Еритреја
| Држава Еритреја | |
|---|---|
.svg) | |
| Главни град (и највећи) | Асмара 15° 20′ N 38° 55′ E / 15.333° С; 38.917° И |
| Службени језик | нема[1] |
| Признати језици | тигриња
арапски Тигре кунамски сахо афарски биленски нарански беџански |
| Остали језици у употреби | тигриња енглески |
| Владавина | |
| Облик државе | унитарна председничка република |
| — Председник | Исајас Афеверки |
| Законодавна власт | Народна скупштина |
| Историја | |
| Независност | Од Етиопије 24. маја 1993. |
| Географија | |
| Површина | |
| — укупно | 120.000 km2 (97) |
| — вода (%) | занемарљиво |
| Становништво | |
| — 2013.[2] | 6.333.000 (107) |
| — густина | 52,78 ст./km2 |
| Привреда | |
| БДП / ПКМ | ≈ 2019 |
| — укупно | 6,42 млрд. $[3] |
| — по становнику | 1.835$[3] |
| БДП / номинални | ≈ 2019 |
| — укупно | 1,98 млрд. $[3] |
| — по становнику | 566$[3] |
| ИХР (2022) |  0,493 [4] (175) — низак |
| Валута | Накфа |
| — стоти део валуте | 100 центи |
| Остале информације | |
| Временска зона | UTC +3 |
| Интернет домен | .er |
| Позивни број | +291 |
.svg)
Еритреја или званично Држава Еритреја је држава у источном делу Африке на обали Црвеног мора. Граничи се са Суданом на северозападу, Етиопијом на југу и Џибутијем на југоистоку.[5]
Након престанка совјетске војне помоћи Етиопији, еритрејски герилци успели су да почетком деведесетих победе етиопске снаге и извојују независност. Млада држава је била додатно оптерећена двогодишњим ратом са Етиопијом око граничне црте који је избио 1998. године. Обећана демократизација земље није спроведена и Еритреја је још увек једнопартијска држава којом влада Народни фронт за демократију и правду (ПФДЈ), наследник ослободилачког покрета ЕПЛФ, и његов вођа Исаијас Афеверки. Сви јавни медији су у државном власништву.
Еритреја је међу сиромашнијим афричким државама, БДП је у 2014. био 1.195 америчких долара по становнику, мерено по ППП-у.
Историја
[уреди | уреди извор]
Године 1995. у Еритреји, су пронађени остаци хоминида старији од једног милиона година,[6] за које се сматра да би могли представљати везу између хоминида и првих људи.[7] Сматра се да се Еритреја налазила на путу којим су први људи насељавали Стари свет.[8] Године 1999. откривено је камено оруђе старо око 125 000 година у заливу Зула јужно од града Масава дуж обале Црвеног мора. Пећинске цртеже из времена епипалеолитика пронашли су италијански колонизатори у средишњем и северозападном делу Еритреје. Сматра се подручје данакилске пустиње има важну улогу у истраживању еволуције човека.
На простору данашње Еритреје постојале су неке од најстаријих цивилизација. Тако се Еритреја заједно са северном Сомалијом, Џибутијем и обалским делом Судана,[9] сматра простором на којем се највероватније налазила, држава коју су древни Египћани називали земља Пунт („Та Нетјеру”) која се први пута спомиње у записима из 25. века п. н. е.[10] Пунтити су имали блиске односе са Египћанима за време фараона Сахуре и краљице Хатшепсут.
За време 8. века п. н. е, Краљевство Дамот (или Д'мт)[11] постојало је на подручју Еритреје и северне Етиопије. Главни град је био Јеха. Од првог века п. н. е. и у првом веку постојало је Краљевство Аксум.[12]
У средњем веку, јачањем ислама, моћ Аксума је слабила. Кулминација доминације ислама у подручју догодила се 1557. када су снаге Сулејмана I освојиле град Масаву, суседне градове Аркико и Дебарва, те основали провинцију Хабеш.
Границе данашње Еритреје, те читавог подручја настале су током европске колонизације подручја. Током средњег века и отоманске окупације историјско име Еритреје је било Бахр-Негаш (Краљевство мора).[13] Након пада краљевства назив је био Медри Бахри (Земља мора). Италија је пред крај 19. века основала колонију под називом Еритреја.[14] Назив је добила према латинској речи Erythræa (од грчког: Erythraia, Ἐρυθραία), како су називали Црвено море.
У Другом светском рату Британци су победом над Италијанима у бици за Керен 1941. преузели управљање колонијом.[15] Након Другог светског рата, подручја некадашње италијанске колоније Еритреје федерализована су у заједницу са Етиопијом, резолуцијом УН 15. септембра 1952.[16]
Раних 1950-их у Еритреји је још било око 17 000 Италијана. Тада је у целој земљи било 300 km жељезнице и 16 кинематографа. Ни један становник није био факултетски образован, а 10 их је имало завршену средњу школу. 85% становништва Асмаре било је заражено венеричним болестима. Бенито Мусолини је хтео да Асмару учинити бисером новог Италијанског царства. Град је изграђен по узору на Триполис, са широким улицама, украшени јавним зградама и канализацијом. Италијани су подигли тркалиште и кладионицу, мада нису подизали школе. На гласу је било домаће пиво звано мелоти.[17]
Након дугогодишње оружане и политичке борбе за независност, Еритреја је 24. маја 1993. постала независна држава.[18] Због граничног спора са Етиопијом, Еритреја је 1998. ушла у двогодишњи рат, који је завршен споразумом у Алжиру, потписаним 2000. године.
Географија
[уреди | уреди извор]Положај
[уреди | уреди извор]Еритреја се налази у североисточном делу Африке и излази на Црвено море. Граничи са Суданом, Етиопијом, Џибутијем, Јеменом, Саудијском Арабијом. Површина државе износи 117.600 km². Налази се између 12°и 18°СГШ, као и између 36° и 44°ИГД.
Геологија и рељеф
[уреди | уреди извор]Државу дели Источноафрички расцеп. Еритреја се може поделити на три екорегиона. Дуж обале Црвеног мора простире се сува и врућа равница. Ова равница се према западу сужава, а према истоку проширује. Хладније и плодније висоравни су севрни продужетак Етиопске висоравни. Станишта овде варирају од суптропских кишних шума, до литица и кањона на јужним висоравнима.[19] Највиши врх земље је Емба Соира у централној Еритреји, висок 3.018 метара. У Еритреји има и вулканске активности, последња ерупција десила се 2011. године.
Воде
[уреди | уреди извор]Највише падавина је у северозападном делу државе, а количина падавина опада према југу и истоку. Југозападна Еритреја припада сливу реке Атбаре, која се улива у Нил, док северозапад државе припада сливу реке Барке, односно Црвеног мора. Исток земље, односно приобални појас је у директном сливу Црвеног мора.[20]
Флора и фауна
[уреди | уреди извор]Еритреју настањује 126 врста сисара, 90 врста гмизаваца и 19 врста водоземеца. [21] Најчешће врсте сисара су: абисински зец, афричка дивља мачка, афрички златни вук, генетка, веверица, доркас газела, афричка лисица, Сомерингова газела, шакал.
Лавови насељавају регион Гаш-Барка. Такође, Еритреју настањују и бушбак антилопе, дујкери, велики куду, антилопа камењарка, афрички леопард, орикс антилопа, крокодили, хијене. [22]
Еритреју настањује преко 700 врста биљака. Око 26% површине је обрадиво. Постоји много врста станишта: тропски и супропски пашњаци, саване, голети, пустиње, тропске и суптропске влажне широколисне шуме и мангрове шуме.[23]
Клима
[уреди | уреди извор]Клима Еритреје је обликована разноврсним топографским карактеристикама и локацијом земље унутар тропа. Разноликост пејзажа и топографије на висоравнима и у низинама Еритреје резултира разноликошћу климе широм земље. Висинске области имају умерену климу током целе године. Клима већине низинских зона је сушна и полусушна. Распрострањеност падавинских и вегетационих типова значајно варира широм земље. Еритрејска клима варира на основу сезонских и висинских разлика. По основу варијација у температури, Еритреја се може поделити на три главне климатске зоне: умерена зона, суптропска климатска зона и тропска климатска зона.[24]
| Клима Еритреје генерално, на бази 14 градова | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Показатељ \ Месец | Јан. | Феб. | Мар. | Апр. | Мај | Јун | Јул | Авг. | Сеп. | Окт. | Нов. | Дец. | Год. |
| Максимум, °C (°F) | 27,3 (81,1) |
28,3 (82,9) |
29,8 (85,6) |
32,3 (90,1) |
33,3 (91,9) |
33 (91) |
32 (90) |
31,5 (88,7) |
32,3 (90,1) |
31,8 (89,2) |
30 (86) |
28,3 (82,9) |
31 (88) |
| Просек, °C (°F) | 20 (68) |
20,8 (69,4) |
22,5 (72,5) |
24,3 (75,7) |
25,6 (78,1) |
26 (79) |
25,1 (77,2) |
24,7 (76,5) |
24,4 (75,9) |
23,8 (74,8) |
22,1 (71,8) |
20,5 (68,9) |
23,3 (73,9) |
| Минимум, °C (°F) | 17,8 (64) |
17,3 (63,1) |
18,3 (64,9) |
21 (70) |
23,3 (73,9) |
24,4 (75,9) |
24,4 (75,9) |
24,5 (76,1) |
23,3 (73,9) |
22,3 (72,1) |
20 (68) |
18,3 (64,9) |
20,8 (69,4) |
| Количина падавина, mm (in) | 6,7 (0,264) |
6,9 (0,272) |
9 (0,35) |
14,8 (0,583) |
20,3 (0,799) |
26,5 (1,043) |
100 (3,94) |
99,7 (3,925) |
25,4 (1) |
8,6 (0,339) |
11,9 (0,469) |
9,4 (0,37) |
347 (13,66) |
| Извор: weatherbase[25] | |||||||||||||
Становништво
[уреди | уреди извор]Има око 6,3 милиона становника. Главни град је Асмара док су остали важнији градови Акордаг, Асаб, Масауфх и други.
Религија
[уреди | уреди извор]Административна подела
[уреди | уреди извор]![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small} | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Привреда
[уреди | уреди извор]Неписмено је око 75% становништва. Велике ожиљке у економији оставио је рат. Највећи постотак становништва су домаћи пољопривредници. Од пољопривредних култура се узгајају дуван, памук и какао, а такође је развијено и сточарство екстензивног типа. Држава се нада и поспешује стране улагаче, али је индустрија и даље слабо развијена. Најважније гране индустрије су прехрамбена, кожна и текстилна. Држава поспешује индустрију гранита и мрамора за извоз.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Constitution of the State of Eritrea”. Shaebia.org. Архивирано из оригинала 3. 5. 2011. г. Приступљено 2. 5. 2010.
- ^ The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. стр. 51–55. Приступљено 11 August 2013. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јул 2014)
- ^ а б в г „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Eritrea)”. IMF.org. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Приступљено 12. 10. 2023.
- ^ „Human Development Report 2023/2024” (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 19. 3. 2024. Приступљено 26. 7. 2024.
- ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014.
- ^ McGraw-Hill Encyclopedia of Science and Technology (9th изд.). The McGraw Hill Companies Inc. 2002. ISBN 978-0-07-913665-7.
- ^ „Pleistocene Park”. 8. 9. 1999. Архивирано из оригинала 28. 09. 2006. г. Приступљено 2. 10. 2006.
- ^ Walter, R. C.; Buffler, R. T.; Bruggemann, J. H.; Guillaume, M. M. M.; Berhe, S. M.; Negassi, B.; Libsekal, Y.; Cheng, H.; Edwards, R. L.; Von Cosel, R.; Néraudeau, D.; Gagnon, M. (2000). „Early human occupation of the Red Sea coast of Eritrea during the last interglacial”. Nature. 405 (6782): 65—69. Bibcode:2000Natur.405...65W. PMID 10811218. doi:10.1038/35011048.
- ^ Giorgis 2014, стр. 21–
- ^ Najovits 2004, стр. 258
- ^ Huntingford, G.W.B. (1989) Historical Geography of Ethiopia from the first century AD to 1704. London: British Academy. pp. 38 ff
- ^ Schmidt, Peter R. (2002). „The 'Ona' culture of greater Asmara: archaeology's liberation of Eritrea's ancient history from colonial paradigms”. Journal of Eritrean Studies. 1 (1): 29—58. Архивирано из оригинала 08. 09. 2014. г. Приступљено 8. 9. 2014.
- ^ Kendie 2005, стр. 17–18
- ^ Ullendorff 1965, стр. 90
- ^ Law, Gwillim. „Regions of Eritrea”. Administrative Divisions of Countries ('Statoids'). Приступљено 15. 8. 2011.
- ^ Habte Selassie, Bereket (1989). Eritrea and the United Nations. Red Sea Press. ISBN 978-0-932415-12-7.
- ^ Gunther 1966, стр. 180-183.
- ^ „Elections in Eritrea”. African Elections Database. 23. 1. 2011. Приступљено 27. 6. 2018.
- ^ „Birds, Birding Trips and Birdwatching Tours in State of Eritrea”. Fat Birder (на језику: енглески). Приступљено 2024-11-21.
- ^ Knight, Jasper; Abd Elbasit, Mohamed A. M.; Adam, Elhadi (2022), Billi, Paolo, ур., Land Degradation in Eritrea and Djibouti (на језику: енглески), Springer International Publishing, стр. 223—232, ISBN 978-3-031-05487-7, doi:10.1007/978-3-031-05487-7_9, Приступљено 2024-11-21
- ^ Unit, Biosafety. „Main Details”. www.cbd.int (на језику: енглески). Приступљено 2024-11-21.
- ^ „Eritrea Tour, Tours to Eritrea, Eritrean Tours Information, Tour of Eritrea,Eritrean Tourism - Wild life in Eritrea page”. web.archive.org. 2014-11-12. Приступљено 2024-11-21.
- ^ „Ecological Regions Of Eritrea”. WorldAtlas (на језику: енглески). 2017-04-25. Приступљено 2024-11-21.
- ^ Tesfagiorgis, Mussie (29. 10. 2010). Eritrea. ABC-CLIO. стр. 10—. ISBN 978-1-59884-232-6.
- ^ „Eritrea average climate”. weatherbase. Приступљено 6. 3. 2016.
- ^ „Population by religion, by province and territory (2011 Census)”. 0.statcan.gc.ca. 25. 1. 2011. Архивирано из оригинала 14. 1. 2011. г. Приступљено 8. 11. 2011.
Литература
[уреди | уреди извор]- Habte Selassie, Bereket (1989). Eritrea and the United Nations. Red Sea Press. ISBN 978-0-932415-12-7.
- Najovits, Simson (2004). Egypt, trunk of the tree, Volume 2. Algora Publishing. стр. 258. ISBN 087586256X..
- Ullendorff, Edward (1965). The Ethiopians: An Introduction to Country and People (2nd изд.). London. стр. 90. ISBN 0-19-285061-X.
- Giorgis, Andebrhan Welde (2014). Eritrea at a Crossroads: A Narrative of Triumph, Betrayal and Hope. Strategic Book Publishing. стр. 21—. ISBN 978-1-62857-331-2.
- Beretekeab R. (2000); Eritrean making of a Nation 1890–1991, Uppsala University, Uppsala.
- Cliffe, Lionel; Connell, Dan; Davidson, Basil (2005). Taking on the Superpowers: Collected Articles on the Eritrean Revolution (1976–1982). Red Sea Press. ISBN 1-56902-188-0.
- Cliffe, Lionel; Davidson, Basil (1988). The Long Struggle of Eritrea for Independence and Constructive Peace. Spokesman Press. ISBN 0-85124-463-7.
- Connell, Dan (1997). Against All Odds: A Chronicle of the Eritrean Revolution With a New Afterword on the Postwar Transition. Red Sea Press. ISBN 1-56902-046-9.
- Connell, Dan (2001). Rethinking Revolution: New Strategies for Democracy & Social Justice: The Experiences of Eritrea, South Africa, Palestine & Nicaragua. Red Sea Press. ISBN 1-56902-145-7.
- Connell, Dan (2004). Conversations with Eritrean Political Prisoners. Red Sea Press. ISBN 1-56902-235-6.
- Connell, Dan (2005). Building a New Nation: Collected Articles on the Eritrean Revolution (1983–2002). Red Sea Press. ISBN 1-56902-198-8.
- Firebrace, James; Holand, Stuart (1985). Never Kneel Down: Drought, Development and Liberation in Eritrea. Red Sea Press. ISBN 0-932415-00-8.
- Gebre-Medhin, Jordan (1989). Peasants and Nationalism in Eritrea. Red Sea Press. ISBN 0-932415-38-5.
- Hatem Elliesie: Decentralisation of Higher Education in Eritrea, Afrika Spectrum, Vol. 43 (2008) No. 1, p. 115–120.
- Hill, Justin (2002). Ciao Asmara, A classic account of contemporary Africa. Little, Brown. ISBN 978-0-349-11526-9.
- Iyob, Ruth (1997). The Eritrean Struggle for Independence: Domination, Resistance, Nationalism, 1941–1993. Cambridge University Press. ISBN 0-521-59591-6.
- Jacquin-Berdal, Dominique; Plaut, Martin (2004). Unfinished Business: Ethiopia and Eritrea at War. Red Sea Press. ISBN 1-56902-217-8.
- Johns, Michael (1992), "Does Democracy Have a Chance", Congressional Record, 6 May 1992 Архивирано на сајту Wayback Machine (23. август 2013)
- Keneally, Thomas (1990). To Asmara. ISBN 0-446-39171-9.
- Kendie, Daniel (2005). The Five Dimensions Of The Eritrean Conflict 1941–2004: Deciphering the Geo-Political Puzzle. Signature Book Printing. ISBN 1-932433-47-3.
- Killion, Tom (1998). Historical Dictionary of Eritrea. Scarecrow Press. ISBN 0-8108-3437-5.
- Mauri, Arnaldo (2004), "Eritrea's Early Stages in Monetary and Banking Development", International Review of Economics, Vol. LI, n. 4, [2]
- Mauri, Arnaldo (1998), "The First Monetary and Banking Experiences in Eritrea", African Review of Money, Finance and Banking, n. 1–2.
- Miran, Jonathan (2009). Red Sea Citizens: Cosmopolitan Society and Cultural Change in Massawa. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-22079-0.
- Müller, Tanja R.: Bare life and the developmental State: the Militarization of Higher Education in Eritrea, Journal of Modern African Studies, Vol. 46 (2008), No. 1, p. 1–21.
- Negash T. (1987); Italian Colonisation in Eritrea: Policies, Praxis and Impact, Uppsala Univwersity, Uppsala.
- Ogbaselassie, G (10. 1. 2006). „Response to remarks by Mr. David Triesman, Britain's parliamentary under-secretary of state with responsibility for Africa”. Архивирано из оригинала 16. 11. 2006. г. Приступљено 7. 6. 2006.
- Pateman, Roy (1998). Eritrea: Even the Stones Are Burning. Red Sea Press. ISBN 1-56902-057-4.
- Phillipson, David W. (1998), Ancient Ethiopia.
- Reid, Richard (2011). Frontiers of violence in north-east Africa: genealogies of conflict since c.1800. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199211883.
- Wrong, Michela (2005). I Didn't Do It For You: how the world betrayed a small African Nation. Harper Collins. ISBN 0-06-078092-4.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Ministry of Information of Eritrea (official government website).
- EriTV News, Music, Movie and Comedy from Eritrea Television
- „Eritrea”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency.
- Еритреја на сајту Curlie (језик: енглески)
- Eritrea profile from BBC News.
- Еритреја (Викиатлас)
- Report of the Commission of Inquiry on Human Rights in Eritrea, United Nations Human Rights Council Report, 8 June 2015
- HRCE – Human Rights Concern – Eritrea
- Documentary on Women's liberation in Eritrea
- Tigrinya online learning with numbers, alphabet and history (Eritrea and north Ethiopia (Tigray-Province)).
- (језик: италијански) Ferrovia eritrea Eritrean Railway
- Atlas of Eritrea Архивирано на сајту Wayback Machine (15. октобар 2012)
- (језик: италијански) About Eritrea
- Key Development Forecasts for Eritrea from International Futures.
- (језик: италијански) Special section about Eritrea from Espresso online magazine Архивирано на сајту Wayback Machine (15. август 2022)
- History of Eritrea: First recordings – Munzinger – exploitation by colonialism and fight against colonialism (Italy, England, Ethiopia, Soviet Union, USA, Israel) – independence Архивирано на сајту Wayback Machine (12. октобар 2007)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Географске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
