Arhitektura funkcionalizma

Toranj Olimpijskog stadiona u Helsinkiju 2006.

Funkcionalizam je stil i teorija u klasičnoj modernoj arhitekturi u kojoj se u stvaranju sve podređuje funkciji. Po Luis Salivenu „Form follows function”- forma sledi funkciju. Njegove osnove formulisao je 1927. godine Švajcarski arhitekta Le Korbizije. Funkcionalizam je uticao na razvoj savremene arhitekture na razvoj brutalizma i njegove ideje su aktuelne i u današnjim danima.

Karakteristike

Sve je podređeno funkciji i važi tu minimiziranje i poništavanje svega što je nepotrebno. Spada među avangardnu arhitekturu zajedno sa stilovima kao konstruktivizam, purizam, kubizam, rondokubizam. Veže se za doba 20.-tih sve do 50.- tih godina 20. veka i neki od njegovih principa se upotrebljavaju sve do danas. Principi su: odbijanje istorije i umetničke strane arhitekture, socijalni zadaci, higijena, bez dekorativnost, konstrukcija, geometrijske forma, asimetrija i istinitost. To znači da formu odlučuju saobraćajni, ekonomski, higijenski i funkcionalni objekti. Objekti imaju uobičajeno izgled koji dolazi iz kvadra. Raspoređeni su u prostoru. U pogledu različitih funkcionalnih zahteva objekti su asimetrično rasporedeni i organizovani sa jasnom povezanošću sa unutrašnjim i spoljnim prostorom i upotrebom skeletnog konstruktivnog sistama. Daljim karakteristikama su ravan krov liniski raspored prozorskih otvora, glatka fasada bele boje ili svetlo obojena. Funkcionalizam je takođe obeležio i enterijer svojim dizajnom u kome je u upotrebi drvo, linoleum, hrom, staklo i lakovano drvo i nameštaj ima geometrijske forme i u strogim formama.

Njegove početke možemo zapaziti u delima Pit Mondrijana i neoplasticizmu, maldih umetnika umetnika koji su okupljeni oko časopisa De stil 1917. godine .

Početak i razvoj

Nastanak i razvoj finkcionalizma je u vezi sa tehničkim razvojem i rešenjima ekonomskih i socijalnih problema u vezi sa stanovanjem i izgradnjom gradova. Za početak funkcionalizma možemo smatrati posetu austriskog arhitekta Adolf Losa Čikagu koji je tu formulisao izreku „Ornament je zločin“ 1908. godine. U eseju u kojem se ova izreka pojavljuje on smatra da je dekoracija i ornament stvar prošlosti i smatra ih preživelima i zahteva lepote čiste funkcionalnosti i njegova Štajnerova vila u Beču iz 1910. godine je ključnim delom budućeh funkcionalizma i građevinskog puritanstva. Los ih je predstavljao u Slobodnoj školi arhitekture koju je osnovao u Beču.

Dalje početke funkcionalizma možemo pratiti u umetničkoj školi Bauhaus koju je 1919. godine u Vajmaru osnovao Valter Gropijus i u kojoj su radili najveći umetnici kao Vasilij Kandinski, Paul Kle i Laslo Moholj-Nađ i drugi.

Od 1922. godine se funkcionalizam raširio u zemlje Evrope i glavnim centrima su postale zemlje kao Nemačka, Holandija i Čehoslovačka. U Francuskoj je radio Le Korbizje a njegovi saradnici su u Rusiji razvijali osobite forme kao što je konstruktivizam. U Nemačkoj nastaje udruženje arhitekata „CIAM“ (1928. god.) što je dalje omogućilo razvoj funkcionalizma.

1927. godine u Italiji nastaje „Grupa 7" oko koje se okupljaju mladi arhitekti koji se pozivaju na ideje Bauhausa i iz koje će se kasnije razviti arhitektura racionalizma.

U 30.-tim godinama se dalje razvija funkcionalizam ali su se pravila i principi unekoliko promenili i arhitektura dobija šareniji izgled i poklanja pažnju na psihičku stranu. Na spratnim objektima se poklanja pažnja tipizaciji elemenata i pojavljuje se panelna montažna gradnja i skeletna montažna gradnja. Za vreme 30.-tih godina skoro u svim zemljama se projavljivao istorizam i to je uzrokovalo odlazak funkcionalističkih arhitekata u SAD.

Posle Drugog svetskog rata funkcionalizam se razvija najme zahvaljujući obnovljenoj stambenoj izgradnji u Evropi i komercialnoj izgradnji u SAD.

Pedesetih se godina u većoj meri javlja u Japana u Africi i Brazilu i tipični element je bio fasadni raster.

Od šezdesetih je narasla kritika funkcionalizma i projavljuje se vraćanju ka prethodnim idejama funkcionalizma postmoderne i ujedno nastaju novi pravci kao neoracionalizam i Haj-tek arhitektura.

Svetski predstavnici

• Adolf Los („Adolf Loos“)
• Valter Gropijus („Walter Gropius“)
• Ludvig Mis van der Roe („Ludwig Mies van der Rohe“)
• Le Korbizije („Le Corbusier“)
• Hanez Majer („Hannes Meyer“)
• Bruno Taut („Bruno Taut“)
• Lučio Kosta („Lucio Costa“)
• Oskar Nimajer („Oscar Niemeyer“)

Galerija

• 
  zgrada Bauhausa u Desau Nemačka
• 
  zgrada Segram u Njujorku SAD
• 
  vila Tugenhat u Brnu u Češkoj republici
• 
  Staklena palata u Helsinki

Literatura

• Udo Kuterman, Savremena arhitektura>, Novi Sad 1971.
• Sophie Daria, Le Corbusier sociolog urbanismu. Praha 1967.
• "Forma sledi ŠTA? Modernistički pojam funkcioniše kao carte blanche