Criminology." Crime and Justice. Vol. 2 (1980). JSTOR. 169.
  43. ^ Sparks, Richard F., "A Critique of Marxist Criminology." Crime and Justice. Vol. 2 (1980). JSTOR. 170 - 171
  44. ^ J. B. Charles, C. W. G. Jasperse, K. A. van Leeuwen-Burow. "Criminology Between the Rule of Law and the Outlaws." (1976). Deventer: Kluwer D.V. 116
  45. ^ "Attack the System » Crime and Conflict Theory." Attack the System. Ed. Attack the System. American Revolutionary Vanguard, 6 June 2007. Web. 23 Feb. 2012. <http://attackthesystem.com/crime-and-conflict-theory/>.[4]
  46. ^ Hillyard, P., Pantazis, C., Tombs, S., & Gordon, D. (2004). Beyond Criminology: Taking Harm Seriously. London: Pluto
  47. ^ Barak-Glantz, I.L., E.H. Johnson (1983). Comparative criminology. Sage.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Криминологија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Криминологија&oldid=28467879”