Pređi na sadržaj

Arapsko-izraelski sukob

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Izraelsko-arapski sukob

  Arapska liga
  ratovali sa Izraelom
  Izrael
  Pojas Gaze i Zapadna obala
Vremeoko 15. maja 1948. — danas
(76 godina, 5 meseci, 3 sedmice i 4 dana)
Glavna faza: 1948–1982[16]
Mesto
Bliski istok/severna Afrika
Ishod sukob u toku
Sukobljene strane
Podržani od:
  Arapska liga
Hamas (1988–sadašnjost)
Podržani od:
 Sovjetski Savez (1967–1991)[15]
Žrtve i gubici
22.570 vojnih pogibija[17]
1.723 civilnih žrtava[17]
1.050 pogibija pripadnika SLA milicije[18]		 91.105 (1948-2016)[19]
39.308+ u ratu Izraela i Hamasa
130.413 ukupno arapskih pogibija

Izraelsko-arapski sukob je ime za česte vojne sukobe između Izraela i drugih arapskih država koji se vode od početka 20. veka.[20] Uključuje stvaranje države Izrael kao jevrejske otadžbine i odnose sa susednim arapskim državama. Uz stalnu napetost, dogodilo se šest većih međudržavnih ratova. Uprkos maloj teritoriji i žrtvama događanja, ovaj je konflikt jedan od medijski najprisutnijih svih vremena.[21]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Kraj 19. veka - 1948: Koreni

[uredi | uredi izvor]

Nijedno svetsko žarište u proteklih pola veka nije bilo kontinualno nestabilno, niti je imalo tako globalno važne posledice kao područje prednjeg Bliskog istoka.[22] Regija obuhvata države Bliskog istoka okrenute Mediteranu - Izrael s okupiranim područjima, te Liban, Siriju, Egipat i Jordan. Početkom 20. veka ta područja su se nalazila u sastavu Osmanskog carstva, s izuzetkom Egipta koji je bio britanski protektorat i Libana u koja je delimično penetrirala francuska kolonijalna vlast. Naseljavala ga je apsolutna većina muslimanskog stanovništva arapskog porekla s malim enklavama hrišćanskih maronita, Jevreja i šiitskih muslimana.

Slabljenje Osmanskog carstva krajem 19. veka dalo je određenu nadu arapskim liderima da će svršetkom otomanske vlasti biti stvorena jedinstvena arapska država. No, razvoj događaja tekao je drugim smerom. Važnost regije za strateške interese evropskih kolonijalnih sila bila je velika, te je područje Bliskog istoka krajem Prvog svjetskog rata i propasti Otomanske imperije, uz blagoslov Lige naroda, bilo razdeljeno između evropskih sila na više teritorija s različitim stepenom autonomije. Tako je na području prednjeg Bliskog istoka pripala Velikoj Britaniji kao mandatno područje Palestina, s obavezom stvaranja nacionalnog doma za Jevreje.[23][24]

UN plan podele Palestine

U novembru 1947. Ujedinjene nacije su Rezolucijom br. 181 odlučile da mandat Velike Britanije u Palestini prestaje u maju 1948.[25] Objavljen je plan o podeli Palestine na dve države: jevrejsku i arapsku. Prema planu, oba dela trebalo je da budu ujedinjena privrednom unijom, a podela je predviđala posebni status grada Jerusalima, kao područja pod direktnom nadležnošću Ujedinjenih nacija. Odluka je donesena uverljivom većinom glasova u Generalnoj skupštini, uz istovremenu podršku glasova Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Velika Britanija ostala je uzdržana, a protiv podele glasale su sve arapske zemlje. Palestinski Jevreji prihvatili su plan, dok ga je arapska zajednica odlučno odbacila. Različit stav dveju zajednica prema UN planu rezultovao je eskalacijom borbi.[26]

1948–1967.

[uredi | uredi izvor]

Arapsko-izraelski rat 1948.

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Arapsko-izraelski rat 1948.

Kada se 14. maja 1948. završio britanski mandat, istoga dana je proglašena država Izrael.[22] Arapske su zemlje već sutradan napale Izrael. Izbio je rat između Izraela i sledećih arapskih zemalja: Libana, Sirije, Egipta, Transjordanije, Saudijske Arabije, Iraka i Jemena. Uprkos teškoj situaciji, te nekim početnim neuspesima, izraelska vojska pokazala se nadmoćnom, te je u sedmomesečnom ratu porazila arapske vojske i preuzela kontrolu nad 78% ostatka mandatne Palestine.[27]

Judeja i Samarija su došle pod transjordanijsku kontrolu. Transjordanija je te teritorije aneksirala (Zapadna obala), i ime je promenjeno u Jordan. Pojas Gaze zauzima i anektira Egipat. Sa teritorija pod izraelskom kontrolom izbeglo je ili proterano između 520.000 ljudi (prema izraelskim procenama), 900.000 ljudi (prema arapskim procenama) i oko 720.000 po podacima UN-a. Istovremeno, iz arapskih je zemalja proterano između 800.000 i milion Jevreja; njih oko 600.000 nalazi utočište u Izraelu.[28][29]

Suec 1956.

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Suecka kriza

Nacionalizacija Sueckog kanala 1956. pružila je Izraelu priliku da napadne Egipat kako bi priveo kraju terorističke napade na granici. Nakon snažnog američkog pritiska i kratkotrajne borbe, Izrael je pristao da se povuče iz Sinaja uz obećanje o nenapadanju i neometanju plovidbe izraelskih brodova u Arapskom zalivu od strane Egipta.[30][31][32][32][33]

Širenje Izraela u ratu 1967. i stanje nakon rata 1973.

Šestodnevni rat 1967.

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Šestodnevni rat

Do kraja 1966. sukobi Izraela i arapskih suseda poprimili su ozbiljne razmere.[34] Osuda tih incidenata od UN-a bila je nedelotvorna. Kada je egipatski predsednik Naser zatvorio Arapski zaliv za plovidbu, po međunarodnom je pravu objavio rat Izraelu. Naser je pokrenuo egipatske snage bliže granici, a kako bi preduhitrio bilo kakav arapski napad, Izrael je udario prvi i uništio egipatske snage još u bazama. Jordan i Sirija napali su Izrael sa teritorija Zapadne obale i Golanske visoravni. U manje od nedelju dana Izrael je od Egipta okupirao Pojas Gaze, celi Sinaj, od Jordana zapadnu obalu Jordana i od Sirije Golansku visoravan. Usledila je Rezolucija Saveta bezbednosti UN, koja počiva na bilateralnosti i principu „zemlja za mir“, a po kojoj se od Izraela tražilo da se povuče s određenih delova zauzetih teritorija (unutar sigurnih i odbranjivih granica) u zamenu za mir.

1967–1973.

[uredi | uredi izvor]

Terorizam

[uredi | uredi izvor]

Šezdesetih godina je bliskoistočni konflikt izašao izvan okvira regije. Nakon što je arapska nemoć na bojnom polju dokazana u tri rata s ponižavajućim ishodom za arapske zemlje, Palestinci su posegnuli za drugim metodama borbe. Desetine mladih Palestinaca koji su rođeni i odrasli u izbegličkim kampovima daleko od svoje otadžbine bili su sedamdesetih godina spremni umreti za palestinski pokret u spektakularnim terorističkim napadima. Sedamdesetih godina su svetske agencije gotovo nedeljnim ritmom izveštavale o terorističkim akcijama, ponekad izvedenim hiljadama kilometara izvan Bliskog istoka, koje su činili Palestinci.

Pogranično iscrpljivanje

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Rat iscrpljivanja

Rat iscrpljivanja koji se vodio između Egipta i Izraela od 1968. do 1970. bio je ograničeni pogranični rat. Otpočeo ga je Egipat u nameri da zauzme Sinajsko poluostrvo koje je izgubio u Šestodnevnom ratu. Rat je završio prekidom vatre 1970. sa linijama razgraničenja između te dve države koja je ostala nepromenjena.

Jom Kipurski rat 1973.

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Jom Kipurski rat

Egipatska vojska je u iznenadnom napadu prešla Suecki kanal 6. oktobra 1973, no ubrzo je poražena u pokušaju iznenadnog povrata Sinaja.[35][36] Psihološki efekt inicijalne egipatske pobede u ratu omogućio je istorijsku posetu egipatskog predsjednika Sadata Izraelu 1977. i mirovne pregovore, koji su kulminirali sporazumom u Kemp Dejvidu, u kojem se Izrael, Egipat i SAD slažu da će se Izrael povući sa Sinaja, Izrael i Egipat će normalizovati odnose, a sporazum će biti povezan s pregovorima o autonomiji Palestinaca na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze.[35][36]

Kempdejvidski sporazum

[uredi | uredi izvor]
Begin, Karter i Sadat u Kemp Dejvidu

Pokretanje mirovnog procesa između dva zakleta neprijatelja Egipta i Izraela približilo se realizaciji nakon što je američki predsednik Džimi Karter pozvao egipatsko i izraelsko vodstvo na razgovore u Kemp Dejvid u Sjedinjenim Američkim Državama. Razgovori su počeli u septembru 1978. te je nakon trinaest dana postignut dogovor koji je u martu 1979. zvanično potpisan u Vašingtonu. Kempdejvidski sporazum iz korena je izmenio strateške odnose na Bliskom istoku - okončano je ratno stanje između dve države, a Izrael je dobio diplomatsko priznanje Egipta i osigurao južnu granicu, te nesmetanu plovidbu izraelskih brodova kroz Suecki kanal, dok je Egiptu vraćeno Sinajsko poluostrvo te je dobio status bliskog američkog saveznika, što je podrazumevalo veliku američku vojnu pomoć. Posledice po Sovjetski Savez bile su trajni gubitak značajnijeg uticaja i prisustva u regionu.

PLO u Libanu

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Libanski rat 1982.

PLO, nakon neuspelog pokušaja puča u Jordanu beži u Liban i koristi ga kao bazu za napade na Izrael. Izraelska vojska u nekoliko navrata napada i ulazi u Liban (1978. i 1982). Izraelci su se povukli krajem 1982, ali su zadržali kontrolu nad pojasom od deset milja na jugu zemlje.

Kao rezultat tih akcija, PLO napušta Liban i svoje uporište uspostavlja u Tunisu.

Prva intifada

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Prva Intifada

U decembru 1987. započinje pobuna kao spontana provala protesta među Palestincima na okupiranim teritorijama protiv dvadesetogodišnje okupacije. Intifada je započela kad su deca i omladina izašli na ulice bacajući kamenje i zapaljive bombe na izraelske vojnike i kad je upućen poziv na generalni štrajk. Tim protestom Palestinci su želeli da pokažu da oni nisu naoružan narod, već da jednostavnim bacanjem kamenja, demonstracijama i štrajkovima mogu prouzrokovati znatne štete državi Izrael. Protest se završio u septembru 1993.

Kuvajt i Zalivski rat

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Zalivski rat

Široko rasprostranjeno mišljenje oko napada Iraka na Kuvajt bilo je da krajnji cilj napada nisu ni pogranični sporovi ni nafta, već ujedinjenje svih Arapa i uprezanje njihovih snaga u borbu protiv Izraela. Arafatova podrška iračkoj invaziji unazadila je palestinski pokret za duži niz godina. Palestinci su u Sadamu Huseinu videli snažnog čoveka koji ima moć i hrabrost da se suprotstavi Izraelu i SAD.

Izrael je bio minimalno upleten u ovaj rat. Pretrpeo je raketiranje iračkim SKAD raketama, ali na zahtev SAD nije vojno odgovorio.

Madrid 1991.

[uredi | uredi izvor]

Američka inicijativa dovela je do sazivanja trodnevne konferencije u Madridu 1991. Zbog izraelskog nepriznavanja PLO-a, Palestinci su bili uključeni kao članovi jordanske delegacije, ali su mogli da deluju nezavisno.

Vodila se velika rasprava, pogotovo oko formule „zemlja za mir“. Dve strane su se složile da nastave rasprave narednih meseci. Ekstremističke palestinske grupe poput Hamasa i Islamskog džihada osudile su proces kao rasprodaju Palestine, a zbog potpisivanja sporazuma, Arafata je ostavio dugogodišnji saveznik i savetnik Edvard Said.

Oslo I

[uredi | uredi izvor]

U vreme Madridskog procesa, posredstvom norveške vlade počeli su tajni pregovori u Oslu, koji su završeni sporazumom Oslo I, potpisanim od Jicaka Rabina i Jasera Arafata u Beloj kući 13. septembra 1993. Sporazumom je dogovoreno postupno izraelsko povlačenje iz Gaze i Jerihona i prepuštanje uprave Palestinskoj samoupravi. Najveći je uspeh bio priznavanje PLO-a kao predstavnika Palestinaca, a PLO je formalno priznao pravo Izraela na postojanje, iako još uvek nije promenio povelju, u kojoj poziva na uništenje Izraela. Snažno protivljenje sporazumu među Palestincima dovelo je do snaženja terorizma, koji se ogledao u početku samoubilačkih napada na civilne ciljeve (autobuse, restorane i slično).

Oslo II

[uredi | uredi izvor]

U septembru 1995. godine sledio je sporazum Oslo II koji je zamenio sve dotadašnje sporazume. Zapadna obala je podeljena na 4 zone, a predlog je bio neprihvatljiv i Palestincima i Izraelcima. Rezultat sporazuma je bilo ubistvo Jicaka Rabina od strane izraelskog ekstremiste Jigala Amira 4. novembra 1995.

2000 - do danas

[uredi | uredi izvor]

Al-Aksa Intifada

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Al-Aksa Intifada
Izraelski vojnici patroliraju palestinskim teritorijama

Tokom predizborne kampanje za izraelski parlament Kneset, Arijel Šaron, vođa Likuda, posetio je ostatke jevrejskog Drugog Hrama na Brdu hrama u Jerusalimu 28. septembra 2000, a pratilo ga je oko hiljadu policajaca. On je istakao je da Izrael nikada neće odustati od prava na Hramski brežuljak. Palestinci su to iskoristili kako bi pokrenuli unapred pripremljenu tzv. Drugu intifadu, koja traje i danas. U njoj su Palestinci izašli na ulice u protestu koji je postao sve nasilniji, s nastavkom samoubilačkih napada, započetih 1994. godine, koja su prouzrokovala smrt mnogih izraelskih civila. Pripadnici Hamasa uključeni su u napade na jevrejske naseljenike, a Izraelci vrše pritisak na Palestince ograničavajući im kretanje, i zatvarajući granice.[37][38][39][40]

Liban i Gaza 2006.

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Libanski rat 2006.
Zid koji su Izraelci podigli na Zapadnoj obali.

Napadi militanata na izraelske vojnike na granicama Izraela sa Gazom i Libanom dovelo je do novih sukoba. Posebno je silovit bio onaj u julu i avgustu 2006. kada je izraelska vojska bila upletena u žestoki rat sa šiitskom militantnom grupom Hezbolah u Libanu. Jednomesečni rat je odneo preko 1.500 života, većinom libanskih civila.[41][42][43]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Kumaraswamy, P. R. (2013). Revisiting the Yom Kippur War (na jeziku: engleski). Routledge. str. 235. ISBN 978-1-136-32895-4. 
  2. ^ Rucker, Laurent. „Moscow's Surprise: The Soviet-Israeli Alliance of 1947-1949” (PDF). Woodrow Wilson International Center for Scholars. 
  3. ^ Kramer, Martin (6. 11. 2017). „Who saved Israel in 1947?” (PDF). Mosaic. 
  4. ^ „The Czech arms that saved Israel”. The Jerusalem Post (na jeziku: engleski). 2020-11-30. Pristupljeno 2023-12-24. 
  5. ^ Foundation, Encyclopaedia Iranica (15. 12. 2007). „Israel i. relations with Iran”. iranicaonline.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-03. 
  6. ^ Ramazani, R. K. (1978). „Iran and the Arab-Israeli Conflict”. Middle East Journal. 32 (4): 413—428. ISSN 0026-3141. 
  7. ^ „Manfred Gerstenfeld on Joop den Uyl 1919-1987”. 2015-04-07. Arhivirano iz originala 7. 4. 2015. g. Pristupljeno 2023-12-25. 
  8. ^ Del Pero, Mario (23. 8. 2011). „'Which Chile, Allende?' Henry Kissinger and the Portuguese revolution”. Cold War History (na jeziku: engleski). 11 (4): 625—657. ISSN 1468-2745. S2CID 218576108. doi:10.1080/14682745.2010.494301. 
  9. ^ Edgar O'Ballance (1979). No Victor, No Vanquished: The Yom Kippur War (1979 izd.). Barrie & Jenkins. str. 28—370. ISBN 978-0-214-20670-2. 
  10. ^ Shazly, Saad El (2003-01-01). The Crossing of the Suez (na jeziku: engleski). American Mideast Research. str. 278. ISBN 978-0-9604562-2-2. 
  11. ^ „An unknown story from the Yom Kippur war: Israeli F-4s vs North Korean MiG-21s”. The Aviationist. 24. 6. 2013. Pristupljeno 27. 6. 2015. 
  12. ^ Rabinovich, Abraham (2004). The Yom Kippur War: The Epic Encounter that Transformed the Middle East (na jeziku: engleski). Schocken Books. str. 464—465. ISBN 978-0-8052-1124-5. 
  13. ^ Hussain, Hamid (novembar 2002). „The Fourth Round - A Critical Review of 1973 Arab-Israeli War”. Defence Journal. Arhivirano iz originala 16. 1. 2009. g. 
  14. ^ Mahjoub Tobji (2006). Les officiers de Sa Majesté: Les dérives des généraux marocains 1956–2006. 107: Fayard. ISBN 978-2-213-63015-1. 
  15. ^ Pollack, Kenneth, M. (2002), Arabs at War: Military Effectiveness. University of Nebraska Press. 2002. , pp. 93–94, 96.
  16. ^ „Arab–Israeli wars”. Encyclopædia Britannica. 7. 7. 2023. Arhivirano iz originala 23. 4. 2018. g. Pristupljeno 31. 5. 2018. 
  17. ^ a b „Memorial Day / 24,293 fallen soldiers, terror victims since Israel was born”. Haaretz. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 28. 7. 2014. 
  18. ^ Hamzeh, Ahmad Nizar (1. 1. 2004). In The Path Of Hizbullah. Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-3053-1. Arhivirano iz originala 19. 10. 2023. g. Pristupljeno 8. 11. 2020 — preko Google Books. 
  19. ^ „Total Casualties, Arab–Israeli Conflict”. Jewish Virtual Library. Arhivirano iz originala 28. 12. 2016. g. 
  20. ^ „The Palestinian National Charter – Article 6”. Mfa.gov.il. Pristupljeno 19. 01. 2013. 
  21. ^ Weinberger, Peter E. (2004). „Incorporating religion into israeli-palestinian peacemaking: recommendations for policymakers” (PDF). Center for World Religions, Diplomacy, and Conflict Resolution, Institute for Conflict Analysis and Resolution, George Mason University. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 6. 2011. g. 
  22. ^ a b „Declaration of Establishment of State of Israel: May 14, 1948”. Mfa.gov.il. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 19. 1. 2013. 
  23. ^ Segev 2000, str. 48–49.
  24. ^ Lesch, Ann M.; Tschirgi, Dan (1998). Origins and Development of the Arab-Israeli Conflict. West Port, Connecticut: Greenwood Press. str. 47, 51. ISBN 9780313299704. 
  25. ^ Brooks, Stefan (2008). „Palestine, British Mandate for”. Ur.: Spencer C. Tucker. The Encyclopedia of the Arab-Israeli Conflict. 3. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. str. 770. ISBN 978-1-85109-842-2. 
  26. ^ „United States Proposal for Temporary United Nations Trusteeship for Palestine Source: Department of State Bulletin, 18  (457):[[Kategorija:Cite journal]], April 4, (1948). p. 451”. Mideastweb.org.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  27. ^ Smith, Charles D. (2004). Palestine and the Arab Israeli Conflict: A History With Documents. Boston: Bedford/St. Martin's. str. 198. ISBN 9780312404086. 
  28. ^ Gorman 2003, str. 174–5.
  29. ^ Hoge, Warren (2007). „Group seeks justice for 'forgotten' Jews”. The New York Times. Pristupljeno 7. 6. 2015. 
  30. ^ Sachar, Howard M. (1976). A History of Israel: From the Rise of Zionism to Our Time. New York: Alfred A. Knopf. str. 455. ISBN 978-0-394-48564-5. 
  31. ^ „Background Note: Israel”. US State Department. Arhivirano iz originala 13. 3. 2007. g. Pristupljeno 4. 3. 2007. 
  32. ^ a b „1956: Egypt Seizes Suez Canal”. British Broadcasting Service. 26. 7. 1956. Arhivirano iz originala 17. 3. 2007. g. Pristupljeno 4. 3. 2007. 
  33. ^ „UN GA Resolution 997”. Mideast Web. Arhivirano iz originala 7. 2. 2007. g. Pristupljeno 4. 3. 2007. 
  34. ^ „President Mubarak Interview with Israeli TV”. Egyptian State Information Service. 15. 2. 2006. Arhivirano iz originala 28. 9. 2007. g. Pristupljeno 4. 3. 2007. 
  35. ^ a b „Israel: The Yom Kippur War”. Encyclopædia Britannica. 12. 10. 2023. Pristupljeno 3. 3. 2007. 
  36. ^ a b Arab-Israeli War of 1973. Encarta Encyclopedia. Arhivirano iz originala 31. 10. 2009. g. Pristupljeno 04. 03. 2007. 
  37. ^ Harel & Isacharoff 2004, str. 274–275
  38. ^ „PA security forces seize 17 bombs, transfer them to IDF”. The Jerusalem Post. 13. 11. 2010. 
  39. ^ „UN: Israel has dismantled 20 percent of West Bank checkpoint”. The Jerusalem Post. Associated Press. 16. 6. 2010. 
  40. ^ Katz, Yaakov (6. 10. 2010). „Israel sets up trial program to expedite PA export process”. The Jerusalem Post. 
  41. ^ Ravid, Barak (12. 10. 2011). „Gilad Shalit to be returned to Israel within a week – Israel News | Haaretz Daily Newspaper”. Haaretz. Pristupljeno 19. 1. 2013. 
  42. ^ „Who are the deadly terrorists Israel refuses to release for Shalit?”. Haaretz. 
  43. ^ Ravid, Barak (18. 3. 2009). „Israel to publish Hamas prisoner list”. Haaretz. Arhivirano iz originala 8. 12. 2011. g. Pristupljeno 19. 1. 2013. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Arapsko-izraelski sukob na Vikimedijinoj ostavi.

Vladini i zvanični izvori

[uredi | uredi izvor]

Regionalni mediji

[uredi | uredi izvor]
Izraelski
Arapski

Analiza

[uredi | uredi izvor]

Mirovni predlozi

[uredi | uredi izvor]

Mape

[uredi | uredi izvor]

Opšti izvori

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арапско-израелски_сукоб&oldid=28491734”