Пређи на садржај

Калијум-сулфат

С Википедије, слободне енциклопедије
Калијум-сулфат
Калијум-сулфат
Називи
Други називи
Поташум-сулфат
Идентификација
ECHA InfoCard 100.029.013
Е-бројеви E515(i) (регулатор киселости, ...)
MeSH Nickel+carbonate
Својства
Моларна маса 174,259 g/mol (анхидрид)
Агрегатно стање Бела кристална супстанца
Густина 2,66 g/cm3, анхидрован
11.1 g/100 ml (20 °C)
Структура
Кристална решетка/структура орторомбична
Опасности
Главне опасности Иритант
R и S-ознаке нема
Сродна једињења
Други анјони
Калијум-хидрогенсулфат
Калијум-сулфит
Калијум-бисулфит
Калијум-персулфат
Други катјони
Литијум-сулфат
Натријум-сулфат
Магнезијум-сулфат
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Калијум-сулфат је неорганско хемијско једињење хемијске формуле K2SO4.

Распрострањеност у природи

[уреди | уреди извор]

Јавља се у великим количинама у разним двогубим солима у штасфуртским наслагама, као што су шенит и каинит, који и служе за добијање калијум-сулфата.[1]

Добијање

[уреди | уреди извор]

Шенит се одваја хлађењем из врућег засићеног раствора каинита, а потом третира раствором калијум-хлорида:

K2SO4 • MgSO4 • 6H2O + 2KCl → 2K2SO4 + MgCl2 + 6H2O

Прво се добија слабо растворан, анхидровани калијум-сулфат, а концентровањем се из филтрата таложи карналит из кога се добијају калијум-хлорид и магнезијум-хлорид.[1]

Калијум-сулфат се још може добити загревањем калијум-хлорида са сумпорном киселином, али у мањим количинама, а иначе је споредни производ при добијању калијум-дихромата и калијум-перманганата.[1]

Својства

[уреди | уреди извор]

То је супстанца коју чине безбојни кристали без воде. У води се слабо раствара (на 0 °C 6,85 g у 100 g воде).[1]

Употреба

[уреди | уреди извор]

Користи се за прављење калијумове стипсе и као вештачко ђубриво, посебно приликом гајења дувана и пшенице. Осим калијум-сулфата, као ђубриво се користи и калијум-хлорид, али код парадајза, лука, пасуља и бостана предност се даје калијум-сулфату јер су поменуте биљке осетљиве на веће концентрације хлора.[1]

  1. ^ а б в г д Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]