Selim III

Selim III
Selim III
	Selim III
Lični podaci
Puno ime	Selim od Mustafe
Datum rođenja	24. decembar 1761.
Mesto rođenja	Konstantinopolj, Osmansko carstvo
Datum smrti	29. jul 1808. (46 god.)
Mesto smrti	Istanbul, Osmansko carstvo
Porodica
Roditelji	Mustafa III; Mihrišah valide sultanija
Dinastija	Osmanska dinastija
28. Sultan Osmanskog carstva
Period	1789 — 1807
Prethodnik	Abdul Hamid I
Naslednik	Mustafa IV

Selim III (24. decembar 1761 — 28/29. jul 1808) bio je turski sultan u periodu 1789—1807.^[1]

Sultan Selim III je došao na vlast u aprilu 1789. godine i poče odmah sprovoditi obimne reforme u celom Carstvu. Sprovedene su i poreske reforme kojima su i zemljišni posedi uvučeni u sistem, a reorganizacija vojske je bila sprovedena uz pomoć francuskih vojnih savetnika. Uprkos tome njegove trupe u ratu protiv Austrije i Rusije su više puta potučene. Selim III je polagao veliku brigu na diplomatske odnose sa svim evropskim zemljama, specijalno sa Francuskom. Dobri odnosi prema Francuzima bili su i više nego neophodni kada je Napoleon izvršio vojni pohod na Egipat.

Sultan je sklopio savez sa Englezima kako bi se borbom suprotstavio Francuzima. Francuzi sklopiše u januaru 1800. godine prekid borbi sa Osmanlijama, ali Englezi prekršiše ugovoreno savezništvo i trupe sultana se u martu morali nakon bezuspešne borbe povući u pustinju. U martu 1802. godine sklopiše Osmanlije i Francuska mir u Amijenu.

U Rumeliji Porta je morala da se bori sa ustankom, a takođe u isto vreme u Srbiji je izbio Prvi srpski ustanak pod vođstvom Karađorđa. Beogradsko utvrđenje je palo 1807. godine u ruke srpskim ustanicima.

Janjičari i ostali protivnici reformi su skovali zaveru protiv Selima III i u maju 1807. godine su ga svrgnuli sa vlasti

Način vladavine

Osmansko carstvo, koje je krajem Srednjega Veka zasnovala jedna turska sultanska porodica, bejaše sačuvala svoju grdno veliku prostoriju: u Evropi celo Balkansko poluostrvo i na severnoj strani Dunava Rumuniju (to se ukupno zvalo Evropska Turska); — u Aziji Malu Aziju i zemlje na Eufratu čak do Persije (Azijska Turska), Siriju i zaštitu nad Arabijom; — u Africi Egipat i Tripoli. Ali je ta carevina bila rastrojena od XVII stoleća i klonila se propasti.

Kao i u svima drugim istočnjačkim državama, tako je i tu bila despotska i neuređena vladavina. Sultan je imao i primenjivao svu vlast neograničeno; ali, kako je on živeo zatvoren u seraju i nije poznavao državnih poslova, to je uprava bila ostavljena kakvom veziru i starešinama pojedinih grana državne službe, koji su birani između njegovih ljubimaca. Vojska je bila sastavljena od konjanika (spahija), koji su živeli na onim zemljama koje im je sultan dao, i pešaka (janičara), podeljenih u 199 četa, smeštenih po carigradskim kasarnama. Ali spahije nisu više vršile svoju službu, a janičari, umesto da se regrutuju iz sultanovih robova i da ostanu neženjeni, stadoše se ženiti i svoja mesta predavati svojim sinovima, koji su ih smatrali kao naslednu državnu službu, a, uz to u isto vreme rađahu i po kakav zanat. To je bila jedna vojska u vreme rata vrlo rđava, a u vreme mira vrlo nemirna, koja je držala sultana kao zarobljenika u njegovoj prestonici.

Svaka je oblast imala svoga vojnoga upravnika, poslatoga iz Carigrada, koji je imao svu vlast i sad se nazivao paša. Paše bejahu sultanovi robovi, i sultan je mogao narediti, da im se odseku glave i da mu se donesu u seraj. Ali je većina bila kupila svoju oblast u sultanovih ljubimaca, koji su ih postavljali, i oni, koji su zapovedali kakvim odredom vojske, bunili su se često protiv naredaba koje su dolazile iz Carigrada.

Finansije su ostale onako nezgodno uređene, kao što su i pre bile: bez pravilnoga računovodstva, bez protokola, hartije su se čuvale u džakovima. Nije ti tu bilo ni budžeta; sultan i njegovi ljubimci uzimali su iz državne blagajne koliko hoće'| novaca. Nije bilo ni finansijske (fiskalne) uprave; prihodi, to jest porez na hrišćane i Jevreje, dohotci sa sultanovih dobara i carina na trgovinsku robu, izdavati su pod zakup preduzimačima, koji su stanovništvu uzimali svo do gole duše.

Tim manama istočnjačke despotske vladavine Osmansko carstvo je pridodalo i uzroke slabosti, koji su u tesnoj vezi čisto s njegovim karakterom. To je bilo jedno isključivo muslimansko carstvo. Sultan je bio nasledio kalife, i on je bio verski poglavar. Kao i u svima muslimanskim zemljama, Koran je bio jedini, verski, građanski i politički zakon. Država je bila potčinjena crkvi. Vera je bila obavezna, i vlada je smrću kažnjavala svakoga muslimanina, koji bi se odrekao islama. — Samo su muslimani sačinjavali osmanski narod. Ali, protivno srednjevekovnim hrišćanskim državama, koje su na svom zemljištu trpele samo hrišćane, muslimani su u svojoj sredini trpeli i nevernike (hrišćane i Jevreje). Ti nevernici nisu mogli biti građani, smatrali su se kao niži, lišeni svih političkih prava, izvan zakona, pošto je za carstvo zakon bio Koran. To je označavalo ime raja (stado, gomila). Oni su plaćali porez po glavama (harač) i kulučili su, a nisu primani ni u vojsku ni u državnu službu.

Tu nije bilo razlike po poreklu; kad Evropljanin hrišćanin, potomak pobeđenih, primi islam, odmah postaje ravan turskom muslimaninu, jer Koran ne čini nikakve razlike među vernima. Tako je bilo muslimana arbanaških i slovenskih (srpski Bošnjaci i bugarski Pomaci).

S demokratskim uređenjem carstvo je imalo dakle aristokratsku vladu; jednakost je bila potpuna, ali samo među muslimanima, a muslimani su u odnosu prema nevernicima sačinjavali aristokratiju po veri.

Na taj je način društvo bilo podeljeno na dve nejednake klase (muslimane i raju), koje se nisu mogle stopiti ujedno i koje su ostale večiti neprijatelji.

Sultan je mogao računati na muslimane, ali ugnjeteni hrišćani nisu mogli biti verni podanici. No, pokorivši ih, carstvo im je ostavljalo njihovo uređenje. Oni su očuvali svoju veru, jezik i običaje, pa čak i svoje sveštenstvo i upravu u selima. Hrišćanski su se narodi iz XV stoleća sačuvali nedirnuti pod sultanovom vladavinom, kao što su se sačuvale slike u crkvi Svete Sofije pod slojem kreča, kojim su po naredbi Muhameda II bile pokrivene.

U Aziji je većina stanovništva bila muslimanska i turskoga porekla; druge raje nije bilo osem Grka, Jevreja i Jermena, rasturenih po malim društvima, vrlo mirnih i nemoćnih da se bune. Ali su muslimani u Evropi bili malobrojni, a pod njima su se nalazili svi mali hrišćanski narodi, oko kojih su sultani probavili jedno stoleće, dok su ih pokorili.

Na severnoj strani Dunava Rumuni su samo plaćali danak, ali su od XVII stoleća njima upravljali Grci iz Fanara (grčki kraj u Carigradu), koji su svoja zvanja kupovali u sultanove vlade. U zemlji nije bilo stalno nastanjenih muslimana.

Na jugu od Dunava Srbi, koje su turski ratnici, kao vlasnici sve zemlje, nemilosrdno ugnjetavali, sačinjavali su jedan seljački narod. Njihovi istočni susedi Bugari bili su rastureni na obema padinama Balkana, u tri oblasti, Bugarskoj, Istočnoj Rumeliji i Maćedoniji. (Tj. po njenim istočnim okrajcima iza Strume, a memestimice i po unutrašnjosti izmešani sa Srbima, Grcima i Cincarima) I oni su takođe bili samo seljaci, ali su oni bili gotovo jedini stanovnici tih zemalja. — Onamo, pozadi tih planina, vere i prilike bejahu još više isprepletane. Bosna je i dalje bila naseljena slovenskim stanovništvom, ali je skoro polovina Bosanaca u XV stoleću primila islam, te obrazovala jedan red sopstveničko-vojnički, koji je bio dovoljno jak, da seljake hrišćane drži u ropstvu.

Epir bejaše sačuvao svoje staro stanovništvo (Arbanase) i svoj jezik, srodan s prastarim grčkim. Jedan deo Arbanasa bejaše primio islam, a drugi ostao u hrišćanskoj veri. Ali su svi sačuvali svoje običaje; u pola seljaci a u pola hajduci, oni su obrazovali mala naoružana plemena, koja su bila gotovo nezavisna u svojim planinama. Turska je vlada od njih tražila samo toliko, da dođu naoružani, kad se pozovu.

Na jugu i po ostrvlju Arhipelaga, Grci su bili po novo stvorili jedan narod, i najobrazovaniji od njih počeše se smatrati za potomke starih Jelina.

Svi su ti narodi bili pokoreni silom, pa ih je samo sila i mogla držati u pokornosti.

Najzad turska carevina, kao država muslimanska, nikad nije primana u društvo hrišćanskih, evropskih sila. Hrišćanski su vladaoci sačinjavali kao neku porodicu, a sultan je ostajao tuđinac; on je imao samo jednoga jedinoga saveznika, francuskoga kralja. On se u Evropi utvrdio osvajanjem, i ostali vladaoci mogli su ga iz nje isterati samo silom. Njegove zemlje nisu bile pod zaštitom međunarodnoga prava; one su bile kao kakva pustara, koju svaki može zauzimati.

Tako je dakle carevini pretila opasnost s više strana bune janičara u Carigradu, odmetanje paša po oblastima, ustanci hrišćanskih naroda, rusko i austrijsko osvajanje itd.

Za vreme evropskih ratova s Francuskom opasnost se od strane Evrope bila umanjila. Austrijska vlada, zabavljena na zapadu, napusti osvajanje na istočnoj strani; ona zaboravi interese Austrije na Dunavu i umesto da osvaja Osmansko carstvo, ona je gledala da ga sačuva. Engleska, koja se dotle vrlo malo zanimala istočnim stvarima, bude francuskim vojnim pohodom na Egipat navedena, da ugovori savez sa sultanom; a po tom, kad Englezi dovršiše osvojenje Indije, oni stadoše misliti, da im valja evropske države, Francusku i Rusiju, držati daleko od stvari na Istoku. Osmansko je Carstvo od tada u Evropi imalo tri saveznika, koji su želeli da ga održe, Francusku, Austriju i Englesku. Samo joj je još bio ostao jedan neprijatelj, Rusko carstvo, koje pokuša da joj otrgne Rumuniju (1806.—1812); ali za vreme ratova s Francuskom car je morao odložiti svoje osvajačke smerove.^{[traži se izvor]}

Rat protiv Austrije

Nedugo posle svog dolaska na vlast Selim je, u leto 1789. godine, nastavio rat protiv Austrije.

Za to vreme politička situacija u Evropi izmenila se na austrijsku štetu. Pruska je sklopila savez sa Engleskom i Holandijom, koji je imao antiaustrijske tendencije i koji se jasno dao razumeti u Carigradu. Saznavši za to i videći tursko zatezanje u Beču se rešiše, da brzom novom ofanzivom nateraju Turke na popuštanje. Stoga za vrhovnog zapovednika postaviše u Sedmogodišnjem Ratu proslavljenog feldmaršala Laudona, koji je prošle godine imao izvesnih uspeha na bosanskoj granici. On je doista nastavio rat odlučno i brzo. Krajem avgusta njegova je vojska prešla granicu i već 27. septembra zauzela Beograd. Odmah potom počela je prodiranje niz moravsku dolinu, u kom je i opet živo sudelovao i srpski frajkor. Glavne operacije vodio je pukovnik M. Mihaljević, s puno obzira i prema svojim suborcima i prema srpskom stanovništvu. Kad je na Badnji dan 1789. zauzeo Kruševac, on je naredio da se očisti crkva kneza Lazara, u kojoj su Turci dotle držali konje, i da se tu, u njoj, održi blagodarenje. U svom govoru on je, i sam Srbin, s uzbuđenjem govorio kako Srbi treba da prime Josifa II kao svog novog kneza, a oni su, plačući od radosti, polagali zakletvu vernosti. Ovom prilikom Austrijanci su prodrli sve do manastira Studenice. Slično oduševljenje vladalo je i u drugim oblastima, u Mačvi i Krajini, gde su Austrijanci isto tako prodrli duboko. Austrijancima je u Mačvi dosta pomagao aktivni arhimandrit manastira Tronoše, Stevan Jovanović.

Ali srpsko zalaganje išlo je i ovog puta za jednu unapred izgubljenu stvar. Austrija je tražila nova osvajanja ne da ih zadrži, nego da pravi pritisak na Portu. Njen položaj bio je takav da je mir bio preči njoj nego Turcima. U unutrašnjosti mađarska opozicija protiv Josifa II bila je sve nepomirljivija i u ratom zamorenoj zemlji pretila je da se pretvori u bunt. Ne manje neprijateljsko bilo je i držanje katoličkog klira, koje nije moglo oprostiti caru njegove liberalne reforme. U spoljašnjoj politici Pruska je sve otvorenije dizala glas protiv Beča. U oktobru 1789. izbila je u austrijskoj Belgiji prava buna, a Francusku je zahvatio plamen revolucije. Kad je početkom 1790. god. Pruska sklopila savez sa Turskom Beč nije imao mnogo da bira. Već je Josif II u avgustu 1789. obnovio s Turskom pregovore za mir, a posle njegove smrti (9. februara 1790) njegov naslednik Lepold II napravio je od tog mira osnovnu tačku svoje politike.

To se sve osetilo i na ratištu. Bojeći se zapleta sa Pruskom Austrijanci nisu smeli da upućuju u Srbiju veće snage. Kad su to videli Turci pregli su energično da ih potisnu i uspeli su. Već na samom početku 1790. god. Austrijanci su napustili Studenicu, a domalo su počeli povlačenje i na drugim stranama. Posredovanjem Engleske, u leto te godine, Austrija se obavezala Pruskoj da se odriče svih osvajanja u Turskoj izuzimajući samo neke male ispravke granice. Posle toga je u septembru došlo do primirja s Turcima, koje se, istina, proteglo dugo, ali koje je na kraju, ipak, dovelo do mira u Svištovu, 4. avgusta 1791. "Vsjaka duša hristijanska proplaka", zapisao je arhimandrit manastira Bogovađe, Hadži Ruvim, kazujući položaj i raspoloženje Srba.

Izvesni srpski prvaci, među kojima se isticao arhimandrit Stevan Jovanović, pokušavali su na više strana da prikažu teškoće naroda u Srbiji posle austrijskog napuštanja, ali svo njihovo zauzimanje bilo je uzalud. Austrija im nije mogla pomoći; i Rusija se, brzo iza nje, u Jašiju smirila s Turcima. Austrija je uspela samo u toliko što im je izradila amnestiju, koju su i sami Turci osetili kao potrebnu, da zemlja ne bi ostala bez radne snage. A sem toga primala je i srpske izbeglice, da ih nastani na svom području. Stevan Jovanović došao je u to vreme na misao, zajedno sa još dva sveštenika, da bi se Srbima obezbedila izvesna unutrašnja samouprava, "kako čto je Karavlahija bila". Samouprava bi "imala da sadrži plaćanje danka odsekom, a da se Turci "u nas" ne mešaju i da im ne sude paše ni muselimi. Srbi bi imali jednog svog "komendata", kao što je bio u Vlaškoj. Jovanović je o tom izradio i jednu pismenu predstavku, koju je trebalo da potpišu svi narodni ljudi, ali čija nam sudbina nije dalje poznata. Izvesne njene ideje javiće se posle u narodu i nisu ostale bez ikakva uticaja, kako se na izvesnoj strani misli i tvrdi.

To je bio poslednji rat Austrije s Turskom, mada ne i poslednji sukob. Na obe strane postojala je težnja da se stvori period mira, koji bi i jednima i drugima ostavio slobodne ruke, da se mogu posvetiti drugim zadacima. Austrijski dvor sve je više osvajala briga zbog razvoja stvari u vezi sa francuskom revolucijom, a turski dvor ozbiljno se nosio planovima da izvede toliko potrebne reforme u celoj državi. Sultan Selim III se iskreno trudio, da tursku upravu i ceo sistem oslobodi truleži i digne na evropski nivo.

Prvi Selimov sukob s Rusijom

Nastavio je ratovanje s Rusijom koje je njegov prethodnik započeo. Rat iz godine 1789. nastavljen jednim napadom Turaka protivu Austrijanaca i protivu ruskog generala Rumjanceva u Moldaviji i u Vlaškoj. I sam Rumjancev prelazi u ofanzivu i pobeđuje Turke kod Galca; ali je odmah posle toga smenjen sa komandantskog položaja, jer se Potemkin boji da ga on ne baci u zasenak. Dok ljubimac ostaje neprestano udaljen od Dunava, toga glavnog vojišta i vodi lokalne operacije blizu Bendera, Suvorov dejstvuje na reci u sporazumu sa princom od Koburga, austrijskim glavnim zapovednikom. 21. jula/1. avgusta oni razbijaju kod Fokšanija jednu vojsku od 30.000 Turaka, a 11/22. septembra Suvorov dobiva čuvenu bitku kod Rimnika gde on sjajno pokazuje svoj vojnički genije. Za vreme najžešće bitke, on vrši neočekivane strategiske pokrete složene i oštroumne, tako da uništava pomoću jedne trupe od 7.000 ljudi jednu vojsku od 100.000 Turaka, kojom je komandovao veliki vezir; to je bilo pravo otkrovenje u vojnoj veštini. On traži oduševljeno da se izvrši odlučna ofanziva na Balkanskom poluostrvu; ali Potemkin na to ne odgovara niti šalje tražena pojačanja, već usredsređuje svoju pažnju na Bender koji se predaje u novembru, bez i jedne ispaljene puške.

Krajnje je vreme da se jednom svrši sa Turskom. Da bi se ona primorala da stupi u pregovore, potrebno je zadati joj jedan strahovit udarac. Potemkin stavlja najzad svoje trupe u pokret i upućuje se iz Besarabije ka ušću Dunava, dok flotila admirala De Ribasa ulazi u Dunav. Posle zauzeća čitavog niza tvrđava na Dunavu, rešeno je da se zauzme Ismail, najveća turska tvrđava na ovoj reci, sjajno utvrđena i sa odbrambenom posadom elitnih trupa od 30.000 ljudi. Suvorov je zauzima, posle jednog krvavog juriša, 11/22. septembra. Tako se završava rat iz 1790 godine. U početku rata 1791 godine, njegov poslednik, knez Rjepnjin, prelazi Dunav i odnosi nad Turcima odlučnu pobedu. 28. juna / 9. jula 1791 pred Mačinom. Tada Turci šalju pregovarače. 31. jula / 11. avgusta preliminari mira potpisani su u Galcu. Potemkin dolazi žurno na Dunav ali stiže prekasno. Besan od gneva što je Rjenjvin završio rat bez njega, on cepa ugovor, i pregovori ponova počinju u Jašu. Međutim, Pruska i Engleska pokušavaju da primoraju Rusiju da smanji svoje zahteve i da se odrekne Očakova. U Jašiju pregovori se odugovlače: Potemkin umire početkom oktobra ne videvši njihov kraj, i njih završava Bezborodko. Ugovor potpisan 29. decembra 1791/9. januara 1792 ostavlja Rusiji Krim i oblast između Buga i Dnjestra, Tamanj i obale Kubana, a što se tiče ostalog, potvrđuje još jednom Kučuk-Kajnardžiski ugovor. Ovaj rezultat je daleko od toga da odgovara ciljevima „grčkog plana”. I ako se Rusija učvrstila na obalama Crnoga Mora, ovo more ostalo je za nju zatvoreno, jer nejasnost članova Kučuk-Kajnardžiskog ugovora koji govore o moreuzima dopušta mogućnost beskrajnih sporova. Rezultat nije ni iz daleka odgovarao veličini žrtava.^{[traži se izvor]}

Mahmut-paša Bušatlija

Naročite je muke zadavao Crnogorcima Mahmut-paša Bušatlija. On je privlačio sebi susedna plemena milom ili silom, tražio harače i diktovao ponašanje. Kazneni pohodi njegovih četa bili su česti i svirepi. Crnogorski vladika Petar javljao je u Beč, da je Mahmut ušao u veze s Francuzima i da je francuski general Bonaparta u maju 1796. uputio jednu eskadru u albanske vode, a samom paši nekoliko stručnih vojnih lica. Pomogao je pašino odmetništvo od sultana, koji nije hteo da prihvati francuske ponude. Kad su u julu te godine počele veće borbe između Mahmuta i Crnogoraca Francuzi su otvoreno pomagali svog skadarskog prijatelja. Vladika je za Crnu Goru tražio pomoć Austrije. On se lično, u vojnoj opremi, stavio na čelo vojske i odneo je prvu pobedu 11. jula kod Martinića, a drugu 23. septembra na Krusama. U ovoj drugoj borbi poginuo je sam Bušatlija, a Crnogorci su preoteli 15 barjaka i mnogo oružja. To je bila značajna pobeda, koja je oslobodila Crnu Goru od opasnog i bezobzirnog neprijatelja i koja joj je za duži niz godina obezbedila mir na toj strani. To je prvi veći uspeh vladičin, koji mu je doneo pojačan ugled u narodu i koji je digao značaj Crne Gore u celom susedstvu. Kao vidna posledica te pobede bilo je sve očiglednije gravitiranje Crnoj Gori susednih uskočkih oblasti oko Morače i Lima i tešnje pripajanje Brđana uz crnogorsku maticu.

Zabrana Janičarima da žive u Srbiji

Među prvim merama u sultanovim reformama bila je zabrana janjičarima da žive u Srbiji, odnosno u Beogradskom Pašaluku. Ta se vojska bila sasvim izmetnula i odavno iskvarila. Staro ratničko oduševljenje zamenila su druga, neposrednija i više sebična osećanja. Uživala se vlast, i posedi, a razvio se sistem podvale i neodgovornosti. Janičarski odžaci bili su mesta svih vrsta korupcije, a u isti mah legla bunta i nereda. Već u XVI veku sultani su imali čestih glavobolja s njima, a od XVII oni postaju prava napast. Nose se ne samo sa svima vlastima, koje čak ponekad i silom smenjuju, nego učestvuju i u dvorskim spletkama i kidisavaju na same sultane. Sultan Selim, koji se obavezao da će čuvati red na granici, znao je dobro, da za taj red ne može jamčiti ako u Srbiji ostanu janjičari, koji će provoditi svoju volju. U prošlom ratu od njih nije bilo skoro nikakve koristi, ali u miru može biti sigurne štete. I zato je njegova zabrana lako razumljiva sa njegova gledišta. U turskom svetu ona je, međutim, naišla na žive proteste i na organizovan otpor.^[2]

Posledice

Porta je poverila energičnom ali mudrom Bećir-paši da povrati red u Srbiji. Čim je došao u Niš on je, svakako po dobijenom ovlašćenju, dao ubiti čuvenog janičarskog vođu iz Beograda Deli Ahmeta. Odmah potom ugušio je bunu, koju su izazvale u Nišu pristalice ubijenoga. Imanja razjurenih janjičara paša je počeo da deli muslimanskim porodicama iz Poznja, čije je područje imalo pripasti Austriji. Da janjičari ove mere neće primiti mirno moglo se unapred očekivati, u toliko više što su postali beskućnici u pravom smislu reči. I doista kad je Bećir-paša u leto 1792. bio upućen u Bitolj, a mesto njega došao Mehmed Pekmedži paša, janjičarska buna izbila je sa puno strasti. Već u avgustu njihova je vojska stajala pred Beogradom, pa je domalo, pomoću beogradskih Turaka, osvojila varoš, a posle i sam grad, zarobivši i pašu. Turska vojska, koja je iz Bosne bila upućena u pomoć paši, bila je razbijena, ali je druga vojska, poslata iz Niša, uspela da se, u novembru, veštim manevrom dočepa grada. Vođa te vojske, Topal Ahmed-paša nastavio je odmah Bećirovu politiku, a kao nagradu za postignute uspehe dobio je vezirski čin u Beogradu.^[3]

Srpsko učešće u ovim borbama

Već za vreme ovih borbi i jedna i druga strana pomišljale su, da u borbu uvedu i Srbe. Naročito su s tim računali predstavnici zakonite vlasti. Oni su polazili sa gledišta, da je samim Srbima u sopstvenom interesu da se oslobode janjičara, pa da zbog toga treba da pomažu napore vlasti da se uvede red. Tako se javila misao o organizovanju posebne Srpske narodne vojske. Turci su dobro znali, da su Srbi, u prošlom ratu, učestvovali kao posebne vojnički izvežbane jedinice i da bi, u borbama s buntovnicima, mogli biti dobro iskorišćeni. U planu sultanovih reformi bilo je istinskog nastojanja, da se postupanje prema hrišćanima izmeni na bolje, a u Srbiji su predstavnici vlasti radili na tome, da povrate poverenje kod Srba. Fanatizovani i grabljivi pojedinci ometali su ta nastojanja i protestovali su na sav glas što sultan i njegovi organi gone pravoverne za ljubav đaura, koji su skroz nepouzdani; kod mnogih, čak i odgovornih lica, ti su protesti primani sa puno saučešća. Videći to Srbi su bili nepoverljivi i nisu hteli da se izlažu; hteli su najpre da vide kako će Turci sami između sebe prečistiti račune.^[4]

Srpska samouprava

Po srpskom shvatanju pravi red mogao se uspostaviti samo tako, ako se između naroda i vlasti isključe neželjeni posrednici; drugim rečima, ako se narodu da jedna vrsta samouprave. Misao o samoupravi javila se među Srbima već pre sklapanja Svištovskog Mira, a zastupao je tronoški arhimandrit Stevan Jovanović sa još nekim sveštenim licima. Iguman manastira Bogovađe Hadži Ruvim Nešković beleži, kako su Srbi u ovo vreme uputili caru molbu, "kako ne bi se mešali Turci u carske poslove, krome paša i knezovi". U Carigradu se prema tim težnjama pokazalo izvesno razumevanje, iako im se u svemu nije moglo izići do kraja u susret. U leto 1793. bavio se u Srbiji poseban kapidži-baša s Porte, koji je ispitivao stanje u zemlji, tražio dodira s narodom, i obuzdavao gramžljivost Topal Ahmet-paše. On je uvodio i izvesne reforme u pitanju spahiluka u Srbiji i u odnosu spahija prema narodu. Taj kapidži-baša bio je glavom Hadži Mustava-paša Šinikdžić (Šinik-oglu), raniji nadzornih javnih gradnja (bina-emin) u Beogradu, jedna od najvažnijih ličnosti u novijoj istoriji Srbije. Hadži Mustafa postao je beogradski vezir jula meseca 1793. Na taj položaj on je došao nešto po ličnim vezama, a i po tom, što je davao izvesne garantije, da će stanje u Srbiji moći popraviti.^{[traži se izvor]}

Hadži Mustafini odnosi sa Srbima

Glavna ličnost, koja je posredovala, bio je veliki carinik u Beogradu, Aziz efendija, koji je došao u Srbiju odmah iza Bećir-paše i koji je, za vreme janjičarske bune, prebegavši u Zemun, davao glavna obaveštenja Porti. On je bio prijatelj Mustafin, a rođak "svemoćnog" Jusuf-paše, ljubimca sultanova. Aziz je bio čovek od značaja i postao je kasnije turski poslanik u Berlinu. Važio je kao napredan čovek, slobodouman i prijatelj hrišćana. Kao carinik ušao je u veze sa inteligentnim i aktivnim bazrđan-bašom beogradskim Petrom Ičkom, rođenim Maćedoncem iz Katranice, koji je u Beogradu imao jak uticaj još od pre Kočine Krajine. Petar je, prema austrijskim diplomatskim izveštajima, iskorišćavajući svoje veze, udarao proizvoljne namete na uvoz austrijske robe u Srbiju, za koje je Jusuf paša isposlovao naredbu, da se naplaćuje u Beogradu za svu robu koja ulazi u Tursku, sem za onu upućenu u Carigrad. I za Hadži-Mustafu austrijske vesti kažu, da je voleo novac. Biće, po svoj prilici, da su sve te ljude spajale ne samo načelne, nego i materialne veze. Ima vesti, da su Mustafa i Ičko bili u tešnjim vezama i kao članovi jedne slobodnozidarske lože u Beogradu, kojoj je možda pripadao i Aziz efendija. Oni su svi bili otvoreni protivnici janjičara. Na to bi ih, da i nisu bili prijatelji reforama, opredeljivali već njihovi trgovački poslovi, za koje je trebalo pre svega sređeno stanje u Srbiji. U svojim Memoarima prota Mateja Nenadović kazuje, da je i njegov otac, valjevski knez Aleksa, imao od ranije poslovnih veza sa hadži-Mustafom i da je bio prijatelj Petra Ička, koji mu je jednom prilikom i život spasao.

Pazvan-Oglu

U Turskoj je u to vreme bilo odmetništva na više strana. U našem susedstvu bio se odmetnuo od sultana skadarski paša Bušatlija, ali je taj izgubio glavu u borbi s Crnogorcima već 1796. god. Mnogo opasniji beše drugi odmetnik, Osman Pazvan-Oglu, čiji je još otac bio počeo borbu protiv zakonite vlade i u toj borbi bio ubijen. Porodica Pazvan-Oglova, poreklom iz Bosne, imala je svoje sedište od sredine XVIII veka u Vidinu. Pazvan-Oglu se istakao u poslednjem ratu i uzeo je u gradu vodeću ulogu. Ali, neobuzdan i grabljiv, on je zbog svojih pljačkaških upada u Vlašku i Srbiju izazvao gnev sultanov i bio osuđen. Radi toga se on 1793. god. otvoreno pobunio, prigrabio vlast u Vidinu, i stao okupljati oko sebe sve nezadovoljnike iz susedstva. Kod njega su našli i prognati janjičari iz Srbije ne samo pribežište, nego i punu podršku.^{[traži se izvor]}

Srpska raja - moćna vojska

Odmah po dolasku Hadži Mustafe paše janjičari su pokušali novi prepad, ali su u bici kod Kolara bili suzbijeni. U borbi protiv njih upotrebljena je tom prilikom prvi put Srpska vojska, kojoj se jedino i ima zahvaliti za postignuti uspeh. Kod Turaka u ovoj borbi bilo je tajnih odmetničkih prijatelja koji su pucali na Srbe. Paša je video, da se u gonjenju odmetnika može s punom verom osloniti na Srbe te je preduzeo sve da se organizuje njihova posebna narodna vojska na čelu sa bimbašom Stankom Arambašićem. U toliko više, što mu je držanje njihovih ljudi po redu i disciplini ulivalo puno poverenja. On je čak od njih posle redovno sastavljao svoju ličnu pratnju. Prota Matija kazuje, kako je tada telal vikao po svima pazarima: "Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi. Tako je od čestitoga vezira zapovest". Ko se od Srba bude hrabro pokazao, poručivao je vezir dalje, biće oslobođen za godinu dana od svih dažbina. To je prvi put da Turci sami, u borbi sa svojim jednovercima, zovu Srbe u pomoć i prosto im guraju oružje u ruke. A ovi su, kaže jedan austrijski izveštaj, znali da se drže. Dok su turske pomoćne čete izašle pred pašu u gomili, Srbi su, kao na nekadašnjem austrijskom vežbalištu, išli u pravoj liniji, u dva reda, sa svojim knezovima, koji su ispred svojih odreda jahali na konjima. To više nije bila prosta raja, nego ljudi koji su, s oružjem u ruci, postajali svesni svoje vrednosti.

Srpska autonomija

Kao nagrada za srpsko držanje, i kao rezultat nove Portine politike prema njima, objavljene su tokom 1793. god. nekolike odredbe, koje predstavljaju osnovu jedne uske, ali ipak stvarne, lokalne autonomije. Vraćene su stare narodne vlasti: po selima knezovi, a po knežinama ober-knezovi (po nemačkom: Ober-knez). Turcima je bilo zabranjeno dolaženje u čisto srpska sela. Oni su mogli odsedati samo u hanovima, kao i ostali putnici. Knezovima je odobreno, da za sigurnost po drumovima mogu držati svoje odrede pandura sa buljubašama. Porez se imao plaćati odsekom, u dve rate, o Đurđev- i Mitrov-danu, a iznosio je 650.000 groša godišnje. Za pašu i gradsku posadu svaka poreska glava davala je po dvoja kola sena i jedna kola drva. Sve te povlastice ozvaničila je Porta svojim fermanima s početka 1794. god., pošto je saslušala izveštaj Azis efendije o njima i o stanju u Srbiji uopšte. Sem toga, Portini fermani su određivali da spahije sa svojim porodicama mogu stanovati samo u Beogradu; porez je iznosio po 15 groša godišnje na svaku poresku glavu; strogo je bilo zabranjeno svako nasilje. Za Srbe je još, posebnim fermanom, doneta odluka, da mogu nesmetano obnavljati i podizati svoje crkve. U fermanima nisu bliže označene one dažbine, koje je narod imao davati spahijama, ali se zna da su one postojale i da je davanje vršeno. Glavne su od njih bile desetine od svih useva po četiri groša od oženjene glave. Porez u narodu kupili su iz početka posebni skupljači poreza i tek je kasnije, posle izvesnih sukoba, taj posao prenesen na lokalne knezove. Kao vrlo važna novina bilo je to, što se i na Porti primalo, da u odbrani Beogradskog pašaluka učestvuju i Srbi. Ove srpske povlastice, kako je utvrdio dr D. Pantelić, odgovarale su najviše onim povlasticama, koje su Turci bili dali stanovnicima Arhipelaških Ostrva.^{[traži se izvor]}

Blagostanje u Srbiji

Stanje seljaka u Srbiji posle ovih povlastica moglo se smatrati kao daleko bolje nego u jednoj drugoj našoj pokrajini pod turskom vlašću. Srbi su imali svoje, od turskih vlasti, priznate poglavice, kakvi su, primera radi, bili komandant Stanko Arambašić, vođa posebne narodne vojske, knez tamnavsko-posavske knežine Aleksa Nenadović, knez Ranko Lazarević i dr. Oni su imali oružje i jednu vrstu vojne organizacije, koja je prilično funkcionisala i od koje se tražilo, da čuva Carstvo od njegovih dojučerašnjih glavnih branilaca. To je, nema sumnje, jedna od glavnih srpskih tekovina s kraja XVIII veka, jedna od onih koja je posle omogućila izbijanje ustanka. Već tada se u narodu javljaju likovi kao onaj čuvenog Ilije Birčanina, koji, po snažnom Višnjićevom opisu, predstavlja najlepši tip junaka toga vremena.

On Turčinu ne da u knežinu.
Kad Turčina u knežini nađe
Topuzom mu rebra isprebija.

U drugim našim pokrajinama stanje je bilo mnogo teže. U Bosni nalazilo se više domaćeg i iz susedne Slavonije i Dalmacije doseljenog muslimanskog elementa nego u Srbiji, i taj je budno čuvao da stav raje ne uzme opasnije izglede. Sem toga, hrišćanski elemenat u toj zemlji bio je pocepan u pravoslavne i katolike, među kojima nije postojao intimniji dodir i saradnja. Maćedonija i Stara Srbija bile su tada u središtu evropskog Turskog carstva i svaki pokret u njima mogao je bez mnogo muke biti prigušen. Otporniji stav imao je još samo srpski elemenat u istočnoj Hercegovini, zahvaljujući svojim planinama i krševima u susednoj Crnoj Gori koja mu je davala utočište.

Rat protiv Pazvan-Oglua

Samo, ni ovo stanje u Srbiji nije bilo duga veka. Još 1795. god. pisao je austrijski poslanik iz Carigrada, da Tursko carstvo "kipti" od nezadovoljnika. Sultanova nastojanja nisu imala pravog prijema ni kod onih koji su ih na oči primali i trebalo da izvode. Kad je sultan naredio nekolicini susednih paša da slomiju otpor Pazvan-Oglov oni nisu postigli ništa, nešto iz uzajamnog nepoverenja, a nešto što su imali izvesnih tajnih dodira sa sultanovim neprijateljem. Ljutit, sultan je početkom 1796. god. dao pogubiti rumeliskog begler-bega. Mustafa-paša, koji je isto sudelovao u toj ekspediciji, doživeo je svakojakih razočarenja. U leto 1797. sultan ga je imenovao za rumeliskog begler-bega i Mustafa je otišao u Plovdiv, da rukovodi akcijom protiv buntovnika iz Vidina i u Rumeliji. Za vreme njegova odsustva vidinski gospodar sa janičarima naredio je brz napad i potukao je srpsku i pašinu vojsku kod Požarevca, pa je prodro sve do Beograda i zauzeo samu varoš. Pred sam Božić stigoše u pomoć valjevski Srbi i sa njihovom pomoću turska gradska posada odbi napadače i očisti grad. Ilija Birčanin gonio je "Vidinlije" sve do Smedereva. Posle tih uspeha janjičari behu potisnuti iz cele zemlje, ali ne behu satrveni. Oni su i dalje samo čekali pogodan čas, pa da ponove svoj napad. Naročito su bili kivni na Mustafu-pašu radi njegove saradnje sa Srbima i radi toga što nije štedeo krvopije. Kad su u Šapcu janjičarski ljudi ubili kneza Ranka Lazarevića vezir je za njegovu glavu dao konopcem udaviti nasred šabačke čaršije 27 njihovih drugova. Odlučnosti je bilo kod njega i u drugim prilikama.^{[traži se izvor]}

Prvi sukobi sa Francuzima

Pokušaj poništavanja Svištovskog sporazuma

Dobronamerne planove Selima III osujetila je i potpuno rastrojila tadašnja francuska politika. Francuskoj diplomatiji bilo je mnogo stalo do toga, da Austriju, koja joj je mogla biti veoma opasna na Rajni (Marija Antoaneta, žena kralja Luja XVI bila je austrijska princeza; austrijski car bio je tada i nemački i imao je i ličnih i državnih razloga da bude protivnik revolucije), što čvršće veže za istok. Austrija je i ustala protiv nove pariske vlade, pomažući francuske emigrante i sklapajući savez sa Pruskom. Da predupredi austro-prusku ofanzivu sami su Francuzi u proleće 1792. objavili rat bečkoj vladi. S tim u vezi francuska diplomatija se trudila, da pomuti austrijske odnose s Turcima. Da bi se to postiglo trebalo je sprečiti izvršenje Svištovskog Ugovora, koji je predviđao izvesne ispravke granice na Uni u korist Austrije. Zato je trebalo uzbuniti bosanske begove u Krajini. Kao glavno lice za tu akciju upotrebljen je sin francuskog konzula u Dubrovniku, mladi pesnik Marko Brierević, koji je lepo znao naš jezik i koji se bio skoro potpuno "podubrovčio". Brier i njegovi francuski pomagači radili su manje-više otvoreno i kod vezira u Travniku i kod pojedinih begova. I imali su uspeha. Austrijski izveštaji toga vremena govore o "jakobiziranim begovima" i kao njihova glavnog vođu pominju Ibrahim-bega Beširevića. Pitanje razgraničenja na Uni zaplelo se toliko, da mu za duže vremena ni jedna ni druga strana nisu mogle pristupiti. Tek u jesen 1795. god. pristupilo se izvršenju ugovora, i to kada je turska vlast, pod pritiskom, morala upotrebiti silu.

Francusko delovanje među Slovenima

Francuska agitacija nije se ograničila samo na Bosnu. U isto vreme radilo se i u drugim oblastima Balkana. Naročito iz francuske ambasade u Mlecima, koja je postala središte revolucionarne propagande. Postoje pouzdani izveštaji o agitaciji u Boki, Crnoj Gori i Albaniji. Videli smo napred, da su Francuzi otvoreno pomagali Mahmut-pašu Bušatliju i flotom i vojnim stručnjacima. Kasnije su imali izvesnog uspeha i u Crnoj Gori. Vladika Petar bio je s početka njihov protivnik, već i zbog Bušatlije, a i kao sveštenik i prijatelj konzervativnih sila. U jednom izveštaju bečkoj vladi on je želio austrijskom caru "da osveti nevinu krv, koju je taj neobuzdani narod obesno prolio kao Kain krv svoga brata Avelja." Pogibija Mahmutova donela je izvesno olakšanje ne samo na Cetinju, nego i u Beču. Austrijski predstavnici ozbiljno su se plašili Mahmutovih veza sa Bosancima. Sam carigradski poslanik pisao je, da su postojali predlozi o užoj vojničkoj saradnji između bosanskih buntovnika iz krajine sa francuskim odredima, koja bi iz Italije, preko Rijeke, operisali u Hrvatskoj. Ali, ako vladika u prvi mah nije primao francuske sugestije izgleda da im kasnije nije bio sasvim stran. Izvestan uticaj na nj vršio je njegov sekretar, Dubrovčanin, opat Franjo Dolći, koji je zbog svog držanja, po zahtevu konzervativnih sila Rusije i Austrije, izgubio glavu. Sam vladika bio je jedno vreme stavljen pod istragu.

Francusko delovanje među Grcima

Francuzi su živo radili i među Grcima. Na grčko učešće u velikoj balkanskoj akciji u Parizu se mnogo polagalo. I to i radi stare slave grčke, i radi toga što su Grci razvili ogromne poslovne i druge veze po celom Balkanu i u svima važnijim pristaništima Sredozemnog Mora, i što su u Carigradu, Solunu, Smirni i drugim većim mestima imali uticaja i mogućnosti za podzemni rad. Preko Grka, trgovaca, sveštenika i intelektualaca, mislilo se uticati i na ostale balkanske hrišćane. Carigradski Grci pregovarali su 1796. god. sa Francuzima o svom oslobođenju. Grčki rodoljub i pesnik Riga od Fere, čije su veze sa francuskim službenim predstavnicima bile veoma srdačne, došao je iste te godine u Beč, gde je postojala jaka kolonija grčkih trgovaca. Tu je razvio živu propagandu za ustanak protiv Turske. Među onima, koji su došli u bliži dodir s njim, bila su i dva-tri Srbina. U Beču je nastala i njegov čuvena Ubojna pesma upućena balkanskim hrišćanima: "Upalite jedan plamen u celoj Turskoj, da zahvati od Bosne do Arabije". Ta pesma, koja je brzo postala popularna, pevala se već iduće godine čak u Zemunu.

Francuski uspesi u Italiji protiv Austrije i slom Mletačke republike digli su ugled njihova oružja u velikoj meri. Krajem 1797. god. Francuzi su poseli jonska ostrva i jedan deo južne Albanije i zakoračili su na Balkan. Njihov uticaj postaje posle toga još neposredniji. Riga od Fere, u tvrdoj veri da je došao čas za akciju, spremio je proglas za ustanak i preko Trsta zaputio se kući. Ali ga je tu stigla i uhvatila austrijska policija. Posle provedene istrage bečka vlada je Rigu predala Turcima, koji su ga 24. juna 1798. udavili u beogradskoj tvrđavi.

Zaoštravanje sukoba

Koliko smo do danas mogli utvrditi, ova razgranata francuska aktivnost nije imala u Srbiji nekih neposrednih veza. Posrednih, međutim, bilo je više. Ona je, pre svega, usplahirila duhove. I u Beogradu se nalazilo dosta grčkih trgovaca, isto kao i u Zemunu. Što se pronosilo u jednom gradu nije moglo ostati tajna u drugom. Stalne borbe s janjičarima nisu mogle uneti spokojstvo u narod, ma koliko se vlasti trudile da budu pravedne. Ali najači posredni uticaj na razvoj prilika u Srbiji učinio je francuski upad u Egipat, u leto 1798. Izveden iznenada, brzo, sa relativno velikom snagom, on je izazvao zaprepašćenje u mnogim evropskim prestonicama. U Carigradu naročito. Činilo se, da je posle sloma mletačke vlasti, toliko poznate u Sredozemnom Moru, došao na red muslimanski svet. Turska je objavila Francuzima rat. U tom času sultanu je bilo jasno, da on ne može u isti mah voditi rat i protiv spoljašnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. U toliko pre, što je rat protiv Francuza proglašen za sveti. Stoga se u Carigrdu proglasila milost svima odmetnicima, koji se pokore, makar i samo formalno, svom gospodaru. Tako je bilo krajem 1798. god. oprošteno i Pazvanoglu, i janjičarima. Ovima je čak bilo izrično dozvoljeno, da se vrate u Srbiju.

Francuski upad u Egipat

Francuska mornarica je krenula na Egipat (Sultanova se vlast prostirala čak do Afrike, a Egiptom se zvala jedna oblast njegove carevine. U stvari je on bio u rukama mamelučkih konjaničkih starešina) iz Tulona od četrnaest lađa Bonaparta uspe doći do Egipta i iskrcati suvozemnu vojsku, ali francusku mornaricu kod Abukira uništi engleski admiral Nelson. Ipak je Egipat osvojen posle bitke kod piramida („Vojnici! s visine ovih piramida četrdeset stoleća gleda na vas“) i Bonaparta poče nastupati u Siriju, da bi sprečio dolazak Turaka, koji su bili pošli za Egipat. Međutim glasovi iz Evrope nagnaju Bonapartu da napusti započeti posao i da se potajno vrati u Francusku i pored engleskih krstarica. Posle njegova odlaska Francuzi u Egiptu naiđoše na ogromne prepreke i najzad su bili primorani ostaviti zemlju po zaključenoj (1801) predaji Englezima (ekspedicija na mornarici od naučnika i umetnika; začetak proučavanja kolevke stare prosvećenosti). Uskoro Bonaparta postade gospodarem u Francuskoj i dade nov obrt ratovima, vođenim s Evropom.

Novi janičarski zulumi

Povratak janjičara značio je povratak zuluma i početak novog zla. Nasilno izgnanstvo nije ih mnogo učinilo mudrijim. Mustafa-paša znao je dobro da će s njima imati muke, ali je verovao da ih je iskustvo bar u nekoliko moglo popraviti. Iz početka se i činilo kao da su se nešto smirili. U stvari, bili su samo više obazrivi, dok se snađu u novoj situaciji i dok pohvataju veze. Da ih ne bi imao u Beogradu oko sebe Mustafa je dobar deo janjičarskih poglavica uputio u unutrašnjost davši im razna zaposlenja. Ubrzo je, međutim uvideo i sam, da je to bio pogrešan potez. U zemlji janjičari, željni osvete, ogoleli i prilično ispošćeni, požuriše da se čas pre dokopaju svojih imanja ili drugih poseda i da se brzo obeštete za dugu oskudicu. Domalo počeše i ubijanja. Pogiboše Stanko Harambašić, jedan od vođa narodne vojske, i knez Ranko Lazarević. Knez Aleksa Nenadović samo se slučajno spasao od pogibije. Kad je, tokom 1799. god., Pazvan-oglu ustao ponovo protiv sultana, njegovi janjičarski prijatelji pokazaše ponovo svoju pravu boju. Oni se prikupiše u Beogradu rešeni da ometu svaki pašin pokušaj protiv Vidina i da se sami dočepaju vlasti. U julu 1801. oni stvarno zauzeše grad i zarobiše pašu. Tako ubrzo postupiše i u ostalim mestima u Srbiji.^{[traži se izvor]}

Zarobljeništvo Hadži Mustafa-paše

Derviš-beg, sin Mustafin, bio je za vremena izmakao iz Beograda u Niš, da otuda obavesti Portu i organizuje pomoć za oca. Porta nije mogla apsolutno ništa da preduzme, nego je samo uputila jednog izaslanika u Beograd da smiruje ljude. Ovaj je imao nekog privremenog uspeha, ali nije mogao da mnogo izmeni stvari. Između janjičara, koji nisu hteli da ispuste vlast, i Mustafe-paše nije bilo nimalo poverenja. Mustafa je svakako i pokušavao nešto, da se iščupa iz njihovih ruka. Bojeći se za njega, i akcije njegova sina, janjičari ga 15. decembra 1801. ubiše u beogradskom gradu. Potom uzeše vlast u svoje ruke, spremni da je brane svima sredstvima. Kao glavne njihove vođe istakoše se četiri dahije: Kučuk Alija, pašin ubica, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić.

Dahijski teror

Dolaskom na vladu dahija u Srbiji nastade režim najtežeg terora. Vuk Karadžić vrlo živo i neposredno prikazuje teško stanje u zemlji. Oni prigrabiše sva glavna imanja spahiska, pa počeše brzo graditi hanove i čardake, da njihove subaše lakše nadziravaju rad i kretanje po selima. Povlastice iz 1793. i 1794. god. ukinuše svojom voljom, svako osećanje zakonitosti zamre. Čak se nisu slušale ni kadije, a kamoli narodski knezovi. "Kad se oglasi naokolo, da su baše Adži Mustajpašu ubile, i da su protiv cara, onda navale iz okolni krajeva, osobito iz Bosne i iz Arnautske, sve besposlice i krvnici i beskućnici u Bijograd, kao orlovi na strvinu; i daije ji sve rado poprimaju... Mlogi su tada u Bijograd došli goli i bosi, pak se onđe odma okovali u srebro i u zlato, i obukli u svilu i u kadifu, i uzjali na atove s ratovima." Janjičari su "sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje, i drugo, što im se gođ dopalo, najposlije stanu silovati žene i đevojke..." "Kakogođ što su se pod mudrim i pravednim vladanjem Adži-Mustaj-pašinim slabo i glasili ajduci u Srbiji, tako se sad od ovake sile i od zuluma poajduči desetina naroda."

Porta je bila nemoćna da kazni buntovnike. U njoj je vrilo na više strana. Autoritet centralne vlasti bio je potpuno podrovan, isto kao i ugled sultanov. Dajući, kako se kaže, volju za nevolju, u Carigradu su tobože primili janjičarska uveravanja da će ostati verni i uputili su u Beograd novog upravnika, Hasan-pašu. Taj je, u stvari, bio igračka u rukama dahija. Posebni tatarin doneo je 10. maja 1802. posebno pismo s Porte, kojim je janjičarima bila oproštena učinjena krivica. Učinilo se to ponajviše stoga, što je postojala bojazan da bi janjičari mogli primiti u Beograd Pazvan-oglu, što bi, pri nemoći vlade, izazvalo još teže i opasnije zaplete.

U Zemunu se bio prikupio priličan broj Mustafa-pašinih prijatelja, Srba i Turaka, među kojima je bio vrlo aktivan Petar Ičko. Od turske strane naročito se isticao bivši pašin blagajnik Hasan-beg, uz koga se pribrao i priličan broj od dahija ugroženih spahija. Ovi su ljudi već u leto 1802. god. pokušali da izazovu pokret u Srbiji i bili su uhvatili veze sa više narodnih ljudi. Ali su akciju oko Požarevca i ispod Avale preduzeli prerano, pa su pretrpeli neuspeh. Ima vesti, da se već tada oko 60 narodnih prvaka iz Srbije bilo pismeno obavezalo da će pomagati Mustafina sina Derviš-bega, čim stigne sa vojskom protiv dahija.^{[traži se izvor]}

Veze Petra Ička

U ovo isto vreme, na dve-tri razne strane, svakako pod utiscima vesti iz Srbije i s obzirom na događaje u Evropi, sve više su se javljali glasovi da treba preduzeti nešto odlučnije. U tim potezima važnu je ulogu igrao Petar Ičko, koji je, kao bivši turski diplomatski činovnik, znao evropsku situaciju, a kao vrlo okretan čovek umeo da se snađe. On je s Hadži Mustafa-pašom, pred pašinu pogibiju, spremao sa srpskom pomoću dobro organizovanu borbu protiv janjičara. Mitropolit Stevan Stratimirović, koji ga je dobro poznavao, ne hvali njegov karakter, ali mu ističe sposobnost i priznaje uticaj. Ičko je bio intiman prijatelj s Jankom Katićem i Aleksom Nenadovićem, a sprijateljio se posle i sa Karađorđem. U ovo vreme, 1802. god., po pričanju Save Tekelije, počeo je i on razgovore o Srbiji sa Ičkovim zemljakom, Petrom Čardaklijom, i govorio je baš o mogućnosti ustanka. Čardaklija mu je tom prilikom rekao, da je "to gotovo, teke da ima tko i upravljati." Potom je, kazuje Tekelija, posle razgovora s njim prešao u Srbiju i Dositej Obradović, a za njim i Čardaklija. Mi nismo sigurni, da je Tekelija u ovom kazivanju pouzdan u hronologiji i ne znamo koliko se uopšte na njega možemo osloniti, jer je on, iz težnje da postavi kao neko svoje pravo na vlast u Srbiji, navijao pričanje u svoju korist. Ali, ako u njegovu kazivanju ima makar jedan deo istine, onda to samo kazuje, kako je, što se kaže, već u vazduhu bila mogućnost nekog pokreta na toj strani.

Slavjanoserbsko carstvo

To se vidi i inače. Tih istih dana javila se kod nekih srpskih rodoljuba misao, da i pred ruski dvor iznese plan o obnovi "slavjanoserbskog carstva". Ono je imalo biti stvoreno kao protuteža vizantijskom carstvu, koje je bilo u planu carice Katarine II. Ne znamo danas pouzdano, koji su neposredni momenti opredelili naše ljude, da baš u ovaj čas, nekoliko godina iza caričine smrti, iziđu s tim predlogom i kakvi su im neposredni izgledi mogli biti pred očima. Taj plan nosio je i obrazlagao arhimandrit manastira Pive, Arsenije Gagović. To je bio kaluđer nešto šireg vidokruga. Svoju karieru počeo je u Hilandaru; bio je na hadžiluku u Jerusalimu, odlazio u Rusiju, putovao po našim zemljama. On je bio u vezama i sa mitropolitom Stratimirovićem, kome je svraćao u Karlovce. Gagović je krajem jeseni 1803. god. došao u Petrograd i dopro do same carske kancelarije. Gagović je razvijao plan, da se obnovi "slavjenoserbsko" carstvo sa jednim ruskim princem na čelu, a narod sam, da je već "gotov za bunu i da konačno neće dugo snositi turska ugnjetavanja". Teško da je ta rečenica prosta fraza, naročito u vezi s njegovim predlogom. A u koliko je činjenica, ona jasno kazuje, da se tokom 1802/3. god. ozbiljno radilo.

Ova misao o slavjanosrpskom carstvu sa ruskim velikim knezom kao vladarem javlja se ponovo i u memoaru mitropolita Stratimirovića, napisanom 1. juna 1804, a upućenom isto tako ruskom dvoru. U tom memoaru Stratimirović zastupa gledište, da se srpskoj državi, oslobođenoj od Turaka, doda i Boka Kotorska, Dalmacija do Šibenika i Srem, kako bi se srpski teritorialni posed, u dobroj meri, podudarao sa njegovom etničkom rasprostranjenošću. Kao odštetu za ustupljene srpske oblasti Austrija bi mogla dobiti krajeve u Hrvatskoj, Turskoj i Vlaškoj. Ovi planovi iz 1803. i 1804. god., u vreme kad mi stvarno, u državnopravnom pogledu, nismo imali nijedne svoje sasvim slobodne države, kazuju živo i neposredno, koliko je bio živ i delotvoran historizam u našem narodu i do koje je mere bila razvijena ne samo narodna svest, nego i težnja za narodnom državom, i to sa maksimalističkim opsegom. A ovo se tražilo u jedno vreme, kad je Nemačka imala nekoliko desetina svojih država i kad su Italiju komadali pod razne tuđe vlasti!

U ove planove izgleda da je bio upućen i cetinjski vladika Petar I. Jedan poverljivi izveštaj od 13. decembra 1803. kaže, kako se vladika stara "od nekoga vremena da uznemiri i pobuni svoje susede". Vladika je 10. januara 1804. uputio jedno pismo igumanu manastira Dečana, u kom mu poručuje kako imaju nameru "mi Crnogorci i Srbi sa beogradske strane skočiti na oružje protivu naših neprijatelja Turaka." Hadži Ruvim je u proleće 1803. god. bežao u Studenicu i posle u Svetu Goru i otuda je, po pričanju, slao više sumnjivih pisama u Srbiju. A morao je da beži, kaže jedan dokumenat, posle jednog dogovora o ustanku na Turke. Prota Matija Nenadović odlazio je u leto iste godine u Sarajevo, da i tamo pregovara o istoj stvari. Bečki episkop Jovan Jovanović pisao je 14. januara 1804, pre svakog pokreta u Srbiji, petrogradskom mitropolitu, želeći da se ovaj na dvoru zauzme za Srbe. On mu je opisivao teško stanje raje i izlagao je potrebu da se ona spase i pomogne.^{[traži se izvor]}

Spremanje ustanka u Srbiji

Ima i drugih vesti, da su se Srbi tokom 1803. god. spremali na ustanak. Za Karađorđa se priča, da je u leto te godine pregovarao sa zemunskim trgovcima radi nabavke praha i olova. U jesen počeli su sastanci, dogovori i zakletve. Srbe je hrabrilo to, što su se dahije počele gložiti između sebe i što se činilo, da je njihova snaga osetno paralisana. Knez Aleksa Nenadović uputio je u Zemun jedno pismo tamošnjem komandantu majoru Mitezeru, po svoj prilici pred kraj te godine. U njemu mu je govorio, kako su Srbi pozavađali dahije, između kojih će doći do borbe, pa ga moli, da spremi džebane i oficira, "a vojske dosta imamo da nam pomognu da dahije odavde oteramo." Na bliža saopštenja knez je uputio majora na Petra Ička i druga neka lica. Doista, između Aganlije i Kučuk Alije bilo je došlo do krupnih sukoba, u kojima je bilo i mrtvih glava.

Seča knezova

Pukim slučajem ovo pismo kneza Alekse palo je u ruke dahijama. I otvorilo im je oči. Dotle zavađeni, oni se pred opasnošću mire i traže načina kako da doskoče svojim neprijateljima. Osećali su, verovatno, i sami da je stvar ozbiljna, u toliko više, što su se bojali srpskih veza sa Austrijom i neke napasti sa te strane. I zato rešiše da opasnost spreče odmah u početku, i to najradikalnijim sredstvima. Narod je trebalo obezglaviti, i to tako što će se pobiti glavni knezovi i sveštenici, oni koji mogu postati vođi i koji imaju veza preko granice. Tako je došlo do seče knezova, toliko poznate iz slavne Višnjićeve pesme o početku bune. U drugoj polovini januara 1804. biše pogubljeni knez Aleksa, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim i drugi; ukupno oko 70 lica. Sam Mehmed-aga Fočić kazao je knezu Aleksi, da gine zbog onog zemunskog pisma.

Karađorđe Petrović prošao je srećno. Protiv njega lično nije pošao nijedan od dahija, kao Fočić protiv knezova Alekse i Birčanina. Dahije su se, već radi uhvaćenog pisma, više bojale u ovaj mah ljudi iz Posavine, beogradske okoline i valjevske nahije zbog njihovih starih veza sa austrijskim ljudima zbog njihove življe saradnje s Hadži-Mustafom i učešća u ranijim borbama, i zbog njihova velikog ugleda u narodu. Karađorđe nije tada imao njihov glas. Potera koja je pošla protiv njega bila je drugostepene važnosti i on joj je lako odoleo. Kad su ga Turci potražili u Topoli on nije bio nepripravan; sačekao ih je s momcima, pa je jedan deo pobio, a drugi rasterao. Odmah potom napustio je kuću i dohvatio se planine. Otišao je svom starom hajdučkom prijatelju Stanoju Glavašu.^{[traži se izvor]}

Dalje pripreme za Srpski ustanak

Od ovog časa, može se mirno reći, počinje srpski ustanak. Mitropolit Stratimirović, koji je, po pričanju savremenika, napisao jedan memoar o početku ustanka, kaže, da Glavaš i Karađorđe "dugo nisu znali da se odluče". S nešto drugova hteli su, veli, da beže u Bosnu. Ali kad su prolazili kraj jednog hana Karađorđe se reši da se osveti Turcima i sa drugovima izvrši svoj naum. Napade na han i pobi Turke koji su se tu zatekli. Malo zatim njihova je družina počela da raste. Skupilo se 200-300 ljudi "punih očajanja", koji nisu znali šta upravo da rade. Skupljali su se i rasturali, odlazili u svoja sela, ali u isto vreme tražili osvetu i bili kivni na Turke. U Stratimirovićevom pričanju ima puno realizma. Takvog kolebanja bilo je, znamo, i u valjevskoj nahiji i inače. Udarac turski bio je smeo i težak i pogađao je među oči; došao je iznenada, usred zime, u najnezgodnije doba godine.

Među prvima pribrao se Karađorđe. Verovatno ne samo zato što je bio srčan, nego i što je već od pre, u pomenutim dogovorima, bio na čisto sa odlukom da se sa dahijama mora kidati. On je bio za borbu. I to da se počne odmah, dok traje uzbuđenje i kad se svet već pokrenuo. Stojan Novaković lepo karakteriše ulogu Đorđevu i Stanoja Glavaša u ovom pokretu: "Kako Đorđe nije bio ni među knezovima ni među bogatašima, niti su kakvi god lični interesi imali da ga sklanjaju na miroljubivu politiku, Karađorđu se, po njegovim vojničkim navikama, lakše no ikome drugom bilo odlučiti da povede napred sve koji više nisu hteli da trpe i da podnose. A tako je u taj mah osećao sav narod. Stanoje Glavaš, čuveni hajdučki harambaša, poznat na sve strane po Šumadiji, oličavao je hajduke, koje je narodna nevolja tada u prvi red isticala. Stoga se, po tim osobinama, sa pristankom i najmiroljubivijih ljudi, prvih dana februara 1804, istakoše u prvi red ta dva čoveka, objavivši, sa pištoljem u ruci, pravi otvoren čisto srpski ustanak protiv Turaka, puštajući o njemu glas na sve strane i delom i porukom."

Sabor u Orašcu

Za pravog vođu ustanka Karađorđe je bio izabran na jednom zboru, držanom u Orašcu na Sretenije 1804. god. Na tom zboru našlo se svega oko 300 ljudi, ili nešto više, u glavnom iz okoline. Ne može se tvrditi ni da je to bio zbor cele Šumadije, a još manje celog Beogradskog Pašaluka. Mada se ustanak spremao iz ranije on je sad izbio iznenada, dok je još planina pod snegom i gora bez lista. Odluka dahija da čas pre izvrše seču išla je baš naročito za tim da preduhitri događaje. Kad je seča već počela narodni ljudi su videli da se više nema šta čekati. Reakcija je došla kao prirodni nagon samoodržanja, skoro sama od sebe. Svi su osećali da se mora hitati. Stoga nije bilo ni mogućnosti vremenske, a ni drugih prilika, da se zbor saziva na duži rok i sa širim učešćem. Pozvano je samo ono i onoliko ljudi, koliko se za dva-tri dana moglo naći. Zbor je bio sazvan da se početa akcija krene dalje i šire. Iniciativu za nj dali su hajduci, sa Stanojem Glavašem i Karađorđem na čelu, koji su bili za borbu.

Među prvima za vođu bio je ponuđen Stanoje Glavaš, hajdučki harambaša, poznat borac, sa već prikupljenom i dobro oprobanom četom. Ali Glavaš nije hteo da se primi. Narod, branio se on, neće ovakav jedan pokret da poveri hajdučkom vođstvu. "U hajduka niti ima kuće ni kućišta - bila je narodska argumentacija - i sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju." Posle toga su ponudili kneza Teodosija Marićevića iz Orašca. Ali i on je odbijao. Tada Glavaš predloži za vođa čoveka koji nije bio ni knez ni hajduk, nego trgovac, blizak narodu, ali već poznat kao junak i kao čovek odlučan. Takav je bio u punoj meri Karađorđe. Njega su znali po ranijim borbama, u kojima je stekao glas i poštovanje, a znali su i da je već upućen i u pripreme oko ustanka.

Okošti, mrki čovek, oštra oka i jakih, izrazitih crta, sa nimalo rečitosti, ali sa jakom voljom, pregalac, sa nikad uzalud ne izmahnutom rukom, postao je vrlo brzo ne samo popularan nego dosta rano obavijen i izvesnom mistikom. Već samo ime Crni Đorđe, ili Karađorđe, dato mu s početka po tamnoj boji njegova lica, dobilo je doskora i drugi značaj; on je postao crn za Turke, kao neka vrsta njihova crnog udesa. Jedva godinu dana posle početka ustanka, 28. maja 1805, saopštavao je jedan francuski izveštač iz Dubrovnika, kako se o Karađorđu pevaju junačke pesme po narodu i van Srbije i kako se on u njima slavi kao "heros liberateur."

Posle zbora u Orašcu, kad su se ljudi uzajamno potakli i rešili na akciju, ustanak poče da uzima maha. Osećalo se kao da je "krvca iz zemlje provrela". Kroz Šumadiju se pronese opšti poklič: "Svaki svoga ubite subašu". "Usta raja kf iz zemlje trava".^{[traži se izvor]}

Aganlijini pregovori sa Karađorđem

Dahije se nisu ovom nadale. Dogodilo se čak ono što su oni najmanje očekivali. Njihov plan izveden je samo delimično i pokazao se kao rđavo sračunat. Mesto da seča knezova zaplaši raju, ona je razdražila. Raja se digla na oružje usred zime, u najteže vreme, što je nesumnjiv znak da je pregla na najgore. U proleće, kad gora ozeleni, pokret će nesumnjivo da bukne još jače i ko zna kud će da se uputi. Zato je trebalo pokušati da se on što pre stiša. Ne više silom i krvlju. Aganlija, kao jedan od miroljubivih dahija, uze na se dužnost da ide u unutrašnjost i da počne pregovore. Krenuo je sa 400 vojnika ravno u Šumadiju. U Drlupi, 12. februara, bio je sastanak između njega i Karađorđa, koga su isto tako pratili njegovi ljudi. Aganlija je bio vrlo predusretljiv. Obećavao je napredak, bolje ponašanje, pa čak i ukidanje hanova i subaša po selima. Karađorđu, kao vođu, ponudio je 500 kesa da se smiri ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od onog u Topoli. Lične ponude je Karađorđe odbio, a za obećanje o promeni režima tražio je jemstvo austrijskih vlasti, jer se na turska obećanja nije moglo osloniti. Kako Aganlija nije na to pristao, pregovori su se razbili i još istog dana došlo je do borbe. U tom kreševu Aganlija je bio ranjen u nogu, a Stanoje Glavaš u glavu. Borba je ostala neodlučena. Srbi, još nerešeni na sve, kao da ne smeju da nasrću, a Turci, zbunjeni otporom i u strahu da Srbima ne dođe pomoć iz okolnih sela, ne usuđuju se da prodiru dalje. Šta više, već sutradan napuštaju bojno polje i povlače se u Beograd.

Razvoj ustanka

Taj prvi, makar i polovni uspeh, diže veru u narodu. On dade i nove snage Karađorđu. Mesto da poziva ljude u akciju i da ih ubeđuje, on sad izdaje i naređenja da se narod odmeće. Domalo, pasivni su ljudi pod moranje ostavljali kuće i prilazili pokretu. Što se zima više primicala kraju pridolazak novih ustanika bivao je sve veći i početkom marta njihov broj se već cenio na 10.000 ljudi. Jedan austrijski izveštač javljao je čak 24. februara, da su "svi Srbijanci prihvatili za oružje". Mehmed-aga Fočić pisao je tih dana svom bratu Mus-agi u Šabac, kako su nastale prilike "koje mozak ne može shvatiti. Svemoćni Bog neka sve obrne na sreću!" Očevidno, malodušnost je počela da osvaja među samim dahijama. Sad im je puklo pred očima šta su svojim postupcima izazvali i u kakav položaj doveli sebe same. Kad su ustanici 20. marta došli na domak samog Beograda, pošto su prethodno spalili nekoliko mesta i palanaka, u gradu je nastao velik i razumljiv strah. Dahije su organizovale otpor, tražile su pomoći s više strana, naročito iz Bosne i Vidina, ali su u isto vreme nudile ponovo pregovore i bile voljne za znatna popuštanja. Beogradski vezir, Hasan-paša, obaveštavajući Portu o ustanku i njegovoj ozbiljnosti, molio je da se pošalje vojska iz Bosne i od Kruševca, jer su Srbi u nadmoćnosti. Ali je u isti mah preporučivao i to da se pošalje jedan iskusan i rečit ministar, koji bi posredovao i smirio ljude.^{[traži se izvor]}

Austrijske simpatije prema ustanicima

Pokretači ustanka bili su od prvog časa načisto s tim da ustanak malo širih razmera ne može imati velikih izgleda na uspeh, ako ustanici budu upućeni sami na se. Boriti bi se još i mogli, ali nisu imali svega drugog što je potrebno za borbu, a u prvom redu municije, oružja i drugog ratnog pribora. Prvi na koga se moglo pomisliti za pomoć bila je Austrija. Ona je bila najbliži sused i donedavno srpski saveznik; u pograničnim austrijskim garnizonima još su služili oficiri, koji su ih ranije bunili protiv Turaka i sa kojima su Srbi zajednički ratovali. Sam zemunski zapovednik, major Mitezer, bio je jedan od takvih. Srbi iz Srema i Banata sa simpatijama su posmatrali ovaj pokret i pogranične vlasti morale su o tim osećanjima voditi računa. Prva ličnost, kojoj su se ustanici obratili, bio je major Mitezer, stari prijatelj porodice Nenadovića, za koga se znalo da je na strani Srba i koji im je, u prvi mah, i učinio nekoliko usluga. U svom pismu od 16. aprila Karađorđe ga moli za pomoć i nudi mu čak vrhovno glavarstvo. "Ja vas jesam prepoznao najpre za starijega, a vi radite kako vas Bog uči; s nama upravljajte, da dušmane iz ove zemlje isteramo". "Kako nam vi zapovedate, onako ćemo se vladati", piše na drugom mestu. Iz tog se vidi jasno kako su skromni bili počeci srpskog ustanka, pored sve njegove smelosti u zamahu, i kako sam Karađorđe, iz početka, na svoj položaj nije davao veliku cenu.

Austrijske vlasti bile su uzdržane. Da bi ostale ispravne prema Porti one su zvanično suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali su potajno, praveći se da ne vide, trpele prodaju. Oni u Beču nisu verovali da će ustanak izići iz okvira već uobičajenih malih lokalnih pobuna i hteli su da sačekaju razvoj događaja. Kako su vesti sa raznih strana počele bivati sve nepovoljnije po dahije, to su se oni postepeno počeli razkravljivati, zadržavajući uvek prema Porti stav ispravnog suseda. To im je bilo u toliko lakše, što je sam beogradski vezir osećao potrebu, da se austrijskim poverenicima tuži na nesnosni pritisak dahija i što su austrijskom poslaniku na Porti govorili, početkom aprila, kako su već izdali naredbe pašama u Bosni i Nišu da pođu u pomoć ugroženoj raji, koju čak i sam Pazvan-oglu uzima u zaštitu. Malo kasnije, kad se poslanik prijateljski stao interesovati o tom, kakav će stav Porta službeno zauzeti, dobio je odgovor: da je već određen iskusni bosanski vezir Bećir paša, da pođe u Srbiju i nađe neki sporazum. Porta hoće da pomogne raji, ali mora, zbog janičara i verske osetljivosti, da vodi računa i o dahijama.

Krajem aprila imao je Karađorđe sastanak sa austrijskim kapetanom Šajtinskim. Na tom sastanku on je izjavljivao želju srpskog naroda, da ih Austrija primi pod svoje okrilje. Ako im Bog dadne da osvoje Beograd, oni će ga rado, sa Šapcem i Smederevom, pa i svu zemlju, ponuditi austrijskom caru i primiti jednog princa kao namesnika. Ako to austrijski dvor ne htedne primiti, on će, mada nerado, da se obrati u ime naroda nekoj drugoj sili, ali turskog jarma neće više niko da trpi.

U Beču su već pre toga bili skloni da ponude posredničke uloge jednoj i drugoj strani, jer im nije moglo biti svejedno kakav će utisak na Srbe ostaviti njihovo držanje. Pograničnim zapovednicima olakšavalo je posao to, što su same dahije i beogradski paša poručivali i gledali da sa ustanicima dođu u vezu i počnu pregovore. Kao zgodno mesto izabran je Zemun; on je bio pri ruci dahijama, koje nisu više smele da se udaljuju daleko od Beograda. Na sastanku od 28. aprila, u prisustvu samog zapovednika Slavonije i Srema, generala Geneina, predstavnici turskih vlasti i srpski vođi sa Karađorđem na čelu nisu došli do sporazuma. Srbi su izjavljivali: da su verni sultanu i zakonitim vlastima, ali da se neće smiriti sve dotle dok dahije ne napuste Pašaluk zauvek. Iz početka su nedostupno tražili njihove glave, ali ih je Genein sklonio na to popuštanje. Izaslanici dahija nisu mogli pristati na taj uslov i tako su se pregovori razbili.

Na predlog svoje vlade, austrijski car je odbio da primi Karađorđeve ponude. Uzeti jednu pobunjenu tursku pokrajinu, za vreme mira, značilo bi izazvati opravdan protest svih drugih sila i povećati teškoće koje Austrija već ima sa Napoleonom. Ipak, da ne izgubi prestiž kod Srba, car Franc je naredio da im se obrati izvesna diskretna pažnja, ali da se nikako ne dovodi u sumnju austrijska neutralnost. Veoma je verovatno, da je Srbima i pre toga odgovora bilo stavljeno do znanja sa austrijske strane kako su slabi izgledi da će car dati pristanak na učinjeni predlog i da su oni radi toga došli na drugu kombinaciju. Kad zaštitu Srbije neće da preuzme Austrija, kao prvi i najpreči sused, onda za Srbe nije bilo drugog izlaza nego se obratiti na jednovernu slovensku Rusiju. Već 3. maja 1804. uputile su srpske vođe dugačko pismo ruskom poslaniku u Carigrad, kazujući mu nevolje i želje svoga naroda. Oni su tražili da dođu "pod krilo trona ruskoga" i da ih Rusija pomogne osloboditi od Turaka. Ali, u isto vreme, naglašavali su, po svoj diplomatskoj pameti, da ostaju verni sultanu i da od njega traže samo zaštite protiv nasilnika. Možda je kod njih još postojala namera, da se zadovolje izvesnom izmenom stanja, pa da ostanu i dalje turski. Ili su ovo bili samo taktički potezi, da ne izazovu protiv sebe Portu, a da su njihove stvarne težnje već tada stremile ka oslobođenju od Turaka? Ovo drugo izgleda verovatnije. Sigurno je samo jedno: da sa potpunim oslobođenjem još nisu računali, nego su mislili da ih uzme "pod svoje krilo" bilo Austrija bilo Rusija.

Zahtevi ustanika

Pre svog odlaska na pomenuti sastanak u Zemun Srbi su imali svoju prvu skupštinu u Ostružnici, koja je trajala, otprilike, od 24. aprila do 3. maja, i na kojoj su imali biti formulisani ustanički zahtevi. Oni su se, u glavnom, sastojali u ovom: da se unište dahije i da se vrate povlastice iz 1793/4. god. Sem toga, da se uz vezira nalazi do 1.500 naoružanih Srba, koji će štititi i njega i opšti poredak, dok sultan ne pošalje redovnu vojsku. Milenko Vukićević dobro je naglasio, da je ova skupština imala velik značaj u razvijanju ustanka, pošto je to bio "prvi sastanak sviju nahijskih i ustaničkih starešina Beogradskoga Pašaluka."

Pad dahija

U Srbiji, i pored svih onih planova o obnovi slavjanosrpskog carstva, ljudi su bili još vrlo skromni. Oni su, istina, ugazili u vrlo smelu akciju, ali ta akcija još nije dobila karakter nelojalnosti prema zakonitoj vlasti i nije izlazila iz okvira Beogradskoga Pašaluka. Ona se i na Porti i kod sila shvatala kao prirodna reakcija protiv dahiskog nasilja. Kad je dobila obaveštenja, da se ustanak ne stišava i da ustanici uzimaju čak i izvesne gradove i da su se ušančili i ispred Beograda, Porta je naredila iskusnom Bećir-paši, tada bosanskom veziru, koji je u Srbiji 1791/2. god. pokazao i energije i takta, da ode u Beograd i da ispita stvari. Dala mu je i sasvim slobodne ruke, "da može zbaciti dahije, raspustiti janjičare i na mesto one uprave koju ukine zavesti novu upravu, tako da se može povratiti potpun mir u Srbiji". U Carigradu janjičara i dahija nisu žalili; tužbe protiv njih stizale su i od samih Turaka. Njihova odmetništva, i zulumi, i rđavi instinkti bili su dovoljno poznati i da je njihovo nasilje moralo kad-tad pokolebati poredak i izazvati ljude na otpor nije trebalo posebno dokazivati. Stoga u Carigradu u ovaj mah nije bilo zle volje prema Srbima. Zaziralo se samo od toga, da ih u toj akciji ne pomaže Austrija, kako su već glasila neka nagoveštenja i izveštaji, i bilo je neprijatno što se uopšte to sve zbiva na samoj granici.

Dahijama je bilo jasno šta znači dolazak Bećir-paše, koji je već jednom izgonio janjičare iz Srbije. Oni su se zato prema njemu odnosili s puno nepoverenja. Srbi su opet gledali u njemu izaslanika sultanova i ukazivali su mu svu dužnu pažnju. Već iz tih odnosa mogli su se unapred nazreti rezultati pašine misije.

Kad je pašin muhurdar stigao 7. juna 1804. pred Beograd, da osmotri situaciju, dahije su se prema njemu ponašale veoma drsko. Mula Jusuf je, šta više, izišao sa jednom šajkom uz Savu i opalio topom usred srpskog logora u Topčideru, i to baš blizu onog mesta gde je muhurdar ručao. Muhurdar, koji je Srbima malo pre toga jemčio, da će Turci biti mirni, i koji je hteo da osigura primirje za vreme pašinog dolaska, bio je strahovito ogorčen. Dahije su dobro osetile šta ima da znači pašin dolazak.

Oprezan i javašlija, Bećir-paša se nije mnogo žurio. Trebalo mu je puna dva meseca da iz Bosne stigne do Beograda i da na domak Beogradu, u Paležu, provede više dana ne preduzimajući ništa aktivno. On je, izgleda, čekao da situacija sazre i da on, pošto ustanak traje više od četiri meseca, dobro sagleda snage, i odnose, i izglede i jedne i druge strane. Po izveštaju svog muhurdara, po tajnim dostavama beogradskog paše i jednog dela samih Turaka, on je video da je krivica za uzbuđenje u zemlji do dahija koji i za vreme njegove misije neće da miruju; znao je, da Porti do beogradskih silnika nije nimalo stalo, samo da tamo žele da se očuva prestiž carske vlasti i forma po kojoj će biti srušen dahiski režim. Dahije nisu smele da dođu na pregovore sa Srbima u Topčideru, nego su ponudile veziru da se razgovaraju na austrijskom tlu, u Zemunu. Ali, kao i raniji, i ti su pregovori ostali bez rezultata. Na oko neaktivan, paša je u stvari pripremao pad dahija. Njegovom iniciativom došlo je, verovatno, do sporazuma između Karađorđa i vođe beogradskih krdžalija, Halil-age Gušanca. Po tom sporazumu Srbi su imali da isplate krdžalijama 360 kesa, a ovi njima četiri dahiske glave. Po naredbi Bećir-paše, dahije su 16. jula napustile tvrđavu, ali ih Gušanac ne dade smaknuti, nego ih pusti da te noći pobegnu. I dahijama je bilo postalo jasno, da se dalje ne mogu držati; protiv njih su bili i Srbi i car, pa čak i dobar deo beogradskih Turaka. Dahije su krenule lađama niz Dunav, ka Vidinu, da se spasu kod starog prijatelja Pazvan-Ogla. Ali na putu, na malom dunavskom ostrvu Ada-Kale, stiže ih srpska potera i službena poruka Bećir-pašina zapovedniku ostrva, da budu pogubljeni. Noću, 24/5. jula, oni izgiboše, a glave im, sem Aganlijine, biše donesene u Beograd.^{[traži se izvor]}

Nastavak ustanka

Posle te dahiske pogibije Turci su, zajedno sa Bećir-pašom, mislili da je s tim Srbima data dovoljna zadovoljština i da bi ustanici, s nešto dobrih reči i malih ustupaka, mogli da se raziđu kućama. Sultan će u zemlji povratiti staro stanje, glasila je njihova poruka; on je i sada pokazao da štiti pravednu stvar i da je strog prema zlikovcima, ma ko oni bili. Ali ustanici nisu mislili tako. Još 17. jula, iz Topčidera, pisale su srpske vođe, sa Karađorđem zajedno, ponovnu molbu austrijskom caru pozivajući ga da on lično dođe u Zemun i da ih primi pod svoju vlast. Oni neće da ostanu više pod Turcima kao dotle, nego žele da se njihovo stanje izmeni. Posle su dodavali: Ako car ne može da ih primi onda neka bar pošalje svoje ljude, koji bi bili svedoci i jemci ugovora što će ga oni sklopiti sa pašom. Poslednji primer pokazao im je jasno da se sultan nije krenuo da ih zaštiti sve dotle dok oni sami nisu skočili da se brane. Turci će se sad verovatno nešto i primiriti, ali se posle izvesnog vremena može opet pojaviti kakav Pazvan-Oglu ili Kučuk Alija sa drugovima i ponoviti, u drugom obliku, ono isto što se i pre događalo. Oni su dobro poznavali tursku upravu i stabilnost njihova reda. Ustanici su želeli da njihov sporazum sa Bećir-pašom dobije stoga veću sankciju, "pošto je svaki paša smrtan čovek". Tražili su, da taj sporazum odobre i sultan i austrijski car, i da ga ovaj drugi čak i zajemči. "Na taj način mi bismo bili sigurni, da ubuduće neće više biti nemira u Srbiji". Srpsku molbu preporučivao je kod nadvojvode Karla i karlovački mitropolit Stevan Stratimirović, ali je u isto vreme pisao Srbima, da se u tom mnogo ne nadaju u Beč, nego da gledaju izvući od Bećir-paše što više ustupaka. Ali ustanici ostadoše pri svome. Oni složno izjaviše, da se ne mogu sve dotle smiriti dok im koji poverenik austrijske vlade ne bude neka vrsta jemca za ugovore. Bećir-paša nije mogao primiti toga zahteva. To bi značilo, ni manje ni više, nego jednu tuđu silu uvesti u rešavanje unutrašnjih turskih pitanja. Porta bi takav korak dočekala s najvećom osudom. Na tom pitanju su doista i zapeli dalji pregovori o pravom smirivanju Srbije.

Najuporniji je bio Karađorđe. Imali su drugovi žive muke da ga odvedu do Bećira, da tamo izjavi svoju odanost. Njegova je čvrsta odluka bila da s Turcima treba kidati, jer pravog smirivanja i onako neće biti. Ta je čvrstina u toliko malo čudnija, što je on inače bio svestan svih teškoća koje ustanicima predstoje, i što je bio uveren, da će se Srbija sama, bez naslona na nekog jačeg prijatelja, teško moći održati u borbi. Mitropolit Stratimirović u jednom svom memoaru, pisanom još početkom avgusta 1804. god., daje o Karađorđu, po saopštenjima s više strana, ovakav sud: on je neuk, i surov, i vrlo naprasit, i dosta svojevoljan, ali je pošten, pravičan i pravi junak. Zbog junaštva i što je među prvima digao ustanak uživa veliku popularnost. "U vođenju sadašnjih poslova zavisi gotovo sve od njega." Govori retko i malo, ali kad uzme reč pogađa ono što je najvažnije. Sam pošteno priznaje, da nema državničkog iskustva, ali da se zna boriti s Turcima. Osećao je, da se na nj polaže mnogo, a on sam ne zna šta da radi. Brine se za opšti ishod stvari. Turci ne slušaju ni sultana ni vezira, i on voli žrtvovati sve nego da se narod vrati ponovo u staro ropstvo. Kao glava ustaničke stranke, koja je preporučivala da se nađe kompromis sa Bećir-pašom bio je Jakov Nenadović, a kao veza između svih služio je bistri i mudri, i na šalu i zbilju spremni, mladi prota Matija, sin kneza Alekse.

Da su Srbi sa svojim sumnjama imali pravo svedoči ponajbolje to, što je stvarnim gospodarem Beograda bio krdžaliski vođ, Halil-aga Gušanac, koji u tvrđavu dugo nije puštao ni samog Bećir-pašu, iako se tobože držao uza nj. U to vreme, 5. avgusta, da osveti brata, upao je iznenada u Šabac Mus-aga Fočić, sa velikom četom Turaka, i izvršio pravi pokolj hrišćana. Turci su, sa svoje strane, verovali, da iza Srba stoji Austrija, koja ih savetuje i koja ne sprečava prenos oružja i municije sa svog područja među ustanike i čiji ljudi, čak neki oficiri, prelaze u pomoć Srbima. "Ma da izgleda da raja hoće da se pokori sultanu, njihove starešine ponašaju se tako kako ne dolikuje podanicima." Tako je glasio turski službeni akt za Carigrad.Novi vezir Sulejman-paša, koga je sultan poslao u Beograd, bio je tu i u Srbiji vrlo dobro poznat. On je služio ranije kao muhasil u Beogradu i bio je intimni prijatelj dahija. Ovi su ga čak poslali u Carigrad sa 300 kesa, da dobije vezirski položaj i da, naravno govori tamo u korist dahija.Njegov "izbor" bio je najnesrećniji kakav se uopšte mogao učiniti; sam Bećir-paša nije krio svoje nezadovoljstvo povodom takvog rešavanja stvari; a i Gušanac je poručivao Karađorđu da pazi, da, na pašin poziv, ne dođu u Beograd novi nasilnici, a njegovi pomagači.

Uvođenje reda u Beogradski pašaluk

Bećir-paša se trudio da u Pašaluku uvede red. Na njegov predlog sultan je pristao da izda ferman, koji je 21. septembra 1804. objavljen u Beogradu. Po tom fermanu Srbima je jemčeno da ih niko ne sme vređati i izazivati i da krivci za to imaju biti kažnjeni; Turcima je bilo zabranjeno smeštanje u selima i držanje hanova; ukinute su sve nasilne dažbine i svi porezi sem zakonskog harača sultanu i desetine vlasniku zemlje. Šest dana potom došlo je petnaest srpskih knezova u Beograd, da o sporazumu sastave i pismeni akt. Potpuni sporazum nije ipak postignut. Srbi su tražili, da Turci mogu stanovati samo u Beogradu, Šapcu i Smederevu, dok su Turci hteli da stanuju i po palankama i da im Srbi pomognu podići popaljene i razrušene kuće. U tim pregovorima Karađorđe nije neposredno učestvovao, nego su ih ponajviše vodili valjevski vođi Jakov Nenadović i Nikola Grbović. Karađorđev otpor prihvatili su i njegovi ljudi, u toliko pre što su Turci stalno tražili novac za pokrića raznih troškova i spahije svoje prihode za celu ovu godinu, koja je prošla u neredima. Zbog zime koja je nastupala Srbi nisu hteli da potpuno kidaju sve veze, nego su hteli da izvuku od Turaka što se god može više. Naročito su polagali na to, da im Turci sami priznaju pravo da drže svoje oružane ljude za čuvanje reda i kao jemstvo za život i stečena prava. Jedna grupa srpskih i turskih predstavnika, koja je većala u Smederevu, krajem novembra, priznala je Karađorđu pravo da drži 300 pandura, a dvanaest nahiskih knezova da drže svaki po 100. Srbi su tako, za svaki novi slučaj, raspolagali svojom oružanom snagom i mogli su mirno čekati do proleća. Ali ta popuštanja izazvala su borbe među samim Turcima, a naročito je bilo veliko nezadovoljstvo među krdžalijama i janičarima. Najamnici su uvek pre svega gledali na pare, a kako su Srbi, sve više nezadovoljni velikim plaćanjima, odbijali da doprinose za njihove isplate, oni su besneli protiv pomirljivijih elemenata, pa čak i protiv svog vođe. Veliku nepomirljivost pokazivao je, isto tako, i jedan deo janičarskih ostataka, čiji se broj u Beogradu još uvek cenio na 1.500 ljudi.^{[traži se izvor]}

Pregovori ustanika o savezu s Rusijom

Srbi su za to vreme spremili jednu deputaciju za Rusiju. To im je naročito preporučivao Petar Čardaklija, koji je imao izvesnih veza sa ruskim predstavnicima u Austriji. Za taj je korak bio i karlovački mitropolit. Iz Čardaklijina kruga poteklo je verovatno, jedno pismo bečkom episkopu Jovanu Jovanoviću, 15. juna te godine, u kom se govorilo, kako im Austrija nije iskren prijatelj i kako, njegovim posredstvom, žele rusku pomoć. Kad Austrija ne može da ih primi i zaštiti onako kako bi oni želeli, onda je jedini drugi izlaz bio da se traži oslonac u Rusiji. U svakom slučaju Srbi nisu hteli da odnos sa Turcima ostane stari; ako ne mogu doći do pune slobode ono bar da postignu stanje, koje neće zavisiti od volje jednog vezira ili od kakve grupe nezadovoljnih avanturista. Deputacija je nosila u Rusiju pismenu molbu, kojom se tražila pomoć u novcu i oružju i pristanak Rusije da bude jemac srpsko-turskog sporazuma. "Srbi nikad jednodušnije nisu mislili o oslobođenju svoje otadžbine, niti su ga usrdnije želeli nego danas. Božanskom, prirodnom i večnom vezom krvi, jezika i vere, koja postoji između Srba i Rusa, savezom političkim i najljubaznijim vezama mogla bi se buduća sreća srpskog naroda osvetiti i na nepokolebljivoj i čvrstoj osnovi utvrditi. Prve osnove tome poslu treba otpočeti u današnjim važnim prilikama baš zato što je jednoglasna želja sviju Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom "Serbskoje pravlenije", ili pod drugim sličnim imenom, kao što su, na primer, onih sedam ostrva jonskih, a pod neposrednom zaštitom Rusije, čuvajući u isto vreme ne narušimo prava sultanova, koja mu pripadaju, to jest: plaćati mu umeren danak. Tome bi dodali još i ovu novu dužnost: da svagda vojuju protiv sultanovih odmetnika". Za nepunu godinu dana borbe srpski se program osetno razvio. Od lokalnog ustanka u Šumadiji postala je već široka akcija celog Beogradskog Pašaluka, koja traži ne samo povraćaj stanja od 1793/4. godine, nego i "Srpsko Pravlenije" kao začetak buduće srpske države.

U isto vreme kod Srba se jasno vidi i težnja, već sazrela za vreme ove borbe, da ovaj ceo pokret postane stvarno oslobodilački i da obuhvati širi krug. Karađorđe i drugi prvaci pisali su 27. avgusta 1804. hercegovačkim glavarima na adresu Arsenije Gagovića čisto i jasno: "Braćo moja, evo vi sad (vreme) i slučaj da se i vi oslobodite i s nami sjedinite. Nemojte pošteđeti ka i mi poslednju kaplju krove proliti za veru hristijansku, za svete cerkve i monastire i za slobodu otečestva svoego... Mi ništa tuđe nećemo ticati, ko sobstveno naše od starinah koje je svemu svijetu poznato da je rođeno naše hoćemo vozvratiti, i to je pošteno pred svijem svetom i po zakonom božijim i carskim niko nam neće braniti."

Srpska deputacija, u kojoj behu glavna lica prota Matija Nenadović i Petar Novaković Čardaklija, bila je u Petrogradu lepo primljena. Mada je iskreno želela da sa Turskom ne muti svoje odnose, Rusija je ipak bila voljna da na neki način pomogne Srbima. Pomoć se, u prvi mah, sastojala samo u novcu i dobrim savetima, ali je bar bila iskrena. Srbi treba da se pokažu verni sultanu, ali, ipak, da ne odlažu oružja ili, da ga bar ne odlažu u većem delu, dok ne postignu glavne od svojih zahteva. A Rusija će preporučivati njihovu stvar Porti, mada joj je nezgodno da se otvoreno meša u turske unutrašnje stvari.

I bez te poruke Srbi nisu mislili da raspuštaju svoju vojsku sasvim, a ruska ih je poruka u toj odluci učvrstila još više. Gomilanje četa na Drini, koje je kupio Musaga Fočić, i meteži među Turcima u Beogradu bili su im dovoljan razlog da brane svoj stav. Po ruskom savetu oni su uputili jednu deputaciju i u Carigrad, koja je, pored uverenja o odanosti, imala da izloži i tegobe naroda i njegove želje i predloge. "Željnoga mira i reda mi nikada nećemo imati, ako bi i dalje ostali vojni činovnici turski; isto tako, ako bi ostao i dalje Turčin upravnik u ovoj zemlji, jer posle ove bune pojedina lica s obe strane, i sa turske i sa srpske, zbog smrti svojih srodnika i prijatelja za vreme ove vojne, stalno bi se svetila".

Ustaničko nuđenje Austriji

Ali vezu sa Austrijom nisu napuštali nikako, i to iz lako pojmljivih razloga. Sve važnije poglavice uputile su 10. februara 1805. dugo pismo caru Francu, u kom su ga ponovo molile za pomoć i zaštitu. "Mi obače drugo carstvo ne poznajemo niti se moliti imamo razve jednomu", govorili su oni neiskreno; "vi otac, vi mati, za milost božiju i za ristjansku veru ne upustite ovoga naroda izgubiti."

Bećir-paša ne uspeva da uvede red u Beogradskom pašaluku

U Turskoj nije bilo lako stvoriti reda. Krdžalije u Beogradu stavile su pod stražu samog vezira Sulejman-pašu i slale su u Carigrad ne molbe nego skoro ultimatume. Na Porti se prosto nije znalo šta da se počne. Smenili su Sulejmana i imenovali ponovo Bećir-pašu za vezira u Beogradu, ali već kasno, kad je za svakog bilo jasno da Porta nema ni jednog poteza, koji bi bio energičan bilo nalevo bilo nadesno. U revoluciji paliative su najgora sredstva i retko kad dovode do pozitivnih posledica.

Nagomilana mržnja i kod Srba i kod Turaka nije popuštala. Sukobi i klanja bili su česti, mada su miroljubiviji ljudi i na jednoj i na drugoj strani nastojali da ih spreče. Od proleća 1805. spremali su se i jedni i drugi na nove borbe.^{[traži se izvor]}

Rasulo u pašaluku

U napred pominjanom Karađorđevom pismu Arseniju Gagoviću ustanici su pozivali Hercegovce da se združe u borbi, pa će pre mesec dana biti u Sarajevu. Dotadašnji uspesi digli su samopouzdanje, ali nisu davali nimalo opravdanosti za takav jedan podvig. U tom pozivu više je klikovanja i poticanja, nego stvarnog vojničkog i državničkog predviđanja. Ali dok su iz Srbije pozivali na borbu ruski krugovi su preporučivali mir. Ruski izaslanik grof Marko Iveljić, inače rodom Bokelj, pisao je istom Gagoviću, da smiruje narod. Rusija je, s drugim saveznicima, u ratu s Napoleonom, u kom je pomaže i Turska, pa očevidno ne želi da se rat Srba s njom rasplamti. On je stavljao na srce arhimandritu da pazi, da srpski narod ne pane u nemilost kod oba cara. Sam je preduzimao dosta stroge mere prema pojedincima, koji su radili na ustanku. Zaustavljao je i crnogorskog vladiku Petra, koji je bio voljan, i pisao o tom i u Petrograd, da krene u borbu. Ruska diplomatija preporučivala je, u isto vreme, u Carigradu, da se preporuči bosanskom paši da ne dozvoli kakve nepravde prema Srbima i da čuva narod od jaramaza. Sve je to bilo po instrukcijama petrogradske vlade, koja je izbegavala sukob i zaplete s Turcima. Ali, da ipak pomogne i Srbima, Rusija je poklonila ustanicima 5.000 dukata i savetovala im je, da ipak, za svaki slučaj, ne odlažu oružja dok ne postignu što žele ili dok im to ona ne proporuči. Na ovu odluku Srbe su naterivale i prilike u Paša-luku.

Krdžalije ili najamnička vojska, kojoj je bio zapovednik Halil-aga Gušanac, držale su svu stvarnu vlast u Beogradu, jer je redovne vojske bilo vrlo malo. Oni se nisu ponašali ni sa samim Bećir-pašom s mnogo obzira i skoro su ga ucenjivali tražeći da im on isplati najamnički dug i od dahiskog vremena i za vreme posle toga. Paša nije imao novaca, a najmanje oko 250.000 groša, koliko su krdžalije tražile. Da bi pokazali svoju lojalnost prema sultanu i njegovom izaslaniku Srbi su isplatili taj dug i skoro oslobodili Bećira. Kad je u jesen 1804. napuštao Srbiju, paša je sa izvesnim poverenjem predao njima topove i municiju, da ih pošalju za njim u Bosnu, i ustanici su i to učinili u punom redu, mada je mnogima već tada bilo jasno da od sve te lojalnosti neće biti velike koristi.

Saveti pobunjenicima

Prijateljske usluge činio je, u izvesnoj meri, srpskoj stvari vlaški knez Konstantin Ipsilanti, koji je prvi izvestio Portu o pokretu Srba i koji je, u isto vreme, kao ruski prijatelj, izveštavao i rusku vladu. Razumljivo je stoga, što je Porta upotrebila u leto 1804. god. i njega, da utiče pomirljivo na Srbe. Slat je isto tako i jedan poverenik carigradske patriaršije. Izaslanik Ipsilantijev bio je bojar Manolaki. Srbi su njima obojici izjavljivali da su verni sultanu i da će rado primiti svakog njegova upravnika, ali da treba ukloniti uslove stvorenog zla. Kad je u zimu Ipsilantijev izaslanik došao po drugi put u Srbiju on se sam mogao uveriti, da sultanova volja u Beogradu nije poštovana i da Gušanac i kod novog paše Sulejmana drži svu vlast. Srbi su, prirodno, odbijali da slušaju jednog novog samovoljnika i tražili su povratak vlasti koja doista jemči za red. Početkom 1805. god. došli su u Srbiju, i opet po nalogu Porte, izaslanici vlaškog i moldavskog kneza, da umire Srbe. Ipsilantijevi ljudi savetovali su Srbima poverljivo, da poslušaju ruske savete i da upute jednu deputaciju u Carigrad, dok su moldavski, u ime sultanovo, tražili polaganje oružja.^{[traži se izvor]}

Srpska deputacija u Carigradu

Srpski deputati upućeni za Carigrad imali su da traže ovo: svoje narodne starešine, koje će upravljati narodom i skupljati danak; da se iz Srbije isele svi Turci vojni činovnici, a Srbi se obavezuju da brane zemlju i gone buntovnike; i da upravnik u Srbiji ne bude Turčin. "Željenoga mira i reda mi nikada nećemo imati ako bi i dalje ostali vojni činovnici turski." To je bila prava narodna želja, pismeno utvrđena 1. maja, koja je mogla biti, u poverenju, saopštena samo ruskom pretdtavniku i knezu Ipsilantiju. Druga, javna, molba sadržavala je želje, da u Beograd mesto vojnog izaslanika dođe muhasil, t.j. visoki finansijski činovnik; da Srbi za 12 nahija izaberu 12 knezova, koji bi dobili carske berate. Vrhovni knez stanovao bi u Beogradu i bio bi veza između naroda i carske vlasti. Tog vrhovnog kneza i nahiske knezove bira narod. Danak bi se davao neposredno sultanu, i to i harač i spahiske dažbine, tako da njihovi ljudi ne bi više dolazili u sela. Jasno je, da su ovo bila dva predloga; prvi maksimalni i drugi u taj mah minimalni. Oni su delimično prelazili okvir samouprave iz 1794. god. i mogli su na Porti da izazovu ozbiljna razmatranja.

Hafiz-pašina pogibija

Na Porti se, usled raznih vesti i raznih pojava, mišljenje o karakteru srpskog ustanka počelo postepeno da menja. Izveštaji s turskih strana stali su naglašavati, kako ustanici prolivaju krv pravovernih i kako, poticani sa strane, neće da se smire. Saveti koje je sultan upućivao u Srbiju, preko carigradske patriaršije i susednih knezova, nisu imali željenog uspeha. Na Porti nisu hteli shvatiti, da same reči nisu mogle smiriti duhove, kad je sve drugo išlo po starom. U Carigradu je naročito izazivalo nezadovoljstvo to, što su se za ustanak počele interesovati Austrija i Rusija i tim srpskom pitanju davale i preko prave namere, diplomatski karakter. Ustanak iz pašaluka počeo je da utiče i na Hercegovinu i na niški i pirotski kraj. Stoga su s Porte stali poručivati, da Srbi prime što im se nudi i da se smire, ili će ih sultan već znati naterati na poslušnost. Ovaj ton pretnje postajao je sve češći. Kako Bećir-paša sve do kraja maja nije dolazio na svoju dužnost očevidno svestan svih teškoća koje, i pored sve njegove dobre volje, ne može savladati pri prilikama koje su vladale u Beogradu i pri kolebanju Porte, u Carigradu su juna 1805. za novog beogradskog vezira postavili niškog Hafiz-pašu. Hafiz je imao glas energična čoveka i protivnika Srba. Porta je njegovim imenovanjem pokazala, uprkos opomena ruskog poslanika, da hoće prema ustanicima novi kurs; otezanja je bilo već dosta. Prekinula je stoga dalje razgovore sa srpskim deputatima u Carigradu i uputila ih neposredno na Hafiz-pašu. Porta je u svom stavu postala tako odlučna još i zbog toga, što su Srbi do leta 1805. postigli još nekoliko taktičkih vojničkih uspeha, u želji da se što bolje obezbede. Oni su zauzeli i dva važna grada Karanovac i Užice.

Srbi su na to rešili da novog vezira ne prime i da mu spreče prolazak za Beograd. I skadarskom Ibrahim-paši, koji im je pretio da će poći sa 100.000 vojske na Srbe, ako se ne pokore, oni su odgovorili prkosno da ga čekaju, samo nek povede što više konja i ponese što boljeg oružja, da ga ostavi u Srbiji. Kad je Hafiz-paša krenuo za Beograd Srbi su ga, dobro spremljeni, sačekali i u borbama od 6-8. avgusta potpuno suzbili. Borbe su se vodile na granici Pašaluka, oko Paraćina, i naročito oko Ivankovca. U tim borbama i sam paša bio je ranjen, i od rana je doskora umro. To je bio, posle toliko vekova, prvi sukob između Srba i predstavnika sultanove vlasti, prva velika bitka srpskog ustanka. Borbu je s uspehom počeo vojvoda Milenko Stojković kod Ivankovca, a odlučio je Karađorđe. Ona je sasvim izmenila dotadašnji karakter srpskog pokreta: to nije više revolt protiv nasilnika i njihovih dela, nego svestan i spremljen otpor protiv same carske volje, a posle izričnih carskih opomena. Posle ovog nije se više moglo natrag.

Hafiz-pašin poraz iznenadio je Portu. I smelost i snaga ustanika pokazale su se veće nego što se tamo verovalo. Sad je tu upornost trebalo slomiti, i to pre nego što bi postala još više opasna. Stoga već u septembru počeše pripreme za buduću veliku ofanzivu protiv Srbije. Čak jedan azijatski paša prebačen je u Rumeliju da učestvuje u borbama. Pre svog odlučnog koraka Porta je, da umiri Austriju, 10. oktobra ponudila njenog poslanika da bečki dvor utiče na ustanike, ali da im izjavi još sad: da posle toga nemaju više čemu da se nadaju ni od same Austrije. Ponuda je, dakle, imala jednu osetnu, iako čisto diplomatsku, žaoku prekora. Rumeliski vezir Ibrahim-paša dobi naređenje da napadne s juga, a bosanski valija, Sejidi Mustafa-paša, sa zapada. Šejhulislam izdao je fetvu, da bi bio veliki greh ne krenuti u rat protiv odmetnika i pomoći "nevoljnoj braći". Samo što je u Turskoj lakše bilo izdati zapovest nego je ostvariti. Zbog zime pripreme su išle sporo i neracionalno; finansijska sredstva Carevine bila su oskudna i neuredna; i teškoća je bilo ne samo zbog srpskog nego i radi drugih pitanja. Nameravana ofanziva otezala se mnogo i radi drugih mera koje je Porta obećavala preduzeti pre nego što pristupi toj krajnjoj.^{[traži se izvor]}

Srbi više ne plaćaju danak

Srbi su bili svesni posle Ivankovca da im predstoji ozbiljna borba. Oni su stoga krajem novembra 1805. rešili na skupštini u malo pre toga oslobođenom Smederevu, da više ne plaćaju danak, nego da svoj novac upotrebe na ratnu spremu. Ipak, iz obzira prema savetima Rusije i Austrije, i po preporuci svog prijatelja kneza Ipsilantija, a i iz diplomatske potrebe da ne poruše sve mostove za sobom, oni su stalno uveravali da su odani sultanu i da njihov otpor nije uperen protiv zakonite vlasti. Tako su u svojim molbama pisali i u Carigrad. Nema sumnje, da je pored sve odlučnosti bilo kod ustanika i nešto straha, kada su čuli za velika turska spremanja, i da bi oni, ipak, voleli stvar svršiti nekako lepim, nego gaziti u borbu protiv daleko veće sile. Stoga su oni i molili, i u Petrogradu i u Beču, da se Rusija i Austrija zauzmu kod Porte za njih i da, možda, jedna komisija sastavljena od turskih, ruskih i austrijskih predstavnika ispita uzroke metežima i nađe rešenja. U drugoj jednoj molbi, upućenoj ruskoj vladi, Srbi su molili rusku vojnu pomoć, u ljudstvu i topovima, i pod vođstvom jednog ruskog velikog kneza. Nekoliko pukova sa Srbima u zajednici stvorili bi od srpskog ustanka jedan veliki pokret i pravi ep i postigli bi nesumnjive uspehe.

Širenje ustanka

Srbi su bili svesni posle Ivankovca da im predstoji ozbiljna borba pa su krajem novembra 1805. rešili na skupštini u malo pre toga oslobođenom Smederevu, da više ne plaćaju danak, nego da svoj novac upotrebe na ratnu spremu. Ipak, iz obzira prema savetima Rusije i Austrije, i po preporuci svog prijatelja kneza Ipsilantija, a i iz diplomatske potrebe da ne poruše sve mostove za sobom, oni su stalno uveravali da su odani sultanu i da njihov otpor nije uperen protiv zakonite vlasti. Tako su u svojim molbama pisali i u Carigrad. Nema sumnje, da je pored sve odlučnosti bilo kod ustanika i nešto straha, kada su čuli za velika turska spremanja, i da bi oni, ipak, voleli stvar svršiti nekako lepim, nego gaziti u borbu protiv daleko veće sile. Stoga su oni i molili, i u Petrogradu i u Beču, da se Rusija i Austrija zauzmu kod Porte za njih i da, možda, jedna komisija sastavljena od turskih, ruskih i austrijskih predstavnika ispita uzroke metežima i nađe rešenja. U drugoj jednoj molbi, upućenoj ruskoj vladi, Srbi su molili rusku vojnu pomoć, u ljudstvu i topovima, i pod vođstvom jednog ruskog velikog kneza. Nekoliko pukova sa Srbima u zajednici stvorili bi od srpskog ustanka jedan veliki pokret i pravi ep i postigli bi nesumnjive uspehe.^{[traži se izvor]}

Francuska postaje najveća evropska sila

Osetan preokret dogodio se u to vreme i u evropskom odnosu sila. Rusija i Austrija pretrpele su krajem 1805. god. težak poraz kod Austerlica u borbi s Napoleonom. Austrija je posle tog poraza bila potisnuta iz Nemačke, u kojoj je sve zamiralo iz straha od Francuza. Bečkoj vladi nije moglo biti svejedno da izgubi uticaj i na Balkanu. Na Porti se već počeo osećati izvestan francuski vetar i bečka vlada, ma koliko se trudila da ga oslabi, baš radi njega nije mogla da skroz napusti srpsko pitanje. Početkom 1806. god. poslata je u Beč jedna deputacija sa protom Matijom na čelu, a u isto vreme Srbi su ponovo molili sultana da ih ne napada, jer njihov ustanak nije nastao iz obesti i nepokornosti, nego od teškog zuluma. U Rusiji na srpsko se pitanje gledalo u ovaj mah s puno pažnje. Princ Čartoriski govorio je austrijskom poslaniku otvoreno da Srbe ne treba napustiti, već zbog toga da se ometu Napoleonove spletke, i da im treba dati oružja, džebane i drugih potreba. Opasnost od Napoleonova uticaja uviđala se i u Beču. Po Požunskom Miru, zaključenom 14. (26.) decembra 1805. god. između Francuske i Austrije, bečka vlada morala je ustupiti Francuzima celu Dalmaciju s Bokom. Ovi su tako zakoračili na Balkan još neposrednije nego ranije i došli su u neposrednu blizinu Crne Gore i ostalih srpskih oblasti. Njihov uticaj na Srbe, pozitivan ili negativan, mogao se očekivati sa izvesnom sigurnošću. Bečka vlada nije htela da se zameri Porti uzimajući Srbe u otvorenu zaštitu, ali da ne bi odbila Srbe pristajala je, ipak, da posreduje za njih. To je izrično rečeno srpskoj deputaciji, ali im je ujedno odbijena vojnička pomoć, koju su naročito tražili. Bečka je vlada ipak pristala da uputi susednim pašama pisma, moleći ih da ne žure s neprijateljstvima, pošto bi se stvari mogle urediti na lep način. Sam car Franc obratio se pismom sultanu 28. februara (12. marta) nudeći svoje posredništvo. Ali te ponude nisu primljene. Austrijski glas u Carigradu, isto kao i ruski, nailazio je u Carigradu, posle Austerlica, na mnogo manje obzira nego ranije. Na Porti se tražilo ni manje ni više nego da se Srbi pokore "s konopcem o vratu". Sultan je bio nezadovoljan tim posredovanjem; na dvoru se nalazilo da je to nepotrebno mešanje u turske unutrašnje stvari. Sultan Selim, odgovarajući caru, govorio je da je on za tri godine dao dosta dokaza o svojoj dobroj volji i strpljivosti, i da će sad njegova vojska dovesti stvari u red. Nije u tom pravcu bolje prošao ni sličan ruski korak. Turska je u isto vreme izjavila nadu francuskom predstavniku, da Napoleon neće primiti pod svoju zaštitu srpske buntovnike, ako mu se ovi budu slučajno obratili. Napoleon je upotrebio tu priliku da iskali svoju ljutnju na Rusiju i da je u Carigradu predstavi kao neprijatelja, koji pomaže Srbe s planom da bi što više oštetio Turke. U srpskom pitanju Napoleon je tada potpuno primao gledište Porte. Samom sultanu on je pisao 8. (20.) juna 1806, da protiv Srba treba upotrebiti "najače mere".

Srpska osvajanja

Da bi turski napad mogli dočekati što spremniji i na što boljim položajima Srbi su od početka 1806, pored svih molbi i predstavki, počeli i sa vojničkim radnjama. Oni su uzeli Porez i osvojili Negotin na istoku; poseli su Paraćin, Ražanj, Aleksinac, Kruševac, a njihove čete prodrle su do Studenice na jednoj i u Toplicu na drugoj strani. U novoosvojenom Pomoravlju austrijski kapetan Vuča Žikić, rodom iz Mavrova, koji se istakao već za Kočine Krajine, prešavši u Srbiju, podigao je čitav niz poljskih utvrđenja između Ražnja i Aleksinca, koja su dobila ime Deligrad.

Najteži položaj imala je 1806. god. Mačva. Turci su već krajem 1805. god. bili iskupili oko Drine preko 20.000 vojnika. Od početka 1806. god. učestali su turski napadi. Robljena su i paljena mnoga sela. Tako je pred Đurđev-dan upao Kulin kapetan u jadarsko selo Dobrić, pa je u njemu pobio 74 čoveka, a odveo na 300 glava roblja, većinom ženskog. S velikim naporom svojim i svojih ljudi otkupio je i oslobodio to roblje Ivo Knežević, knez bosanske Semberije. Od straha dosta ljudi beše klonulo duhom i priznalo rajaluk. Pojedini junački podvizi, kao Stojana Čupića i njegovih drugova u borbi na Salašu, nisu mogli mnogo izmeniti opšti položaj. Karađorđevi pozivi vladici Petru I, da se pridruži srbijanskom pokretu, ostali su uzaludni; pod ruskim pritiskom, a i iz lokalnih svojih interesa, vladika je u ovo vreme svu pažnju obratio Francuzima i njihovom posedanju Dalmacije i Boke. Snabdevanje Srba oružjem i municijom išlo je vrlo teško, jer se Austrija ustručavala da im to dotura makar posredno i krišom, da se ne bi zamerila Turcima. Jer ovi su joj i službeno prebacivali, da šalje Srbima ne samo džebanu i oružje, nego i topove, i oficire, pa čak i redovnu vojsku. Razumljivo je stoga, što se, i pored svih uspeha, među Srbima pomišljalo ponovo na to, da se traži pomirljiv izlaz. Po dogovoru sa starešinama uputio je Karađorđe 1. jula Petra Ička da na Porti pokuša sklopiti sporazum. Srbi su pristajali, da plaćaju danak otsekom, da prime carskog muhasila, a da se janjičari i zlikovci isteraju iz zemlje. Srbi bi branili zemlju i vršili u njoj, po sultanovim naredbama sve javne poslove. Srbi su se vratili na svoj minimalni program zaplašeni turskom silom koja se spremala na njih, a videći da ne samo Austrija nego ni Rusija neće da učine za njih ništa stvarnije i ništa vojnički neposrednije.

Ali pre nego što je Ičko stigao u Carigrad i počeo pregovore turska vojska je prešla u napad. I to sa tri strane: od Vidina, Niša i sa Drine. Vidinsku vojsku suzbio je kod Poreča 24. juna Milenko Stojković. Na zapadnom frontu preuzeo je zapovedništvo sam Karađorđe. Na Mišaru, 1. avgusta, sa silnim zamahom, srpska vojska satrla je ordiju Kulin kapetana i odnela najslavniju i najveću pobedu Prvog Ustanka. Niška vojska razbila se o deligradske položaje, koje je vešto branio Petar Dobrnjac i kome je, posle uspeha kod Mišara, došao u pomoć Karađorđe. Posle trećeg uzaludnog juriša od 27. avgusta Turci su sami ponudili primirje, koje je sklopljeno 2. septembra. Sam Halil aga Gušanac pisao je posle toga Karađorđu: "Tvoje su pobede zaista neobične i divne, i to je zaista jedini primer da je raja pobedila vojske mojega sultana i gospodara".^{[traži se izvor]}

Primanje srpskih zahteva

U Carigradu, stojeći pred novim spoljašnjim zapletima, boreći se sa dosta finansijskih i unutrašnjih teškoća, behu skloni na pregovore. Na novu vojnu ekspediciju, posle neuspeha ove prve, nije se moglo odlučiti brzo ni lako. Ičko je zato u prestonici postigao pozitivne rezultate. Već oko 10. septembra stigao je u Srbiju sa obaveštenjima da je Porta načelno primila srpske zahteve. Za njim je, sa svečanom pratnjom, stigao 25. septembra u Smederevo i muhasil Hasan-aga. Ali, on nije doneo sobom obećani carski ferman, jer je bio poslan, tobože, za rumeliskim begler-begom. Muhasil je usmeno izložio, da Srbi imaju plaćati danak njemu, da u gradovima ostanu turske posade, a ostale poslove u zemlji da vode Srbi sami. Gušanac je sa krdžalijama imao napustiti Beograd, a janjičari i drugi Turci mogli su ostati jedino ako budu živeli od neke svoje privredne zarade. Kad muhasil nije došao s obećanim fermanom Srbi počeše da sumnjaju da je po sredi neka vešta podvala. Ni Karađorđe mu nije verovao, iako je, čini se, Porta pristajala da ga prizna kao baš-kneza u Srbiji. Muhasilove usmene poruke nije hteo da primi ni Gušanac, pa se stvar zaplela bila još više. Srbi ipak nisu prekinuli pregovore, nego su uputili ponovo u Carigrad jednu deputaciju, i opet s Petrom Ičkom, da izvede stvar na čisto. A dotle nisu hteli da odlože oružja, nego pregoše svom snagom da uzmu Beograd i da Gušanca silom uklone odatle. Bosanski vezir, po naredbi Porte, poručio je sam Gušancu da iziđe iz grada, a ustanicima je poručio sultanovu želju da se umire i prime ono što je ugovoreno i da naročito silom ne udaraju na Beograd. Ali Srbi nisu to poslušali. Hteli su da to pitanje preseku kratkim putem, a da ujedno pokažu i svoju vrednost.

Srpski povoljni položaj

Kruna svih njihovih vojničkih uspeha bilo je osvajanje Beograda. Austrijska vojska smatrala je kao velike uspehe, kad je pod princem Evgenijem i Laudonom, mogla u dva maha, u XVIII veku, da osvoji taj grad, koji je važio kao jedna od najvećih turskih tvrđava. Gotovo goloruka raja, sa vrlo malo oružja i skoro bez imalo artiljerije, uspela je da, pod Voždovim zapovedništvom, jurišem osvoji, 30. novembra, najpre varoš, a potom, 27. decembra, i samu tvrđavu. I ovom prilikom Karađorđe se trudio da održi gvozdenu disciplinu. Nekoliko nasilnika, koji su bili uhvaćeni na delu, on je dao pobiti i raščerečene obesiti.

Krajem 1806. godine srpski položaj je postao i diplomatski dosta povoljan. Turska je, po francuskom nagovoru, bez pitanja i pristanka Rusije, našto je bila ugovorima obvezana, zbacila kneževe Vlaške i Moldavske. Ruska je vojska na to ušla u obe kneževine, a Porta je 12. decembra objavila prekid diplomatskih veza i rat. Zbog toga sukoba Srbima je obraćena pažnja sa obe strane: od Rusa da ih pridobiju na svoju stranu kao saveznike, a od Turaka da ih izbegnu kao protivnike.

Do toga časa Srbija je bila jedna obična pobunjena turska pokrajina, kojoj su prijatelji davali lepe savete i sažaljive priloge, a na koju su u Carigradu gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Od 1806. god. i osvajanja Beograda srpsko pitanje je dobilo novi značaj. Srbi su odjednom postali politički činilac s kojim ozbiljno računaju u svom sukobu i Rusija i Turska, i na čije se akcije obraćala pažnja, ponekad izuzetna, ne samo u Beču, nego i u Parizu. Od balkanskih naroda do početka XIX veka u Evropi se najviše znalo i računalo s Grcima; od 1804. god. mesto njih na prvi plan stupaju Srbi. Oni su prvi digli zastavu ustanka i posle mnogo vekova stavili na dnevni red ne samo oslobođenje balkanskih hrišćana, nego i stvaranje novih hrišćanskih država u tom delu Evrope.^{[traži se izvor]}

Francuski prodor na Balkan

Kad je Austrija mirom u Požunu morala vratiti Francuzima tek pre osam godina dobijenu Dalmaciju bilo je jasno, da ta promena neće proći bez izvesnih kriza. Katolički elemenat Dalmacije bio je veoma konzervativan i odan crkvi, naročito njegov težački deo. Njegovo nezadovoljstvo s revolucionarnim težnjama francuskih aktivista i prijatelja bilo je iskreno i duboko, a politički se izražavalo u simpatijama za Austriju i njeno "apostolsko" veličanstvo. Kod pravoslavnih neprijateljstvo nije bilo mnogo manje. Dovoljno je bilo već to, što se Rusija nalazila u savezu s neprijateljima Francuske i što je svoje prijatelje na Primorju, a osobito Crnu Goru, poravnala u svoj front. Arhimandrit Gerasim Zelić tvrdio je, da "kler i vooptšte narod jedne i druge crkve nigda nije bio zadovoljan vladanjem i zakonima francuskijem," iako je "militar francuski bio posve političan, učtiv i dobar, tako, da se niko na nji potužiti nije mogao, da su kome jedno jaje ukrali ili koju štetu učinili".

Sa Dalmacijom zajedno imala se ustupiti Francuzima i Boka Kotorska. Stanje u toj pokrajini, i pored austro-ruskog saveza, bilo je veoma zapeto. Između Crnogoraca i Austrijanaca nikako nisu mogli da se stvore odnosi pravog poverenja. Austrijske vlasti krivile su za to ne samo vladiku i njegove ljude, nego i ruske predstavnike u Crnoj Gori. Austrija je sklopila s Napoleonom separatni mir, a Rusija je, sa Engleskom, ostala i dalje u ratu s Francuzima. Razumljivo je zato, što se s tim u vezi postavilo i pitanje Boke: hoće li je Austrija predati, prema ugovoru, Francuzima ili dojučerašnjim saveznicima. U Crnoj Gori nalazio se od marta 1805. ruski državni savetnik Stevan Sankovski, koji je skoro vodio crnogorsku državnu politiku i koji nije bio smatran kao prijatelj Austrije. On je sam tražio od lokalnih vlasti u Boki, da se ne predaju Francuzima i pozvao je rusko brodovlje iz jonskih voda da što pre stigne u te krajeve. Ruska flota stigla je u Boku 16. februara 1806, a Crnogorci su sišli sa planina u primorje. Austrijski komesar predao je potom gradove Rusima, a ruske lađe prevele su austrijske posade u Trst i na Rijeku. Da su Francuzi oštro protestovali protiv toga razume se samo po sebi. Austrija se, među ostalim, branila naročito tim, da Francuzi sami nisu došli da prime Boku u vremenu koje je bilo ugovorom predviđeno i da oni nisu mogli, posle tog roka i traženja Rusije, da se izlažu eventualnoj borbi za područje za koje više nemaju nikakve obaveze. Vlast u Boki primio je za građanske poslove Sankovski, a za vojne admiral Senjavin. Prema tome, i pravno i stvarno Boka je pripala Rusima.

Ovom prilikom stradala je i Dubrovačka republika. Francuska vojska nije mogla doći u Boku morem, jer je njena flota bila daleko slabija od ujedinjene engleske i ruske. Put preko turskog područja bio je zaobilazan, vrlo težak i ne bez opasnosti; sem toga, da bi se on upotrebljavao trebalo je odobrenje turske vlade, na koje se, u najboljem slučaju, moralo čekati više nedelja, ako bi se uopšte dobilo. Stoga se francuskim vojnicima i diplomatama učinilo kao mnogo zgodnije da za prolaz upotrebe dubrovačko područje, preko koga je vodio najkraći i najbolji put. Francuski zapovednik Loriston obratio se dubrovačkoj vladi za dozvolu. Diskusija u Republici bila je o tom burna. U gradu je bilo dosta lica, koja su uviđala opasnost od toga ako Republika napusti svoju staru politiku neutralnosti, ali ih je, isto tako, bilo dosta, koji su simpatisali sa idejama nove Francuske i koji su od ranije nosili ime Sorboneza. Prevladala je ova druga grupa, nešto načelno, nešto iz straha da bi Francuzi mogli upotrebiti silu, a nešto iz uverenja da je to samo prolazna mera. Odluka bi se, verovatno otezala malo duže, da i ruska komanda nije zatražila od Republike, da se u grad pusti ruska vojska, koja bi zadržala Francuze. U toj dilemi za katolički Dubrovnik rešenje je ispalo po želji Sorboneza. Prevladao je verski i tobože slobodoumni elemenat nad plemenskim. Sem toga, u Dubrovniku je bilo straha, da za Rusima ne dođu Crnogorci, koji su u gradu Sv. Vlaha već dva-tri stoleća bili ozloglašeni kao rđavi susedi i sa kojima je, u ovo vreme, bilo neprilika i u Boki. Tako je mala Republika donela odluku, koja je postala kobna za njenu slobodu. Snažno i duboko osećana scena Iva Vojnovića Allons enfants verno prikazuje te poslednje dane dubrovačke slobode i duhovne krize njene vlastele. U gradu se odluka pravdala time, da Francuzi samo "prohodu"; u stvari brzo se videlo, da oni "dohodu" i da ostaju. Loriston je sa 1.500 vojnika stigao pred grad 13. (25.) maja 1806. Čim su ušli u grad Francuzi odmah istakoše pored dubrovačke i svoju zastavu i počeše da se utvrđuju. Brzo potom došlo je do napada saveznika na dubrovačko područje i sam Dubrovnik. Prvi sukob između Francuza i jedne združene čete Crnogoraca i Rišnjana bio je 18. maja kod Trstikovca. Pomagani od ruske flote Crnogorci i Rusi počeli su potom borbe u Konavlima i po Župi, pa su opseli i sam Dubrovnik. S Francuzima su se zajedno borili i stanovnici napadnutih župa. Crnogorci su popalili mnoštvo kuća (660), oštetili su vodovod, i na samim Pločama naneli mnogo štete. U borbama je učestvovao i sam vladika Petar. Rusi i Crnogorci zauzeli su bili i ceo kraj oko Gruža i sve područje do Pila. Dubrovčani su bili spremni da kapituliraju, ali im to nisu dali Francuzi. Posredovali su i Turci, oglašavajući Dubrovnik kao svoje vazalno područje, ali je to posredovanje odbijeno, pošto se borba ne vodi protiv samog grada, nego protiv Francuza u njemu. Skoro u poslednji čas došao je u pomoć Dubrovniku 23. juna general Molitor sa novom francuskom vojskom. Crnogorci i Rusi biše potisnuti do iza Cavtata. Iza toga stiže i maršal Marmon, koji će postati "vojvoda dubrovački". Jedno vreme, kad su počeli pregovori o miru između Rusa i Francuza, verovalo se, da će se i ovo pitanje Boke i Dubrovnika skinuti s dnevnog reda. Ali kad se razbiše Marmon dobi naredbu ne samo da posedne Boku, nego da uće i u Crnu Goru. Za to vreme pošlo je za rukom austrijskoj diplomatiji da izradi u Petrogradu da se Boka formalno ustupi ponovo njoj, kako bi je ona vratila Francuzima. Car Aleksandar I pristao je na to i izjavljivao, da su njegovi ljudi u Boki učinili to bez prethodnog odobrenja, ali se iz svega jasno vidi da to oni nisu učinili na svoju ruku i da su za taj korak imali podrške kod izvesnih merodavnih krugova u Petrogradu. Posle prekinutih pregovora s Francuzima Rusi nisu hteli istaknuti ni to traženje Austrije i nastavili su rat i na našem primorju. Rusi više nisu prelazili u ofanzivu, a i Francuzi su se, posle neuspeha kod Sutorine (21. septembra) povukli na staru dubrovačku granicu.

Ruska flota, na kojoj se nalazilo nekoliko stotina izabranih Crnogoraca, koji nisu bili mornari nego ratnici za kopnene podvige, zauzela je u Jadranskom Moru Korčulu i Brač, isteravši sa njih francuske posade. Međutim, osvajanje Lastova nije im uspelo. Isto tako nije donelo željenih uspeha ni pokušaj, izveden 1807. god., da se izazove veći ustanak u dalmatinskim Poljicama.

Francuski uticaj na Porti

U toku 1806. god. znatno se pojačao francuski uticaj na Porti. Da bi protiv Rusije imala još jednog pomagača francuska vlada je istinski želela da Turska ojača i da, ojačana, preduzme energičniju politiku prema petrogradskom kabinetu. Stoga je Napoleon bio protivnik srpskih ustanika, koji su podrivali snagu Carevine, i savetovao Porti da ih što pre silom urazumi. U maju 1806. upućen je bio u Carigrad general Sebastiani sa posebnom misijom. Imao je da pomuti odnose između Turske i Rusije. U isto vreme da utiče na Porti da slomije otpor Srba i Crnogoraca, koje pomaže Rusija. S francuske strane čak je ponuđena i pomoć za tu akciju. Sultanovom izaslaniku, Muhib efendiji, koji je doneo u Pariz priznanje Napoleonove carske titule i bogate darove, novi car je kazao, "da sve što se desi srećno ili nesrećno Turcima biće srećno ili nesrećno za Francusku." Kad je Sebastiani prolazio kroz Bukurešt tražio je od kneza Ipsilantija da prihvati francusko gledište, da se odvoji od Rusije i da utiče na Srbe da se pokore. Ako to ne učine i Srbe i Crnogorce snaći će teška sudbina; Francuzi bi protiv njih upotrebili svoju vojsku iz Dalmacije. Inače, ako se pokore, bili bi voljni da jemče za njihovu sigurnost. Na Crnogorce je bio naročito ljut. "Car se zarekao da istrebi ovaj narod", govorio je njegov general.

Kad je Sebastiani stigao u Carigrad nije mu trebalo izuzetnih napora da pridobije Portu protiv Rusije. Francuski vojni uspesi digli su ugled Francuske u velikoj meri, a stara mržnja protiv ruske politike, koja se na više frontova sukobljavala sa Turcima, oživela je ponovo. Pod Sebastijanovim uticajem Turci su, mimo odredba ugovora, smenili vlaškog i moldavskog kneza kao ruske prijatelje već u avgustu mesecu, desetak dana posle dolaska francuskog izaslanika. Kad ruski protest nije odmah uspeo ušla je ruska vojska, pod zapovedništvom generala Miheljeona, u Moldavsku i potom u Vlašku. Srpsko pitanje dobilo je s tim u vezi izuzetan značaj i za jednu i za drugu stranu. Ruski krugovi gledali su u Srbima prirodne saveznike, a Turci su nastojali da bar s te strane izbegnu neprijatne diverzije. i kod francuskih diplomata raspravljalo se tih dana često i mnogo o Srbima, naročito posle pada Beograda koji im je kvario izvesne planove. Neki njihovi, vrlo ozbiljni, politički i vojni činioci predlagali su, da se protiv Srba uputi jedan odred vojske preko Bosne, kako bi Turci mogli s više sigurnosti primiti borbe s Turcima na dunavskoj liniji. Među Rusima je opet bilo planova, da se jedan deo ruske vojske preko Sandžaka i pobunjene Hercegovine, a u vezi s Crnom Gorom, uputi protiv francuza u Dalmaciji.^{[traži se izvor]}

Izbijanje novog rata sa Rusijom

Formalni rat između Rusije i Turske objavljen je 18. decembra 1806. U taj mah nalazio se u Carigradu kao srpski izaslanik Petar Ičko. Porta je pristala da mu potvrdi još jednom sve ono, što je bilo obećano u leto te godine, a on je obećavao da će Srbi vratiti Beograd. Sad je, međutim, sve to bilo kasno. Da je stvar bila iskreno uređena u septembru možda se srpsko pitanje i moglo nekako smiriti, ali posle onakvih srpskih uspeha i u novoj političkoj situaciji to Srbe nije moglo zadovoljiti. Kad su bili stavljeni pred pitanje da se odluče za mir s Turcima ili za dalju borbu zajedno s Rusima Srbi nisu dugo čekali. Oni su bili za Ruse, i u zajednici s njima za potpuno oslobođenje.

Rusi su uputili Srbima već krajem 1806. god. izvesne sume novca za nabavku municije i potrebnih stvari, a 11. januara 1807. obratio im se general Miheljeon sa posebnim proglasom, pozivajući ih na saradnju. On je predlagao da Srbi pođu i osvoje Vidin, očevidno s namerom da pojačaju tamo desno krilo ruske vojske. "Narod srpski dostojan je biti narodom, kome je stidno da plaća danak Turcima. Nije li bolje upotrebiti te novce, koje bi za danak davali na svoje potrebe naroda i na svoje oslobođenje od ropstva." Karađorđu je sam car Aleksandar poslao na poklon dragocenu sablju.

Srbi i Rusi bili su lako složni u tom, da se valja boriti protiv Turaka, ali taktički plan bio im je sasvim različan. Srbi su se nadali da će ruska vojska doći među njih, pa da zajednički prošire tekovine i razviju delo oslobođenja; a Rusi su opet mislili da njima Srbi olakšaju posao na Dunavu.

Nadvojvoda Karlo, brat austrijskog cara i poznati vojni stručnjak, predlagao je odmah, po zauzeću Beograda, da taj grad posednu Austrijanci, kako bi preduhitrili Ruse. Iz obzira prema Napoleonu taj predlog nije usvojen, ali je kod Austrijanaca, iza ovih užih srpsko-ruskih veza, ostala stalno velika mera nepoverenja i prema Srbima i prema ruskim planovima na Balkanu.

Uvod u nova neprijateljstva s Turcima bila je pogibija vezira beogradskog Sulejman-paše. Kara-đorđe i druge vođe tražile su od njega da napusti Beograd pošto su uhvatili njegova pisma, kojima je pozivao u pomoć susedne pašaluke. Kad je on 23. februara krenuo iz grada ubili su ga Srbi blizu Mirijeva, a onda su počeli sa pokoljima i drugih Turaka po Beogradu i ostalim mestima. Taj pokolj, surov i s puno ružnih scena, onemogućio je svaku dalju saradnju s Turcima, iako je Porta za to vreme, na navaljivanje diplomatskih predstavnika Francuske i Austrije, koje su želele da tim odvoje Srbe od Rusa, bila pristala na neke veće ustupke. Srbi su se potpuno opredelili za Ruse. "Vi nas pozivate u savez i zajedničko vojevanje protiv nasilnoga tiranina imena hrišćanskog, što smo od vas uvek želeli i od sveblagog Tvorca molili: da se vi približite nama... Mi ćemo se postarati da ispunimo vaše pametne savete, i nećemo poštedeti krvi naše za slavu Slavena." U sednici srpskog Upravnog Saveta, njegov predsednik, knez Sima Marković dao je 19. marta sudbonosnu izjavu, da Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu. To je bio jedini mogući odgovor na turski zahtev, da im Srbi upute u pomoć protiv Rusa 20.000 svojih vojnika. U martu vratio se iz Carigrada i Petar Ičko, koji je doneo vesti, da Englezi vrše blokadu Carigrada i da pad prestonice nije daleko. U slučaju kapitulacije Carigrada, tvrdio je on, znalo se sigurno da je predviđena i nezavisnost Srbije od Porte. I ta tako prijatna vest uticala je svakako na raspoloženja ustanika.

Unutrašnji sukobi u Srbiji

Kad je Karađorđe izabran u Orašcu za vođa na nj se u prvom redu mislilo kao na čoveka pregaoca i hrabrog vojnika i kao na vođu Šumadije. Njegova aktivnost i uspesi doneše mu, prirodno, opšte priznanje i vlast nad celom pobunjenom zemljom. Njegovo ime proču se brzo skoro u čitavoj Evropi, a srpski svet gledao je u njemu nosioca celog pokreta. Nije samo Kulinova kada mislila i govorila da je s njim sve počelo ("Crni Đorđe, da te Bog ubije! Otkako si ti zakrajinio."). Njegov ugled i njegov položaj počeo je da izaziva ljubomoru drugih vođa. Među prvima u porodici Nenadovića. Knez Aleksa bio je jedan od najviđenijih Srba svoga vremena i jedna od prvih žrtava dahijskog režima. Njegov brat Jakov smatrao se prvim čovekom zapadne Srbije; u nekim aktima potpisivao se "drugi komandant" i nalazio se obično na raznim aktima kao drugi potpisnik uz Karađorđa. U njegovoj kući na Karađorđev uspeh gledalo se popreko. Isto tako, ali sa manje prava, gledale su na Karađorđa i druge neke vojvode. Vuk Karadžić rečito opisuje te odnose: "Jakov, pokorivši Užice i odmetnuvši naiju Sokosku, nazove se zapovednikom naije Valjevske, Šabačke, Užičke i Sokoske, i javno stane Kara-Đorđiju poručivati da mu, kao starešina, ne prelazi gore preko Kolubare; Milenko i Petar (Dobrnjac), osobito posle boja na Ivankovcu, postanu dole preko Morave samovoljni gospodari; Milan Obrenović, udruživši se sa Jakovom i ugledavši se na nj, osim naije Rudničke pritisne gotovo i Požešku pod svoju vlast; Katić, Čarapić i Đuša (Vulićević) iziđu još na veći glas koje nanovo pokazanim junaštvom u različnim bojevima sa Turcima, koje dogovarajući se oko Beograda u različnim događajima, i svaki je u svojoj naiji upravljao i zapovedao po svojoj volji. K ovome još kad se uzme da su ove sve starešine, kao i njihove manje četobaše, bile samo vojnički upravitelji, a za privatne raspre i sudove po selima da nije bilo nikakve određene priznate vlasti, onda se slobodno može reći da je na svakom mestu bio onaj stariji koji je bio jači." Kada su protu Matiju upitali u Petrogradu ko im je starešina u Srbiji, on je odgovorio, "da nemaju nikakvog jednog starešine, nego da nahije imaju svoje starešine, koje se između sebe dogovaraju i savjetuju." Prema tome, Srbija bi bila neka vrsta nahiske savezne države. Pomenute vojvode bi nesumnjivo takvo stanje najviše i volele.

Karađorđe, plahovit i prek, postigavši tolike uspehe, nije mirno davao da mu se osporava vođstvo. On je pri izboru dovoljno podvukao nezgodne strane svoga temperamenta, i kad mu je narod, i pored toga, poverio sudbinu u ruke, u najtežem času, kad nije bilo nimalo jasno kako će da ispadne čitav pokret, onda je razumljivo da on taj položaj neće da upušta sada kad je stvar uspela i kad je do toga došlo u mnogom pravcu neosporno njegovom odlučnošću i aktivnošću.^{[traži se izvor]}

Srpski sovjet

Prota Matija vratio se bio iz Rusije sa planom, da se osnuje jedno upravno telo, "sovjet", koje bi imalo da koliko-toliko uredi administraciju zemlje i da ograniči samovolju vođa. Protin stric Jakov i druge neke vojvode videle su u tom pogodno sredstvo da se ograniči Karađorđeva vlast. Karađorđe je, opet, videći da predlog dolazi od Nenadovića, mislio da se iza toga nešto krije i prihvatio je predlog sa rezervom. Nije hteo da tim povodom ide na zakazani sastanak u manastir u Bogovađu, u oblast Nenadovića, nego je zakazao dogovor u selu Borku, u beogradskoj nahiji. Tu, u prisustvu i ostalih poglavica, bi zaključeno da se osnuje "Praviteljstvujušči Sovjet Serbski", u koji je svaka nahija imala da pošalje po jednog predstavnika. Sedište tog Sovjeta pomeralo se više puta, dok se nije skrasilo u Smederevu i Beogradu. Predsednik tog tela postade njegov pokretač, prota Matija.

Ali, dok su se lako složili u tom da se Sovjet osnuje, teško je išlo s određivanjem njegove prave funkcije. Prota Matija je mislio da to bude najveća vlast u zemlji, koja bi izdavala zapovesti i samim poglavicama; vojvode su htele da Sovjet skuči samog Vožda; a Karađorđe je mislio da će to biti neka vrsta medžliza za rešavanje sporova privatno-pravne prirode, koji je u zemlji svakako potreban. Kada je Sovjet pokušao da proširi svoju vlast, upravo da postane ono što je prota želeo, Karađorđe oseti o čemu se radi i poče pretiti. Opkolivši sa svojim momcima kuću u Smederevu, u kojoj je Sovjet zasedao, naperi kroz prozore puške i pozva ih sve da iziđu napolje: "Lasno je u vrućoj sobi uređivati i zapovijedati; nego da vas vidim sjutra u polju, kad Turci udare." On se pozivao na svoje zasluge, i čisto hajdučki, sa puškom u ruci, naterao je Sovjet da sagne glavu i ostane u ulozi koju mu je on namenio. Odviše prek, on je ostavio zlu krv. Jer, ako su prisutni članovi i popustili pred zapetim puškama, to još nije značilo da su odustali od svojih zahteva i da ih prvom boljom prilikom neće ponoviti. A što je još gore, iza te scene ostala je jedna žaoka poniženja i uvrede, koja u našoj rasi strasti nikad ne ostaje zaboravljena i neosvećena.

Sukobi su se zaoštrili naročito za vreme ove rusko-srpske saradnje. Vojnički, ta saradnja nije ispunila ni iz daleka one nade koje su Srbi u nju polagali. Glavna snaga ruske vojske bila je zauzeta teškim borbama sa Napoleonom i njena akcija na Balkanu bila je, usled toga, sasvim sporednog značaja. Srbi su, neobavešteni dovoljno o evropskom stanju, tumačili rusku uzdržljivost, posle prvih vatrenih poziva, mlakošću i zlom voljom njihovih zapovednika. Karađorđe, kao impulzivan čovek ali i kao čovek koji je imao realan pogled na stvari, nije mogao da sakrije svoje nezadovoljstvo. On je otvoreno poručio generalu Isajevu, koji je zapovedao krajnjim desnim krilom ruskim, kako je ruska neaktivnost dovela Srbe u vrlo težak položaj. Zbog ruskih poziva Srbija je odbila turske ponude o sporazumu, koje su bile povoljne i omogućavale joj mir; zbog Rusije Srbija je navukla na se i mržnju austrijskog dvora, koji je potpuno zatvorio granicu i lišio srpsku vojsku i narod svake mogućnosti dovoza hrane i municije. Taj stav Karađorđev pogrešno se uzimao kao neprijateljstvo prema Rusima; on je poticao iz zabrinutosti čoveka na vrhu države, koji se počeo bojati da bi se neaktivni savez mogao obrnuti na štetu zemlje. Ali to je bilo dovoljno, da svi Karađorđevi protivnici oglase sebe kao čiste rusofile i da mu počnu praviti teškoće i u tim pitanjima.

Na Karađorđa su, doista, mnogo uticali tajni i javni prijatelji Austrije. I on je sam oduvek govorio, da sa Austrijom treba biti dobro, jer od njene dobre volje zavisi srpsko snabdevanje municijom i hranom. U duši i on je možda više voleo Rusiju, ali neposredna korist od nje, u to vreme, bila je veoma relativna. Sem toga, za svaki srpski korak ili potez austrijske vlasti obraćale su se njemu i činile prigovore. Druge vojvode, kao manje ili nimalo odgovorne, imale su mnogo lakši položaj.

Sukobi sa Crnogorcima i Hercegovcima

Početkom 1807. god. izgledalo je da će doći i do toliko željene saradnje između Srbije, Crne Gore i Hercegovine. Kad je već počeo rusko-turski rat nisu mogli ni ruski emisari u Crnoj Gori zadržavati narod da ne uđe u borbu protiv Turaka, iako se zbog Francuza nije mogla na to krenuti sva narodna snaga. S Crnogorcima i pobunjenim Hercegovcima sarađivali su i manji odredi ruskih trupa. U aprilu oni su prodrli do Nikšića i opseli taj grad. Već su bili počeli pregovori o predaji nikšićke tvrđave kad iznenada Crnogorci napustiše svoje položaje, ne zna se još tačno iz kojih razloga. Ustanici s Rusima povukoše se tad prema Grahovu i pokušaše da osvoje Klobuk i Trebinje. Ali su ljuto nastradali kod klobučkog grada, kad su Turcima stigla jaka pojačanja. Na strani Turaka učestvovalo je i nešto vojnika francuskih iz Dubrovnika i okoline.^{[traži se izvor]}

Novi rat sa Srbijom

Srbi su u Srbiji odmah od proleća 1807. god. otpočeli borbe na istočnoj strani. Vodio ih je Milenko Stojković, čovek i čvrst i iskusan. Borbe su se razvijale oko Negotina, ali su pojedine srpske čete dopirale sve do Vidina. Jedno vreme Turci su, s većom silom, bili opkolili Milenka na položajima između Štubika i Malajnice, ali se on hrabro održao dok mu nisu stigli u pomoć, potisnuvši Turke, najpre Karađorđe, a potom ruski general Isajev. Odlučni poraz Turaka dogodio se 19. juna. Naročito se proslavio te godine u borbama po Crnoj Reci Hajduk Veljko Petrović, koji je postao jedan između najpopularnijih junaka Prvog Ustanka. Teških borbi bilo je na Deligradu, gde je smrtno ranjen, licem na Veliki Petak, osnivač toga grada Vuča Žikić; a borilo se, isto tako, i na liniji Drine, gde su Turci bili u nadmoćnosti, ali bez prave aktivnosti.

Nezadovoljstvo u Bosni i Hercegovini

Među muslimanima Bosne i Hercegovine vladalo je veliko nepoverenje prema Francuzima. Pamtio se Napoleonov upad u Egipat i ljudi su se bojali neke prevare. U toliko više što je iniciativa da Francuzi preko Bosne idu na Dunav dolazila stalno s njihove strane i što su se njihovi oficiri i ljudi bili razmileli po granici i po zemlji. Nepoverenje muslimana u đaure nije se dalo pokolebati, makar oni pristupali i sa najprijatnijim licem. Zbog straha od njih izvesni lokalni kapetani i vođi nisu hteli da ostavljaju kuću i idu u vojsku.^{[traži se izvor]}

Pad s vlasti i smrt

Stoga je saradnja Selima III sa Francuzima stala sultana glave i prestola. Osećajući da sopstvenom snagom ne može smiriti zemlje i voditi uspešan rat sa Rusima, sultan je pokazivao otvorenu želju, da zamoli francusko vojničko posredovanje. Nezadovoljna ulema i masa, s nešto dvorskih lica, svrgnula je 15. maja Selima s prestola i dovela na njega Mustafu IV. 28/29. jula 1808. godine Selim je bio ubijen, jer su ga janjičari mrzeli kao svog najvećeg dušmanina.

Porodično stablo

2. Mustafa III

1. Selim III

3. Mihrišah valide sultanija

Reference

^ Ustun, Kadir (2013). The New Order and Its Enemies: Opposition to Military Reform in the Ottoman Empire, 1789 - 1807 (Teza) (na jeziku: engleski). Columbia University. doi:10.7916/d80z79p1.
^ Ćorović 1941, str. 521.
^ Ćorović 1941, str. 521–522.
^ Ćorović 1941, str. 522.

Literatura

Pantelić, Dušan (1927). Beogradski pašaluk posle Svištovskog mira 1791-1794. Beograd: Srpska kraljevska akademija.
Pantelić, Dušan (1930). Kočina krajina. Beograd: Srpska kraljevska akademija.
Pantelić, Dušan (1949). Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak 1794-1804. Beograd: Naučna knjiga.
Luka, Zrnić (1927). Istorija novoga veka. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.
Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
Senjobos, Šarl (1908). Istorija savremene civilizacije. Beograd: Srpska književna zadruga.
Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
Ćorović, Vladimir (1941). Istorija srpskog naroda. Beograd: Projekat Rastko. COBISS.SR 125136908

Spoljašnje veze

Abdul Hamid I	Spisak sultana Osmanskog carstva	Mustafa IV

[1] Ustun, Kadir (2013). The New Order and Its Enemies: Opposition to Military Reform in the Ottoman Empire, 1789 - 1807 (Teza) (na jeziku: engleski). Columbia University. doi:10.7916/d80z79p1.

[FOOTNOTEЋоровић1941521-2] Ćorović 1941, str. 521.

[FOOTNOTEЋоровић1941521–522-3] Ćorović 1941, str. 521–522.

[FOOTNOTEЋоровић1941522-4] Ćorović 1941, str. 522.

[1]

[2]

[3]

[4]

p r u Osmanski sultani / kalifi
Dinastija Porodično stablo detaljno pojednostavljeno
13. vek	Osman I
14. vek	Orhan Murat I Bajazit I
15. vek	Građanski rat Mehmed I Murat II Mehmed II Bajazit II
16. vek	Selim I¹ Sulejman I Selim II Murat III Mehmed III
17. vek	Ahmed I Mustafa I Osman II Mustafa I Murat IV Ibrahim Mehmed IV Sulejman II Ahmed II Mustafa II
18. vek	Ahmed III Mahmud I Osman III Mustafa III Abdul Hamid I Selim III
19. vek	Mustafa IV Mahmud II Abdulmedžid I Abdul Aziz Murat V Abdul Hamid II
20. vek	Mehmed V Mehmed VI Abdulmedžid II (samo kalif)
¹ Prvi osmanski kalif Kategorija Povezani šabloni: Pretedenti Valide sultanije

Normativna kontrola
Međunarodne	FAST ISNI VIAF WorldCat
Državne	Francuska BnF podaci Nemačka Izrael Sjedinjene Države Švedska Letonija Češka Holandija Poljska 2
Umetničke	MusicBrainz
Ljudi	Deutsche Biographie Rodovid 2
Ostale	Enciklopedija Britanika SNAC IdRef İslâm Ansiklopedisi