Georg Brandes

Georg Brandes
Georg Brandes, skica, 1900
Lični podaci
Puno ime	Georg Moris Koen Brandes
Datum rođenja	(1842-02-04)4. februar 1842.
Mesto rođenja	Kopenhagen, Kraljevina Danska
Datum smrti	19. februar 1927.(1927-02-19) (85 god.)
Mesto smrti	Kopenhagen, Kraljevina Danska
Univerzitet	Univerzitet u Kopenhagenu
Zanimanje	Kritičar i pisac
Porodica
Porodica	Edvard Brandes (brat) Ernst Brandes (brat)
Potpis
Magistarska diploma iz estetike

Georg Moris Koen Brandes (dan. Georg Morris Cohen Brandes; Kopenhagen, 4. februar 1842 — Kopenhagen, 19. februar 1927) bio je danski kritičar i književnik koji je umnogome uticao na skandinavsku i evropsku književnost počevši od 1870-ih pa sve do početka međuratnog perioda. Tradicionalno ga smatraju teoretičarem proboja modernosti. U svojim tridesetim godinama Brandes je formulisao principe novog realizma i naturalizma, nasuprot književnosti kasnog romantizma koja mu je delovala previše udaljena od stvarnosti i koju, po njegovom viđenju, karakteriše prazna estetika. Prema Brandesu, književnost bi trebalo da prenosi „velike misli o slobodi i napretku čovečenstva”. Njegove književne stavove delili su mnogi autori uključujući i Norvežanina Henrika Ibzena.

Za Georga Brandesa obično se smatra da je inspirisao modernistički intelektualni pokret u međuratnom periodu koji je poznat kao kulturni radikalizam.

Biografija

Mladost

Georg Brandes je rođen 4. februara 1842. godine u Kopenhagenu u jevrejskoj porodici koja je pripadala srednjoj klasi. On je bio najstariji od troje dece, a njegova braća su takođe istaknuti Danci Edvard Brandes (on je bio političar, kritičar i autor) i Ernst Brandes (on je bio ekonomista, pisac i urednik novina). Veruje se da je odmalena pokazivao znake nadarenosti. Naučio je da čita pre nego što je napunio četiri godine, a u treći rezred krenuo je sa sedam godina. Međutim, u školi mu je bilo dosadno. Brandes je 1859. godine započeo studije prava na Univerzitetu u Kopenhagenu, ali često je menjao oblasti studija. Nedugo po početku svog studentskog života prebacio se na studije kulturne istorije, zatim na studije filozofije i na kraju na studije estetike iz kojih je stekao magistarsku diplomu. 1862. godine osvojio je zlatnu medalju univerziteta za svoj esej „Poimanje Nemezis među drevnim narodima”. On je još ranije pokazao svoje izvanredne veštine pisanja stihova, ali tada još nije napisao dovoljno pesama da bi se opravdalo objavljivanje samostalne zbirke. Brandes je svoje pesme prvi put objavio 1898. godine. Tokom njegovih godina na univerzitetu veliki uticaj na njega imala su Hejbergova kritička dela i Kjerkegorova filozofija, što će ostaviti traga i na njegovo buduće stvaralaštvo.

Godine 1866. doprineo je raspravi o delu filozofa Rasmusa Nilsena „O dualizmu u našoj najnovijoj filozofiji”. Od 1865. do 1871. godine Brandes je puno putovao Evropom izučavajući stanje književnosti u najvećim univerzitetskim centrima. Njegov prvi važan doprinos književnoj kritici bile su „Estetske studije” (1868). Brandes je 1870. objavio nekoliko značajnih svezaka: „Francuska estetika sadašnjice”, koja se uglavnom bavila stvaralaštvom Ipolita Tena, „Kritike i portreti” i prevod dela „Potčinjavanje žena” koje je napisao Džon Stjuart Mil, koga je Brandes upoznao te godine prilikom svoje posete Engleskoj.

Prodor modernosti

Brandes je zauzeo mesto kao vodeći kritičar severne Evrope primenjujući Tenove metode na lokalne uslove i misaone tendencije. Po povratku u Dansku postao je docent i predavač estetike na Univerzitetu u Kopenhagenu, gde su njegova predavanja postigla veliki uspeh i okupila brojnu publiku. Njegovo čuveno uvodno predavanje koje je održano 3. novembra 1871. nosilo je naziv „Glavne struje u književnosti devetnaestog veka” (dan. Hovedstrømninger i det 19de Aarhundredes Litteratur) i najavljivalo je početak njegove doživotne borbe za modernizaciju danske književnosti. Kada se 1872. upraznilo mesto profesora na katedri za estetiku, očekivalo se da će ono pripasti Brandesu. Ali mladi kritičar se svojim vaternim zagovaranjem modernih ideja zamerio velikom broju ljudi. On je odrastao u domu koji je bio indiferentan prema religiji tako da judaizam nije ostavio utisak na dečaka i on sebe nije smatrao Jevrejinom, ali su ga ljudi i dalje videli kao Jevreja u hrišćanskoj zemlji, što nije bilo prihvaćeno. Takođe su se isticala njegova radikalna ubeđenja. Zbog svega ovoga, vlasti su odbile da ga imenuju za profesora, ali je njegova kompetentnost za tu poziciju bila toliko očigledna da je godinama mesto profesora estetike ostalo upražnjeno jer se niko nije usudio da se poredi sa Brandesom.

Georg Brandes kao mladić. Crtež Gotfreda Rumpa iz 1868. godine

U toku ove polemike Brandes je počeo da izdaje tomove njegovog najambicioznijeg dela, „Glavne struje u književnosti devetnaestog veka”, od kojih su se četiri toma pojavila u periodu između 1872. i 1875. Inovativnost ove kritike književnosti velikih evropskih zemalja s početka 19. veka i njegov opis opšte pobune protiv pseudo-klasicizma 18. veka privukao je pažnju i van Danske. Metež koji je okruživao kritičara povećao je uspeh dela, a Brandesova reputacija je sve više rasla, pogotovo u Nemačkoj i Rusiji.

Sredinom 1870-ih Brandes je sa bratom Edvardom preuzeo izdavanje časopisa „Devetnaesti vek” (dan. Det nittende aarhundrede), ali pošto časopis nije zaživeo napustio je Dansku. On se 1877. godine odselio iz Kopenhagena i nastanio se u Berlinu, gde je aktivno učestvovao u estetskom životu tog grada. Međutim njegovi politički stavovi doveli su ga do problema sa Pruskom kraljevinom, pa se 1883. vratio u Kopenhagen. Tamo je naišao na novu školu pisaca i mislilaca koji su ga rado prihvatili kao svog vođu. Ta grupa se zvala „Det moderne Gjennembruds Mænd” (Muškarci prodora modernosti), i nju su činili J. P. Jakobsen, Holger Drahman, Edvard Brandes, Erik Skram, Sofus Šandorf i Norvežani Henrik Ibsen i Bjernstjerne Bjernson. Oko 1883, međutim, započinju konzervativne reakcije protiv njegovih „realističkih” doktrina na čelu sa Holgerom Drahmanom.

Privatni život i poslednje godine

Krajem 1880-ih Brandes se borio protiv onoga što je smatrao licemerjem preterano čedne seksualnosti, što je dovelo do prekida dobrih odnosa sa Bjernstjerne Bjernsonom. U periodu između 1886. i 1888. Brandes je bio u vezi sa švedskom spisateljicom Viktorijom Benediktson, koja je napisala romane „Novac” (šved. „Pengar”) i „Gospođa Marijana” (šved. „Fru Marianne”) pod muškim pseudonimom Ernst Algren. Benediktson je izvršila samoubistvo u hotelskoj sobi u Kopenhagenu, a njena veza sa Brandesom kasnije je isticana kao uzrok njene smrti.

Sa svojim politički angažovanim bratom Edvardom Brandesom (1847—1931) stajao iza osnivanja dnevnog lista „Politika” (dan. „Politiken”).

Brandes odbacuje koncepte " dobrog, lepog i istinitog " iz Geteovog romantizma, ali ipak ih koristi, doduše redefinisano. Istina se odnosi na nauku, dobro je socijalno-humanistička etika, a lepota je problematičnija i teško ju je definisati. Smatrao je da umetnost ne treba da bude samo lepa već i da „književnost treba da iznosi prbleme na raspravu.” U tu Brandesovu izjavu zaklinje se marksistička analiza. Međutim, ovo nije estetska izjava, već se pre odnosi na to da značaj literature treba biti u ravni sa vremenom, a ne da zaostaje za njim. Književnost uvek treba da se bori za slobodu i napredak.

Krajem 1880-ih, Brandes se skoncentrisao na „velike ličnosti” koje su po njegovom viđenju predstavljale izvor kulture. U ovom periodu on je otkrio Fridriha Ničea, i ne samo da ga je predstavio skandinavskoj kulturi, već i celom svetu. Serija predavanja koje je održao o Ničeovoj misli, koju je opisao kao „aristokratski radikalizam”, prva su predstavila Ničea kao svetsku kulturnu ličnost koju bi intelektialci trebalo da primete. O Brandesovom opisu njegove filozofije sam Niče je rekao: „Izraz 'aristokratski radikalizam', koji vi koristite, vrlo je dobar. To je, dozvolite mi da kažem, najpametnija stvar koju sam o sebi dosad pročitao”. 1909. godine ta predavanja su uređena i objavljena kao monografija Fridriha Ničea, koja obuhvata celokupnu prepisku između Brandesa i Ničea, kao i dva eseja napisana u čast životu i razmišljanjima pokojnog Ničea. Na engleski ju je preveo A. G. Čater, a tom je 1911. objavio Hajneman, što je omogućilo da Ničeove misli dosegnu značajnu publiku sa engleskog govornog područija pre početka Prvog svetskog rata. Upravo je Brandes u pismu iz 1888. godine pisao Ničeu savetujući ga da pročita dela Serena Kjerkegora jer je smatrao da imaju mnogo toga zajedničkog. Nema dokaza, međutim, da je Niče ikada pročitao bilo koje od Kjerkegorovih dela.

Ključna ideja „aristokratskog radikalizma” nastavila je da utiče i na većinu kasnijih Brandesovih dela i rezultirala nastajanjem obimnih biografskih dela. To su bile biografije Vilijama Šekspira (1897—98) Johana Volfganga Getea (1914—15), Fransoe de Voltera (1916—17), Gaja Julija Cezara (1918) i Mikelanđela (1921).

Početkom 20. veka, Brandes se više puta borio protiv danskih političkih ustanova, ali je na kraju morao da odustane od svojih napada. Mađutim, njegov međunarodni ugled je rastao. On je na mnogo načina oponašao Voltera, kao autora koji se u svojim delima borio protiv uobičajenog mišljenja, licemerja i tankog sloja moralnosti. Osudio je maltretiranje nacionalnih manjina, progon Alfreda Drajfusa itd. Tokom Prvog svetskog rata osuđivao je nacionalnu agresiju i imperijalizam obe zaraćene strane, a njegove poslednje godine bile su posvećene antireligijskim polemikama. U poznom periodu svog stvaralaštva Brandes je uspostavio nove veze sa intelektualcima poput Anrija Barbisa, Romena Rolana i E. D. Morela kada je bio jedan od suosnivača prilikom osnivanja socijalističke, pacifističke organizacije Clarté.

Brandes se protivio ideji o istoričnosti Isusa i bio je pobornik ideje o Hristovom mitu. On je 1926. godine objavio knjigu koja je prevedena kao Isus: Mit (dan. Sagnet om Jesus).

Danas je Brandes i dalje jedan od najuticajnijih uzora u istoriji danske književnosti, uključujući Holberga i Gruntviga. To, međutim, nije sprečilo kritičare da mu upute izvesne zamerke. Desno krilo ga je osuđivalo da je antinacionalista i nemoralni ateista. Dok su socijalisti kritikovali njegov spiritualno-aristorkatski stav, ženski pokreti su ga doživljavali kao nedoslednog u njegovom pozitivnom stavu prema rodnoj ravnopravnosti. Ipak, njegov istorijski značaj i danje je dalekosežan.

Kasnija autorska dela

Njegova kasnija dela uključuju i monografije o Serenu Kjerkegoru (1877), Esaisu Tegneru (1878), Bendžaminu Dizraeliju (1878), Fedinandu Lesaleu (1877), Ludvigu Holdbergu (1884), Henriku Ibsenu (1899) i Anatolu Fransu (1905). Brandes je opširno pisao o najznačajnijim savremenim piscima i pesnicima Danske i Norveške, a on i njegovi sledbenici dugo su bili sudije u pogledu knjižene slave u nordijskim zemljama. Njegova dela „Danski pesnici” (1877), koje sadrži studije o Karstenu Hauhu, Ludvigu Bodčeru, Kristijanu Vinteru i Frederika Paludana-Mulera, „Muškarci moderne tranzicije” (1883) i njegovi „Eseji” (1889), ključna su za pravilno proučavanje moderne skandinavske književnosti. Takođe je napisao knjigu o Poljskoj (1888; dok je engleski prevod objavnjen 1903), a bio je i jedan od urednika nemačke verzije Ibzenovih dela.

Najvažnije od njegovih kasnijih dela jeste njegova studija o Vilijamu Šekspiru (1897—1898), koju je na engleski preveo Viliam Arčer, a koja je bila veoma cenjena. Bilo je to, možda, istorijski najautoritativnije delo o Šekspiru, koje u suštini nije bilo namenjeno publici sa engleskog govornog područija. Nakon toga bavio se pisanjem istorije savremene skandinavske književnosti. U svom kritičkom radu koji je obuhvatao šire oblasti od radova bilo kog drugog živog pisca, Brandesu je pomogao osoben, šarmantan stil, lucidan i razuman, entuzijastičan, ali bez ekstravagancije. 1900. godine prvi put je sabrao svoja dela u potpunom i popularnom izdanju i počeo svoj rad na nemačkom izdanju koje je završio 1902.

Brandes je 1906. godine objavio „Glavne struje u književnosti 19. veka” (u šest tomova). Ova knjiga našla se među 100 najboljih knjiga za obrazovanje prema izboru Vila Djuranta iz 2008. Obojica, i Brandes i Djurant bili su saradnici časopisa „Majka zemlja”.

Reformacija jezika

Upravo je Brandes 1899. godine danskom jeziku predstavio reč i pojam „intelektualac”. On je predgovor za svoju zbirku završio rečima: „ Usuđujem se reći da danski jezik u naše vreme nije imao vernijeg i uglednijeg ljubitelja i poklanika” [od njega]. Pobrinuo se za to da se u danskom jeziku pojave sledeće reči: određenje pojma (Begrebsbestemmelse), osnova dokaza (bevisgrund), monotono (enstonig), demagog (folkeforfører), javno mnjenje (folkemening), fenomen (foreteelse), audijencija (foretræde), turistički vodič (fremmedfører), umetnička autorska prava (følgeret), doslednost (følgerigtighed), odobravati (godkende), aksiom (grundsætning), obaveze (gøremål), tim redosledom (henholdsvis), opustošiti (hærge), entuzijazam (ildhu), uobrazilja (indbildningskraft), karakterisati (kendetegne), usvojiti (knæsætte) i tolerancija (tålsomhed). Iz norveškog pozajmio je reč reakcija (bagstræv), a od Bjernstjerne Bjernsona reč demokratija (folkestyre).

Pored toga, kovanice koje je sam stvorio ili preveo kao pozajmljenice iz nemačkog: opšta informisanost (almenbevidsthed), opštepoznat (almenkendt), neprofitno (almennyttig), povlašćen (bedrestillet), pametovanje (bedreviden), malograđanski (bedsteborgerlig), zamišljati (billeddannende), mondenski (dennesidig), osobenost (egenart), definitivno (endegyldig), slika narodnog života (folkelivsmaleri), narodni ustanak (folkerejsning), dekadencija (forfaldstid), dizajn (formgivning), besciljno (formålsløs), brak iz računa (fornuftægteskab), preliminarne studije (forundersøgelse), šovinizam (fædrelanderi), demonstracija moći (kraftudfoldelse), masovni ubica (massemorder), međunarodni (mellemfolkelig), socijalno konzervativno (samfundsbevarende), zajedništvo (samhørighed), samopouzdan (selvsikker), istraživanje duše (sjæleforskning), nesebičan (uselvisk), nerealan (virkelighedsfjern). Kada je u pitanju dodavanje novih reči u danski jezik, nadmašuju ga jedino Holberg i Kjerkegor.

Hronološki spisak dela

Prvo izdanje Brandesove knjige „Glavne struje u književnosti devetnaestog veka”

• O dualizmu u našoj najnovijoj filozofiji [ dan. Om Dualismen i vor nyeste Filosofi ] (1866)
• Estetske studije [ dan. Æstetiske Studier ] (1868)
• Kritike i portreti [ dan. Kritiker og Portraiter ] (1870)
• Glavne struje u književnosti devetnaestog veka [ dan. Hovedstrømninger i det 19. Aarhundredes Litteratur ] (1871)
• Danski pesnici [ dan. Danske Digtere ] (1877)
• Poljska [ dan. Polen ] (1877)
• Muškarci prodora modernosti [ dan. Det moderne Gjennembruds Mænd ] (1883)
• Ludvig Holberg [ dan. Ludvig Holberg ] (1884)
• Eseji [ dan. Essays ] (1889)
• Život I—III [ dan. Levned I—III ] (1905—1908)
• Svetski rat [ dan. Verdenskrigen ] (1915)
• Isus: Mit [ dan. Sagnet om Jesus ] (1927)

Spoljašnje veze

• Georg Brandes, 1842—1927 (na jeziku: danski)
• Georg Brandes Facts (jezik: engleski)
• Georg Brandes (na jeziku: danski)
• Georg Brandes (1842—1927) (na jeziku: danski)
• Georg Brandes Arkiv for Dansk Litteratur Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. avgust 2020) (na jeziku: danski)