Пређи на садржај

Абдулразак Гурна

С Википедије, слободне енциклопедије
Абдулразак Гурна
Гурна у мају 2009.
Лични подаци
Датум рођења(1948-12-20)20. децембар 1948. (75 год.)
Место рођењаЗанзибар, Султанат Занзибар
ОбразовањеУниверзитет у Кенту
Књижевни рад
Најважнија делаРај (1994), Поред мора (2001)
НаградеНобелова награда за књижевност (2021)

Абдулразак Гурна (20. децембар 1948) је књижевник и академик.

Рођен је у Танзанији а живи у Уједињеном Краљевству и има британско држављанство. Рођен је у Султанату Занзибар, а дошао је, као избеглица, у Уједињено Краљевство током Занзибарске револуције.[1]

Његов роман Рај (1994) је ушао у ужи избор и за Букерову и Витбредову награду. Романи Дезертер (2005) и Поред мора (2001), били су на широј листи за Букер и у ужем избору за Књижевну награду Лос Анђелес Тајмса. Гурна је добио Нобелову награду за књижевност 2021. године за „бескомпромисан и саосећајан продор у ефекте колонијализма и судбине избеглица у јазу између култура и континената“.[1][2] Ради као професор емеритус енглеске и постколонијалне књижевности на Универзитету у Кенту.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Абдулразак Гурна је рођен 20. децембра 1948. године[4] у Султанату Занзибар, који је сада део данашње Танзаније.[5] Напустио је острво са 18 година, након свргавања владајуће арапске елите током Занзибарске револуције,[1][2] и као избеглица стигао у Енглеску 1968. године. Арапског је порекла,[6] а његов отац је био бизнисмен који је емигрирао из Јемена.[7] Гурна је рекао: „Дошао сам у Енглеску када речи, као што су тражилац азила, нису биле сасвим исте – више људи се бори и бежи из терористичких држава.“[1][8]

Почео је да студира на Крајст Черч Универзитету у Кентерберију (Canterbury Christ Church University), чије је дипломе у то време додељивао Универзитет у Лондону.[9] Затим је прешао на Универзитет у Кенту, где је докторирао 1982. године, са тезом под насловом Критеријуми у критици западноафричке фикције.[10]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Од 1980. до 1983. године Гурна је предавао на Бајеро Универзитету у Каноу, у Нигерији. Потом је постао професор енглеске и постколонијалне књижевности на Универзитету у Кенту, где је предавао до пензионисања 2017. године.[2][11] Сада је професор емеритус енглеске и постколонијалне књижевности на универзитету.[12]

Иако је критика позитивно оценила Гурнине романе, они нису били комерцијално успешни и нису објављени ван Уједињеног Краљевства.[13] Након што му је додељена Нобелова награда за књижевност 2021. године, издавачи су се борили да одрже корак са порастом потражње за његовим делом.[13][14]

Поред свог рада на Универзитету, Гурна се бави и писањем. Аутор је многих кратких прича, есеја и десет романа.[15]

Иако му је први језик свахили, користи енглески као свој књижевни језик.[16] Међутим, интегрише делове свахилија, арапског и немачког у већину својих дела.

Гурна је почео да пише из носталгије за домом. Почео је са записивањем мисли у дневник, које су се претвориле у дужа размишљања о дому, да би на крају прерасле у писање измишљених прича о другим људима. Ово је створило навику да се писање користи као средство за разумевање и бележење његовог искуства избеглице, живота у другој земљи и осећаја расељења. Ове почетне приче су на крају постале Гурнин први роман, Сећање на одлазак (1987), који је написао упоредо са својим докторском дисертацијом. Ова прва књига поставила је позорницу за његово континуирано истраживање тема „дуготрајне трауме колонијализма, рата и расељавања“ кроз његове наредне романе, кратке приче и критичке есеје. [11]

Сталне теме које се провлаче кроз његово писање су егзил, расељавање, припадност, колонијализам и прекршена обећања државе. Већина његових романа говори о људима који живе у земљама у развоју, погођеним ратом или кризом, а који можда нису у стању да испричају своје приче.[17][18]

Велики део његовог дела смештен је на источну обалу Африке[19] и сви протагонисти његових романа, осим једног, рођени су у Занзибару.[20] Иако се Гурна није вратио да живи у Танзанији откако је отишао са 18 година, он је рекао да се његова домовина „увек појави су његовој машти, чак и када намерава да своје приче постави негде другде.“[11]

Три од десет његових романа преведена су на српски језик.[21]

Књижевна дела

[уреди | уреди извор]

Романи

[уреди | уреди извор]
  • Сећање на одлазак (Memory of Departure, 1987)
  • Пут ходочасника (Pilgrims Way ,1988)
  • Доти (Dottie, 1990)
  • Рај (Paradise, 1994) (ужи избор за Букерову и Витбредову награду)[22]
  • Дивећи се тишини (Admiring Silence, 1996)
  • Поред мора (By the Sea, 2001) (шири избор за Букерову и ужи избор за Књижевну награду Лос Анђелес Тајмса)[23]
  • Напуштање (Desertion, 2005) [24]
  • Последњи поклон (The Last Gift, 2011)
  • Срце од шљунка (Gravel Heart, 2017)
  • Живот после живота (Afterlives, 2020)[25]

Кратке приче

[уреди | уреди извор]
  • "Кавези" (Cages, 1984)
  • "Боси" (Bossy, 1994)
  • "Ескорт" (Escort, 1996)
  • "Фотографија принца" (The Photograph of the Prince, 2012)
  • "Моја мајка је живела на фарми у Африци (My Mother Lived on a Farm in Africa, 2006)
  • "Прича о доласку"(The Arriver's Tale, 2016)
  • "Прича о апатриду" (The Stateless Person's Tale, 2019)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „Nobel Literature Prize 2021: Abdulrazak Gurnah named winner”. BBC News (на језику: енглески). 7. 10. 2021. Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  2. ^ а б в Flood, Alison (7. 10. 2021). „Abdulrazak Gurnah wins the 2021 Nobel prize in literature”. The Guardian (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 7. 10. 2021. 
  3. ^ „Professor Abdulrazak Gurnah”. University of Kent | School of English. 7. 10. 2021. Архивирано из оригинала 8. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  4. ^ Loimeier, Manfred (30. 8. 2016). „Gurnah, Abdulrazak”. Ур.: Ruckaberle, Axel. Metzler Lexikon Weltliteratur: Band 2: G–M (на језику: немачки). Springer. стр. 82—83. ISBN 978-3-476-00129-0. Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 7. 10. 2021. 
  5. ^ King, Bruce (2004). Bate, Jonathan; Burrow, Colin, ур. The Oxford English Literary HistoryНеопходна слободна регистрација. 13. Oxford: Oxford University Press. стр. 336. ISBN 978-0-19-957538-1. OCLC 49564874. 
  6. ^ „Abdulrazak Gurnah wins the Nobel prize in literature for 2021”. The Economist. 7. 10. 2021. 
  7. ^ Sveriges Television AB, Nobel 2021: Porträtten – Litteraturprisporträttet (на језику: шведски), Приступљено 2021-12-09 
  8. ^ Prono, Luca (2005). „Abdulrazak Gurnah – Literature”. British Council. Архивирано из оригинала 3. 8. 2019. г. Приступљено 7. 10. 2021. 
  9. ^ Hand, Felicity. „Abdulrazak Gurnah (1948–)”. The Literary Encyclopedia (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 19. 6. 2018. г. Приступљено 7. 10. 2021. 
  10. ^ Erskine, Elizabeth, ур. (1989). Annual Bibliography of English Language and Literature for 1986. 61. W. S. Maney & Son. стр. Annual bibliography of English language and literature. 1920. . ISBN 0-947623-30-2. ISSN 0066-3786. 
  11. ^ а б в Alter, Alexandra; Marshall, Alex (7. 10. 2021). „Abdulrazak Gurnah Is Awarded the Nobel Prize in Literature”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 7. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  12. ^ Attree, Lizzy (7. 10. 2021). „Nobel Prize winner Abdulrazak Gurnah: An introduction to the man and his writing”. The World (radio program). Приступљено 10. 10. 2021. 
  13. ^ а б Alter, Alexandra (2021-10-27). „He Won the Nobel. Why Are His Books So Hard to Find?”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-10-27. 
  14. ^ Alexandra Alter (5. 11. 2021). „Why one Nobel Laureate is struggling to sell books in America”. Independent. 
  15. ^ Johnson, Simon; Pawlak, Justyna (2021-10-08). „Tanzanian novelist Gurnah wins 2021 Nobel for depicting impact of colonialism, migration”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-11. 
  16. ^ Pilling, David (8. 10. 2021). „Abdulrazak Gurnah, winner of the Nobel Prize for literature”. Financial Times. 
  17. ^ Mengiste, Maaza (8. 10. 2021). „Abdulrazak Gurnah: where to start with the Nobel prize winner”. The Guardian (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 9. 10. 2021. г. Приступљено 9. 10. 2021. 
  18. ^ Kaigai, Ezekiel Kimani (April 2014) "Encountering Strange Lands: Migrant Texture in Abdulrazak Gurnah's Fiction". Stellenbosch University. Archived from the original on 10 October 2021. Retrieved 10 October 2021.
  19. ^ Lavery 2013, стр. 118.
  20. ^ Bosman, Sean James (26. 8. 2021). „Abdulrazak Gurnah”. Rejection of Victimhood in Literature by Abdulrazak Gurnah, Viet Thanh Nguyen, and Luis Alberto Urrea. Brill. стр. 36—72. ISBN 978-90-04-46900-6. S2CID 241357989. doi:10.1163/9789004469006_003. 
  21. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Суровост колонијализма и топлина живота, романи Абдулразака Гурне преведени на српски”. www.rts.rs. Приступљено 2022-09-03. 
  22. ^ „Raj”. carobnaknjiga.rs. Приступљено 23. 1. 2024. 
  23. ^ „Pored mora”. carobnaknjiga.rs. Приступљено 23. 1. 2024. 
  24. ^ „Napuštanje”. carobnaknjiga.rs. Приступљено 23. 1. 2024. 
  25. ^ „Život posle života”. carobnaknjiga.rs. Приступљено 23. 1. 2024. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Абдулразак_Гурна&oldid=28534074”