Извор странице Мартовски пуч

{{Инфокутија историјски догађај
|име            = Мартовски пуч
|слика          = Насловна страна Времена од 28. марта 1941.jpg
|величина_слике = 300п
|опис_слике     = Насловна страна ''Времена'' од 28. марта 1941, дан након потписивања приступа Тројном пакту.
|локација       = [[Београд]], [[Краљевина Југославија]]
|датум          = 27. март 1941.
|исход          = Пуч успјешно изведен
* Уклањање кнеза [[Павле Карађорђевић|Павла Карађорђевића]] са власти и пад [[Друга влада Драгише Цветковића|владе Цветковић—Мачек]]
* Проглашавање [[Петар II Карађорђевић|Краља Петра II]] пунољетним и успостављање [[Влада Душана Симовића|владе Душана Симовића]]
* Провоцирање [[Силе Осовине|Сила Осовине]] и [[Априлски рат|инвазија на Југославију]]
|смрти         = 1 (случајно){{sfn|Tomasevich|1969|p=67}}
}}
{{Кампање Другог светског рата}}

'''Мартовски пуч''' јесте [[државни удар]] спроведен [[27. март]]а 1941. у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији, којим је са власти збачено трочлано краљевско намјесништво предвођено кнезом [[Павле Карађорђевић|Павлом Карађорђевићем]], а власт је предата малољетном краљу [[Петар II Карађорђевић|Петру II Карађорђевићу]]. Пуч је планирала и извела група прозападно оријентисаних српских официра [[Југословенско краљевско ратно ваздухопловство|Југословенског краљевског ратног ваздухопловства]] (ЈКРВ), коју је формално предводио [[армијски генерал]] војног ваздухопловства [[Душан Симовић]], који је био повезан са неколико завјера од 1938. па надаље. Главни организатори пуча били су [[бригадни генерал]] војног ваздухопловства [[Боривоје Мирковић]], мајор [[Живан Кнежевић]] из [[Краљева гарда|Краљеве гарде]] и његов брат [[Радоје Кнежевић]]. Поред Радоја Кнежевића, за пуч су вјероватно знале и неке цивилне вође прије самог покретања и кренули су да га подрже, али ниси били међу организаторима. Сам Петар II је био изненађен државним ударом и први пут је на радију чуо изјаву о свом пунољетству.

Комунистичка партија Југославије није играла никакву улогу у државном удару, иако је дала значајан допринос масовним уличним протестима у многим градовима у којима је јавност подржала државни удар. Пуч је био успјешан и смијенио је трочлано краљевско намјесништво — кнеза Павла, [[Раденко Станковић|Раденка Станковића]] и [[Иво Перовић|Иву Перовићу]] — и владу [[Драгиша Цветковић|Драгише Цветковића]]. Два два прије свргавања, Цветковићева влада је потписала Бечки протокол о приступању Југославије [[Тројни пакт|Тројном пакту]] (Осовини). Пуч је планиран неколико мјесеци, а његово спровођење изазвало је потписивање Тројног пакта, охрабрени од британске [[Управа за специјалне операције|Управе за специјалне операције]].

Војни завјереници довели су на власт седамнаестогодишњег краља Петра II (кога су прогласили пунољетним да би преузео пријесто) и образовали слабу и подијељену [[влада националног јединства|владу националног јединства]] са Симовићем као предсједником владе и [[Влатко Мачек|Влатком Мачеком]] и [[Слободан Јовановић|Слободаном Јовановићем]] као потпредсједницима. Пуч је непосредно довео до [[Априлски рат|осовинске инвазије на Југославију]] у априлу 1941. године. Важност пуча и накнадне инвазије у одлагању [[Операција Барбароса|Операције Барбароса]], осовинске инвазије на [[Совјетски Савез]] (почела 22. јуна 1941) и даље је упитна. Војни историчар [[Мартин ван Кревелд]] је 1972. одбацио ту идеју, тврдећи да је инвазија на Југославију заправо помогла и убрзала цјелокупну [[Балканска кампања (Други светски рат)|Балканску кампању]], а да су други фактори одредили датум почетка Операције Барбароса. С друге стране, налази објављени 2013. довели до тврдњи да је инвазија на Југославију донекле допринијела одлагању покретања Операције Барбароса.

== Позадина ==
Краљевина Југославија, која је успостављена као Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца 1918, обухватала је разне националне и религијске групе са различитим историјским поријеклом. Међу њима су били [[Срби]], [[Хрвати]], [[Словенци]], [[Муслимани (народ)|босански муслимани]] и [[Албанци]]. Свака национална група била је снажно повезана са једном од три доминантне религије: [[православље]] (Срби), [[католицизам]] (Хрвати и Словенци) и [[ислам]] (босански муслимани и Албанци).{{sfn|Ramet|2006|p=45}}{{sfn|Tomasevich|1969|pp=60–62}}

Према професору економије и историчару Јози Томашевићу, Југославија је била политички слаба од тренутка свог настанка и остала је таква и у међуратном периоду углавном због „ригидног система централизма” наметнутог [[Видовдански устав|Видовданским уставом]] који је био наклоњеним Србима, чврсте повезаности између сваке националне групе и њене доминантне религије и неуједначеног економског развоја. Конкретно, религијски примат Српске православне цркве у националним пословима и дискриминација католика и муслимана појачали су незадовољство несрпског становништва владајућим групама у којима су преовладавали Срби и које су контролисале покровитељство и именовања у влади, а третирали несрбе као грађане другог реда.{{sfn|Tomasevich|1969|pp=10–11, 60–62}} Овај централизовани систем је произашао из српске војне снаге и хрватске непопустљивости, а одржавало га је хрватско неангажовање, прекомјерна заступљеност Срба, корупција и недостатак дисциплине у политичким странкама.{{sfn|Hoptner|1963|p=7}} Овакво стање је првобитно одржавано подривањем демократског система власти путем политичког мита. Доминација српских владајућих елита над остатком Југославије значила је да земља никада није била консолидована у политичком смислу, па стога никада није била у стању да се позабави друштвеним и економским изазовима са којима се суочавала.{{sfn|Tomasevich|1969|p=61}}

Политиколог [[Сабрина Рамет]] види нефункционалност и недостатак легитимитета режима као разлог због којих је државна унутрашња политика постала етнички поларизована, што је феномен који се у Југославији назива „[[национално питање]]”. Неуспјех у успостављању владавине права, заштити индивидуална права, изградњи толеранције и једнакости и гарантовању неутралности државе у питањима која се односе на религију, језик и културу допринијели су овој нелегитимности и нестабилност.{{sfn|Ramet|2006|p=76}}

[[Датотека:Kingdom of Yugoslavia (1929-1939)-sr.svg|мини|десно|Бановине Краљевине Југославије, управне јединице државе од 1929. године.]]

Краљ Александар је 1929. укинуо грађанску демократију и увео [[шестојануарска диктатура|краљевску диктатуру]], којом је покушао да разбије етничке подјеле у држави на различите начине, укључујући стварање [[бановине Краљевине Југославије|бановина]] заснованих на географским критеријуму, а не на традиционалним регијама.{{sfn|Ramet|2006|pp=79–80}} Постојала је значајна опозиција овом потезу, са српским и словеначким опозиционим странкама и личностима које су се залагале за подјелу државе на шест етнички заснованих административних јединица. До 1933, незадовољство у [[Савска бановина|Савској бановини]] са већинским хрватским становништвом прерасло је у потпуни грађански неред, чему се режим супротставио низом атентата, покушаја атентата и хапшења кључних хрватских опозиционих личности, укључујући лидера [[Хрватска сељачка странка|Хрватске сељачке странке]] [[Влатко Мачек|Влатка Мачека]].{{sfn|Ramet|2006|p=87}} Када је краља Александар 1934. у [[Марсељ]]у [[марсељски атентат|убио]] бугарски атентатор [[Владо Черноземски]] повезан са хрватским [[усташе|усташама]], његов рођак кнез Павле је постављен на чело тројног намјесништва заједно са сенатором Раденком Станковићем и баном Савске бановине Ивом Перовићем. Намјесништво је владало у име Александровог једанаестогодишњег сина, краља Петра, али је најважнији члан намјесништва био кнез Павле.{{sfn|Dragnich|1983|p=99}} Иако је кнез Павле био либералнији од свог рођака, диктатура се није прекидала.{{sfn|Tomasevich|1969|pp=60–63}} Диктатура је дозволила држави да слиједи досљедну инострану политику, али Југославији је био потребан мир у кући како би осигурала мир са својим сусједима, који су сви имали иредентистичке тежње ка њеној територији.{{sfn|Hoptner|1963|p=9}}

== Инострана политика Југославије током међуратног периода ==
Од 1920, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је преговарала о стварању [[Мала Антанта|Мале Антате]] са [[Краљевина Румунија|Румунијом]] и [[Прва чехословачка република|Чехословачком]], суочена са [[Краљевина Мађарска|мађарским]] претензијама ка својој територији и након деценије билатералних споразума, формализована је аранжмане 1933. године. Сљедеће године је услиједио [[Балкански пакт (1934)|Балкански пакт]] Југославије, [[Краљевина Грчка|Грчке]], Румуније и [[Турска|Турске]], с циљем да осујети [[Краљевина Бугарска|бугарске]] претензије. Током овог периода, југословенска влада је настојала да остане у добрим односима са [[Трећа француска република|Француском]], сматрајући је гарантом европских мировних уговора. То је формализовано Уговором о пријатељству из 1927. године.{{sfn|Hoptner|1963|pp=10–12}} С овим аранжманима, [[Фашистичка Италија (1922—1943)|Италија]] је представљала највећи проблем за Југославију, финансирајући антијугословенску [[Унутрашња македонска револуционарна организација|Унутрашњу македонску револуционарну организацију]] (ВМРО) која је заговарала бугарски иредентизам.{{sfn|Hoptner|1963|p=14}} Покушаји краља Александра да преговора са италијанским [[дуче]]ом [[Бенито Мусолини|Бенитом Мусолинијем]] били су безуспјешни, а послије атентата на Александра, на том фронту се све до 1937. није догодило ништа значајно.{{sfn|Hoptner|1963|pp=19–20}} Послије Александрове смрти, Југославија је изолована и војно и дипломатски, а посегнула је за француском помоћи у њеним билатералним односима са Италијом.{{sfn|Hoptner|1963|p=28}} Именовањем [[Милан Стојадиновић|Милана Стојадиновића]] за предсједника владе 1935, [[Нацистичка Њемачка|Њемачка]] и Југославија су се зближиле. Трговински односи обје земље су се знатно развили, а Њемачка је постала најважнији трговински партнер Југославије.{{sfn|Tomasevich|2001|p=47}}

=== Споразум Цветковић—Мачек ===
{{главни|Споразум Цветковић—Мачек}}

Кнез Павле је увидио недостатак националне солидарности и политичку слабост Југославије, а по преузимању власти је више пута покушао да преговара о политичком споразуму са Мачеком, предсједником ХСС, највеће хрватске политичке странке у Југославији. У јануару 1937. Стојадиновић се састао са Мачеком на захтјев кнеза Павла, али Стојадиновић није хтио или није могао да се ухвати у коштац са хрватским незадовољством.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=22–23}} ''[[Аншлус]]'' 1938. довео је Њемачку на границе Југославије, а у децембру одржани су пријевремени избори. У том контексту командант [[Југословенско краљевско ратно ваздухопловство|Југословенског краљевског ратног ваздухопловства]] (ЈКРВ) армијски генерал [[Душан Симовић]] био је умијешан у двије завјере државног удара почетком 1938, које су биле подстакнуте српским [[Конкордатска криза|противљењем конкордату са Светом столицом]] и једну завјеру послије децембарских избора.{{sfn|Onslow|2005|p=37}}

На [[Избори за народне посланике Краљевине Југославије 1938.|југословенским парламентарним изборима]] у децембру 1938. [[Уједињена опозиција]] на челу са Мачеком освојила је 44,9% гласова,{{sfn|Tomasevich|2001|p=40}} али због изборних правила по којима су владајуће странка добиле 40% мандата у [[Народна скупштина Краљевине Југославије|Народној скупштини]] прије него што су гласови пребројани, опозиција је стекла само 67 од укупно 373 мандата.{{sfn|Ramet|2006|p=104}} Министар просвјете [[Богољуб Кујунџић]] одржао је 3. фебруара 1939. националистички говор у Народној скупштини у коме је изјавио да ће „српска политика увијек бити политика овог дома и ове владе”.{{sfn|Malcolm|1994|p=171}}{{sfn|Ramet|2006|p=105}} Предсједник [[Југословенска муслиманска организација|Југословенске муслиманске организације]] (ЈМО) [[Мехмед Спахо]] тражио је од Стојадиновића да демантује изјаву, али то није урадио. По налогу предсједника [[Сенат Краљевине Југославије|Сената]] [[Антон Корошец|Антона Корошеца]]и предсједника [[Словеначка народна странка (историјска)|Словеначке народне странке]], исте вечери је пет министара поднијело оставке, међу којима и Корошец. Остали су били Спахо, [[Џафер Куленовић]], [[Франц Сној]] и [[Драгиша Цветковић]].{{sfn|Singleton|1985|p=170}}

Стојадиновић је тражио овлашћење од кнеза Павла да образује нови кабинет, али је Коршец као предсједник Сената савјетовао кнеза да образује нову владу под Цветковићем. Кнез Павле је разријешио Стојадиновића и на његово мјесто поставио Цветковића, уз наређење да се договори са Мачеком.{{sfn|Tomasevich|1975|p=23}} Док су ови преговори били у току, [[Италијанска инвазија Албаније|Италија је извршила инвазију на Албанију]]. У августу 1939. закључен је [[споразум Цветковић—Мачек]] о стварању [[Бановина Хрватска|Бановине Хрватске]], која је требало да буде релативно аутономна политичка јединица у оквиру Југославије. Хрватски сепаратисти су сматрали да споразум није испунио очекивања, а многи Срби су сматрали да је дао и превише власти Хрватима.{{sfn|Tomasevich|1975|p=24}} Цветковићем кабинет је образован након постизања споразума и био одлучно против Осовине,{{sfn|Starič|2005|p=35}} али је остао у пријатељским односима са Њемачком,{{sfn|Tomasevich|2001|p=47}} чинило га је пет чланова ХСС-а, а Мачек је био потпредсједник владе. Генерал [[Милан Недић]] био је министар војске и морнарице.{{sfn|Ramet|2006|pp=106–107}} Послије избијања Другог свјетског рата у септембру 1939, њемачки притисак на владу је резултирао средином 1940. оставком министра унутрашњих послова [[Станоје Михалџић|Станоја Михалџића]], који је организовао прикривене противосовинске дјелатности.{{sfn|Starič|2005|p=35}} У октобру 1940, Симовићу су се поново братили завјереници који су планирали државни удар, али није био заинтересован.{{sfn|Onslow|2005|p=37}} Од избијања рата британска дипломатија се фокусирала на одржавање неутралности Југославије, за коју је амбасадор [[Роналд Јан Кембел]] очигледно вјеровао да је још увијек могућа.{{sfn|Starič|2005|p=36}}

=== Раст притиска ===

== Пуч ==
[[Датотека:Dusan Simovic.jpg|мини|Ваздухопловни армијски генерал [[Душан Симовић]], који је 27. марта 1941. државним ударом збацио владу кнеза [[Павле Карађорђевић|Павла Карађорђевића]] и постао председник владе [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]].]]
[[Датотека:Hapsenje Dragise Cvetkovica 1941.jpg|мини|лево|150п|Мајор Краљеве гарде [[Живан Кнежевић]] хапси председника владе [[Драгиша Цветковић|Драгишу Цветковића]] током Војног пуча [[27. март]]а [[1941]]. у [[Београд]]у.<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rehabilitovan-jedan-od-organizatora-pucha-27-marta-1941-godine.sr.html Рехабилитован један од организатора пуча 27. марта 1941. године], Нада Ковачевић, Политика, 24. јануар 2009.</ref>]]
[[Датотека:Demonstracije 27. marta 1941. u Negotinu 02.jpg|мини|И Неготинци су 27. марта 1941. исказали своју вољу]]
За заверенике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у [[Грчка|Грчкој]]. Ујутро 26. марта, [[Душан Симовић]] је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успе. По подне, [[Боривоје Мирковић]] је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи „уклони издајнике“. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи. Мирковић се није поколебао. Одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вежби. Пред поноћ 26-тог на 27-ми издао је наређење да се почне. Ваздухопловни пуковник Драгутин Савић је преузео контролу над земунским аеродромом, армијски пуковник Димић над савским мостовима. У центар Београда, за тенковима дошла је пешадија; ваздухопловни пуковник Стјепан Буразовић преузео је градску управу, управу полиције и београдску радио-станицу; гардијски мајор [[Живан Кнежевић]] преузео је део града у којем су била смештена разна министарства и Главни ђенералштаб и ухапсио [[Драгиша Цветковић|Цветковића]], његове министре и генерала [[Петар Косић|Петра Косића]], гардијски пуковник Стојан Здравковић преузео је краљевски двор; потпуковник [[Миодраг Лозић]] преузео је контролу главне поште у Београду, а неки други официри преузели су контролу гардијске касарне и аутокоманде. Око 3 сата све је било готово и власт кнеза Павла окончана. Изгубљен је само један живот и то несретним случајем.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=46}} Мирковић је онда позвао [[Душан Симовић|Симовића]], који је из кревета дошао у Главни генералштаб и преузео политичко вођство после извршеног преврата. За њим су убрзо стигли министарски кандидати. За једног од њих, [[Милан Грол|Милана Грола]], причало се да није „знао да ли га хапсе или воде у владу“ када су га официри подигли из постеље. Присутним министарским кандидатима, Симовић се обратио речима: ''„Господо, дајем вам пола сата времена, да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“'' Пошто је погађање око распореда по страначком кључу потрајало, у једном тренутку је [[Слободан Јовановић]] ушао код Симовића и предложио му да изађе са својом листом министара, јер се „ови политичари неће никад споразумети“. Потом, Симовић је „прочитао“ ко које место добија у његовој влади.

Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом, којом је [[Петар II Карађорђевић|Петар II]], пет и по месеци пре пунолетства, преузео краљевску власт. У прокламацији је наглашено да је војска свргнувши Намесништво и дотадашњу владу „извршила свој задатак према Краљу и Отаџбини“, и да је мандат за нову владу поверен генералу [[Душан Симовић|Душану Симовићу]]. Током 27. марта, та прокламација је неколико пута читана на радију, гласом младог краља. Али он је тај свој први акт видео и потписао тек увече. Прокламација, коју је Симовићу на редакцији поднео [[Радоје Кнежевић]], а коју је изгледа саставио Слободан Јовановић, није се могла доставити младом краљу, па је однета у радио, где ју је најављен као краљ, прочитао капетан корвете [[Јаков Јововић]].<ref>{{cite web |url=https://www.youtube.com/watch?v=sJS_STAYG8E&ab_channel=%D0%91%D0%BE%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%9C%D0%B0%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B |title=Прокламација Краља Петра II Карађорђевића - 27. март 1941. |date=27. март 1941. |website=Youtube |access-date=20. април 2022.}}</ref> У 10 сати преко радија, „у име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору“ и у своје име, патријарх [[Патријарх српски Гаврило|Гаврило Дожић]] је благословио пуч.

== Демонстрације ==
[[Датотека:Рено Р-35 у Београду 27. марта 1941.jpg|лево|мини|200п|[[Рено Р-35]] Југословенске војске на демонстрацијама у Београду.]]
[[Датотека:Demonstracije u Beogradu 27. marta 1941.jpg|десно|мини|280п|''Демонстрације 27. марта 1941.'' [[Београд]]]]
[[Датотека:Demonstracije 27. mart 1941. godine.jpg|мини|296.997x296.997пиксел|''Демонстрације 27. марта 1941.'' Панчево]]
Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света: „Београд је изгледао као једна кошница пчела“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против [[Адолф Хитлер|Хитлера]] и [[Бенито Мусолини|Мусолинија]]. Главне пароле биле су ''Живео [[Петар II Карађорђевић|Краљ Петар II]] и Доле [[Друга влада Драгише Цветковића|влада]]''. Остале пароле су биле ''Живела [[Краљевина Југославија|Југославија]], [[Југословенска војска|Живела војска]], Пакт са [[Совјетски Савез|Русијом]], Пакт са [[Сједињене Америчке Државе|Америком]]''.

Пароле које су биле намештене према енглеском схватању српске историје су: ''Боље рат него [[Тројни пакт|пакт]], Боље гроб него роб, Нема рата без Срба''.
Речју [[Мирко Костић|Мирка Костића]], „мало би ко од народних манифестаната на питање: хоћеш ли рат“, одговорио „боље рат него пакт“, а на „боље гроб него роб“ чуло би се из народа „гробом икад, робом никад“.

У раним јутарњим часовима једна група демонстраната „полупала је немачке бирое, поломила врата и прозоре и поцепала папире који су се унутра налазили“. До десет сати, градом су залепршале југословенске, енглеске, француске и америчке заставе; немачка застава била је спаљена.

Сутрадан после благодарења у Саборној цркви, немачки посланик [[Виктор фон Херен]] је „вређан, а гомила је пљувала на његов аутомобил“. Око 10 сати међу демонстрантима су се појавили комунисти, настојећи да наметну пароле о савезу са Совјетским Савезом. Тада су на том скупу говорили [[Светозар Вукмановић]] и [[Милован Ђилас]] а једна зграда на тргу Славија била је искићена црвеним заставама.

== Славље у Британском посланству и Уједињеном Краљевству ==
Ујутро 27. марта у Британском посланству у Београду се славило уз шампањац. За британску владу, пуч је значио отварање новог фронта на коме ће [[Адолф Хитлер|Хитлер]] барем привремено трошити снагу. На вест о успешно изведеном пучу британски премијер [[Винстон Черчил]] је изјавио:
{{цитат|Југословенска нација рано јутрос је пронашла своју душу.}}

== Мотиви пучиста ==
[[Датотека:Kralj Petar II (1941).jpg|десно|мини|250п|Дан [[Круна краља Петра I Карађорђевића|преузимања круне]] [[28. март]] [[1941]]. године.]]
Главни цивилни завереник, [[Радоје Кнежевић]], 1937. био је у својој 36. години, по налогу кнеза [[Павле Карађорђевић|Павла]], са места краљевог професора француског језика, стављен у пензију. До тога је дошло пошто је Кнежевић у дворском спору између [[Олга Карађорђевић|књегиње Олге]] и [[марија Карађорђевић|краљице Марије]] стао на страну краљевске удовице преко које су изгледа покушали да делују опозиционари.

За старијим братом Радојем ишао је и млађи [[Живан Кнежевић]], мајор у [[Краљева гарда|Краљевој гарди]], око кога су се окупљали млађи елитни официри. Њихов национални понос погађала је Владина проосовинска политика, али и прича о томе да кнез [[Павле Карађорђевић|Павле]] намерава да [[Петар II Карађорђевић|Петра II Карађорђевића]] лиши престола.

На српском националном нивоу, мотиви пучиста могу се свести на два. Један је лежао у неприхватању хрватског одлучујућег утицаја на државне послове, који је успостављен после [[Споразум Цветковић—Мачек|Цветковић-Мачековог споразума]]. Други мотив било је тешко незадовољство намесником Павлом, које се концентрисало око раширене приче да он намерава, уз Хитлерову подршку, да отме престо „сирочету“.

== Мачекова идеја о војном походу на Београд ==
Хрвати су пуч схватили као „атак на постигнуту хрватску аутономију у [[Бановина Хрватска|Бановини Хрватској]]“. Влатко Мачек је био спреман да брани и кнеза Павла и хрватске позиције стечене под Павловим намесништвом.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=48}} Око 7. изјутра 27. марта, краљевски воз којим је Павле путовао за [[Брдо код Крања]] био је заустављен у [[Загреб]]у. Командант Четврте армије, генерал [[Петар Недељковић]], стајао је на станици са Симовићевим налогом да се свргнути намесник врати у Београд. Утом, стигао је Мачек одмах изјавивши: ''„Ово што су урадили у Београду није никакво добро. Ја сам био са кнезом Павлом и са њим и падам. Ја сам слободан да одлучим даљу ситуацију, тако исто и хрватски народ.“'' Затим, у пратњи генерала Недељковића упутио се са Павлом у Банске дворе. У међувремену, добио је реч шефа загребачке полиције да ће, по његовом наређењу, ухапсити Недељковића.

У једној канцеларији Банских двора, у присуству бана [[Иван Шубашић|Ивана Шубашића]], [[Аугуст Кошутић|Аугуста Кошутића]] и [[Јурај Крњевић|Јураја Крњевића]], Мачек је изнео свој план. Пошавши од тога да пуч не треба сматрати као свршен чин, предложио је одмах да се смени генерал Недељковић „и по потреби ухапси“, а да се на његово место постави командант дивизије у Загребу генерал [[Август Марић]], који је иначе Хрват и који је веран кнезу Павлу Карађорђевићу. Са таквом променом требало је послати пукове из Хрватске против побуњеника у Београду. Пошто је ослањајући се на [[пречани|пречански]] фронт, однео победу над Србима из моравске Србије на политичком плану, Мачек је то исто хтео да учини и на војном.

Кнез Павле није прихватио Мачеков предлог. Он је прихватио пуч као свршен чин, па је закључио да би позив војсци да стане уз Намесништво био акт побуне против краља. На Мачеков аргумент да се не би радило о побуни, него о покушају ''„заштите Краља од једне групе неодговорних официра“'', Павле је завапио: ''„Па то значи грађански рат! Мени ће побуњеници поклати децу у Београду, како би ми се лично осветили.“'' Још је рекао да је уморан од државних послова и да му је једина жеља да напусти земљу.

У тренутку Павловог клонућа, зазвонио је телефон: Душан Симовић је тражио од Мачека да, са своја четири министра из Цветковићеве владе, као потпредседник уђе у његову владу. Одговарајући на Мачекове услове, Симовић је прихватио Споразум Цветковић-Мачек, и још обећао „потпуну аутономију Хрватима“. Што се [[Тројни пакт|Тројног пакта]] и спољне политике тиче, о томе је имало да се реши чим Мачек дође на седницу владе. Уз Павлов наговор, Мачек је пристао да његови министри уђу у Симовићеву владу, а сам је свој улазак одложио за неколико дана.

До поднева, када је кренуо за Београд, кнез Павле је преко британског конзула у Загребу, упутио молбу британској влади да му интервенцијом код Симовићеве владе олакша одлазак у [[Грчка|Грчку]] и дозволи долазак у [[Лондон]]. Док је путовао за Београд, Боривоје Мирковић и његови авијатичарски официри наваљивали су да се сврнути Кнез-намесник стреља. Ипак, та солуција остављена је само за случај одбијања оставке. Одмах по приспећу у Београд, око 7 увече, Павле је беспоговорно, са осталом двојицом намесника, потписао оставку, спаковао се и са породицом пред поноћ пошао пут Грчке. Британци су свог бившег „пријатеља“ упутили у [[Кенија|Кенију]] са статусом „политичког затвореника“.

== Нова влада ==
{{детаљније|Влада Душана Симовића}}
[[Датотека:Maček polaže prisegu, ožujak 1941..jpg|мини|десно|220п|Душан Симовић стоји док Влатко Мачек полаже заклетву.]]
Нова влада је састављена од водећих представника свих значајних политичких странака. Илегална Комунистичка партија Југославије није била заступљена, нити су антикомунистичке мере попустиле. Нова влада се у том погледу није разликовала од старе, а такође је хтела избећи очити изазов Хитлеру. Влада је била крајње разједињена и због тога слаба. Мишљење чланова Симовићевог кабинета о основном проблему рата или мира с Немачком била су оштро подељено у две групе. Осим председника владе Симовића (који је уз то био и [[Начелници Генералштаба Војске Југославије|начелник Главног ђенералштаба]]) и генерала [[Богољуб Илић|Богољуба Илића]], министра војске и морнарице, противници пакта са Немачком били су [[Срђан Будисављевић]] (унутрашњи послови) и [[Сава Косановић (политичар)|Сава Косановић]] (снабдевање), обојица чланови Самосталне демократске странке; [[Бранко Чубриловић]] (пољопривреда), члан Земљорадничке странке, и [[Радоје Кнежевић]] (министар двора), члан скоро Демократске странке. На супротном крају били су они чланови кабинета који су искрено хтели да Југославија испуни обавезе преузете ступањем у Тројни пакт 25. марта и који су тражили додатне гаранције у нади да ће на тај начин сачувати мир и територијални интегритет земље. Осим Мачека као првог потпредседника, у ту су групу спадала и четири члана Хрватске сељачке странке: [[Иван Андрес]] (трговина и индустрија), [[Јосип Торбар]] (поште и телеграфи), [[Јурај Шутеј]] (финансије) и [[Бариша Смољан]] (министар без портфеља); [[Момчило Нинчић]] (спољни послови), члан [[народна радикална странка|Радикалне странке]]; [[Џафер Куленовић]] (шуме и руде) из [[Југословенска муслиманска организација|Југословенске муслиманске организације]], и два члана [[Словеначка народна странка (историјска)|Словеначка народна странка]], [[Фран Куловец]] (јавни радови) и [[Миха Крек]] (министар без портфеља). Преосталих седам чланова кабинета били су у средини, неки од њих склонији првој, а неки другој групи. То су били [[Милан Грол]] (социјална политика и народно здравље) и [[Божа Марковић]] (правда), обојица из [[Демократска странка (Југославија)|Демократске странке]]; [[Милош Трифуновић (политичар)|Милош Трифуновић]] (просвета) из Радикалне странке; [[Богољуб Јефтић]] (саобраћај) и [[Јово Бањанин]] (министар без портфеља) чланови Југословенске народне странке и [[Марко Даковић]] (министар без портфеља), црногорски политичар.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=49}}

== Изјаве појединих актера о пучу ==
{{...}}
* [[Кнез Павле Карађорђевић]] 22. октобра 1975. у преписци са Костом Ст. Павловићем: "Мој једини циљ је био прво да средим прилике у земљи — ако се сећате одмах сам вратио и ослободио толике политичаре — па затим гледао да се поново врати демократија и старе партије. А најглавније да решим хрватско питање. Као што знате били смо окружени непријатељима— [[Јанка Пуста]] у [[Краљевина Мађарска|Мађарској]], богзна каква пуста у [[Краљевина Бугарска|Бугарској]], а да не говорим о [[Фашистичка Италија (1922—1943)|Италији]]. Французи нису допустили да се спомене Италија на процесу у [[Екс ан Прованс|Ексу]]{{напомена|Мисли се на судски процес који је започет после [[Марсељски атентат|атентата на краља Александра I Карађорђевића]]}} (то ми је рекао Пол Бонкур) а Енглези су правили велики притисак да не проузрокујемо ма шта против Италије. (После, кад је букнуо [[Други италијанско-етиопски рат|рат са Етиопијом]] друкчије су мислили). Дакле, још је само требало да се посвађамо са Немачком и да се она сложи са Италијом и нашим другим непријатељима те да пропаднемо. To ми и данас изгледа да је био једини излаз из једне тешке ситуације, јер нас нико не би спасавао нити се за нас борио. На жалост и данас има људи који то неће разумети. Г-ђа Оти ми је препоручена од великог пријатеља. који је имао велики положај у Енглеској јер, студирајући архив, била је пренеражена колико су многи писци нетачно описали моју политику. Ви ћете можда веровати да сам увек био нападан и никад се нисам бранио. Остављам млађим генерацијама да пронађу истину и мислим да су већ почели друкчије да гледају на извесне догађаје. Сад морам да се зауставим, јер у мојим годинама и са мојом болешћу брзо се заморим."<ref name=MajkaITrojniPakt>{{cite web |url=https://www.27mart.com/images/File/Kosta%20St.%20Pavlovic.pdf#page=28 |title=Двадесетпетогодишња преписка са Кнезом Павлом (1950—1976) (28. страна) |author=Коста Ст. Павловић |date=јун 1980. |website=27mart.com |access-date=21. јануар 2023. |quote=Средина 28. стране у документу}}</ref>
* [[Јосип Броз Тито]], 4. годишњица догађаја 27. марта 1945. у [[Београд]]у: "Другови и другарице, грађани и грађанке! Нисам мислио да данас овдје, на овом величанственом збору, говорим. Али, — сматрајући да је ово велики дан, годишњица оног хисторијског преокрета У најтамније доба, када је њемачки фашизам порушио скоро читаву Европу, да је на тај хисторијски дан овдје, на улицама Београда, народ Србије, народ осталих дијелова Југославије, Хрватске, Словеније и других, дао отпор и казао: Не, боље рат, него пакт! Хоћу овом приликом да кажем једну чињеницу, коју би многи хтјели да изврну и да је скрену у другом правцу. Двадесет и седмог марта 1941. године извршен је тај преокрет зато, јер је то народ одоздо хтио. Није то ствар појединаца, ствар мале групе, то је ствар читавог народа. Без тога не би се могло извршити оно што се извршило. Појединци су учинили оно што је упела маса, што је хтио народ. Овај велики празник, 27 март, који улази у хисторију нашег народа, јесте доказ силне, непоколебиве воље за независношћу, за својом слободом и за очувањем свога опстанка. Ја сам сретан што данас овдје, пред овим величанственим збором могу да вам честитам овај велики празник - 27. март. Нека буде овај 27. март нови подстрек за нова величанствена дјела на пољу обнављања и изградње наше напаћене херојске земље. Као што је 27. март 1941. године био бојни зов под оружје, за одбрану ове земље, нека овај 27. март буде зов за изградњу, за сретну и бољу будућност наших народа. Овај празник славимо у знаку коначне побједе над највећим непријатељем наших народа и над највећим непријатељем читавог човјечанства."<ref>{{cite web |url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00064_19450328|page:1 |title=Говор маршала Тита |date=28. март 1945. |website=istorijskenovine.unilib.rs |publisher=[[Борба (новине)|Борба]] |access-date=25. март 2023.}}</ref><ref>{{cite web |url=https://www.youtube.com/watch?v=MfA134evTP4&t=16s |title=Tito u slobodnom Beogradu 27. mart 1945 |date=27. март 1945. |website=youtube.com |access-date=25. март 2023.}}</ref>
* [[Драгиша Цветковић]], шеф владе пре пуча и потписник приступа Тројном пакту у име Краљевине Југославије, крајем 1950-их током егзила у Француској је дао један интервју тадашњем уреднику ''[[Дуга (часопис)|Дуге]]'' Драгољубу Голубовићу. Тврдио је да је пре потписивања споразума питао совјетску, америчку, па и британску владу о томе шта да ради, и да су му сви одговорили да треба да га потпише. Рекао је да за те тврдње има и писмене доказе које на захтев може да покаже, а и није се осећао кривим што је потписао тај споразум јер по њему није имао излаза, а и то му је наредио [[кнез Павле]].<ref>{{cite web |url=https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Selo-podizze-spomenik-Dragishi-Cvetkoviccu.sr.html |title=Selo podiže spomenik Dragiši Cvetkoviću |author=Данило Коцић |date=2. фебруар 2010. |website=juznevesti.com |publisher=Јужне вести |access-date=6. новембар 2022. |quote=Одељак са поднасловом '''I Rusi i Amerikaci bili za potpisivanje Trojnog pakta'''}}</ref> Није наведено да ли је документе који потрвђују то да су му америчка, совјетска и британска влада рекле да потпише споразум показао Драгољубу Голубовићу. Током боравка у егзилу је писао и говорио да тражи да се образује екипа релевантних стручњака на Балкану који би проценили да ли је потписивање Тројног пакта била издаја или частан покушај да се спречи кланица у којој је погинуло 1,8 милиона Југословена. У емиграцији су поједини политичари и званичници краљевине Југославије, који су били на супротним странама током Мартовског пуча, нападали једне друге преко штампе. Одговарајући на један текст [[Радоје Кнежевић|Радоја Кнежевића]], Цветковић је за 27. март написао:<ref>{{cite web |url=https://jadovno.com/kako-je-dragisa-cvetkovic-odgovorio-cercilu-zeleo-sam-da-ustedim-jugoslaviji-nesrecu-i-unistenje-27/#.Y9Rw9nbMLIU |title=Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење |website=jadovno.com |access-date=23. март 2024.}}</ref>
{{цитат2|Боље рат него пакт, боље гроб него роб, била је парола свих који су и из рата и из гроба у паници бежали ка мору, да би се дочепали најближег аеродрома или евентуалног брода, који одвео би их на неко сигурније место, далеко од ратишта и рата, остављајући народ Југославије да буде и роб и гроб. Истим путем спасавања по сваку цену кренула је цела [[Влада Душана Симовића|влада од 27. марта]], а са њом и г. Кнежевић је, претходно потписавши капитулацију трупа, послао војску у логоре, народ под немачком, италијанском, мађарском, бугарском и албанском окупацијом, под масакр усташа и грађански рат из којег је произашла данашња комунистичка окупација Југославије.}}
* Унук [[Душан Симовић|Душана Симовића]], који се такође зове Душан Симовић, поводом 75. годишњице Мартовског пуча је за ''[[Политика (новине)|Политику]]'' дао један краћи интервју. У њему је рекао да се генерал Симовић пре пуча консултовао са [[Гаврило Дожић|патријархом Гаврилом Дожићем]] и виђенијим политичарима и интелектуалцима и да нико није веровао [[Адолф Хитлер|вођи Трећег рајха]] који је газио гаранције дате силама попут Британије и Француске, а већ се наслућивало да ће напасти и [[Стаљин]]а. Додао је и да је кнез Павле од Хитлера добио више нереалних обећања, попут припајања дела Грчке око Солуна, или да немачка војска неће чак ни пролазити Југославијом и упозорио је државни врх да споразум са Осовином нико неће прихватити. Његов унук је убеђен да без пуча Хитлер можда не би тако силовито напао Југославију, али би је свакако окупирао, а вероватно и распарчао и без пактирања и са тим папиром од 25. марта.<ref>{{cite web |url=https://www.politika.rs/scc/clanak/351917/Tema-nedelje/Deda-je-izveo-prevrat-jer-niko-nije-verovao-Hitleru |title=Деда је извео преврат јер нико није веровао Хитлеру |author=Никола Белић |date=28. март 2016. |website=politika.rs |access-date=26. март 2023.}}</ref>

== Напомене ==
{{напомене}}

== Референце ==
{{извори|30em}}

== Литература ==
{{Литература|2}}
* {{Cite book | ref = harv| last = Petranović| first = Branko| authorlink = Бранко Петрановић| coauthors = | title = Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945| year = 1992| url = http://znaci.org/00001/92.htm| publisher = Vojnoizdavački i novinski centar| location = Beograd|id=}}
* {{Cite book| ref = harv| last = Димић| first = Љубодраг| authorlink = Љубодраг Димић| title = Историја српске државности| volume = 3| year = 2001| url = https://books.google.com/books?id=1wE1AAAAMAAJ| location = Нови Сад| publisher = Огранак САНУ}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Димић|first=Љубодраг|authorlink=Љубодраг Димић|chapter=27. март 1941 - сећања, тумачења, истраживања и уџбеничка литература|title=27. март 1941. седамдесет година касније: Зборник радова|year=2012|location=Београд|publisher=Институт за савремену историју|pages=101-112}}
* {{Cite book | ref = harv| last = Tomasevich| first = Jozo| authorlink = Јозо Томашевић| coauthors = | title = War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks| year = 1975| url = https://books.google.com/books?id=yoCaAAAAIAAJ&printsec=frontcover | publisher = Stanford University Press| location = Stanford| isbn = 978-0-8047-0857-9}}
{{Литература крај}}

== Спољашње везе ==
{{Викиизворник|Краљевска прокламација од 27. марта 1941.}}
{{Викиизворник|Оставка краљевских намесника од 27. марта 1941.}}
*[https://www.youtube.com/watch?v=T6WSsAMXehM Човек који је Хитлеру рекао Не (РТС Мерила времена - Званични канал)] 
* [http://www.27mart.com/index.php „27. март“], Интернет страница о 27. марту 1941.
* [http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=393 „Кнез Павле принц сурове српске легенде“] {{Wayback|url=http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=393 |date=20200701085244 }}, Миодраг Јанковић, ''Вечерње новости'', фељтон, 21 наставак, 13. јул - 2. август 2003.
* [http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277648-Izdaja-ili-spas „Југославија у Тројном пакту“], Др Петар Опачић, ''Вечерње новости'', фељтон, 8 наставака, 16 - 23. март 2006.
* [http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278199-S-nama-ili-protiv-nas „Ексклузивно: Трезор кнеза Павла“], Миодраг Јанковић и Вељко Лалић, ''Вечерње новости'', фељтон, 25 наставака, 25. децембар - 20. јануар 2006/07.
* [http://www.youtube.com/watch?v=VfXNjJolx3g „Београд, народ кличе краљу Петру II - 27. март 1941.“], Филм о демонстрацијама 27. марта 1941., на интернет страници [[Јутуб|Јутјуб]]
* [http://www.politika.rs/scc/clanak/235041/Britanci-finansirali-prevrat-1941-godine Британци финансирали преврат 1941. године („Политика“, 30. септембар 2012)]
* [http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:540851-Malo-poznati-dokumenti-bacaju-drugacije-svetlo-na-27-mart-u-Beogradu Мало познати документи бацају другачије светло на 27. март у Београду („Вечерње новости“, 29. март 2015)]
* [http://www.politika.rs/scc/clanak/351919/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98-%D0%B4%D1%83%D0%B3-%D0%A4%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-1914-1918 „Србија враћа маестрално свој дуг Француској 1914–1918.” („Политика“, 28. март 2016)]
* [http://www.politika.rs/scc/clanak/351877/Tema-nedelje/Kako-je-Srbija-rekla-ne-Hitleru Како је Србија рекла не Хитлеру („Политика“, 26. март 2016)]
* [http://www.politika.rs/scc/clanak/425236/Pogledi/Predrasude-o-25-i-27-martu-1941 Предрасуде о 25. и 27. марту 1941. („Политика”, 23. март 2019)]

{{Други светски рат у Југославији}}

{{подножје}}

[[Категорија:Југославија у Другом светском рату]]
[[Категорија:Државни удари]]
[[Категорија:Југославија у 1941.]]
[[Категорија:Београд у Другом светском рату]]
[[Категорија:Политика Краљевине Југославије]]
[[Категорија:Југословенска војска]]