Iranska revolucija

Iranska revolucija
Deo Hladnog rata
Masovne demonstracije na Koledž mostu u Teheranu
Vreme 7. januar 1978. - 11. februar 1979. Mesto Iran Uzrok Nezadovoljstvo vladavinom šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem Egzil Ajatolaha Homeinija Društvena nepravda Religijski motivi i dr. Ishod Zbacivanje dinastije Pahlavi Naftna kriza 1979. Ajatolah Homeini postaje Vrhovni vođa Irana Persijski ustav iz 1906. je referendumom zamenjen Ustavom Islamske Republike Iran Iranska talačka kriza Početak Iračko-iranskog rata Konsolidacija Iranske revolucije
Sukobljene strane
Imperijalna država Persija	Revolucionarni savet Prelazna vlada
Komandanti i vođe
Mohamed Reza Pahlavi	Ruholah Homeini Mehdi Bazargan Morteza Motahari

Iranska revolucija (takođe poznata kao Islamska revolucija, pers. انقلاب اسلامی) bila je revolucija koja je transformisala Iran iz kraljevine pod vođstvom šaha Mohameda Reze Pahlavija, u islamsku republiku pod ajatolahom Ruholahom Homeinijem, vođom revolucije i osnivačem islamske republike.

Mada neki smatraju da revolucija još traje, može se reći da je otpočela januara 1978. sa prvim velikim protestima, a završila se usvajanjem novog teokratskog ustava - čime je Homeini postao vrhovni vođa zemlje - decembra 1979. U međuvremenu, Mohamed Reza Pahlavi je pobegao iz zemlje januara 1979. nakon što su štrajkovi i protesti paralisali zemlju, i 1. februara 1979, ajatolah Homeini se vratio u Teheran da pozdravi nekoliko miliona Iranaca. Konačni kraj dinastije Pahlavi se dogodio ubrzo zatim (11. februara) kada je iranska vojska proglasila „neutralnost” nakon što su gerilske i pobunjeničke snage nadjačale snage verne šahu. Iran je zvanično postao islamska republika 1. aprila, 1979. kada su Iranci u velikoj većini podržali tu odluku na referendumu.

Revolucija je bila jedinstvena po iznenađenju koje je proizvela u svetu: nedostajala je većina uobičajenih uzroka revolucije - poraz u ratu, ekonomska kriza, pobuna seljaka, nezadovoljna vojska; došlo je do velikih promena velikom brzinom; zbačen je režim za koji se smatralo da ga čvrsto čuva izdašno finansirana vojska i bezbednosne službe; i stara monarhija je zamenjena islamskom teokratijom. Ishod, islamska republika „pod vođstvom osamdesetogodišnjeg religioznog učenjaka u izgnanstvu”, je bio, kako je to jedan naučnik rekao „ishod koji tek treba objasniti”.

Ne tako jedinstvena, ali snažnija je rasprava oko rezultata revolucije. Nazivana je „trećom velikom revolucijom u istoriji”, nakon Francuske i Boljševičke revolucije. Za neke ona predstavlja eru heroizma i žrtvovanja, koja je donela ništa manje nego zametak svetske islamske države, „savršeni model blistavog, humanog i božanskog života... za sve ljude na svetu”. Sa druge strane, neki Iranci vide revoluciju kao vreme kada „smo svi na par godina izgubili razum” i naneta je šteta ekonomiji i svetskom ugledu Irana, od koga zemlja tek treba da se oporavi.

Uzroci revolucije

Razlozi zbog kojih je došlo do revolucije, i zbog kojih je ona uzela oblik koji je uzela uključuu šahove akcije, i greške i uspehe različitih političkih struja:

Šahove greške

• Njegova snažna politika vesternizacije i bliska identifikacija sa Sjedinjenim Američkim Državama, uprkos tome što je to dovelo do sukoba sa šiitskim muslimanskim identitetom.
• Ekstravagancija, korupcija i elitizam (delom stvarni, delom prividni) šahove politike;
• Šahov neuspeh da kultiviše pobornike u šiitskom religijskom vođstvu da se usprotive Homeinijevoj kampanji protiv njega;
• Fokus vlade na praćenje i suzbijanje Narodnih mudžahedina Irana, komunističke Tudeh partije Irana, i drugih levičarskih grupa, dok je popularnija religiozna opozicija rasla, organizovala se, i postepeno podrivala autoritet režima;
• Autokratske tendencije koje su kršile Ustav Irana iz 1906, uključujući suzbijanje razlika u mišljenju od strane bezbednosnih službi kao što je SAVAK, i naknadnim umirivanjem koje je odavalo utisak slabosti kada je revolucija dobijala na snazi;
• Neuspeh da preterano ambiciozni ekonomski program iz 1974. opravda očekivanja;
• Antagonizovanje ranije apolitičnih Iranaca, posebno trgovaca i prodavaca, stvaranjem jedinstvene partije (Rastakiz partija) sa obaveznim članstvom, i agresivnim mešanjem u politička ekonomska i religiozna pitanja u životima građana;
• Samouvereno zanemarivanje unutrašnjih pitanja, i koncentrisanje na izigravanje svetskog državnika tokom naftnog buma, praćeno gubitkom samopouzdanja i odlučnosti i and a slabljenjem zdravlja od kancera kad je revolucija dobila na snazi;
• Potcenjivanje snage opozicije - posebno religiozne opozicije - i nesposobnost da se iskoristi bilo politika štapa bilo politika šargarepe. Napori da se zadovolji opozicija su bili premali, i došli prekasno ali nije sproveden ni koncentrisan protivudar protiv revolucionara.
• Neuspeh da se pripreme i obuče bezbednosne snage da se izbore sa protestantima i ruljom bez preteranog pribegavanja nasilju (korišćena je bojeva municija umesto sredstava za suzbijanje demonstracija),;
• Personalizovana priroda šahove vlasti, gde je sprečavanje svakog potencijalnog takmaca za presto onemogućavala efikasnu vladu i dovela do razlaza između krune i vojske i političke elite, i konačno do nedostatka podrške režimu od strane prirodnih saveznika kada je ta podrška bila najpotrebnija (hiljade Iranaca iz srednje i više klase su sa svojim novcem napustili Iran kad je revolucija počela).

Neuspesi i uspesi drugih političkih snaga

• Prevelika samouverenost sekularističkih i modernističkih muslimana, liberala i levičara u svoju snagu i sposobnost da kontrolišu revoluciju;
• Prepredenost ajatolaha Homeinija u dobijanju podrške ovih liberala i levičara kada su mu bili potrebni da zbaci šaha, izbegavajući pitanja (kao što je vladavina klerika) za koja je znao da će dovesti do raskola sa sekularnijim i modernijim muslimanskim saveznicima;
• Mudrost i energija Homeinijevih organizatora u Iranu, koji su nadmudrili šahove bezbednosne službe i stekli veliku podršku tako što su taktički pametno odigrali - između ostalog, ubedivši Irance da su šahove bezbednosne snage brutalnije nego što su bile;
• Homeinijeva samouverenost, harizma, i možda najvažnije da se predstavi kao novi šiitski voljeni imam, Husein ibn Ali, a da šaha predstavi kao modernu verziju Huseinovog neprijatelja, omrznutog tiranina Jazida I; pa su ga milioni videli kao spasioca, a stotine bile spremne da poginu u borbi sa režimom.
• Politika američke vlade, koja je pomogla da se stvori slika šaha kao američke marionete, pritisci na šaha da liberalizuje zemlju su pomogli u podsticanju revolucije, a je konačno možda podigla radikalizam revolucije zato što nije uspela da uvidi njenu pravu prirodu (pogotovo Homeinijeve ciljeve), i da jasno reaguje na nju.

Ideologija Iranske revolucije

Ideologija Iranske revolucije se može okarakterisati kao populistička, nacionalistička i nadasve šiitsko islamistička.

Iranska revolucija se izražava u jeziku islama, to je, kao religiozni pokret sa religioznim vođstvom, religiozno formulisana kritika starog poretka, i religiozno izraženi planovi za novi. Muslimanski revolucionari gledaju na rođenje islama kao na svoj model, i vide sebe umešane u borbu protiv paganizma, tlačenja i carstva.

— Bernard Luis,

Ako se ostavi po strani tradicionalno klerikalno spokojstvo, ostaje obilje različitih ideoloških interpretacija islama unutar velikog saveza koji je doveo do revolucije 1979. Prve tri islamske struje su bile Homeinijeva, Ali Šarijatijeva islamsko-levičarska ideologija i Mehdi Bazarganov liberalno-demokratski islam. Četvrtu struju su predstavljale socijalističke gerilske grupe u svojim islamističkim i sekularnim varijantama, a petu je predstavljao sekularni konstitucionalizam u socijalističkom i nacionalističkom obliku.

Revolucionari su se okupili protiv korupcije, ekstravagancije i autokratske prirode Pahlavijeve vladavine; politike koje su pogodovale bogatima a štetile siromašnima; ekonomska i kulturna dominacija nad Iranom, i njegova eksploatacija od strane nemuslimana - posebno Amerikanaca. Demonstranti su uzvikivali parole kao što je Nezavisnost, sloboda i islamska republika

Jedna od glavnih bolnica u Teheranu je dobila ime po poznatom iranskom sociologu, Ali Šarijatiju.

Ideologiji je doprineo i Džala Al-e Ahmad, koji je formulisao ideju Garbzadedži -- da zapadna kultura mora biti odbačena i da se protiv nje mora boriti kao protiv kuge ili opijata koji je otuđio muslimane od njihovih korena i identiteta. Ali Šarijati je uticao na mnoge mlade Irance svojom interpretacijom islama kao pravog načina za buđenje potlačenih i oslobođenje trećeg sveta od kolonijalizma i neokolonijalizma.

Međutim, autor koji je u najvećoj meri formulisao ideologiju revolucije je sam njen vođa - Ajatolah Homeini. On je propovedao da je ustanak, a posebno mučeništvo protiv nepravde i tiranije deo šiitskog islama., da klerici treba da mobilišu i povedu svoje vernike u akciju, a ne da ih samo savetuju. Uveo je kuranske izraze -- mustazafin ('slab') i mustakbirin ('ponosan i moćan') -- umesto marksističkih izraza potlačen i tlačitelj Odbacio je uticaj supersila (Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država) na Iran sloganom ni istočnjak, ni zapadnjak - islamski republikanac (persijski: نہ شرقی نہ غربی جمہوری اسلامی)

Ali još bitnije je da je on razvio ideologiju pitanja ko bi treblo da rukovodi islamskom republikom, i u kom obliku vladavine. Homeini je čvrsto verovao da islam zahteva da se princip velajat-e fakih primeni na vladu, to jest da su muslimanima, i svakom drugom, potrebni čuvari, u obliku vladavine ili nadzora od strane vodećih islamskih sudija - poput Homeinija.

Ovo je navodno bilo potrebno zato što islam zahteva pokornost samo tradicionalnom islamskom šerijatskom zakonu. Poštovanje ovog zakona navodno ne bi bilo samo verski ispravno, već bi sprečilo siromaštvo, nepravdu i pljačkanje muslimanske zemlje od strane stranih nevernika. Ali da bi do ovih blagodeti došlo, šerijatski zakon se navodno mora zaštititi od inovacija i devijacija, a zbog ovoga je neophodno da islamski pravnici imaju kontrolu nad vladom.

Uspostavljanje i pokoravanje ovakvoj islamskoj vladi je bilo toliko važno da je to bio u stvari izraz pokornosti bogu i čak neophodnije od molitve i posta za islam, jer bez toga pravi islam ne bi preživeo. Ovo je bio univerzalni princip, koji se nije odnosio samo na Iran. Celom svetu je bila potrebna, i zasluživao je pravednu vladavinu, to jest islamsku vladavinu, i Homeini je smatrao izvoz islamske revolucije za imperativ. Međutim, kada je u pitanju izvoz revolucije, on je rekao: to ne znači mešanje u pitanja drugih zemalja, već odgovaranje na njihova pitanja o poznavanju boga

Ova revolucionarna vizija teokratske vladavine je bila u oštroj suprotnosti sa tihim šiitizmom koji je pozivao na povlačenje iz političkog života, ili barem vlasti, do povratka Mahdija. Nije potrebno ni istaći da je ovakva vizija bila u suprotnosti i sa planovima i nadanjima iranskih demokratskih sekularista i levičara. U isto vreme, Homeini je znao da je široka revolucionarna baza neophodna i ohrabrivao je ove snage da se ujedine sa njegovim pristalicama kako bi zbacili šaha. Zbog toga je ideologija revolucije bila poznata po svojoj nepreciznosti ili nejasnom karakteru pre svoje pobede, sa posebnim naglaskom na čekanje sa objavljivanjem politike velajat-e fakih/teokratije dok ne dođe pravo vreme za to. Homeini je verovao da je suprotstavljanje velajat-e fakih/teokratskoj vladavini od strane drugih revolucionara bilo uzrokovano propagandnom kampanjom stranih imperijalista, željnih da spreče nameru islama da okonča njihovu pljačku. Ova propaganda je bila toliko tajnovita da je prodrla čak u islamske seminare, i zahtevala da se uoče principi tekije (to jest prikrivanja ili izvrtanja istine zarad odbrane islama), kada se govori (ili ne govori) o islamskoj vladi.

Ova razlika između opštih i specifičnih elemenata ideologije revolucije je neizbežno dovela do slamanja jedinstva revolucije kada je Homeini napustio tekiju i odlučno počeo da radi na uspostavljanju vlade predvođene islamskim klericima, čemu su se protivnici teokratije suprotstavljali. Na kraju, ovaj gubitak jedinstva nije bio koban za revoluciju. Opozicija je poražena a revolucionarna ideologija je pobedila.

Pozadina revolucije

Dinastija Pahlavi i njena sekularna, antiklerikalna politika

Nakon Iranske ustavne revolucije 1906. godine, prvi Ustav Irana je stupio na snagu, odobren od strane Madžlisa (iranski parlament). U Ustavu je obezbeđeno posebno mesto za šiite dvanaestnike (većinsku versku grupu u Iranu). Ustav propisuje da je islam službena religija Irana, i precizira da šiitski sveštenici određuju da li su zakoni doneseni u Madžlisu u skladu sa principima Islama, i da sveštenički komitet mora da odobri sve zakone, dok se od šaha zahteva da promoviše dvanaesnički šiitski Islam, i da bude veran njegovim principima.

Međutim, nakon dolaska na vlast dinastije Pahlavi, Reza Pahlavi, je poput svog savremenika, Ataturka, pokušao da sekularizuje svoju zemlju, i da je okrene ka zapadu. Marginalizovao je šiitsko sveštenstvo, ukidao islamske zakone, i pokušao da ukine nošenje velova za žene. Ova sekularizacija Irana je podrazumevala ignorisanje religioznog ustava. Do sredine tridesetih godina 20. veka, šahov način vladavine je doveo do velikog nezadovoljstva među šiitskim sveštenstvom širom Irana, što je dovelo do razlaza religioznih institucija i vlade. Zabranio je tradicionalne iranske muške i ženske odore, i pokušao da uvede zapadnjački stil oblačenja Ženama koje su se suprotstavljale skidanju velova su oni na silu skidani i cepani. Šah se oštro, upotrebom sile, obračunavao sa opozicijom. I liberalne i religiozne novine su zatvarane, a mnogi su hapšeni. Do kraja tridesetih godina, vladavina Reze Šaha je postajala sve despotskija, i narod Irana ga je sve manje voleo

Četrdesete: Šah dolazi na vlast

Šah Mohamed Reza Pahlavi je došao na vlast 1941, nakon što je njegov otac, Reza Šah Pahlavi, svrgnut invazijom savezničkih britanskih i sovjetskih trupa 1941. Reza Šah, vojnik po prirodi, je bio poznat po odlučnosti da modernizuje Iran, i po neprijateljstvu prema svešteničkoj klasi (uleme). Šah Mohamed Reza Pahlavi je bio na vlasti do revolucije, 1979, uz kratak prekid 1953; kada je došlo do pokušaja revolucije. Te godine je na kratko pobegao iz zemlje nakon borbe za vlast do koje je došlo između njega i njegovog premijera, Mohameda Mosadika, koji je nacionalizovao naftna polja i pokušao da preuzme kontrolu nad oružanim snagama. Preko državnog udara potpomognutog od strane CIA i MI6 (tajna operacija sa kodnim imenom Operacija Ajaks). Mosadik je svrgnut i uhapšen, a šah se vratio na presto.

Poput svog oca, i Mohamed Reza Pahlavi je težio ka modernizaciji i okretanju zapadu. Zadržao je dobre odnose sa Sjedinjenim Državama i drugim zapadnim zemljama, a američka administracija ga je posmatrala kao čvrstog protivnika komunizma. Njegovu opoziciju su činili levičari, nacionalisti i religiozne grupe, koje su ga optuživale za kršenje iranskog Ustava, političku korupciju, i divljačku političku tiraniju od strane tajne policije SAVAK. Od ključne važnosti u opoziciji su bile religiozne vođe, koje su se istakle kao značajan politički glas tokom duvanskih protesta protiv koncesija stranom kapitalu u 19. veku. Sveštenstvo je imalo značajan uticaj na većinu Iranaca, koji su mahom bili religiozno, i tradicionalistički nastrojeni, a suprotstavljali su se zapadu.

Šezdesete: Uspon ajatolaha Homeinija

Homeini, budući vođa Iranske revolucije je proglašen za mardžu 1963, nakon smrti velikog ajatolaha Sajida Husajna Borudžerdija. Postao je i politički poznat te godine, kao predvodnik opozicije Šahu i njegovom programu reformi pod nazivom Bela revolucija. Homeini je napao Šahov program modernizacije i liberalizacije zemlje, objavivši da je Šah započeo uništavanje Islama u Iranu.

Nakon Homeinijevog javnog odbacivanja Šaha kao bednog, nesrećnog čoveka i hapšenja 5. juna 1963, veliki trodnevni nemiri su izbili širom Irana, a policija je koristila smrtonosnu silu da ih uguši. Po izveštajima Pahlavijeve vlade, u neredima je ubijeno 86 ljudi; Homeinijeve pristalice su tvrdile da je ubijeno najmanje 15.000 ljudi; dok neki kažu da post-revolucionarni izveštaji iz policijskih datoteka navode više od 380 ubijenih. Homeini je bio u kućnom pritvoru 8 meseci, a zatim je pušten. Nastavio je da agituje protiv Šaha, napadajući ga za blisku saradnju sa Izraelom, i posebno za kapitulaciju oličenu u proširivanju diplomatskog imuniteta na američko vojno osoblje. Novembra 1964, Homeini je ponovo uhapšen i proteran u egzil. U egzilu je bio 14 godina, do revolucije.

Usledio je miran period, ispunjen nezadovoljstvom. Ponovno islamsko buđenje je počelo da potkopava ideju okretanja zapadu kao progresa, koja je bila osnova Šahovog sekularnog režima. Džala Al-e Ahmadova ideja garbzadedži (kuge zapadne kulture), ali Šarijatijevo levičarsko tumačenje Islama, i Morteza Moraharijevo popularizovano prepričavanje šiitskih verovanja su se proširili i stekli slušaoce i pobornike. Najvažnije, Homeini je razvio i propagirao svoju teoriju da Islam zahteva islamsku vlast. U seriji predavanja početkom 1970, kasnije objavljenih u knjizi (Islamska vlada, čuvarstvo sudija), Homeini je tvrdio da Islam zahteva poštovanje isključivo šerijatskog zakona, a ono sa svoje strane zahteva ne samo da vodeće islamske vođe predvode muslimane, već i da budu na čelu vlade.

Iako Homeini nije govorio o ovom konceptu u intervjuima i razgovorima sa autsajderima, njegova knjiga je bila široko rasprostranjena u religioznim krugovima, posebno među Homeinijevim učenicima, bivšim učenicima (klericima) i malim preduzetnicima. Ova grupa je takođe počela da razvija ono šta će postati moćna i efikasna opoziciona mreža unutar Irana, koja je koristila propovedi u džamijama, prokrijumčarene snimke Homeinijevih govora, i druga sredstva. Ovoj religioznoj opoziciji su se pridružili modernističkiji nastrojeni studenti i gerilske grupe, koje su se divile Homeinijevom vođstvu, mada će nakon revolucije doći do sukoba sa njima, u kome će biti poraženi.

Sedamdesete: Predrevolucionarno stanje i događaji u Iranu

Nekoliko događaja tokom sedamdesetih je doprinelo revoluciji 1979:

Oktobra 1971, u Persepolju je održana proslava 2.500 godina osnivanja Persijskog carstva. Samo strani velikodostojnici su pozvani na trodnevno slavlje, na kome je služeno preko tone kavijara, a pripreme je vršilo oko dve stotine kuvara koji su doleteli iz Pariza. Zvanično su troškovi bili 40 miliona američkih dolara, ali se procenjuje da je tačnija cifra od 100 do 120 miliona dolara. Istovremeno, oblasti Balučistan i Sistan, pa čak i Fars, gde su proslave održavane su patile od suše. Dok su se stranci opijali pićem koje Islam zabranjuje, Iranci ne samo da su bili isključeni iz proslava, neki su umirali od gladi.

Do kraja 1974. naftni bum je počeo da proizvodi ne veliku civilizaciju koju je Šah obećavao, već alarmantan rast inflacije i rastući jaz između bogatih i siromašnih, sela i grada. Nacionalistički nastrojeni Iranci su bili besni zbog desetina hiljada stručnih kadrova iz inostranstva koji su došli da rade na već nepopularnoj i skupoj američkoj visokotehnološkoj vojnoj opremi na koju je Šah trošio stotine miliona dolara.

Naredne godine je osnovana partija Rastakiz. Ovo je bila ne samo jedina partija u koju su Iranci mogli da se učlane, već je celokupna odrasla populacija morala da bude u članstvu, i da plaća članarine. Pokušaji ove partije da podigne popularnost antiprofiterskim kampanjama kažnjavanja i hapšenja trgovaca, ne samo da su se pokazali ekonomski štetnim, već i politički kontraproduktivnim. Inflaciju je zamenilo crno tržište i opadajuća poslovna aktivnost. Trgovci su bili gnevni i otuđeni.

1976, Šahova vlada je razbesnela iranske vernike promenom prve godine iranskog solarnog kalendara od godine hidžre u godinu uspeća na tron Kira Velikog. Iran je preko noći preskočio iz muslimanske godine 1355. u rojalističku godinu 2535. Iste godine, Šah je objavio sprovođenje politike ekonomske štednje kako bi se suzbile inflacija i zagađenje. Nezaposlenost koja je usledila je disproporcionalno pogodila hiljade skorašnjih siromašnih i neškolovanih doseljenika u gradove. Kulturno i verski konzervativni, i već naklonjeni da Šahov sekularizam i okretanje zapadu vide kao strano i rđavo, mnogi od njih su postali srž revolucionarnih demonstranata i mučenika.

1977. je inaugurisan novi američki predsednik, Džimi Karter. On je osnovao specijalnu Kancelariju za ljudska prava, koja je Šahu poslala ljubazni podsetnik važnosti političkih prava i sloboda. Šah je na ovo reagovao amnestijom 357 političkih zatvorenika u februaru, dozvoljavanjem Crvenom krstu da posećuje zatvore, i otpočinjanjem 'Šahovog trenda liberalizacije'. Tokoom kasnog proleća, leta i jeseni, liberalna opozicija je formirala organizacije i izdavala otvorena pisma protiv režima. Kasnije te godine, nezadovoljna grupa (Savez pisaca) se okupila bez uobičajenog policijskog razbijanja i hapšenja, što je otpočelo novu eru političke aktivnosti Šahovih protivnika.

Ovo je takođe godina kada je umro veoma popularni i uticajni modernistički islamistički vođa, Ali Šarijati, navodno ubijen od strane SAVAK-a. Time je nestao potencijalni revolucionarni rival Homeinija. U oktobru je umro Homeinijev sin, Mostafa. Mada je izgledalo da je uzrok smrti srčani udar, grupe koje su se borile protiv Šaha su okrivile SAVAK za trovanje, a Homeinijevog sina proglasile za mučenika. Memorijalna služba Mostafi, koja je organizovana u Teheranu je vratila Homeinija na pozornicu i otpočela proces u kome je on postao vodeći protivnik Šaha.

Opozicione grupe i organizacije

Opozicione grupe pod Šahom se mogu podeliti u tri glavne kategorije: konstitucionaliste, marksiste, i islamiste.

Konstitucionalisti, uključujući Nacionalni front Irana, su želeli da ožive ustavnu monarhiju kao i slobodne izbore. Bez izbora i ostalih sredstava mirnog političkog delovanja, oni su izgubili na značaju i imali malo sledbenika.

Marksističke grupe su bile ilegalne i SAVAK ih je oštro suzbijao. Među njima su bili Tudeh partija Irana; Organizacija Iranskih narodnih Fedaj gerila (OIPFG), Iranske Narodne Fedaj gerile (IPFG), dve oružane organizacije; i neke manje grupe. Njihov cilj je bio da poraze Pahlavijev režim atentatima i gerilskim ratovanjem. Iako su igrali važnu ulogu u revoluciji, nikada nisu stekli veliki broj sledbenika.

Islamisti su bili podeljeni u nekoliko grupa Pokret za slobodnu Irana su osnovali religiozni članovi Nacionalnog fronta Irana. To je takođe bila konstitucionalistička grupa koja je želela da koristi zakonite političke metode borbe protiv Šaha. U ovom pokretu su bili Bazargan i Talegani. Narodni mudžahedini Irana su bili kvazi-marksistička oružana organizacija koja se suprotstavljala uticaju klerikalaca i kasnije borila protiv islamističke vlade. Pojedinačni pisci i govornici kao što su Ali Šarijati i Morteza Morahari su bili značajni a delovali su izvan ovih partija i grupa.

Među bliskim sledbenicima Ajatolaha Homeinija, bilo je manjih oružanih islamističkih grupa koje su se nakon revolucije stopile u Mudžahedine Islamske revolucionarne organizacije. Koaliciju islamskih društava su osnovali tradicionalni trgovci Borbenu klerikalnu asocijaciju su činili Motahari, Behešti, Bahonar, Rafsandžani i Mofateh koji su kasnije postali glavne vođe islamske republike. Oni su koristili kulturalni pristup u borbi protiv Šaha.

Zbog unutrašnje represije, spoljne opozicione grupe, kao što su Konfederacija iranskih studenata, spoljna grana Pokreta za slobodu Irana i Islamska asocijacija studenata, su bile važne za revoluciju.

Literatura

• Rajaee, Farhang. Islamic Values and World View: Farhang Khomeyni on Man, the State and International Politics, Volume XIII (PDF). (PDF), University Press of America. ISBN 978-0-8191-3578-0. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 03. 2009. g. Pristupljeno 09. 09. 2007. 
• Amuzgar, Jahangir (1991). The Dynamics of the Islamic Revolution: The Pahlavis' Triumph and Tragedy: 31. SUNY Press. 
• Arjomand, Said Amir (1988). Turban for the Crown: The Islamic Revolution in Iran. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504257-3. 
• Abrahamian, Ervand (1982). Iran between two revolutions. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00790-8. 
• Bakhash, Shaul (1984). Reign of the Ayatollahs. Basic Books. ISBN 978-0-465-06888-3. 
• Benard, Cheryl; Khalilzad, Zalmay (1984). "The Government of God" – Iran's Islamic Republic. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-05376-1. 
• Graham, Robert (1980). Iran, the Illusion of Power. St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-43588-2. 
• Harney, Desmond (1998). The priest and the king: an eyewitness account of the Islamic revolution. I.B. Tauris. 
• Harris, David (2004). The Crisis: the President, the Prophet, and the Shah – 1979 and the Coming of Militant Islam. Little, Brown. ISBN 978-0-316-32394-9. 
• Hoveyda, Fereydoun (2003). The Shah and the Ayatollah: Iranian mythology and Islamic revolution. Praeger. ISBN 978-0-275-97858-7. 
• Kapuscinski, Ryszard (1985). Shah of Shahs. Harcourt Brace, Jovanovich. ISBN 978-0-7043-2473-2. 
• Keddie, Nikki (2003). Modern Iran: Roots and Results of Revolution. Yale University Press. ISBN 978-0-300-09856-3. 
• Kepel, Gilles (2002). The Trail of Political Islam. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00877-9. 
• Kurzman, Charles (2004). The Unthinkable Revolution in Iran. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01328-5. 
• Mackey, Sandra (1996). The Iranians: Persia, Islam and the Soul of a Nation. Dutton. ISBN 978-0-452-27563-8. 
• Miller, Judith (1996). God Has Ninety Nine Names. Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-83228-9. 
• Moin, Baqer (2000). Khomeini: Life of the Ayatollah. Thomas Dunne Books. ISBN 978-0-312-26490-1. 
• Roy, Olivier (1994). The Failure of Political Islam. translated by Carol Volk. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-29140-9. 
• Ruthven, Malise (2000). Islam in the World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513841-2. 
• Schirazi, Asghar (1997). The Constitution of Iran. Tauris. ISBN 978-1-86064-253-1. 
• Shirley, Edward (1997). Know Thine Enemy. Farra. ISBN 978-0-8133-3588-9. 
• Taheri, Amir (1985). The Spirit of Allah. Adler & Adler. ISBN 978-0-09-160320-5. 
• Wright, Robin (2000). The Last Great Revolution: Turmoil And Transformation In Iran. Alfred A. Knopf: Distributed by Random House. ISBN 978-0-375-40639-3. 
• Zabih, Sepehr (1982). Iran Since the Revolution. Johns Hopkins Press. ISBN 978-0-8018-2888-1. 
• Zanganeh, Lila Azam, ur. (2006). My Sister, Guard Your Veil, My Brother, Guard Your Eyes : Uncensored Iranian Voices. Beacon Press. ISBN 978-0-8070-0463-0. 
• Gelvin, James L. (2008). The Modern Middle East Second Edition. Oxford University Press, Inc.