Пређи на садржај

Masakr u Izbici — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: thumb|Izbica pripada opštini [[Srbica (''Skenderaj'') na Kosovu.]] '''Masakr u Izbici''' ({{jez-alb|Masakra e Izbicës}}) je bio jedan o...
(нема разлике)

Верзија на датум 23. фебруар 2010. у 00:20

Izbica pripada opštini Srbica (Skenderaj) na Kosovu.

Masakr u Izbici (алб. Masakra e Izbicës) je bio jedan od najvećih pokolja civilnog stanovništva tokom kosovskog rata.[1] Toga dana, 28. marta 1999. godine, neposredno nakon početka NATO bombardovanja, srpske snage su poubijale oko 150 kosovskih Albanaca u selu Izbica u centralnom Kosovu.[2]

Ubijeni civili su bili pretežno muškarci koje su srpske snage bezbednosti izdvojile iz grupe od nekoliko hiljada raseljenih lica iz okolnih oblasti Drenice.[2] Za masakr u Izbici, i druge ratne zločine, je suđeno Slobodanu Miloševiću i njegovim saradnicima pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu.

Pozadina

Sela oko Izbice u dreničkoj oblasti, uglavnom su bila pod kontrolom Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Većina sela u tom kraju ima isključivo albansko stanovnišvo ili veliku albansku većinu.[2] Nekontrolisano uništavanje naselja i proterivanje stanovništva izbičke oblasti nakon povlačenja međunarodnih posmatrača OEBS-KVM sa Kosova 20. marta, prouzrokovali su raseljenje i izgnanstvo hiljada ljudi.[2] Napadi na sela u dreničkom regionu su se pojačali nakon početka NATO bombardovanja 24. marta. Mnogi kosovski Albanci su bili prisilno raseljeni iz obližnjih sela u opštini Srbica u centralnom Kosovu krajem marta 1999.[3] Vojska Jugoslavije je granatirala sela, uljučujući i Voćnjak, Kladernicu i Leočinu, i brojni civili su tada pobegli u bezbednije oblasti.[2]

Smeštena u podnožju planina i udaljena pola sata od najbližeg srpskog sela, Izbica je važila kao bezbedno mesto za albanske izbeglice iz susednih oblasti koji su tu tražili utočište.[1] Mnogi su u Izbicu pristigli nakon početka NATO bombardovanja, kada su srpske snage počele da granatiraju okolinu.[1] Selo Turićevac granatirano je 26. marta te su njegovi stanovnici formirali konvoj i krenuli u pravcu Tušilja.[3] Zatim su u Tušilje stigle snage MUP Srbije i VJ te je formiran drugi izbeglički konvoj koji se počeo kretati ka Klini.[3] Otprilike u to vreme veliki broj raseljenih lica okupio se na jednom polju nadomak sela Izbica.[3] Do 27. marta hiljade kosovskih Albanaca iz te oblasti skupilo se u Izbici.[1]

Ubistva

Napad na Izbicu počeo je u noći 27. marta, kada je grupa od preko pedeset srpskih policajaca, vojnika i pripadnika paravojnih formacija ušla u selo.[1] Prema izjavama očevidaca, pripadnici srpskih snaga su nosili tamne maskirne uniforme i duge noževe, a neki su imali i crnu šminku ili kape "fantomke" preko lica.[1] Skoro svi odrasli muškarci pobegli su u planine, ostavljajući u selu uglavnom žene, decu i starce.[1] Preostali meštani su u ranim jutarnjim časovima 28. marta napustili svoje kuće da bi se okupili u polju, dok se paljba nastavila.[1] Oko 10 sati pre podne grupa Srba je prečešljala selo i nekolicinu preostalih stanovnika naterala u beg. Oni koji nisu mogli da pobegnu ubijeni su.[1] Mnoge kuće u selu su zapaljene.

Tog dana je u Izbici bilo zbijeno bar 30.000 ljudi. Nažalost, verovali smo da neće nauditi ženama i starcima, ali smo se prevarili. Pucali su na nas sa svih strana. Mlađi ljudi, i ja s njima, bežali su u planine ujutru. Ostavio sam svog trinaestogodišnjeg sina oko deset sati pre podne. Doveli smo našu porodicu u Izbicu prethodnog jutra. Noć smo proveli u polju pod vedrim nebom. Bio sam toliko umoran da me pucnji nisu probudili, ali me je supruga probudila zbog toga oko 9 sati ujutru. Pucnjava se približavala, a i Srbi. Bio sam oko 200 metara udaljen, u brdu, pokušavajući da vidim šta se dešava. Srbi su se približili našim porodicama. Naše porodice su se zbile među traktore i kola; Srbi su sve to počeli da pale. Nisam mogao da vidim, ali sam čuo žene i decu kako plaču. Nismo se usuđivali da se pomerimo da vidimo šta se dešava: znali smo da će nas ubiti snajperima.[1]

— Svedočanstvo preživelog meštana

Između 10 i 11 sati pre podne, srpske snage bezbednosti su opkolile grupu izbeglica u polju pored Izbice, preteći da će ih ubiti i spaliti im traktore, i iznuđujući novac.[1] Negde oko 11 sati pre podne pripadnici srpskih snaga bezbednosti su iz grupe raseljenih lica izdvojili oko 150 muškaraca, uključujući i dečake.[2] Ženama i deci su naredili da idu u Albaniju i da se ne vraćaju.[1] Ubrzo zatim, oko 12 časova, postrojili su muškarce i pogubili ih automatskim oružjem. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je utvrdio da je prilikom streljanja ubijeno najmanje 89 albanskih civila.[3]

Kolona raseljenih koji su napustili Izbicu je još istog dana granatirana blizu Turićevca i tom prilikom je ubijeno više ljudi, uključujući i dve devojčice.[2] Na drugom mestu, verovatno blizu Broćne, Vojske Jugoslavije je zaustavila izbeglice pored reke, a oficir im je pretio da će ih pregaziti tenkom ako ne predaju novac i dragocenosti.[2]

Epilog

Satelitski snimak nove masovne grobnice u Izbici.
Satelitski snimak uklonjene masovne grobnice u Izbici.

U narednih nekoliko dana s planine su počeli da silaze preživeli muškarci, kao i neke proterane žene iz sela koje su se vratile u potrazi za rodbinom. U polju gde se masakr dogodio našli su četiri grupe streljanih muškaraca, nakon čega su krenuli da sahranjuju žrtve. Meštani koji su sahranjivali mrtve prijavili su između 146 i 166 leševa, od kojih je većina imala metak u glavi.[1] Takođe su pronađena tela nekih žena i drugih koji su bili pobijeni noževima.[2] Imena žrtava koje su se mogle prepoznati ubeležena su na nadgrobnom kamenu i na glavnom spisku. Neka tela su bila potpuno unakažena.[1] Sahranjivanje žrtava je snimano, i snimci su kasnije dostavljeni stranim medijima.[4]

Četvrtog dana, nažalost, vratila sam se u Izbicu. Kažem nažalost, jer bih volela da nisam videla to što sam videla. Bio je to užasan masakr. Videla sam strica kog su Srbi ubili. Videla sam jednu od mojih strina; bila je spaljena u svojoj bašti. Videla sam još mnogo mrtvih. Ukupno je bilo 150 mrtvih. Većinom su to bili stariji muškarci. Jedan moj ubijeni rođak imao je preko devedeset godina.[1]

— Svedočanstvo preživele meštanke

Satelitski snimak koji je NATO snimio nakon masakra pokazuje oko 150 novih grobova u Izbici.[5] Nakon što je u medijima objavljena informacija o mestu gde se nalazila masovna grobnica, srpske snage došle sa bagerima, iskopale tela, i odvezle ih u nepoznatom pravcu.[2] NATO je 3. juna 1999. načinio novi snimak raskopane zajedničke grobnica u Izbici.[6] Po ulasku KFOR-a na Kosovo, međunarodni istražni organi su na mestu zajedničke grobnice pronašli samo delove odeće i neke delove ljudskih tela.[2] Ovakvi svesni napori da se sakriju ili unište dokazi o postojanju mrtvih tela su sistematski vršeni širom Kosova.[7] Nakon rata je nekoliko stotina posmrtnih ostataka kosovskih Albanaca pokopanih u masovne grobnice po Srbiji ekshumirano i vraćeno porodicama.[8]

Masakr u Izbici je sastavni deo optužnice za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića i drugih učesnika udruženog zločinačkog poduhvata, koja je podignuta 27. maja 1999.[3] Ubistva u Izbici se često navode kao primer zločinačkih sredstava korišćenih u kampanji proterivanja kosovskih Albanaca.[2]

Izvori

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Po naređenju: ratni zločini na Kosovu (Izveštaj Human Right Watch-a)
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Kosovo: kako viđeno, tako rečeno (Izveštaj OEBS-a)
  3. ^ а б в г д ђ Presuda Haškog suda (dobavljeno 28.12.09.)
  4. ^ Massacre video matches mass grave evidence
  5. ^ Milosevic Denies 'Ethnic Cleansing' Campaign
  6. ^ Assessment photograph of grave tampering near Izbica
  7. ^ „Under Orders: War Crimes in Kosovo”. Human Rights Watch. Приступљено 2009-10-15. 
  8. ^ Azem Vlasi, Srbija zagorčava život Kosovu

Vanjske veze

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Masakr_u_Izbici&oldid=3137736”