Џамија
Овај чланак је део серије о исламу |
Ислам |
---|
Џамија је исламска богомоља, мјесто клањања, заједничке молитве муслимана.[1] То, међутим, не укључује светишта, објекте разних секти или других духовних грађевина. Ријеч „џамија“ долази од арапске ријечи جَامِع, а до јужних словенских језика дошла је преко турског[2]. Означава централно место где се врши молитва петком[2].
У џамији нема слика светаца или пророка, нити религијске музике. Умјесто сликовних приказивања религијских подлога Библије и прича о свецима, у џамијама се појављује арапска калиграфија (умјетност лијепог писања), а умјесто хришћанске црквене музике предавање из Курана, увијек на арапском језику. У вријеме рамазана се рецитује цијели Куран. Уз џамију се често налази и медреса, што је арапска ријеч за школу, која је прије свега исламска, религијски обиљежена образовна установа и обично чини са џамијом јединствен грађевински комплекс. Неки од највеличанственијих примјерака ове врсте архитектуре налазе се у Самарканду.
Историја
[уреди | уреди извор]Иако Куранске објаве суштински обесмишљавају постојање верских објеката за молитву исламских верника, јер је за Мухамеда читава земља месџид и молитву је могуће обавити на сваком месту, уколико се испоштују сва установљена правила, прву џамију подигао је сам Мухамед. Док бројна предања подизање ове џамије везују за налог самог Алаха или анђела Џибрила. Ова прва џамија била је једноставно двориште, које је уједно служило и као Мухамедов управни центар.[3] Из мединске џамије развили су се други типови исламских џамија.[4]
О значају џамија, већ у Мухамедово време, говори податак да су арабљански освајачи приликом продора и успостављања полазишта за даља освајања „неверничких земаља”, међу првим објектима у својим логорима подизали џамије. Прва богомоља ван Арапског полуострва подигнута је у војном логору „Басра“ (637. или 638. године), а затим је уследило подизање џамија у Куфи, Фустату, Кејревану и другим местима. У појединим важним центрима, цркве или друге значајне грађевине претваране су у џамије (Дамаск, Медаин, Химс).[5]
Ширењем ислама сваки град је добијао џамију, ускоро и више њих, а и свако село. У Византији су након освајања од стране Турака хришћанске цркве рушене, или у посебним случајевима преграђиване у џамије (нпр. Аја Софија у Истанбулу).
Уређење џамије
[уреди | уреди извор]У џамији се често налази молитвена ниша (михраб), али често је довољна и црта, стрелица или плочица са ријечју кибла — како би се одредио правац према Каби у Меки, највећем светишту ислама. Саставни дио џамије су просторије са текућом водом или бунар за обављање ритуалног прања (вуду) прије молитве. У предсобљу или на улазу у џамију оставља се обућа, али их се смије и унијети у џамију, само што потплати морају бити окренути један према другом. У џамију се улази десном, а излази лијевом ногом, а под је покривен теписима.
Главна џамија осим тога има проповједаоницу (минбар) за проповијед петком. То је уздигнута платформа, диках, са које се понавља позив на молитву непосредно прије њеног почетка, а кад се не одвија ритуална молитва, са ње се рецитује Куран. Молитвена ниша је мјесто са ког имам (водитељ молитве) води молитву, окренут према Меци. Имам може бити сваки пунољетни муслиман који има прописана знања и влада молитвеним формама. Он излази пред вјернике који су сврстани у правилне редове. Како мушкарци током Службе Божје не смију видјети жене, оне се моле иза мушкараца, одвојене у посебној просторији или на галерији.
Често су једини украс џамије калиграфски исписани стихови из Курана и орнаменти. Приказивање Бога, људи и животиња су забрањени, али има приказа покрајина. У близини џамије често се налазе други важни јавни објекти, као што су хамами, сахат-куле идр.
Џамија није само простор за молитву, него и опште збориште муслимана. Користи се за јавна окупљања код судских поступака као и за окупљање ради јавних објава. Разне групе могу у њој одржавати своје скупове, а дјеца се окупљају у њој да би писала домаће задатке. Често се у њу склањају путници ради воде, заједништва са истомишљеницима и мјеста за спавање.
У различита времена и различитим земљама су превладавали различити типови зграда. Најстарији облик је џамија-двориште окружено аркадама (у Керуану и у Каиру). Слично су старе и џамије са „шумом стубова“ у својој унутрашњости које би требало да подсјећају на палме праџамије (у Кордоби Ла Мескита[6], ал-Хаким[7]). У вријеме Османлија је била омиљена градња џамија са централним објектом надсвођеним са више купола по узору на цркву Аја Софија у Истанбулу, и два или четири минарета. Објекти џамија са великим унутрашњим двориштем су типични за Иран и Индију, а фантастичне грађевине од блата су честе у подручју Сахела, док се џамије у облику пагода граде у Индонезији.
Види још
[уреди | уреди извор]- Списак џамија у Србији
- Списак највећих џамија
- Месџид
- Света џамија
- Пророкова џамија
- Ел Акса
- Велика џамија у Дамаску
- Велика џамија у Кордоби
- Велика џамија у Керуану
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Fiqh of Masjid & Musalla”. Qa.sunnipath.com. 3. 7. 2005. Архивирано из оригинала 19. 10. 2011. г. Приступљено 3. 11. 2011.
- ^ а б Smailagić. M. 1990. Leksikon islama. Sarajevo: Svjetlost.
- ^ Енциклопедија Ниша – Историја, Ниш, 1995.
- ^ Живан Живановић, Ниш и нишке знаменитости, Ниш, 2004.
- ^ Историја Ниша I, Ниш, 1983.
- ^ „Cordoba: La Mezquita, die große Moschee”. Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ „islamicarchitecture.org - islamicarchitecture Resources and Information. This website is for sale!”. Архивирано из оригинала 17. 02. 2021. г. Приступљено 28. 3. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ahmed, Akbar S. (2002). Discovering Islam: Making Sense of Muslim History and Society. Abingdon, Eng.: Psychology Press. ISBN 9780415285254.
- Asher, Catherine B. (1992). Architecture of Mughal India. The New Cambridge History of India. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 9780521267281.
- Bearman, P.J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C.E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W.P. (ур.). Encyclopaedia of Islam Online. Brill Academic Publishers. ISSN 1573-3912. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) - Bellows, Keith, ур. (2008). Sacred Places of a Lifetime: 500 of the World's Most Peaceful and Powerful Destinations. Washington, D.C.: National Geographic Books. ISBN 9781426203367.
- Bloom, Jonathan M.; Blair, Sheila, ур. (2009). The Grove Encyclopedia of Islamic Art and Architecture. Oxford, Eng.: Oxford University Press. ISBN 9780195309911.
- Budge, E. A. Wallis (2001). Budge's Egypt: A Classic 19th-Century Travel Guide. Toronto: Courier Dover Publications. ISBN 9780486149530.
- Chiu, Y. C. (2010). An Introduction to the History of Project Management: From the Earliest Times to A.D. 1900, Part 1900. Delft, the Netherlands: Eburon Uitgeverij B.V. ISBN 9789059724372.
- Cosman, Madeleine Pelner; Jones, Linda Gale (2008). Handbook to Life in the Medieval World. New York: Infobase Publishing. ISBN 9781438109077.
- Cowen, Jill S. (1985). „Muslims in China”. Saudi Aramco World. 36 (4). Архивирано из оригинала 22. 3. 2006. г. Приступљено 17. 4. 2006.
- Dumper, Michael; Stanley, Bruce E., ур. (2007). Cities of the Middle East and North Africa: A Historical Encyclopedia. Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-919-5.
- Elleh, Nnamdi (2002). Architecture and Power in Africa. Westport, Ct.: Greenwood Publishing Group. ISBN 9780275976798.
- Essa, Ahmed; Ali, Othman (2010). Title Studies in Islamic Civilization: The Muslim Contribution to the Renaissance. Herndon, Va.: The International Institute of Islamic Thought. ISBN 9781565643505.
- Flood, Finbarr Barry (2001). The Great Mosque of Damascus: Studies on the Makings of an Ummayyad Visual Culture. Islamic History and Civilization. Leiden, the Netherlands: BRILL. ISBN 9789004116382.
- Goldschmidt Jr., Arthur; Davidson, Lawrence (2005). A Concise History of the Middle East (8th изд.). Westview Press. ISBN 978-0-8133-4275-7.
- Kuban, Doğan (1974). The Mosque and Its Early Development. Iconography of Religions: Islam. Leiden, the Netherlands: E.J. Brill. ISBN 9789004038134.
- Kuban, Doğan (1985). Muslim Religious Architecture: Development of Religious Architecture in Later Periods. Iconography of Religions: Islam. Leiden, the Netherlands: E.J. Brill. ISBN 9789004070844.
- Netton, Ian Richard (1996). Seek Knowledge: Thought and Travel in the House of Islam (annotated изд.). Abingdon, Eng.: Psychology Press. ISBN 9780700703401.
- Nielsen, Jørgen Schøler; Akgönül, Samim; Alibašić, Ahmet; Goddard, Hugh; Maréchal, Brigitte, ур. (2011). Yearbook of Muslims in Europe. 3. Leiden, the Netherlands: BRILL. ISBN 9789004205161.
- Nimer, Mohamed (2002). The North American Muslim Resource Guide: Muslim Community Life in the United States and Canada. New York: Taylor & Francis. ISBN 9780415937283.
- Ruggles, D. Fairchild (2002). Gardens, Landscape, and Vision in the Palaces of Islamic Spain. University Park, Penn.: Penn State Press. ISBN 9780271042725.
- Tajuddin, Mohamed (1998). The Mosque as a Community Development Centre: Programme and Architectural Design Guidelines for Contemporary Muslim Societies. Kuala Lumpur: Penerbit UTM. ISBN 9789835201318.
- Abdullahi, Yahya; Mohamed Rashid Bin Embi (2013). „Evolution of Islamic geometric patterns”. Frontiers of Architectural Research. 2 (2): 243—251. doi:10.1016/j.foar.2013.03.002.
- Abdullahi, Y.; Embi, M. R. B (2015). „Evolution Of Abstract Vegetal Ornaments On Islamic Architecture”. International Journal of Architectural Research: Archnet-Ijar. 9: 31. doi:10.26687/archnet-ijar.v9i1.558. Архивирано из оригинала 21. 01. 2019. г. Приступљено 21. 01. 2019.
- Arberry, A. J. (1996). The Koran Interpreted: A Translation (1st изд.). Touchstone. ISBN 978-0-684-82507-6.
- Campanini, Massimo (2014). „Mosque”. Ур.: C. Fitzpatrick; A. Walker. Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God. Santa Barbara: ABC-CLIO. ISBN 978-1-61069-177-2.
- Hawting, Gerald R. (2000). The First Dynasty of Islam: The Umayyard Caliphate AD 661–750. Routledge. ISBN 978-0-415-24072-7.
- Kahera, Akel (2008). Deconstructing the American Mosque: Space, Gender and Aesthetics. Austin TX: University of Texas Press. ISBN 978-0-292-74344-1.
- Khan, Muhammad Muhsin; Al-Hilali Khan; Muhammad Taqi-ud-Din (1999). Noble Quran (1st изд.). Dar-us-Salam Publications. ISBN 978-9960-740-79-9.
- Kramer, Martin (1999). The Jewish Discovery of Islam: Studies in Honor of Bernard Lewis. Syracuse University. ISBN 978-965-224-040-8.
- Kuban, Doğan (1974). Muslim Religious Architecture. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-03813-4.
- Lewis, Bernard (1993). Islam in History: Ideas, People, and Events in the Middle East. Open Court. ISBN 978-0-8126-9217-4.
- Lewis, Bernard (1994). Islam and the West. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509061-1.
- Lewis, Bernard (1996). Cultures in Conflict: Christians, Muslims, and Jews in the Age of Discovery. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510283-3.
- Mubarkpuri, Saifur-Rahman (2002). The Sealed Nectar: Biography of the Prophet. Dar-us-Salam Publications. ISBN 978-1-59144-071-0.
- Najeebabadi, Akbar Shah (2001). History of Islam. Dar-us-Salam Publications. ISBN 978-1-59144-034-5.
- Nigosian, S. A. (2004). Islam: Its History, Teaching, and Practices (New изд.). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21627-4.
- Rahman, Fazlur (1979). Islam (2nd изд.). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-70281-0.
- Walker, Benjamin (1998). Foundations of Islam: The Making of a World Faith. Peter Owen Publishers. ISBN 978-0-7206-1038-3.
- Stachowski, Marek. Slawische Bezeichnungen für Moschee unter besonderer Berücksichtigung des Polnischen, Schlesischen, Tschechischen und Slowakischen. ‒ Janyšková I. / Karlíková H. / Boček V. (ed.): Etymological research into Czech (=Studia Etymologica Brunensia 22), Brno 2017: 361-369.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- „Mosque”. Encyclopedia Americana. 1920.
- Spiers, R. Phené (1911). „Mosque”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.).
- „Mosque”. New International Encyclopedia. 1905.
- Images of mosques from throughout the world, from the Aga Khan Documentation Center at MIT