Pečat
Pečat je u osnovnom značenju predmet kojim se overavaju isprave, pisma, pošiljke, diplome i slično. Pečat je osnovno sredstvo kojim se potvrđuje autentičnost isprava.
Pečat je obično od drveta sa gumenim delom koji je izgraviran. Pečat se koristi tako što se gumeni deo „nakvasi“ mastilom a onda otiskom na dokumentu ostaje tekst gravure. Metalni pečati su se ranije koristili (još se po negde i sada koriste) tako što se gravurom preko svežeg voska ostavlja otisak tako da se voskom zapečaćene pošiljke (ili zatvorena vrata) ne mogu otvoriti bez narušavanja otiska.
Za reč „pečat“ se često kod nas koriste sinonimi: štambilj, žig, mur, štempl ili štampilja. Reč štambilj potiče od nemačke reči Stempel i italijanske reči Stampiglia.
Majstor koji pravi pečate se zove pečatorezac. Nauka koja se bavi proučavanjem pečata naziva se sfragistika ili sigilografija.
Istorija
[uredi | uredi izvor]Upotreba pečata zavisi od epohe, kralja, prakse pojedinih kancelarija kao i od njegove pravne vrednosti.
Pečati su korišćeni u najranijijim civilizacijama i od velikog su značaja za arheologiju i istoriju umetnosti. U Mesopotamiji korišćeni su izrezbareni ili ugravirani valjkasti pečati od kamena ili drugih materijala. Oni su valjanjem stvarali otisak na glini koji je kasnije služio kao oznaka na pošiljkama trgovačke robe ili u druge svrhe. Većinu otisaka činile su samo slike.
Iz perioda drevnog Egipta pronađeni su pečati u obliku prstena.[1] Otisak se dobijao utiskivanjem u neku meku plastičnu masu. Ta masa je na početku bila od voska. Vosak je u VI veku bio obojen u belo, u XII veku je bio crvene i zelene boje, dok je od XIII veka obojen mrko i crno.
Neki pečati su nazivani i bule, a napravljeni su tako što je metalna lopta od olova,zlata ili srebra bila prignječena između dve matrice. Olovni pečati su se pojavili u četvrtom veku, uglavnom ih je koristila papska kancelarija, a za najsvečanije isprave koristili su se zlatni i srebrni. Papski pečat nikada nije menjao veličinu.[2]
Gradovi, feudalci, pape su uglavnom koristili okrugle pečate, dok se u XII veku pojavljuje pečat u obliku rotkvice, takozvani gotski pečat.[2]
Crkva je koristila gotski pečat do kraja srednjeg veka.
U XVI veku se pojavljuje pečat ovalnog oblika koji zamenjuje okrugli pečat svetovnih lica i pečat u obliku rotkve.
U srednjem veku, pečat je, pored toga što je garantovao poverljivost poruke, potvrdio i njegovu autentičnost. Dok je u vreme opšte nepismenosti bio važniji od potpisa.
Najstariji materijalni dokaz o postojanju srpske države je pečat kneza Stojimira iz druge polovine IX veka.[3]
Vrste pečata
[uredi | uredi izvor]Pečati su kroz istoriju promenili razne oblike, tako da kada pričamo o ovoj podeli možemo da kažemo da su postojali ogrukli, ovalni, pečati u obliku rotkve, u obliku krsta, štita.
Pečati se mogu podeliti na osnovu još nekoliko kriterijuma kao što su: veličina (veliki i mali), materijal od kog su napravljeni (metal,vosak), slika koja je na njima urezana.
- Tipovi pečata na osnovu urezane slike:
- tip vladarskog veličanstva (slika vladara na prestolu)
- konjanički tip (lik čoveka na konju i sa potpunim naoružanjem)
- lovački tip (lovački motivi)
- pečatski tip
- heraldički tip (obično na pečatima mnogih crkvenih ustanova, manastira i univerziteta , sa predstavama Boga, Bogorodice)
- hagiografski tip (sa likovima grada, crkve)
- monumentalni tip (sa mnogo likovnih rešenja)[2]
Uništavanje pečata
[uredi | uredi izvor]Pošto je pečat bio sredstvo autentifikacije, bilo je neophodno uništiti stare pečate kada dođe do promene vlasti. Na sličan način, posle smrti pape, kardinal je imao obavezu da sprovede postupak raskidanja pečata. Slična praksa je prevladavala tokom celog srednjeg veka i često se spominje od strane istoričara.[4]
Zanimljivosti
[uredi | uredi izvor]- Prema „legendi“, ekser na pečatu je izmislio Miloš Obrenović. Miloš je, navodno, imao pečat sa svojim imenom, ali pošto je bio nepismen, naredio je da mu ekserom označe gornju stranu tako da mu ime uvek bude uspravno odštampano.
- Izraz „zapečatiti“ znači nešto definitivno završiti. Slično tome, kada se nekome nešto loše dogodi, kaže se da je „zapečatio sudbinu“.
- Pojam carski pečat obično znači da je reč o nečemu veoma važnom, što je overeno carskim pečatom. Ovakvim pečatom su se overavala najznačajnija dokumenta, pa je postojalo i posebno poverljivo lice - takozvani „čuvar carskog pečata“.
Galerija
[uredi | uredi izvor]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Izvori
[uredi | uredi izvor]- Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1991. godina
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „THE ULTIMATE GUIDE TO SIGNET RINGS”. Rebus. Arhivirano iz originala 01. 04. 2019. g. Pristupljeno 1. 4. 2019.
- ^ a b v Furunović, Dragutin (1999). Istorija i estetika knjige. Draslar partner. str. 46-48.
- ^ Jevremović, J. „Pečat srpskog kneza Strojimira”. Glas javnosti. Arhivirano iz originala 19. 01. 2012. g. Pristupljeno 1. 4. 2019.
- ^ Zmajić, Bartol (1971). Heraldika, sfragistika, genealogija. Zagreb. str. 61.
