Пређи на садржај

Емират Трансјордан

С Википедије, слободне енциклопедије
Емират Трансјордан
إمارة شرق الأردن  (арапски)
Трансјордан

Подручје под управом емира
Географија
Главни град Аман
Друштво
Службени језик арапски
Политика
Облик државе Апсолутна монархија
 — Емир Абдулах И (1921—1946)
 — Резидент Алберт Абрамсон (1921)
Т. Е. Лоренс (1921)
Сент-Џон Филби (1921—1924)
Хенри Фортнм Кокс (1924—1939)
Алек Киркбрајд (1939—1946)
Историја
Историјско доба Међуратни период
 — Оснивање 1921
 — Укидање 1946
 — Статус Мандат Друштва народа под администрацијом Мандата за Палестину
Догађаји  
 — Каирска конференција март 1921.
 — Успостављено 11. април[1][2] 1921. 
 — Проглашење независности[3] 25. април 1923. 
 — Англо-трансјордански споразум 20. фебруар 1928. 
 — Проглашење краљевине 22. март 1946. 
 — Пуна независност 25. мај 1946. 
Земље претходнице и наследнице
Јордана
Претходнице: Наследнице:
Арапска Краљевина Сирија Хашемитска Краљевина Јордан
Међувлашће

Емират Трансјордан (арап. إمارة شرق الأردن — „Емират источно од Јордана”) био је британски протекторат успостављен 11. априла 1921,[4][2] који је као такав остала до стицања формалне независности 1946. године.

Након пораза Османског царства у Првом свјетском рату, регион Трансјордана је био под управом Администрације окупираних непријатељских територија — Исток; након британског повлачења 1919, регија је стекла фактично признање као дио Арапске Краљевине Сирије под Хашемитима, која је обухватала територије које су се углавном састојале од данашње Сирије и Јордана. Трансјордан је постао ничија земља након битке код Мајсалуна у јулу 1920,[5] током које су Британци у сусједној Мандатној Палестини одлучили да избјегну „сваку дефинитвну веза између ње и Палестине”.[6] Абдулах је ступио у регију у новембру 1920, преселивши се у Аман 2. марта 1921; касније током мјесеца је одржана конференција са Британцима током које је договорено да ће Абдулах ибн Хусеин управљати територијом под окриљем Британског мандата за Палестину са потпуно самоуправним системом.

Хашемити су владали протекторатом, као и сусједним Мандатним Ираком и, до 1925, Краљевином Хиџаз на југу. Емират је 25. маја 1946. постао „Хашемитска Краљевина Трансјордан”, стекавши пуну независност 17. јула исте године у складу са Лондонским уговором, чије ратификације су размијењене у Аману.

Након анексије Западне обале у Палестини 1949. и „сједињења” обје обале ријеке Јордан, земља је уставно преименована у „Хашемитску Краљевину Јордан”, познатија као Јордан.

Позадина

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Преписка Макмагон—Хусеин и Споразум Сајкс—Пико
Карта британске владе која илуструје територијалне преговоре са шерифом Меке.
Карта коју су потписали Сајкс и Пико, приложена у званичној Англофранцуској преписци.

Од јула 1915. до марта 1916. размијењен је низ од десет писама између шерифа Меке Хусеина ибн Алија и британског високог комесара за Египат потпуковника сер Хенрија Макмагона.[7] У писмима — посебно оним од 24. октобра 1915 — британска влада се сложила да призна арапску независност након рата у замјену да шериф Меке покрене арапски устанак против Османског царства.[8] Подручје арапске независности одређено је као „у ограничењима и границама које је предложио шериф Меке”, са изузетком приобалном подручја које лежи западно од „каза Дамаск, Хомс, Хама и Алепо”; опречна тумачења овог описа изазвала су велике контроверзе у наредним годинама.[9]

Оптилике истовремено, потписан је још један тајни уговор између Уједињеног Краљевства и Француске (уз сагласност Русије и Италије) да би се одрадиле њихове обострано договорене сфере утицаја и контроле у евентуалној подјели Османског царства. Примарни преговори који су довели до споразума одржани су између 23. новембра 1915. и 3. јануара 1916; 3. јануара британски дипломата Марк Сајкс и његов француски колега Франсоа Жорж-Пико парафирали су договорени меморандум. Споразум су ратификовале њихове владе 9. и 16. маја 1916. године. Споразум је додијелио Уједињеном Краљевству контролу над данашњим јужним Израелом и Палестином, Јорданом и јужним Ираком, као и додатно мало подручје око луке Хаифа и Акра, који би се омогућио приступ Средоземљу.[10] Палестина, са мањим границама него касније Мандатна Палестина, требала је да потпадне под „међународну управу”. Споразум је првобитно коришћен као основа за Англо-француски modus vivendi из 1918, који је осигурао оквир за Управу окупиране непријатељске територије на Леванту.[11] Убрзо након рата, Фрацуска је уступила Палестину и Мосул Британцима.[12] Географско подручје које је касније постало Трансјордан, додијељено је Британцима.[13]

Позна османска власт

[уреди | уреди извор]
Османски санџаци који покривају подручја Палестине, Трансјордана и Сирије.

Под османском влашћу, већина Трансјордана била је дио Сиријског вилајета,[14] првенствено Хауранског и Маанског санцака. Становници сјеверног Трансјордана су традиционално били везани за Сирију, а становници јужног са Арапским полуострвом. Није постојала османска каза под именом Трансјордан, постојале су казе Ајлун, Балка, Карака и Маан.[15] У другој половини 19. вијека, Танзимат је поставио темеље за обрзовање државе у овој области.[16] Хиџашка жељезничка пруга је завршена 1908. и у великој мјери је олакшала пут на хаџ сиријском рутом од Дамаска, као и проширење османског војног и административног домена на југ.[17]

Успостављање Емирата

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Успостављање Емирата Трансјордана
Проглас Херберта Семјуела у Салту 21. августа 1920. у дворишту Католичке цркве Узнесења Госпе [ar]. Семјуел је неколико дана касније опоменуо Керзона, који је рекао: „Нема говора о успостављању било какве британске администрације у тој области”.[18]
Британски високи комесар Херберт Семјуел чита говор пред гомилом, априла 1921. године.

Арапски устанак и Краљевина Сирија

[уреди | уреди извор]

Током Првог свјетског рата, велики дио борби Арапског устанка водио се на подручју Трансјордана. Уз помоћ официра британске војске Т. Е. Лоренса, шериф Меке Хусеин ибн Али је предводио успјешну побуну која је допринијела поразу Османског царства и његовом парчању. Послије битке код Акабе 1917, османске снаге су биле принуђене да се повуку из града. Британско министарство иностраних дјела је 1918. у извјештају о арапском положају источног од Јордана, наводи: „Почетком 1918, убрзо након што је освојен јужни дио Палестине, Форин офис је утврдио да треба признати Фејсалову власт над подручјем које контролише источно од ријеке Јордан. Можемо да потврдимо ово наше признање чак и ако наше снаге тренутно не контролишу већи дио Трансјордана.”[19] У марту 1920, Фејсал ибн Хусеин је у Дамаску прогласио Хашемитску Краљевину Сирију, која је обухватала већину онога што је касније постао Трансјордан. У овом тренутку, на ријетко насељен јужни дио Трансјордан полагале су право и Фејсалова Сирија и Краљевина Хиџаз његовог оца.[20] Након додјељивања мандата Француској и Британији на Санремској конференцији у априлу, Британци су од 1. јула 1920. именовали Херберта Семјуела за високог комесара у Палестини са надлежношћу за област западно од Јордана.[21]

Пут до Емирата

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Међувлашће (Трансјордан)

Након што су Француска успјешном опсадом Дамаска 24. јула 1920. укинули Краљевину Сирију, Трансјордан је за кратко вријеме постао ничија земља[22] или, како је Семјуел рекао, „… политички напуштена”.[23] У августу 1920. одбачен је Семјуелов захтјев да се граница британске територије прошири преко ријеке Јордан и да се Трансјордан стави под административну контролу. Британски министар иностраних дјела Керзон је умјесто тога предложио да се британски утицај у Трансјордану унаприједи слањем неколико политичких званичника, без војне пратње, да подстакну самоуправу[24] и удијеле савјете мјесним вођама територије. По Керзоновим упутствима, Семјуел је организовао састанак са трансјорданским вођама, гдје је представио британске планове за територију. Мјесне вође су добили увјерења да Трансјордан неће доћи под палестинску управу и да неће бити разоружања или регрутације. Семјуелови услови су прихваћени, он се вратио у Јерусалим, остављајући капетана Алека Киркбрајда као британског представника источно од ријеке Јордан,[25] све до доласка Абдулаха, брата недавно свргнутог краља Фејсала, који је 21. новембра 1920. умарширао у Маан предводећи армију од 300 људи из хеџаског племена Отајба.[26] Без суочавања са противницима, Абдулах и његова армија су ефективно заузели већи дио Трансјордана до марта 1921. године.[27]

Веза са Палестином

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Мандат за Палестину

Почетком 1921, прије сазивања Каирске конференције, Средњеисточно одјељење Колонијалне канцеларија представило је ситуацију на сљедећи начин:[28]

Под мандатом треба повући разлику између Палестине и Трансјордана. Влада Његовог величанства је одговорна према условима мандата за успостављање националног огњишта у Палестини за јеврејски народ. Они су такође обећани увјеравањима датим шерифу Меке 1915. да ће признати и подржати независност Арапа у оним дијеловима (турског) Дамаског вилајета у којима су слободни да дјелују без штете по француске интересе. Западна граница турског Дамаског вилајета прије рата била је ријека Јордан. Палестина и Трансјордан, дакле, не стоје сасвим на истој основи. Истовремено, ове двије области су економски међусобно зависне и њихов развој се мора посматрати као један проблем. Даље, Влади Његовог величанства је повјерен Мандат за „Палестину”. Ако желе да остваре своје право на Трансјордан и да избјегну подизање правног статуса те области са другим силама, то могу учинити само под претпоставком да Трансјордан чини дио области обухваћене Палестинским мандатом. У недостатку ове претпоставке, Трансјордан би, према Члану 132. Севрског уговора, био остављен на располагање главним савезничким силама. Морју се пронаћи неки начини да се у Трансјордану спроведу услови Мандата у складу са „признавањем и подршком независности Арапа”.

Британски меморандум од 12. марта 1921. који објашњава ситуацију у Трансјордану: „Влади Његовог Величанства је повјерен Мандат за ’Палестину’. Ако желе да остваре своје право на Трансјордан и избјегну подизање правног статуса тог подручја са другим силама, то могу учинити само под претпоставком да Трансјордан чини дио подручја које покрива Палестински мандат. У недостатку ове претпоставке, Трансјордан би, према члану 132. Севрског уговора, био остављен на располагање главним савезничким силама.”[29] Од 12. до 25. марта 1921. британска влада је формулисала укључење Трансјордана у мандат.[30]
Британски меморандум од 25. марта 1921. који објашњава ситуацију у Трансјордану: Под претпоставком да је… одредба на неки начин направљена у коначним политичким аранжманима у вези са Трансјорданом за њено укључивање унутар граница Палестине како је на крају утврђено, али под обликом управе који се разликује од палестинског, колико год непожељно било да сама Влада Његовог Величанства предлаже измјене мандата у овој фази, били су склони да сматрају да би, уколико би ’А’ мандати дошли на разматрање у Савјету Друштва, у овом случају било мудро предложити том тијелу убацивање… послије члана 24. Палестинског мандата…”[а]

Каирску конференцију у марту 1921. сазвао је Винстон Черчил, тадашњи британски секретар за колоније. Пошто су мандати Палестине и Ирака додијељени Британији, Черчил је желио да се консултује са стручњацима са Средњи исток. На његов захтјев, Гертруд Бел, Перси Кокс, Т. Е. Лоренс, Кинахан Корнвалис, Арнолд Т. Вилсон, ирачки министар рата Џафар ел Аскари, ирачки министар финансија Сасон Хескајл и други, окупили су се у Каиру у Египту. Додатно отворено питање била је политика коју је требало усвојити у Трансјордану како би се спријечило покретање антифранцуских војних акција унутар савезничке британске зоне утицаја. Хашемити су били Придружене силе током рата и мирно рјешење је било хитно потребно. Двије најзначаније одлуке Конференције биле су да се ирачки пријесто понуди емиру Фејсалу ибн Хусеину (постао је Фејсал I од Ирака), а Емират Трансјордан његовом брату Абдулаху ибн Хусеину (постао Абдулах I од Трансјордана). Конференција је дала политички план за британску администрацију и у Ираку и у Трансјордану, а нудећи ове двије регије синовима Хусеина ибн Алија, Черчил је изјавио да би дух, ако не и слово, британских ратних обећање Арапима могао бити испуњен. Након даљих разговора Черчила и Абдулаха у Јерусалиму, обострано је договорено да Трансјордан буде примљен у палестинско мандатно подручје као арапска земља одвојена од Палестине, с тим да ће у почетку шест мјесеци бити по номиналном влашћу емира Абдулах и да неће бити дио националног огњишта за Јевреје, које би било успостављено западно од ријеке Јордан.[32] Абдулах је именован за емира у априлу 1921. године.[2]

Изборна сала у Трансјордану. Први општи избори одржани су 2. априла 1929. године.

Правни савјетници министарстава иностраних дјела и за колоније 21. марта 1921. одлучили су да уведу Члан 25. у Мандат за Палестину,[33] којим је Трансјордан стављен под палестински мандат и наведено да на тој територији Британија може „одложити или задржати” те чланове мандата који се односе на националног огњиште за Јевреје. Карзон га је одобрио 31. марта 1921, а ревидирани коначни нацрт мандата (укључујући Трансјордан) прослијеђен је Друштву народа 22. јула 1922. године.[34] У августу 1922, британска влада је представила Друштву народа меморандум према којем ће Трансјордан бити укључен у мандат, без примјене одредби везаних за насељавање Јевреја. Трансјордански меморандум је Савјет Друштва народа усвојио 16. септембра 1922. као додатак Мандату за Палестину.[35]

Успостављање

[уреди | уреди извор]

Абдулах је успоставио своју владу 11. априла 1921. године.[36] Територија којом је Британија управљала западно од ријеке Јордан била је Палестина, док је источно од Јордана био Трансјордан.[37] Технички, били су под једним мандатом, али у већини званичних докумената се према њима односило као према два одвојена мандата. Палестинска Наредба у Савјету из 1922, који је успоставио правну основу за Мандатарну владу у Палестини, експлицитно је искључио Трансјордан из њене примјене, осим што су Високом комесару додијељена одређена дискрециона права.[38] У априлу или мају 1923. Трансјордан је добио одређени степен независности са Абдулахом као владаром и Сент-Џоном Филбијем као главним представником.[39]

Хашемитски емир Абдулах, старији син британског ратног савезника Хусеина ибн Алија, постављен је на пријесто Трансјордана. Примјенљиви дијелови Мандата за Палестину наведени су у одлуци од 16. септембра 1922, којом је потврђена посебна управа Трансјордана. Владу територије је, према мандату, образовао Абдулах. Британија је признала Трансјордан као независну владу 15. маја 1923. и постепено се одрицала контроле, ограничавајући свој надзор на финансијска, војна и спољнополитичка питања. То је утицало на циљеве ревизионистичког ционизма, коки је тражио државу на обје обале Јордана. Покрет је тврдио да је практично одвојио Трансјордан од Палестине и тако смањио подручје на којим би се могла успоставити будућа јеврејска држава у регији.[40][41]

Границе

[уреди | уреди извор]

Јужна граница Трансјордана и Арабије сматрана је за стратешки важну за Трансјордан, како би се стекао излаз на море, с намјером приступа преко луке Акаба. Јужна регија Маан—Акаба, велика област са само 10.000 становника,[42] била је под управом Администрације окупираних непријатељских територија (АОНТ) — Исток (касније Арапска Краљевина Сирија, затим Мандатни Трансјордан) и на њу је полагала право и Краљевина Хиџаз.[43] У АОНТ — Исток, Фејсал је именовао кајмакама (или подгувернера) у Маану, будући да је кајмакама у Акаби, „некажњено занемарио и Хусеина у Меки и Фејсала у Дамаску”, од Хусеина добио инструкције да прошири своја овлашћења на Маан.[44] Овај технички спор није довео до било каквог вида отворене борбе, а Краљевина Хиџаз је требала да успостави фактичку контролу након што је Француска поразила Фејсалову администрацију.[45] Након саудијског осваја Хиџаза од 1924. до 1925, Хусеинова армија је побјегла у регију Маана, када је званично објављено да Трансјордан анектира ту регију. Ибн Сауд је приватно пристао да поштује овај став у размјени писама током потписивања Џедског уговора 1927. године.[46]

Регија Негев је додата Палестини 10. јула 1922, након што га је британски представник Џон Филби уступио „у име Трансјордана”.[47] Абдулах је крајем 1922. и поново 1925. тражио да се Негев препусти Трансјордану, али је то одбијено.[48]

Положај источне границе Трансјордана и Ирака сматран је стратешким у погледу предложене изградње нафтовода Киркук—Хаифа.[46] Први пут је постављена 2. децембра 1922. у уговору у којем Трансјордан није био страна — Укаирским протоколом између Ирака и Неџда. Описан је западни крај границе између Ирака и Неџда као „Џабел Аназан који се налази у близини пресјека 32 степена сјеверне географске ширине и 39 степена источне географске дужине између Ирака и Неџда”, чиме се имплицитно потврђује као тачка у којој граница Ирака и Неџда постала граница Трансјордана и Неџда.[49] То је посљедица Лоренсовог приједлога из јануара 1922. да се Трансјордан прошири тако да обухвата Вади Сирхан све до југа до Ел Џауфа, како би се заштитио британски пут ка Индији и обуздао Ибн Сауд.[50]

Француска је сиријски округ Рамта препустила 1921. године.[51]

Становништво

[уреди | уреди извор]
Аман, 1940. година.

Што се тиче демографије, Британци су 1924. изјавили: „Попис становништва није обављен, али се сматра да је број око 200.000, од којих су око 10.000 Черкези и Чечени; има око 150.000 хришћана, а остали су, углавном, Арапи муслимани”.[52] Током мандатног периода није вршен попис, али се процјењује да је становништво до раних 1940-их порасло на 300.000—350.000.[53]

Британска процјена броја становника Трансјордана из марта 1921.
Територија Бр. становника
Аџлун, обухвата Ирбид, Џераш и Бани Хасан и бедуине Мафрак 100.000
Балка, обухвата Ел Салт, Аман и Мадабу 80.000
Ел Карак, укључујући Тафилу 40.000
Маан, Акаба и Табук (данас у Саудијској Арабији) 10.000
Укупно 230.000

Процјене Фицроја Сомерсета и Фредерика Пика, 14. март 1921, CO 733/15[б]

Одбрана

[уреди | уреди извор]

Најозбиљније пријетње Абдулаховом положају у Трансјордану били су упади вахабске милиције Ихван из Неџда у јужне дијелове територије. Емир је био немоћан да сам одбије нападе и морао је да се помоћ обрати Британцима, који су имали војну базу са малим ваздухопловним снагама у Марки, близу Амана.[55] Британска армија била је главна препрека Ихвану од 1922. до 1924, а такође је помагала Абдулаху у гушењу мјесних побуна у Кури 1921.[56] и Адванове побуне 1923. године.[57]

Успостављање краљевине

[уреди | уреди извор]
Споразум између Његовог величанства и Емира Трансјордана, потписан у Јерусалиму 20. фебруара 1928. године.

Пренос власти на арапску владу одвијао се постепено у Трансјордану, почевши од именовања Абдулаха за емира Трансјордана 1. априла 1921. и образовања његове прве владе 11. априла 1921. године.[58] Независна управа је призната у изјави која је објављена (изјава усаглашена у октобру 1922. након одобрења ревидираног мандата 16. септембра 1922. са објављивањем условљеном испуњавањем пробног рока) у Аману 25. маја 1923: „Подложно одобрењу Друштва народа, Његово британског величанство ће признати постојање независне владе у Трансјордану под влашћу Његовог височанства емира Абдулаха, под условом да је таква влада уставна и ставља Његово британског величанство у положај да испуни своје међународно обавезе везане за територију путем Споразума који ће бити закључен са Његовим височанством.”[59][60]

Пасош из 1930.
Поштанска марка из 1930.
Пасош из 1935. (споља)
Пасош из 1935. (унутрашњост)

Током једанаесте сједнице Сталне мандате комисије Друштва народа 1927, Џон Е. Шакбург је резимирао статус Трансјордана:[61]

Није дио Палестине, али је дио подручја којим управља британска влада под надлежношћу Палестинског мандата. Тамошњи специјални аранжмани заиста сежу до старе контроверзе о нашим ратним захтјевима Арапима које не желим да оживљавам. Поента је да, по нашем сопственом тумачењу тих обећања, земља источно од Јордана — иако не земља западно Јордана — спада у подручје за које смо током рата обећали да ћемо признати и подржати независност Арапа. Трансјордан је у потпуно другачијем положају од Палестине и сматрало се да је неопходно да се тамо направе посебни аранжмани.

Уговор из 1928. године

[уреди | уреди извор]

Поренос већине административних функција одвио се 1928, укључујући и стварање положаја високог комесара за Трансјордан.[62] Статус мандата није промијењен споразумом Британије и Емирата 20. фебруара 1928. године.[63] Признала је постојање независне владе у Трансјордану и дефинисала и ограничила њена овлашћења. Ратификације су размијењене 31. октобра 1929. године.[64][65][66]

Трансјордан је остао под британском контролом све до закључења првог трансјорданског уговора 1928. године. Трансјордан је постао номинално независан, иако су Британци и даље задржали војно присуство и контролу иностраних послова и задржали одређену финансијску контролу над Емиратом. Био је то пропали одговор на захтјеве Трансјордана за потпуно суверенитетом и независном државом, неуспјех који је довео до широко распрострањеног незадовољства међу Трансјорданцима, што их је навело да траже националну конференцију (25. јул 1928), прву те врсте, која би испитала чланове уговора и усвојила план политичког дјеловања.[67]

Независност 1946. године

[уреди | уреди извор]
Види још: Јордан и Крај Британског мандата за Палестину
Уговор о савезу Његовог величанства у име Уједињеног Краљевства и Његовог височанства емира Трансјордана 1946. године.

Британски министар иностраних дјела Ернест Бевин је у говору на Генералној скупштини Уједињених нација 17. јануара 1946. објавио да британска влада намјерава да предузме кораке у блиској будућности ка успостављају Трансјордана као независне и суверене државе.[68] Британска влада и емира Трансјордана потписали су Лондонски уговор 22. марта 1946. као механизам за признање пуне независности Трансјордана након ратификације у парламентима обје земље. Предстојећу независност Трансјордана признало је Друштво народа 18. априла 1946. на посљедњој сједници те организације.[69] Емират Трансјордан је 25. маја 1946. постао „Хашемитска Краљевина Трансјордан”, када је трансјордански парламент донио одлуку о преименовању емира у краља на дан ратификације Лондонског уговора. Дан независности у Јордану се обиљежава 25. маја, иако је званично мандат за Трансјордан престао 17. јула 1946. када су у складу са Лондонским уговором у Аману размијењене ратификације и Трансјордан стекао пуну независност.[70] Званично име земље промијенио је у „Хашемитска Краљевина Јордан” 1949. године.[24][71]

Када је краљ Абдулах поднио захтјев за чланство у Уједињеним нацијама, Совјетски Савез је уложио вето, наводећи да земља није „потпуно независна” од британске контроле. То је резултирало још једним споразумом са Британијом у марту 1948. у којем су уклоњена сва ограничења суверенитета. Упркос томе, Јордан није био пуноправни члан УН све до 14. децембра 1955. године.[72] Англо-америчким споразумом, познат као Палестинска мандатна конвенција, Сједињеним Државама је дозвољено да одложе било какву једнострану британску акцију за укидање мандата. У ранијем проглашењу независности Сирије и Либана речено је да „независност и суверенитет Сирије и Либана неће утицати на правно стање, како произилази из Мандатног акта. Заиста, ова ситуација би се могла промијенити само уз сагласност Савјета Друштва народа, уз сагласност Владе Сједињених Државе, потписнице Франко-америчке конвенције од 4. априла 1924.”[73][74]

Сједињене Државе су усвојиле политику по којој ће формални престанак мандата за Трансјордан слиједити ранији преседан који је успоставио француски Мандат за Сирију и Либан. То је значило да би раскид био признат по пријему Трансјордана у УН као потпуно независне државе.[75] Амерички конгресмени унијели су резолуције у којима се захтјева од представника Сједињених Држава у УН да тражи одлагање било каквог међународног одређивања статуса Трансјордана, док се не утврди будући статус Палестине у цјелини. Амерички Државни секретаријат је такође добио правни аргумент од рабина Вајза и Силвера, који су се противили независности Трансјордана.[76] На Пентагонској конференцији 1947, Сједињене Државе су обавијестиле Британију да ускраћује признање Трансјордана док УН не донесу одлуку о палестинском питању.[77]

Трансјордан је поднио захтјев за чланство у УН 26. јуна 1946. године.[78] Пољски представник је рекао да се не противи независности Трансјордана, али је тражио да се пријава одложи за годину дана на основу тога што нису спроведене правне процедуре које захтјева Повеља Друштва народа. Британски представник је одговорио да је Друштво народа већ одобрило прекид мандата у Трансјордану.[79][69] Када се гласало о том питању, апликација Трансјордана је добила потребан број гласова, али је на њу ставио вето Совјетски Савез који није одобрио чланство ниједној држави са којом није имао дипломатске односе.[80][81] За рјешавање овог и сличних проблема које су изазвали вето на чланства, Ирској, Португалији, Аустрији, Финској и Италији било је потребно неколико година и много гласова.[81] Јордан је коначно примљен у чланство 14. децембра 1955. године.[82]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Климан пише: „Према томе, Черчил је 21. марта телефонирао Канцеларији за колоније, с питањем да ли ће приједлози Каира захтијевати доношење посебне одредбе у два мандата… По пријему ове депеше одржане су неформалне консултације између правног савјетника Канцеларије за колоније и помоћника правног савјетника Министарства иностраних послова. Њихов приједлог, 25. од стране Шукбурга, био је да се… у сваки мандат убаци клаузула… [Напомена:] Први нацрт члана 25. првобитно је гласио ’да се одложи примјена таквих одредаба’, али је измијењен на Шуцкбургову иницијативу јер ’одложити’ значи, или се може узети да значи, да ћемо их на крају примијенити.”[31]
  2. ^ Из „Запажања о писму др Вајцмана државном секретару за колоније са освртом на Трансјордан”, мајор Сомерсет и капет Пик, 14. март 1921, CO 733/15. Вилсон напимиње да је писмо написано да побијено Вајцманово писмо Черчилу од 1. марта 1921.[54] у којем Вајцман заговара укључивање Трансјордана у подручје националног огњишта за јеврејски народ: „Прелијепе трансјорданске висоравни… леже запуштене и ненасељене, осим неколико раштрканих насеља и неколико лутајућих бедуинских племена.”[42]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ṣalībī 1998, стр. 93.
  2. ^ а б в „Hashemite Monarchs of Jordan”. alhussein.jo. His Royal Highness Crown Prince Al Hussein bin Abdullah II. Приступљено 22. 9. 2024. „The Emirate of Transjordan was founded on April 11, 1921, and became the Hashemite Kingdom of Jordan upon formal independence from Britain in 1946” 
  3. ^ Wilson 1990, стр. 48.
  4. ^ Ṣalībī 1998, стр. 93; Khamis-Dakwar & Froud 2014, стр. 31.
  5. ^ Bentwich 1932, стр. 51; Gelber 2014, стр. 9–, "Politically, Transjordan was no-man's-land where the British, the French, Faysal's emissaries, Palestinian nationalists and even Turks were all active in..."
  6. ^ Karsh & Karsh 2001, стр. 317, "His Majesty's Government are already treating 'Trans-Jordania' as separate from the Damascus State, while at the same time avoiding any definite connection between it and Palestine, thus leaving the way open for the establishment there, should it become advisable, of some form of independent Arab government, perhaps by arrangement with King Hussein or other Arab chiefs concerned."
  7. ^ Kedouri 2014, стр. 3.
  8. ^ Huneidi 2001, стр. 65; Kattan 2009, стр. 101.
  9. ^ Huneidi 2001, стр. 65–70.
  10. ^ Rogan 2015, стр. 286.
  11. ^ Paris 2003, стр. 48.
  12. ^ Hughes 2013, стр. 122–128.
  13. ^ Gubser 1991, стр. 45-46.
  14. ^ Gad 1991, стр. 105.
  15. ^ Rogan 2002, стр. 23.
  16. ^ Neveu 2014, стр. 198–201.
  17. ^ Daradkeh 2014, стр. 205-208.
  18. ^ Woodward 1963, стр. 344; Paris 2003, стр. 156; Friedman 2011, стр. 325.
  19. ^ Biger 2004.
  20. ^ Tell, Tariq (27. 2. 2017). „Husayn ibn Ali, King of Hejaz / 1.0 / encyclopedic”. encyclopedia.1914-1918-online.net (на језику: енглески). 1914-1918-Online (WW1) Encyclopedia. Приступљено 23. 9. 2024. „..the Ottoman collapse in November 1918 opened the way for their triumphal entry into Damascus – an occasion that Husayn marked by annexing Ma'an and its hinterland (including Aqaba) to the Hejaz.” 
  21. ^ Rudd 1993, стр. 278.
  22. ^ Bentwich 1932, стр. 51, "The High Commissioner had ... only been in office a few days when Emir Faisal ... had to flee his kingdom" and "The departure of Faisal and the breaking up of the Emirate of Syria left the territory on the east side of Jordan in a puzzling state of detachment. It was for a time no-man's-land. In the Ottoman regime the territory was attached to the Vilayet of Damascus; under the Military Administration it had been treated a part of the eastern occupied territory which was governed from Damascus; but it was now impossible that that subordination should continue, and its natural attachment was with Palestine. The territory was, indeed, included in the Mandated territory of Palestine, but difficult issues were involved as to application there of the clauses of the Mandate concerning the Jewish National Home. The undertakings given to the Arabs as to the autonomous Arab region included the territory. Lastly, His Majesty's Government were unwilling to embark on any definite commitment, and vetoed any entry into the territory by the troops. The Arabs were therefore left to work out their destiny."; Gubser 1991, стр. 45-46.
  23. ^ Pipes 1992, стр. 28–; Said & Hitchens 2001, стр. 197–.
  24. ^ а б Méouchy, Neveu & Ababsa 2014, стр. 212–221.
  25. ^ Shlaim 2007, стр. 11; Sicker 1999, стр. 158.
  26. ^ Porath 1984, стр. 172–189.
  27. ^ Wilson 1990, стр. 48, "Abdullah's arrival in Ma’an on 21 November threatened to disrupt Samuel's cosy arrangement. According to reports, Abdullah had a force of 300 men and six machine guns."; Sicker 1999, стр. 159–161, "In January 1921, it was reported in Kerak that Abdullah was advancing toward the town at the head of his army. Kirkbride appealed to Samuel for instructions. The political officer had a total force of only 50 Arab policemen at his disposal and quite simply did not know what to do. Several weeks later he received the following reply from Jerusalem: "It is considered most unlikely that the Emir Abdullah would advance into territory which is under British control... Two days later Abdullah's troops marched into British-controlled Moab. Unable to stop him, Kirkbride decided to welcome him instead. With Abdullah's arrival, the National Government of Moab went out of existence. Buoyed by his easy success, he decided to proceed to Amman. By the end of March 1921, Abdullah and his small army had effectively occupied most of Trans-Jordan unopposed... There seemed to be only two options. Either the British army had to be sent in to evict him or the French had to be allowed to cross the frontier to accomplish the task. Both courses of action were considered to be completely unacceptable. The government was simply not prepared to go to the expense of sending an army to fight in a territory of such marginal importance as Trans-Jordan, and it was equally inconceivable that British policy would permit French intervention and occupation of the area. There was, however, another alternative, which was suggested by Churchill. He observed that it was most important that the government of Trans-Jordan be compatible with that of Iraq because British strategy called for a direct overland link between Egypt and the Persian Gulf, which would have to cross both territories. Since in the meantime Feisal had been given the throne of Iraq, it might well serve British purposes to make his brother, Abdullah, ruler of Trans-Jordan or to appoint an indigenous leader approved by him."
  28. ^ Klieman 1987, стр. 115; cites Appendix 2, Memorandum drawn up in London by Middle East Department Prior to Palestine Conference, p30, Report on Middle East Conference held in Cairo and Jerusalem, 12 March 1921, CO935/1/1<.
  29. ^ Klieman 1970, стр. 115.
  30. ^ Klieman 1970, стр. 115–125.
  31. ^ Klieman 1970, стр. 123.
  32. ^ Ingrams 1973, стр. 116–117; Lustick 1988, стр. 37; Wilson 1990, стр. 53, "Abdullah began by suggesting the unification of Palestine and Transjordan under an Arab ruler, or the unification of Transjordan and Iraq. Both ideas were firmly squashed. In the end he agreed to take responsibility for Transjordan alone for a period of six months. .........It was further agreed that no British troops would be stationed there... With this agreement, the division of the Fertile Crescent into separate states dominated by either Britain or France was completed. Despite the short term nature of the arrangement, Transjordan proved to be a lasting creation. For Abdullah himself his six months lasted a lifetime."; Louis 1984, стр. 348, "In return for providing a rudimentary administration and obviating the need for British military occupation, Abdullah in March 1921 gained assurance from Churchill, then Colonial Secretary, that no Jews would be allowed to settle in Transjordan. That guarantee effectively created Transjordan as an Arab country apart from Palestine, where the British commitment to a "national home" remained a delicate problem between Abdullah and the British."
  33. ^ Klieman 1970, стр. 228–230, "In September, 1920, Lord Curzon had instructed his representatives in Paris to leave the eastern boundary of Palestine for subsequent definition. While treating Transjordan as a separate entity from the Damascus state, formed by the French after Maysalun, the foreign secretary wished to avoid any “definite connection” between it and Palestine, thus leaving the way open for the establishment there, “should it become advisable,” of some form of independent Arab government. In November Hubert Young maintained that Great Britain would have difficulty refuting the contention that in 1915 Sir Henry McMahon had pledged to acknowledge the independence of the Arabs in Transjordan, although Palestine had been intentionally excluded. The Zionists, however, simultaneously argued for the incorporation of Transjordan into Palestine... The occasion of the Cairo Conference offered an opportunity to clarify the matter. As Lloyd George and Churchill both agreed, the solution consisted of treating Transjordan as “an Arab province or adjunct of Palestine” while at the same time “preserving [the] Arab character of the area and administration.”... Despite the objection from Eric Forbes Adam in the Middle East Department that it was better not to raise the question of different treatment publicly by suggesting new amendments or additions to the mandates, the legal officers of the Colonial and Foreign offices, meeting on 21 March 1921, deemed it advisable, as a matter of prudence, to insert in advance general clauses giving the mandatory “certain discretionary powers” in applying the Palestine and Mesopotamia mandates to Transjordan and Kurdistan respectively"
  34. ^ „Mandate for Palestine - The Palestine Order in the Privy Council of the United Kingdom - Mandatory order”. un.org. Question of Palestine. август 1922. Приступљено 23. 9. 2024. „The Palestine Order in Council. ...The 10th day of August, 1922. ...And whereas the Principal Allied Powers have also agreed that the Mandatory should be responsible for putting into effect the declaration originally made on November 2, 1917, by the Government of His Britannic Majesty, [the Balfour Declaration]... Power to exclude Territories to East of Jordan from application of any part of Order. 86. This Order In Council Shall Not Apply To Such Parts Of The Territory Comprised In Palestine To The East Of The Jordan And The Dead Sea As Shall Be Defined By Order Of The High Commissioner. Subject To The Provisions Of Article 25 Of The Mandate, The High Commissioner May May Make Such Provision For The Administration Of Any Territories So Defined As Aforesaid As With The Approval Of The Secretary Of State May be prescribed. ... Given at Our Court at Saint James's this Fourteenth day of August, 1922, in the Thirteenth Year of Our Reign.” 
  35. ^ „ANNEX 420. C. 667. M. 396. 1922. VIARTICLE 25 OF THE PALESTINE MANDATE TERRITORY KNOWN AS TRANSJORDAN.”. League of Nations Official Journal. 11 (2): 1390—1391. новембар 1922. Приступљено 23. 9. 2024. 
  36. ^ Bacik 2008, стр. 76.
  37. ^ „Mandate for Palestine - League of Nations”. un.org. Question of Palestine. 12. 8. 1922. Приступљено 24. 9. 2024. 
  38. ^ „The Palestine Order in Council (Palestine Constitution) - 10 August 1922 (Historical Text)”. Interactive Encyclopedia of the Palestine Question – palquest (на језику: енглески). Приступљено 24. 9. 2024. 
  39. ^ Shlaim 2007, стр. 14.
  40. ^ Wasserstein 2008.
  41. ^ „Jordan - History - The Making of Transjordan”. kinghussein.gov.jo. Приступљено 24. 9. 2024. 
  42. ^ а б Wilson 1990, стр. 229, (footnote 70).
  43. ^ Baker 1979, стр. 220; Leatherdale 1983, стр. 41–42.
  44. ^ Leatherdale 1983, стр. 41–42.
  45. ^ Baker 1979, стр. 220, "The British had moved in to take advantage of the situation created by Husain's presence in Aqaba and pressed for the annexation of the Hejaz Vilayet of Ma'an to the mandated territory of Transjordan. This disputed area, containing Maan, Aqaba and Petra, had originally been part of the Damascus Vilayet during Ottoman times, though boundaries had never been very precise. It was seized first by the Army as it pushed north from Aqaba after 1917 and had then been included in O.E.T.A. East and, later, in Faisal's kingdom of Syria. Husain, however, had never accepted this and had stationed a Vali alongside Faisal's administrator, but the two men had worked in harmony so that the dispute never came to an open struggle. After Faisal's exile, the French mandate boundary had excluded this area and the British then considered it to be part of the Syrian rump which became Transjordan, though nothing was done to realise that claim, so Hejaz administration held de facto control. Britain had, however, made its position clear in August 1924 when it cabled Bullard: "Please inform King Hussein officially that H.M.G. cannot acquiesce in his claim to concern himself directly with the administration of any portion of the territory of Transjordan for which H.M.G. are responsible under the mandate for Palestine""
  46. ^ а б Wilson 1990, стр. 100.
  47. ^ Biger 2004, стр. 181; Biger references 10 July 1922 meeting notes, file 2.179, CZA, "Sovereignty over the Arava, from the south of the Dead Sea to Aqaba, was also discussed. Philby agreed, in Trans-Jordan's name, to give up the western bank of Wadi Arava (and thus all of the Negev area). Nevertheless, a precise borderline was still not determined along the territories of Palestine and Trans-Jordan. Philby's relinquishment of the Negev was necessary, because the future of this area was uncertain. In a discussion regarding the southern boundary, the Egyptian aspiration to acquire the Negev area was presented. On the other hand the southern part of Palestine belonged, according to one of the versions, to the sanjak (district) of Ma'an within the vilayet (province) of Hejaz. King Hussein of Hijaz demanded to receive this area after claiming that a transfer action, to add it to the vilayet of Syria (A-Sham) was supposed to be done in 1908. It is not clear whether this action was completed. Philby claimed that Emir Abdullah had his father's permission to negotiate over the future of the sanjak of Ma'an, which was actually ruled by him, and that he could therefore 'afford to concede' the area west of the Arava in favour of Palestine. This concession was made following British pressure and against the background of the demands of the Zionist Organization for direct contact between Palestine and the Red Sea. It led to the inclusion of the Negev triangle in Palestine's territory, although this area was not considered as part of the country in the many centuries that preceded the British occupation."
  48. ^ Biger 2004, стр. 184.
  49. ^ Amadouny 2012, стр. 132-133.
  50. ^ Amadouny 2012, стр. 132-133; Amadouny cites Lawrence, 'Transjordan-Extension of Territory', 5 January 1922, CO 733 33.
  51. ^ Fischbach 2000, стр. 66–.
  52. ^ „Mandate for Palestine - Report of the Mandatory to the League of Nations”. un.org. Question of Palestine. 31. 12. 1924. Приступљено 24. 9. 2024. 
  53. ^ Beaumont, Blake & Wagstaff 2016, стр. 408–.
  54. ^ Ṿaitsman 1977, стр. 161.
  55. ^ Ṣalībī 1998, стр. 104.
  56. ^ Ṣalībī 1998, стр. 104–105.
  57. ^ Ṣalībī 1998, стр. 107.
  58. ^ Alon 2007, стр. 40, "Abdullah accepted Churchill's offer and returned to Amman to organise his new rule. He dissolved the local governments formed by the British and established three administrative provinces (liwa’): cAjlun, Balqa’ and Karak. On 11 April 1921 he formed his first government. The newly appointed central administration was mainly staffed by Arab nationalist exiles. The first government was composed of four Syrians, a Palestinian, a Hijazi and only one native Transjordanian. The British offered financial assistance, administrative guidance and military support from Palestine upon request and maintained a watchful position. The sole organised and effective military force at hand was a Hijazi household army of some 200 men under Hashemite command. Peake's Reserve Force was still under construction and dysfunctional."; Alon 2007, стр. 49, "From early 1922 until the autumn of 1923 the country enjoyed a period of stability during which the central administration succeeded in asserting its authority over the settled population. A change of personalities, resulting in more sympathetic British Representatives, Abdullah's recognition of his precarious situation, and an improved attitude of the Palestine government towards the independent administration of the country, contributed to the stabilisation of Transjordan and the subjugation of the settled tribes to the government's authority. More importantly, the resurrection of the Reserve Force, later renamed the Arab Legion, allowed for this success."; Alon 2007, стр. 50, "Thus, in the summer of 1922, the government managed to gain the submission of the settled and semi-settled tribes. Peake and Philby reported on the satisfactory collection of taxes and good public order.45 Macan Abu Nowar asserts that, as early as August 1922, Abdullah could already point to several achievements in the process of state-building. His government maintained law and order, improved tax-collection, opened new schools and clinics, built roads, established telegraph and post office services and created sharci and civil courts."
  59. ^ Wilson 1990, стр. 75: Wilson cites Political report for Palestine and Transjordan, May 1923, FO 371/8998; Gubser 1991, стр. 45–46, "During World War I, Transjordan (as it was then called) was the scene of most of the fighting of the great Arab Revolt against Ottoman rule. Assisted by the British and the famous Lawrence of Arabia (T. E. Lawrence), Sharif Hussein of Mecca led this successful revolt, which contributed to the Ottoman defeat in World War I and to the eventual establishment of the various Arab states. Jordan originally fell under the rule of King Faisal, son of Sharif Hussein and the principal military leader of the Arab Revolt. Jordanians, along with their Arab brothers from other regions, served in the new Arab government and sat in its parliament. After King Faisal was forced from the throne in July 1920 by the French military, the British high commissioner of Palestine, Sir Herbert Samuel, went to the town of Salt in Transjordan and declared that the territory, as had been secretly agreed by the British and French in the Sykes-Picot Agreement during World War I, was part of the British Mandatory Palestine. Amir (Prince) Abdullah, a younger son of Sharif Hussein, arrived in Jordan in the fall of 1920 with the intent of regaining Damascus for his Hashemite family. Because he had gained a following, the British decided to recognise his leadership in that territory and provide him with a subsidy in exchange for his not pursuing his original Damascus intentions. This arrangement was confirmed in a 27 March 1921, meeting between then colonial secretary, Winston Churchill, and Amir Abdullah. In addition, Jordan was officially removed from Britain's Palestine mandate and given a mandate status of its own. Between the two world wars, Amir Abdullah, with considerable assistance from Britain, established Hashemite authority in Jordan, basing his rule in the new capital of Amman."
  60. ^ „Mandate for Palestine - Report of the Mandatory to the League of Nations”. un.org. Question of Palestine. 31. 12. 1924. Приступљено 25. 9. 2024. „"On the 25th April 1923, at Amman, the High Commissioner announced that, subject to the approval of the League of Nations, His Majesty's Government would recognise the existence of an independent Government in Transjordan under the rule of His Highness the Amir Abdulla, provided that such Government was constitutional and placed His Britannic Majesty's Government in a position to fulfil its international obligations in respect of the territory by means of an agreement to be concluded between the two Governments. The agreement has not yet been concluded."” 
  61. ^ Bertram 2011.
  62. ^ Agreement between His Majesty and the Amir of Trans- Jordan (на језику: енглески). фебруар 1928 — преко Викизворника. „His Highness the Amir agrees that His Britannic Majesty shall be represented in Trans-Jordan by a British Resident acting on behalf of the High Commissioner for Trans-Jordan.” 
  63. ^ „ANNEX 420. C. 667. M. 396. 1922. VIARTICLE 25 OF THE PALESTINE MANDATE TERRITORY KNOWN AS TRANSJORDAN.”. League of Nations Official Journal. 11 (2): 1390—1391. новембар 1922. Приступљено 23. 9. 2024. 
  64. ^ Bentwich 1929, стр. 212-213, "An agreement was made in February 1928, between His Britannic Majesty and the Emir of Transjordan, varying in important respects the execution of the Mandate for Transjordan which was conferred with the Mandate for Palestine in 1922. There was, indeed, no separate Mandate for Transjordan; but by a resolution of the Council of the League of Nations, passed in September 1922, at the suggestion of the British Government, certain provisions of the Mandate for Palestine were, in accordance with Article 25 of that Mandate, declared not applicable in the territory lying east of the Jordan and the Dead Sea. It was further provided in the application of the Mandate to Transjordan that the action which in Palestine is taken by the Administration of Palestine will be taken by the Administration of Transjordan under the general supervision of the Mandatory. A declaration by the British Government was approved to the effect that His Majesty's Government accepts full responsibility as Mandatory for Transjordan, and undertakes that such provision as may be made for the administration of that territory shall be in no way inconsistent with those provisions of the Mandate which are not declared inapplicable by the resolution."
  65. ^ Fuller, Joseph V.; Dennett, Tyler, ур. (1947). Papers Relating to the Foreign Relations of the United States, The Paris Peace Conference, 1919. XIII. Washington: United States Government Printing Office. стр. 100. Приступљено 25. 9. 2024. 
  66. ^ Whiteman 1963, стр. 631.
  67. ^ Shlaim 2007, стр. 17.
  68. ^ „890i01/2–1346 Memorandum of Telephone Conversation, by the Director of the Office of Near Eastern and African Affairs (Henderson)” (на језику: енглески). 13. 2. 1946. Приступљено 25. 9. 2024. 
  69. ^ а б Hall 1948, стр. 267, "The Assembly...Recalls the role of the League in assisting Iraq to progress from its status under an "A" Mandate to a condition of complete independence, welcomes the termination of the mandated status of Syria, the Lebanon, and Transjordan, which have, since the last session of the Assembly, become independent members of the world community."
  70. ^ „Treaty of Alliance between His Majesty in respect of the United Kingdom and His Highness the Amir of Transjordan”. United Nations Treaty Series (PDF) (на језику: енглески). United Nations. 1947. стр. 143—175. Приступљено 25. 9. 2024. 
  71. ^ Ian J. Bickerton, Kamel S. Abu Jaber, Transjordan, the Hashemite Kingdom, and the Palestine war на сајту Енциклопедија Британика
  72. ^ Crawford 2007, стр. 579–.
  73. ^ Whiteman 1963, стр. 680–681.
  74. ^ Sappington, N. O.; Prescott, Francis C.; Carroll, Kieran J., ур. (1959). Foreign Relations of the United States Diplomatic Papers, 1941, The British Commonwealth; The Near East and Africa. III. Washington: United States Government Printing Office. стр. 809—810. Приступљено 25. 9. 2024. 
  75. ^ Fine, Herbert A.; Reid, John G.; Glennon, John P., ур. (1969). Foreign Relations of the United States, 1946, The Near East and Africa. VII. Washington: United States Government Printing Office. стр. 798. Приступљено 25. 9. 2024. 
  76. ^ Goodwin, Ralph R.; Petersen, Neal H.; Kranz, Marvin W.; Slany, William, ур. (1972). Foreign Relations of the United States, 1946, General; the United Nations. Washington: United States Government Printing Office. стр. 411. Приступљено 25. 9. 2024. 
  77. ^ Fine, Herbert A.; Reid, John G., ур. (1971). Foreign Relations of the United States, 1947, The Near East and Africa. V. Washington: United States Government Printing Office. стр. 603. Приступљено 25. 9. 2024. 
  78. ^ Hall 1948, стр. 126–127.
  79. ^ „Fifty-seventh meeting”. Report of the Committee on the Admission of New Members / S/PV.57 (PDF) (на језику: енглески). Washington: United Nations. 29. 8. 1946. стр. 101. Приступљено 25. 9. 2024. „The League of Nations recently, on its deathbed, formally declared Transjordan free from the mandate” 
  80. ^ „Fifty-seventh meeting”. Report of the Committee on the Admission of New Members / S/PV.57 (PDF) (на језику: енглески). Washington: United Nations. 29. 8. 1946. стр. 139. Приступљено 25. 9. 2024. „A vote was taken with the following results:

    In favour:
    Brazil
    China
    Egypt
    France
    Mexico
    Netherlands
    United Kingdom
    United States of America

    Against:
    Poland
    Soviet Union

    Abstention:
    Australia    ”     
  81. ^ а б Liang 1949, стр. 288–303.
  82. ^ „Member States”. un.org (на језику: енглески). United Nations. Приступљено 25. 9. 2024. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Bradshaw, Tancred (2012). Britain and Jordan: imperial strategy, King Abdullah I and the Zionist movement. London: Tauris. ISBN 978-0-85772-114-3. 
  • Kirkbride, Sir Alec (1956). A Crackle of Thorns: Experiences in the Middle East (на језику: енглески). J. Murray. 
  • Patai, Raphael (2015). The Kingdom of Jordan (на језику: енглески). Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-7799-7. 
  • Vatikiotis, P. J. (2017). Politics and the Military in Jordan: A Study of the Arab Legion, 1921-1957 (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-351-78303-3. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емират_Трансјордан&oldid=28895410”