Пређи на садржај

Више образовање

С Википедије, слободне енциклопедије
Универзитет ал Карауин је основала Фатима ел-Фихри у Фезу у Мароку је глобално најстарији постојећи, непрекидно активни универзитет и прва институција на свету која је додељивала дипломе вишег образовања према подацима Унеска и Гинисове књига рекорда.[1][2]
Универзитет у Болоњи, лоциран у Болоњи у Италији, је најстарија институција вишег образовања у Западном свету.[3][4][5]
Универзитет Пенсилваније је прва институција у Сједињеним Америчким Државама која је користила термин „универзитет” у свом имену.
Универзитет у Кембриџу је институција високог образовања у Кембриџу, Уједињено Краљевство.
Универзитет Макгил је институција високог образовања у Монтреалу у Квебеку, Канада и једна од два канадска члана Асоцијације америчких универзитета.
Џеверсонијска архитектура Универзитета Цинхуа, једне од институција високог образовања у Пекингу, Кина.
Универзитет у Токију је институција високог образовања у Токију, Јапан.
Универзитет у Сао Паулу је институција високог образовања у Сао Паулу, Бразил.
Студенти једног америчког универзитета са њиховим професором, крајње десно, 2009. године

Више образовање (које се назива постсредњим образовањем, трећим нивоом или терцијарним образовањем) је опциони финални стадијум формалног образовања коме се приступа након завршетка средњег образовања. Најчешће се остварује на универзитетима, академијама, колеџима, семеништима, конзерваторијумима, и технолошким институтима, мада је више образовање исто тако доступно путем појединих институција на нивоу специјализованих колеџа, укључујући струковне школе, трговинске школе, и друге професионалне колеџе који додељују академске титуле или професионалне сертификације. Високо образовање без стицања академске титуле се понекад назива даље образовање или континуирано образовање за разлику од вишег образовања. Право на приступ вишем образовању спомиње се у бројним међународним инструментима људских права. Међународни споразум о економским, социјалним и културним правима Уједињених нација из 1966. године декларише, у члану 13, да „више образовање треба да буде једнако доступно свима, на основу капацитета, путем свих прикладних средстава, а посебно путем прогресивног увођења бесплатног образовања”. У Европи, члан 2 Првог протокола Европске конвенције о људским правима, који је адаптиран 1950. године, обавезује све потписнике да гарантују право на образовање.

Образовање је процес промене личности у жељеном правцу личности, усвајању различитих садржаја у зависности од узраста и потребе јединке. Образовање има две основне функције: образовну и васпитну. Најзначајнија образовна институција је школа. Већина становништва није имала никаквог образовања до прве половине 19. века. У модерном друштву људи требају да савладају основне вештине као што су: читање, писање и рачунање да стекну основно знање о свом друштвеном, физичком и економском окружењу. У временима када је мало ученика напредовало даље од основног образовања или базног образовања, термин „више образовање” се често користио за означавање средњег образовања, што може да доведе до извесне забуне.[6] Одатле води порекло термин висока школа за разне школе за децу између узраста 14 и 18 година (Сједињене Државе), или 11 и 18 година (УК и Аустралија).[7]

Више образовање обухвата наставни, истраживачки и примењени рад (нпр. у медицинским и стоматолошким школама), и активности социјалних услуга универзитета.[8] Унутар подручја подучавања, више образовање обухвата додипломски ниво, и изван тога постдипломско образовање (или посдипломски ниво). Каснији ниво образовања се обично назива постдипломским студијама. Поред вештина које су специфичне за одређени степен, потенцијални послодавци у било којој професији траже доказе о способностима критичког и аналитичког размишљања, вештини рада у тиму, информацијској писмености, етичком расуђивању, способности доношења одлука, течном говору и писању, способностима решавања проблема, и широком познавању либералних уметности и наука.[9]

Од Другог светског рата, развијене и многе земље у развоју повећале су учешће старосне групе која углавном похађа више образовање од елитне стопе са око 15 процената, до масе од 16 до 50%.[10][11][12] У многим развијеним земљама, учешће у вишем образовању је наставило да се повећава ка универзалном или, како је то Троу касније назвао, отвореном приступу, где више од половине релевантне старосне групе учествује у вишем образовању.[13] Више образовање је важно за националне економије, као индустрија сама по себи, и као извор обученог и образованог особља за остатак економије. Високообразовани радници добију препознатљиво веће наднице и знатно је мање вероватно да ће постати незапослени, него мање образовани радници.[14][15] Међутим, прихватање толиког броја ученика са само просечном способношћу за више образовање неизбежно захтева смањење академских стандарда, што олакшава инфлација оцена.[16][17] Такође, понуда дипломаната у многим областима студија превазилази потражњу за њиховим вештинама, што погоршава стопу незапослености, подзапосленост, креденцијализам и образовну инфлацију.[18][19]

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја високог образовања у Сједињеним Државама

Амерички систем вишег образовања је био под снажним утицајем Хумболтовог модела вишег образовања. Вилхелм фон Хумболтов образовни модел иде даље од стручне обуке. У писму пруском краљу, он је написао:

Непобитно постоје одређене врсте знања које морају бити опште природе и, што је још важније, одређена култивација ума и карактера које нико не може себи да дозволи да изостави. Људи очигледно не могу бити добре занатлије, трговци, војници или бизнисмени, уколико, без обзира на њихово занимање, нису добри, часни и - сходно својим околностима - добро информисане особе и грађани. Ако се ова основа полаже кроз школовање, стручне вештине се лако стичу касније, а особа је увек слободна да се креће од једног занимања до другог, као што се често дешава у животу.[20]

Филозоф Јулијан Нида-Римелин је критиковао неусклађеност између Хумболдтових идеала и савремене европске образовне политике, која уско схвата образовање као припрему за тржиште рада, и тврдио је да је неопходно да направи избор између Макинзија и Хумболта.[21]

Функционална теорија образовања

[уреди | уреди извор]

Функционална теорија образовања је најважнија теорија.Емил Диркем сматра да је функционална теорија образовања преставља мост између појединца и друштва. Школа је главно средство за изједначавање.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Oldest University
  2. ^ Verger, Jacques: "Patterns", in: Ridder-Symoens, Hilde de (ed.): A History of the University in Europe. Vol. I: Universities in the Middle Ages. Cambridge University Press. 2003. стр. 35—76. ISBN 978-0-521-54113-8.  (35)
  3. ^ Top Universities World University Rankings Retrieved 2010-1-6
  4. ^ Our History - Università di Bologna
  5. ^ Gaston, Paul L. (2010). The Challenge of Bologna]. стр. 18. ISBN 978-1-57922-366-3. 
  6. ^ For example, Higher Education: General and Technical, a 1933 National Union of Teachers pamphlet by Lord Eustace Percy, which is actually about secondary education and uses the two terms interchangeably.
  7. ^ HIGH SCHOOL | meaning in the Cambridge English Dictionary
  8. ^ Pucciarelli F., Kaplan Andreas M. (2016) Competition and Strategy in Higher Education: Managing Complexity and Uncertainty, Business Horizons, Volume 59
  9. ^ „Employers Judge Recent Graduates Ill-Prepared for Today’s Workplace, Endorse Broad and Project-Based Learning as Best Preparation for Career Opportunity and Long-Term Success” (Саопштење). Washington, DC: Association of American Colleges and Universities. 20. 1. 2015. Архивирано из оригинала 12. 04. 2017. г. Приступљено 11. 4. 2017. 
  10. ^ Trow, Martin (1973) Problems in the transition from elite to mass higher education. Carnegie Commission on Higher Education, Berkeley, http://www.eric.ed.gov/ERICWebPortal/search/detailmini.jsp?_nfpb=true&_&ERICExtSearch_SearchValue_0=ED091983&ERICExtSearch_SearchType_0=no&accno=ED091983, accessed 1 August 2013
  11. ^ Brennan, John (2004) The social role of the contemporary university: contradictions, boundaries and change, in Center for Higher Education Research and Information (ed.)
  12. ^ Ten years on: changing education in a changing world. . Buckingham: The Open University Press. , https://www.open.ac.uk/cheri/documents/ten-years-on.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2017), accessed 9 February 2014
  13. ^ Trow, Martin (2007) [2005] Reflections on the transition from elite to mass to universal access: forms and phases of higher education in modern societies since WWII, Springer International Handbooks of Education volume 18, 2007, 243-280
  14. ^ „Risk-Based Student Loans”. 5. 9. 2011. SSRN 1941070 Слободан приступ. 
  15. ^ OECD, Education at a Glance (2011)
  16. ^ Cote, James; Allahar, Anton (2007), Ivory Tower Blues: A University System in Crisis, University of Toronto Press, стр. 256, ISBN 978-0802091819 
  17. ^ Arum, Richard; Roska, Josipa (2011), Academically Adrift: Limited Learning on College Campuses, University of Chicago Press, стр. 272, ISBN 978-0226028569 
  18. ^ Barshay, Jill (4. 8. 2014). „Reflections on the underemployment of college graduates”. Hechniger Report. Teachers College at Columbia University. Приступљено 30. 3. 2015. 
  19. ^ Coates, Ken; Morrison, Bill (2016), Dream Factories: Why Universities Won't Solve the Youth Jobs Crisis, Toronto: Dundurn Press, стр. 232, ISBN 978-1459733770 
  20. ^ Günther, Karl-Heinz (1988). „Profiles of educators: Wilhelm von Humboldt (1767–1835)”. Prospects. 18: 127—136. doi:10.1007/BF02192965. 
  21. ^ Nida-Rümelin, Julian (29. 10. 2009). „Bologna-Prozess: Die Chance zum Kompromiss ist da”. Die Zeit (на језику: German). Приступљено 29. 11. 2015. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње веве

[уреди | уреди извор]
Више образовање на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Више_образовање&oldid=28826588”