Пређи на садржај

Суво око

С Википедије, слободне енциклопедије
Суво око
Синонимикератоцоњунцтивитис сицца, кератитис сицца
Дифузна пребојеност у особе са сувим очима.[1]
Специјалностиофталмологија
СимптомиОсећај жарења, гребања, свраб, осећај песка у очима, осетљивост на светлост[2]
КомпликацијеЗапаљење рожњаче[2]
Фреквенција~20%,[3]

Суво око је мултифакторско обољење суза и окуларне површине, које резултује симптомима нелагоднисти, сметњама вида, нестабилним сузним филмом и потенцијалним оштећењем окуларне површине. Може бити удружено с повећаном осмоларности сузног филма и инфламацијом окуларне површине.[2]

Називи

[уреди | уреди извор]

Суво око — синдром сувог ока — дисфункционални синдром суза — кератокоњунктивитис сика (лат. keratoconjunctivitis sicca (КЦС).

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Суво око је једна од најчешћих болести ока, која настаје услед недостатка и/или због прекомерног испаравања суза. Испитивања су показала да 6% укупне популације старије од 40 година и 15% старије од 60 година, има током живота проблема који су у вези са сувим оком, јер дужи животни век популације резултује повећаним бројем пацијената са сувим оком хетерогене етиологије.[4]

Физиологија суза

[уреди | уреди извор]

Примарна улога суза је:

  • Подмазивање, испирање, влажење, предње површине ока.
  • Одржавање оптичке функције рожњаче, односно за комфоран вид неопходно је постојање нормалног сузног филма, који је у ствари примарна рефракциона површина.

Помоћу суза одстрањују се метаболички продукти епителних ћелија рожњаче, вежњаче као и евентуална страна тела доспала у око.[5]

Прекорнеални и прекоњунктивални сузни филм настају у току трептаја, дејством унутрашње површине капка, том приликом се сузе равномерно разливају преко целе површине рожњаче и склералне вежњаче. Сузни филм одржава сталну влажност епитела рожњаче и вежњаче, ствара глатку рефракциону површину рожњаче и омогућава влажење капака.

Смањење или недостатак сузног филма претставља ризик за настајање инфекције предње површине ока, због смањења бактериостатских и протективних протеина у сузама.

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Главни узрок овог синдрома је недостатак суза, а њега може изазвати: поремећај лучења сузних жлезда и прекомерно испаравање суза.

Поремећај лучења сузних жлезда

[уреди | уреди извор]

вај поремечај који се карактерише смањењем воденог слоја сузног филма, може се јавити код:

  • Обољења: реуматоидни артритис, лупус еритематосус, диабетес, обољења штитњаче, Сјогренов синдром,[6][7] хронични алергијски коњунктивитис,
  • Неуротрофична хипоестезија рожњаче после дуготрајног ношења контактних сочива, ожиљних промена после хемијских повреда,
  • После рефрактивне хирургије (пролазно),
  • Употребе лекова : антихистаминици, антидепресиви, антипсихотици,
  • Трудноћа, менопауза, старост...

Прекомерно испаравање суза

[уреди | уреди извор]

Испаравање суза са површине ока други је разлог настанка сувог ока, услед смањења или недостатка липидног слоја сузног филма, као последица следећих егзогених и ендогених фактора:

  • Боравак у срединама са сувом климом и ветром
  • Дуготрајнои боравака у задимљеним, загрејаним или климатизованим просторијама
  • Дуготрајно седење испред телевизора или компјутера
  • Поремећај лучења Меибомових жлезда
  • Дуже ношење контактних сочива.
  • Ентропијум, ектропијум и ретки трептаји капака

Облици сувог ока

[уреди | уреди извор]

Синдром сувог ока се дели на дваоблика: рема погођеним жлездама и према тежини поремећаја (види табелу)

Према погођеним жлездама

1. Суво око са водено-серозним дефицитом

2. Суво око са дефицитом липида

3, Суво око са дефицитом муцина

4. Суво око са епителиопатијом

5. Суво око са захватањем других егзокриних жлезда.

Према тежини поремећаја, [8]

1. степена — са симптомима сувог ока, без значајних клиничких знакова;

2. степена — са реверзибилним клиничким знацима, попут корнеалних бојења и хиперемије;

3. степена — са иреверзибилним секвелама сувог ока (ожиљне промене и леуком).

Патофизиологија

[уреди | уреди извор]
Синдром сувог ока

На основу бројних истраживања дошло се до закључка да су код свих типова сувог ока основни покретачи механизма настанка нестабилност сузног филма и хиперосмоларност суза.[9]

  • Код евапоративног типа сувог ока — повећано испаравање доводи до пораста осмоларности, при чему је продукција суза нормална.
  • Код сувог ока узрокованог смањеном продукцијом водене компоненте — осмоларност суза се повећава при нормалној брзини испаравања суза.

Ова два основна типа сувог ока могу бити комбинована, напр. код Сјогреновог синдрома (када у овом синдромом уз смањену продукцију водене компоненте често постоји и дисфункција мејбомових жлезда).[10][11]

Такође, утврђено је да код евапоративног сувог ока узрокованог дисфункцијом мејбомових жлезда, у узнапредовалој фази може доћи до смањене продукције водене компоненте због оштећења површине ока, као полазне тачке аферентног рефлексног лука.[12]

Класификација на евапоративно суво око и суво око узрокован смањеном продукцијом водене компоненте још увек је актуелна и пожељна због рационалног терапијског приступа. Ипак, треба имати у виду да је сваки облик сувог ока евапоративни. Разлог томе је што дефицит у количини било које компоненте, али и у квалитету, доводе до нестабилности сузног филма и развоја хиперосмоларности која доводи до пуцањасузног филма (самим тим и повећане евапорције) у оквиру нормалног интервала трептаја. На тај начин, сваки тип сувог ока који има време пуцања сузног филма краће од временског интервала трептаја је евапоративан. Однос ова два времена је означен као индекс протекцијеока (енгл. оцулар протецтион индеx-ОПИ), и нормално је ≥ 1.[13]

Хиперосмоларност као полазна промена у сузном филму, без обзира ко је узрочни фактор, иницира каскаду инфламаторних одговора, чиме започиње „зачарани круг” који продужава болест сувог ока.[14] Иницијални догађаји провоцирају симптоме и компензаторне механизме, напр. рефлексну хиперсекрецију водене компоненте, уколико је сузна жлезда очуваног капацитета. Међутим, оштећење ћелија површине ока услед хиперосмоларности директно, а преко активирања инфламације и индиректно, доводи до хроницитета процеса, или нових оштећења која даље дестабилизују сузни филм. То значи да и уклањање самог фактора који је започео процесс, не доводи до заустављања „зачараног круга” болести.[15][16] Хиперосмоларношћу суза активиране епителне ћелије ослобађају факторе инфламације као што су Ил 1αи Ил 1β, фактор некрозе тумора-α (ТНФ-α) и протеазе, напр. ММП-9,[17] који привлаче ћелије инфламације на површину ока, а оне су извор нових медијатора инфламације.[18] Последица је оштећење гликокаликса и губитак пехарастих ћелија што резултира апоптотичком и не-апоптотичком смрћу епителних ћелија као и смањењем главног муцина суза, МУЦ5АЦ[19][20] Тиме је влажење површине компромитовано и време пуцања сузног филма још краће. Повећава се осмоларност суза и круг се наставља.

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Клиничком сликом доминирају следећи симптоми и објективни знаци

Симптоми Објективни знаци
Осећај жарења, гребања, свраб, осећај песка у очима Пунктиформна епителиопатија рожњаче
Осетљивост на светлост Црвенило булбарне вежњаче у пределу риме
Замор очију при дужем читању и раду на компјутеру Појава секрета у облику нити (мукозне траке)
Повремено замућење вида. Понекад са сузењем Кератитис, улкус рожњаче...

Тегобе се могу погоршати у току дана, због пораста евапорације сузног филма и декомпензације на усло- ве средине (смањена влажност ваздуха, климатизаци- ја радних просторија, вештачко осветљење, рад испред компјутера, дејство прашине, ветра, сунца за рад на отвореном).

Код дијабетичара и пацијената са корнеалном неуропатијом другог порекла, због губитка корнеалне сензитивности, објективни клинички знаци могу постојати и без субјективних тегоба и обрнуто, оштећење окуларне површине може да постоји у одсуству симптома сувог ока.[21]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Дијагностика сувог ока понекад није лака, због постојања различитих форми овог синдрома, као и других обољења коњунктиве и рожњаче која су врло слична симптоматологије у свом клиничком испољавању.

Коначно постављање дијагнозе сувог ока мора бити резултат прикупљања различитих података добијених у току више комбинованих дијагностичких поступака;:[22][23][24] [25][26][27][28][29][30][31][32]

Анамнеза

[уреди | уреди извор]

Анамнезамора бити исцрпна и у њој се од пацијента тражи да описује основе симптоме болести.

Објективни офталмолошки преглед

[уреди | уреди извор]

Овим прегледом стиче се потупнија слика болести и утврђује тежина синдрома.

Клиничка испитивања сувог ока

[уреди | уреди извор]
Позитиван налаз Ширмеровог теста (0,00) указује на отсуство лучења суза
  • Ширмеров тест — један је од најпрактичнијих тестова за утврђивање количине излучених суза који се данас користи у офталмологији. Тест је једноставан за извођење како у клиничким тако и амбулантним условима.[33] Осмислио га је 1904. године др Ото Ширмер (Отто Сцхирмер 1864—1918) немачки офталмолог.[34] Тестом се одреређује количина воденог слоја прекорнеалног сузног филма.[35]
  • Биомикроскопија — омогућава тражење објективних клиничких знакова сувог ока: хиперемија ко њунктиве, смањен сузни менискус, повећан сузни дебрис и губитак корнеалног сјаја на интерпалпебралној површини ока, затим пенушава секреција у угловима међукапачног простора и кератитис филаментоза.
  • Тест време прекида прекорнеалног сузног филма (ТБУТ) — њиме се мери временски интервал између трептаја и уочавања првих сувих места (тамних мрља) на прекорнеалном сузном филму, након пребојавања сузног филма флуоресцеином. Потом се прерачунава средња вредност три узастопна мерења. Тест је погодан за проверу стабилности сузног филма – адекватности секреције муцина. Заснива се на рапидној истањености сузног филма због ева порације воде и нарушавања површне тензије окуларне површине. Нормално износи 30 секунди за одраслу особу.[36] а варира у распону од 15 до 45 секунди.[37] Вредности мање од 10 секунди су патолошке и од- лика су сувог ока.
  • Рефлективна и видеоменискометрија — дају квантитативне информације о сузном филму, мерењем полупречника закривљености сузног менискуса фотографским и видео-техникама. Менискометријом је омогућен мониторинг сузног волумена, сузних промена након укапавања капи, са анализом промена сузних супституената, ефикасности лакрималне дренаже и потенцијала каналикулуса после спонтаног померања пункталног чепа.[38]
  • Корнеална термографија — даје информације о слојевима сузног филма бесконтактним мерењем корнеалне тем пературе инфрацрвеним радијационим термометром (Тхер- мал Висион Лаирд 3, Никон, Јапан) у просторији константне температуре (25,5 °Ц), влажности (30%) и осветљености. Обим трептања је сигнификантно повишен код пацијената са сувим оком, упркос релативно стабилној температури рожњаче. Закључено је да термосензитивна C-влакна рожњаче могу да иницирају рефлекс трептања сигнализацијом евапоративног хлађења или сушења рожњаче.[39]
  • Провера функционалне видне оштрине — односи се на проверу видне оштрине за време продуженог периода отворених очију 10–20 секунди без трептања, са мерењем регуларности окуларне површине корнеалним топографом. Код пацијената са сувим оком, постоји сигнификантно снижење функционалне видне оштрине и пораст индекса површне регуларности добијене корнеалним топо графом.[37]

Лабораторијски тестови

[уреди | уреди извор]
  • Флуорофотометрија – индиректна метода за мерење продукције и протока суза на принципу постепене дилуције раствора флуоресцеина дотоком суза.[37]
  • Осмоларност суза – представља лабораторијску процедуру која би могла да се развије у једноставан клинички тест за процену лакрималне функције и буде златни стандард за откривање сувог ока. Одређивање концентрације содијум-хлорида представља осмоларност суза. Микропипетом се узима узорак суза уз минималну рефлексну секрецију, уводи у тачку мржњења осмометра и чита осмоларност суза. Код дисфункција Меибомових жлезда (МГД), тироидне болести, дефицита воденог слоја сузног филма и носиоца контактних сочива, постоји повећана осмоларност суза.[40]
  • Времена прекида прекорнеалног сузног филма — (Теар Бреак Уп Тиме-ТБУТ, Нон-Инваси- ве Бреак Уп Тиме–НИБУТ). мери време потребно за прекид континуитета суперфицијалног, липидног слоја између трептаја, а Теар Тхиннинг Тиме (ТТТ) време потребно да се сузни филм истањи између трептаја. Мала је разлика између ових параметара, а одвојени су само из академских разлога. Стабилност сузног филма се смањује с годинама живота, а вредности мање од 10 секунди одлика су сувог ока. НИБУТ може да се комбинује с интерферометријом, неинвазивном методом провере дебљине и флуидности липидног слоја сузног филма.[38] Метода се користи за скрининг и евалуацију сувог ока, селекцију пацијената за пункталну оклузију и анализу патофизиологије липидног слоја заједно с менискометријом.
  • Хемијске анализе суза - Концентрације електролита и органских раствора у људским сузама поређењем са серумским нивоима имају сличне концентрације за натријумове и магнезијумове јоне (На+ , Мг2+), хлориде (Цл- ), карбонатне јоне (ХЦО3 - ), као и концентрације урее. Међутим, други електролити су дистрибуирани знатно другачије: концентрације јона калијума (К+ ) су око шест пута више, а калцијумових јона (Ца2+) око пет пута ниже у сузама него у серуму. Лактата (који вероватно потиче из епитела рожњаче) има око четири до десет пута више у сузама него у серуму, док су нивои пирувата приближно исти у ове две биолошке течности. Концентрација глукозе је око десет пута нижа у сузном филму него у крвном серуму. Мале количине транс-ретинола присутне су у сузном филму и то у просеку око 30 пута мање него што је присутно у серуму.[41]
  • Евапориметрија суза - јесте тешка лабораторијска техника, базирана на технологији преузетој од мерења евапорације коже.[42] Евапорација суза је у функцији температуре, влажности и брзине ваздуха. Матхерс и сарадници су прерачунавали евапорацију суза на основу повећања влажност ваздуха мале, затворене коморе, испуњене сувим ваздухом.[43]
  • Меибометрија - јесте минимално инвазивна квантитативна метода процене меибума. Специјално прилагођеним системом који држи Голдманов апланациони тонометар добија се уљани импринт с рубова капака, који се затим процењује квалитативно према регуларности, хомогености и дензиметријски.[42][44] Меибомове жлезде могу да се посматрају и еверзијом капака с ретроилуминацијом, уз коришћење одговарајућег светлосног извора, док се меибографијом детектују такозвани гланд дроп оут.[44]
  • Тест „сузна папрат”
  • Бројање пехарастих ћелија коњунктиве - врши се на јединицу површине сврсисходно је у дијагностици сувог ока, посебно ако је суво око условљено дефицитом муцина. Пехарасте ћелије распоређене су неравномерно на површини коњунктиве, више у доњој него у горњој половини, просечне густине 1.000 и 56.000 ћелија мм2 . Густина пехарастих ћелија се повећава идући од лимбуса и експонираног дела булбарне коњунктиве ка палпебралној коњунтиви.[45]
  • Импресиона цитологија (ИЦ) — је једноставна и практична метода која се практикује у обољењима предње површине ока, као што су суво око, инсуфицијенција лимбалних стем ћелија, неоплазме и код неких вирусних инфекција.[46] Овом методом се анализира сквамозна метаплазија и густина пехарастих ћелија коњунктиве. Филтер папирићима се уклањају ћелије површних слојева коњунктиве, понекад и рожњаче у пределу лимбуса. Узорак ћелија се анализира различитим методама, у зависности од циља испитивања (микроскопија, имунохистохемија, ПЦР).[47] Код болести сувог ока анализира се сквамозна метаплазија која се карактерише губитком пехарастих ћелија и различитим степеном кератинизације епителних ћелија површине. Постоји више система градирања овог процеса, а најпознатији је Нелсонов класификациони систем.[48]
  • ИЦ комбинована са електронском микроскопијом (ИЦСЕМ)
  • Флоw цитометрија - (Флоw цyтометрy, ФЦМ) први пут је примењена у хематологији и имунологији седамдесетих година прошлог века. Експлорација оклуарне површине укључује процену адхеренције ћелијских типова у малом броју, биопсија коњунктиве или брусх цитологија. Не спроводи се рутински због инвазивног карактера. Примењена је 1997. године на анализу ЦИЦ с циљем да разјасни поремећаје окуларне површине, затим ради праћења ефеката лекова или испитивања њихове токсичности. Три главне, патолошке, интересне сфере ове методе су алергија, симптоми сувог ока, лековима изазвани поремећаји окуларне површине[38]

Терапија

[уреди | уреди извор]

Циљ лијечења је одржавање правилне влажности у оку, и за то данас постоји велики број капи (вештачких суза и гелова), које се користе у суптитуционој терапији. За примену супституционе терапије обавезбна је консултације са офталмологом, јер не би требало користити капи које смањују црвенило, јер оне могу погоршати симптоме сувог ока.

Разлика у приступу лечења код два главна типа сувог ока заснована је на томе:

  • да је код сувог ока са смањеном воденом компонентом окосница терапије супституција, презервација и стимулација суза,
  • док се код евапоративног типа обично ставља акценат на решавање дисфункције мејбомових жлезда.

Код оба типа сувог ока, као и код мешовитог, са напредовањем болести, потребно је увести антиинфламаторну терапију.

Супституциона терапија такозваним „вештачким сузама” је обично први избор лекара, и за ту намену постоји велики избор артифицијалних суза које су усмерене да надокнаде један или више слојева сузног филма. Ови лекови се обично се сматрају сигурним, и нежељени ефекти се ретко јављају. Основна компонента у „вештачким сузама” је вода, а разликују се по супстанцама које им дају вискозност. Док је утицај хипо и хипер осмоларних суза на суво око ретко приказан у научним студијамае, пуно је извештаја офталмолога о позитивном ефекту вештачких суза са осмопротективним супстанцама.[49]

Хируршко пласирање механичког резервоара суза у предњи трбушни зид, катетером повезаним са оком,[50] намењено је особама са резултатима Ширмер теста мањим од 1 мм.

Као супституциону терапију, може се применити и аутологи серум, добијен центрифугирњем крви,[51] што је потврдило неколико радова у којима се наводи позитиван ефекат примене алогеног серума,[52] као и серума припремљеног из пупчаника, Оба начина сугеришу њихову примену код сувог ока у склопу системске инфламаторне болести.[53]

Ацетилцистеин је муколитик са особинама антиоксиданса, који може довести до побољшања симптома код филаментозног кератитиса, али не обавезно и клиничких знакова.[54]

Терапија презервације суза може се извести методом оклузија абсорбујућим чепићима за сузне тачкице, на бази колагена,[55] или неабсорбујућим ћепићима углавном на бази силикона.[56] При апликацији чепића треба бити обазрив јер оклузија пунктума у присуству инфламације на површини ока, може довести до продуженог присуства инфламаторних цитокина у преосталим сузама.[57] У том смислу у циљу превемнције саветује се примена антиинфламаторне терапије пред инсталирање чепића.

Од оралних секретогога у употреби су пилокарпин и цевимелин. Ови лекови су ндиковани код сувог ока у склопу Сјогреновог синдрома, међутим њихова ефикасност се показала значајнијом код смањења симптома сувих уста, него сувог ока.[58]

Клиничке студије, показале су и повољан ефекат различитих локалних кортикостероидних капи на суво око.[59] Међутим због добро познатих нежељених ефеката, у виду скока очног притиска и развоја катарате, препоручује се само краткотрајна примена локалних кортикостероидних капи.[60]

Како су суве очи код већине пацијената хронично стање, уз праву терапију, избјегавања штетних утицаја околине и правилну исхрану, болест се може држати под контролом, тако да сви симптоми потпуно нестају, или се у крајњем случају смањују.

Да би се зауставило сувишно отицање суза, може се вршити облитерација ( сужавање) сузних тачкица у унутрашњем углу ока помоћу силиконских чепића.

Код особа са лагофталмусом примењује се влажна комора .

Превенција

[уреди | уреди извор]

Да би спречиио настанак сувог ока могуће је предузети неколико превентивних мера:

  • Избегавајте дуги боравак у задимљеним, као и јако климатизованим, и просторијама са централним гријањем.
  • Током зимског периода, ваздух у затвореним просторијама је још сувљи, и треба обезбедити његово додатно влажење.
  • Избегавати дуготрајни боравак на ветру и прашини.
  • Током рада на компјутеру, обично се трепће мање него што би требало, и зато треба правите честе паузе.
  • Водите рачуна о исхрани, која треба бити са више поврћа и воћа, као и омега 3 незасићених масних киселина,
  • Унос течности, треба бити оптималан, што добро делује на сузни филм.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Цритсер, Брице. „Лиссамине греен стаининг ин кератоцоњунцтивитис сицца”. Еyе Роундс. Тхе Университy оф Иоwа. Архивирано из оригинала 7. 8. 2016. г. Приступљено 29. 7. 2016. 
  2. ^ а б в „Фацтс Абоут Дрy Еyе”. НЕИ. фебруар 2013. Архивирано из оригинала 28. 07. 2016. г. Приступљено 29. 7. 2016. 
  3. ^ Мессмер, ЕМ (30. 1. 2015). „Тхе патхопхyсиологy, диагносис, анд треатмент оф дрy еyе дисеасе.”. Деутсцхес Арзтеблатт Интернатионал. 112 (5): 71—81; qуиз 82. ПМЦ 4335585 Слободан приступ. ПМИД 25686388. дои:10.3238/арзтебл.2015.0071. 
  4. ^ Станковић Бабић Г, Златановић Г, Цекић С (2002). „Сјöгрен и нон Сјöгрен сузни дефицит”. Балнеоцлиматологиа. 26 (2): 95—8. 
  5. ^ Перрy ХД (2008). „Дрy еyе дисеасе: патх пхyсиологy, цлассифицатион, анд диагносис”. Ам Ј Манаге Царе. 14. :С79-С87.
  6. ^ Живковић С, Златановић Г, Станковић Бабић Г, ЈовановићП, Катић V (2001). „Нова сазнања о Сјöгрен-овом синдрому”. Ацта МедМедиан. 5: 23—30. .
  7. ^ Мачукановић Голубовић L, Станковић А, Димов D, ОрловС, Стојанович С, Станковић Бабић Г, и сар (2003). „Приказ пацијента саСјőгреновим синдромом и нехочкинским лимфомом”. Ацта РхеуматолБелград. 33 (Суппл 1): 48. .
  8. ^ Петричек I (2008). „Дрy еyе”. Инт Опхтхалмол. 28 (Суппл 1): 18—.  30.
  9. ^ Брон, Антхонy Ј.; Де Паива, Цинтиа С.; Цхаухан, Сунил К.; Бонини, Стефано; Габисон, Ериц Е.; Јаин, Сандееп; Кноп, Ерицх; Маркоулли, Мариа; Огаwа, Yоко; Перез, Вицтор; Уцхино, Yуицхи; Yокои, Норихико; Зоукхри, Дрисс; Сулливан, Давид А. (јул 2017). „ТФОС ДЕWС II патхопхyсиологy репорт”. Оцул Сурф. 15 (3): 438—510. ПМИД 28736340. дои:10.1016/ј.јтос.2017.05.011. 
  10. ^ Схимазаки, Ј.; Гото, Е.; Оно, M.; Схиммура, С.; Тсубота, К. (1998). „Меибомиан гланддyсфунцтион ин патиентс wитх Сјогрен сyндроме”. Опхтхалмологy. 105 (8): 1485—8. ПМИД 9709762. дои:10.1016/С0161-6420(98)98033-2. .
  11. ^ Схимазаки, Ј.; Саката, M.; Тсубота, К. (1995). „Оцулар сурфаце цхангес анд дисцомфорт инпатиентс wитх меибомиан гланд дyсфунцтион”. Арцхивес оф Опхтхалмологy. 113 (10): 1266—70. ПМИД 7575257. дои:10.1001/арцхопхт.1995.01100100054027. .
  12. ^ Брон, А. Ј.; Yокои, Н.; Гафнеy, Е.; Тиффанy, Ј. M. (2009). „Предицтед пхенотyпес оф дрy еyе: пропосед цонсеqуенцес оф итс натурал хисторy”. Оцул Сурф. 7 (2): 78—92. ПМИД 19383277. дои:10.1016/С1542-0124(12)70299-9. .
  13. ^ Оуслер Гw, 3рд; Хагберг, К. W.; Сцхинделар, M.; Wелцх, D.; Абелсон, M. Б. (2008). „Тхе Оцулар Протецтион Индеx”. Цорнеа. 27 (5): 509—13. ПМИД 18520496. С2ЦИД 205664063. дои:10.1097/ИЦО.0б013е31816583ф6. .
  14. ^ Баудоуин, C. (2007). „А неw аппроацх фор беттер цомпрехенсион оф дисеасес оф тхе оцулар сурфаце”. Ј Фр Опхталмол. 30 (3): 239—46. ПМИД 17417148. дои:10.1016/с0181-5512(07)89584-2. .
  15. ^ Баудоуин, C. (2007). „А неw аппроацх фор беттер цомпрехенсион оф дисеасес оф тхе оцуларсурфаце”. Ј Фр Опхталмол. 30 (3): 239—46. ПМИД 17417148. дои:10.1016/с0181-5512(07)89584-2. .
  16. ^ Стевенсон, W.; Цхаухан, С. К.; Дана, Р. (јануар 2012). „Дрy еyе дисеасе: Ан иммуне-медиатед оцулар сурфаце дисордер”. Арцхивес оф Опхтхалмологy. 130 (1): 90—100. ПМЦ 3677724 Слободан приступ. ПМИД 22232476. дои:10.1001/арцхопхтхалмол.2011.364. 
  17. ^ Де Паива, Цинтиа С.; Цорралес, Роса M.; Вилларреал, Артуро L.; Фарлеy, Wиллиам Ј.; Ли, Де-Qуан; Стерн, Мицхаел Е.; Пфлугфелдер, Степхен C. (2006). „Цортицостероид анд доxyцyцлине суппресс ММП-9 анд инфламматорy цyтокине еxпрессион, МАПК ацтиватион ин тхе цорнеал епитхелиум ин еxпериментал дрy еyе”. Еxп Еyе Рес. 83 (3): 526—35. ПМИД 16643899. дои:10.1016/ј.еxер.2006.02.004. .
  18. ^ Баудоуин, C. (2001). „Тхе патхологy оф дрy еyе”. Сурв Опхтхалмол: 45. (Суппл 2): С211- 20
  19. ^ Аргüесо, П.; Баларам, M.; Спурр-Мицхауд, С.; Кеутманн, Х. Т.; Дана, M. Р.; Гипсон, I. К. (2002). „Децреасед левелс оф тхе гоблет целл муцин МУЦ5АЦ ин теарс оф патиентс wитх Сјöгрен сyндроме”. Инвестигативе Опхтхалмологy & Висуал Сциенце. 43 (4): 1004—11. ПМИД 11923240. .
  20. ^ Зхао, Х.; Јумблатт, Ј. Е.; Wоод, Т. О.; Јумблатт, M. M. (2001). „Qуантифицатион оф МУЦ5АЦ протеинин хуман теарс”. Цорнеа. 20 (8): 873—7. ПМИД 11685069. С2ЦИД 12189926. дои:10.1097/00003226-200111000-00019. .
  21. ^ Ту ЕY, Рхеинстром С. Дрy еyе. Ин: Yанофф M, Дукер ЈС. Опхтхалмологy. 2нд ед. Ст. Лоуис: Мосбy; 2004. п. 520-5.
  22. ^ Кански ЈЈ. Тхе дрy еyе. Ин: Цлиницал Опхтхалмологy: а сyстематицаппроацх. 5тх ед. Гуилдфорд: Буттерwортх-Хеинеманн; 2003.п. 137-8.
  23. ^ Пател С, Бладес ЈК. Тхе дрy еyе: а працтицал аппроацх.Гуилдфорд: Буттерwортх-Хеинеманн; 2003. п. 14-65.
  24. ^ Лее, Схwу-Хуеy; Тсенг, Сцхеффер C.Г. (1997). „Росе бенгал стаининг анд цyтологиццхарацтеристицс ассоциатед wитх липид теар дефициенцy”. Америцан Јоурнал оф Опхтхалмологy. 124 (6): 736—50. ПМИД 9402819. дои:10.1016/С0002-9394(14)71690-3. .
  25. ^ Гото, Е.; Yаги, Y.; Матсумото, Y.; Тсубота, К. (2002). „Импаиред фунцтионалвисуал ацуитy оф дрy еyе патиентс”. Америцан Јоурнал оф Опхтхалмологy. 133 (2): 181—6. ПМИД 11812420. дои:10.1016/С0002-9394(01)01365-4. .
  26. ^ Брон, А. Ј. (2001). „Диагносис оф дрy еyе”. Сурв Опхтхалмол. 45 (Суппл 2): С221—С226. .
  27. ^ Yокои, Н.; Комуро, А. (2004). „Нон-инвасиве метходс оф ассессингтхе теар филм”. Еxп Еyе Рес. 78 (3): 399—407. ПМИД 15106919. дои:10.1016/ј.еxер.2003.09.020. .
  28. ^ Лемп МА, Цхацко Б. Диагносис анд треатмент оф теар дефициенциес.Ин: Тасман W, Јаегер ЕА, едс. Дуан’с опхтхалмологy.CD-РОМ ед. Вол 2. Пхиладелпхиа: Липпинцотт-Равен; 1998.
  29. ^ Благојевић M. Техника офталмолошког прегледа. У: ЛитричинО, Благојевић M, Цветковић D. Офталмологија. Београд: ЕлитМедица-Медицинска књига; 2004. стр. 25.
  30. ^ Yокои, Н.; Брон, А.; Тиффанy, Ј.; Броwн, Н.; Хсуан, Ј.; Фоwлер, C. (1999). „Рефлецтиве менисцометрy: А нон-инвасиве метход то меасуре теар менисцус цурватуре”. Бр Ј Опхтхалмол. 83 (1): 92—7. ПМЦ 1722770 Слободан приступ. ПМИД 10209444. дои:10.1136/бјо.83.1.92. .
  31. ^ Кох, С.; Маеда, Н.; Курода, Т.; Хори, Y.; Wатанабе, Х.; Фујикадо, Т.; Тано, Y.; Хирохара, Y.; Михасхи, Т. (2002). „Еффецт оф теар филм бреак-уп он хигхер-ордер аберратионс месуредwитх wавефронт сенсор”. Америцан Јоурнал оф Опхтхалмологy. 134 (1): 115—7. ПМИД 12095817. дои:10.1016/С0002-9394(02)01430-7. .
  32. ^ Yокои, Н.; Мосса, Ф.; Тиффанy, Ј. M.; Брон, А. Ј. (1999). „Ассессмент офмеибомиомиан гланд фунцтион ин дрy еyе усинг меибометрy”. Арцхивес оф Опхтхалмологy. 117 (6): 723—9. ПМИД 10369581. дои:10.1001/арцхопхт.117.6.723. .
  33. ^ Кристине П; Исенберг, Давид А (2008). „Сјогрен'с Сyндроме: Диагносис анд Тхерапеутиц Цхалленгес”. Елдерлy Другс & Агинг. 25 (1): 19—33. 
  34. ^ „Otto Schirmer (1864-1918). German ophthalmologist.”. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 19. 11. 2010. 
  35. ^ Лемп МА, Фоулкс ГН. Диагносис анд манагемент оф дрy еyе дисеасе. Ин: Тасман W, Јаегер ЕА, едс. Дуане'с Опхтхалмологy. 2013 ед. Пхиладелпхиа, ПА: Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс; 2012:вол 4, цхап 14.
  36. ^ Бреwит, Х.; Систани, Ф. (2001). „Дрy еyе дисеасе: тхе сцале оф тхе проблем”. Сурв Опхтхалмол. 45 (Суппл 2): С199—202. .
  37. ^ а б в Голубовић С (2008). „Дијагностика сувог ока”. Ацта Цлин. 8 (2): 43—9. .
  38. ^ а б в Пател С, Бладес ЈК. Тхе дрy еyе: а працтицал аппроацх.Гуилдфорд: Буттерwортх-Хеинеманн; 2003. пп. 14-65.
  39. ^ Мори, А.; Огуцхи, Y.; Окусаwа, Y.; Оно, M.; Фујисхима, Х.; Тсубота, К. (1997). „Усе оф хигх-спеед, хигх-ресолутион тхермограпхy то евалуате тхе теар филм лаyер”. Америцан Јоурнал оф Опхтхалмологy. 124 (6): 729—35. ПМИД 9402818. дои:10.1016/С0002-9394(14)71689-7. .
  40. ^ Лемп МА, Цхацко Б. Диагносис анд треатмент оф теар дефициенциес. Ин: Тасман W, Јаегер ЕА, едс. Дуан’с опхтхалмологy. CD-РОМ ед. Вол 2. Пхиладелпхиа: Липпинцотт-Равен; 1998
  41. ^ Берман, Е. (1991): Теарс ин Биоцхемистрy оф тхе еyе, Спрингер Сциенце+Бусинесс Медиа, ЛЛЦ, Неw Yорк, стр. 68
  42. ^ а б ПАТЕЛ, С (2003), Оцулар Сурфаце Хеалтх, Елсевиер, стр. 57—65, Приступљено 2023-10-16 
  43. ^ Матхерс, Wиллиам (2004). „Евапоратион фром тхе оцулар сурфаце”. Еxпериментал Еyе Ресеарцх. 78 (3): 389—394. ИССН 0014-4835. дои:10.1016/с0014-4835(03)00199-4. 
  44. ^ а б Yокои, Норихико (1999-06-01). „Ассессмент оф Меибомиан Гланд Фунцтион ин Дрy Еyе Усинг Меибометрy”. Арцхивес оф Опхтхалмологy. 117 (6): 723. ИССН 0003-9950. дои:10.1001/арцхопхт.117.6.723. 
  45. ^ Вујковиц, Весна; Микац, Гостимир; Козомара, Ристо (2002). „Дистрибутион анд денситy оф цоњунцтивал гоблет целлс”. Медицал ревиеw. 55 (5-6): 195—200. ИССН 0025-8105. дои:10.2298/мпнс0206195в. 
  46. ^ Толе, D. M.; МцКелвие, П. А.; Даниелл, M. (2001). „Релиабилитy оф импрессион цyтологy фор тхе диагносис оф оцулар сурфаце сqуамоус неопласиа емплоyинг тхе Биопоре мембране”. Бр Ј Опхтхалмол. 85 (2): 154—8. ПМЦ 1723864 Слободан приступ. ПМИД 11159477. дои:10.1136/бјо.85.2.154. .
  47. ^ Бригноле, Ф.; Писелла, П. Ј.; Де Саинт Јеан, M.; Голдсцхилд, M.; Гогуел, А.; Баудоуин, C. (2001). „Флоw цyтометриц аналyсис оф инфламматорy маркерс ин КЦС: 6-монтх треатмент wитх топицал цyцлоспорин А”. Инвестигативе Опхтхалмологy & Висуал Сциенце. 42 (1): 90—5. ПМИД 11133852. .
  48. ^ Зуазо, Ф.; Лóпез-Понце, D.; Салинас-Торо, D.; Валензуела, Ф.; Санс-Пуроја, Ј.; Срур, M.; Лóпез-Солíс, Р. О.; Траипе-Цастро, L. (2014). „Цоњунцтивал импрессион цyтологy ин патиентс wитх нормал анд импаиред ОСДИ сцорес”. Арцх Соц Есп Офталмол. 89 (10): 391—6. ПМИД 24993073. дои:10.1016/ј.офтал.2014.04.013. .
  49. ^ Јонес, Лyндон; Доwние, Лаура Е.; Корб, Доналд; Бенитез-Дел-Цастилло, Јосе M.; Дана, Реза; Денг, Сопхие X.; Донг, Пхам Н.; Геерлинг, Герд; Хида, Рицхард Yуди; Лиу, Yанг; Сео, Кyоунг Yул; Таубер, Јосепх; Wакаматсу, Таис Х.; Xу, Јиањианг; Wолффсохн, Јамес С.; Цраиг, Јеннифер П. (2017). „ТФОС ДЕWС II Манагемент анд Тхерапy Репорт”. Тхе Оцулар Сурфаце. 15 (3): 575—628. ПМИД 28736343. дои:10.1016/ј.јтос.2017.05.006. 
  50. ^ Мурубе, Ј.; Мурубе, Е.; Цхензхуо, L.; Ривас, L. (2003). „Субцутанеоус абдоминал артифициал теарс пумп-ресервоир фор севере дрy еyе”. Орбит. 22 (1): 29—40. ПМИД 12759865. С2ЦИД 21487605. дои:10.1076/орби.22.1.29.14012. .
  51. ^ Хартwиг, D.; Хермингхаус, П.; Wедел, Т.; Лиу, L.; Сцхленке, П.; Диббелт, L.; Геерлинг, Г. (2005). „Топицал треатмент оф оцулар сурфаце дефецтс: цомпарисон оф тхе епитхелиотропхиц цапацитy оф фресх фрозен пласма анд серум он цорнеал епитхелиал целлс ин ан ин витро целл цултуре модел”. Трансфусион Медицине. 15 (2): 107—113. ИССН 0958-7578. дои:10.1111/ј.0958-7578.2005.00559.x. 
  52. ^ На, К. С.; Ким, M. С. (2012). „Аллогенеиц серум еyе дропс фор тхе треатмент оф дрy еyе патиентс wитх цхрониц графт-версус-хост дисеасе”. Ј Оцул Пхармацол Тхер. 28 (5): 479—83. ПМЦ 3459001 Слободан приступ. ПМИД 22731244. дои:10.1089/јоп.2012.0002. .
  53. ^ Yоон, К. C.; Им, С. К.; Парк, Y. Г.; Јунг, Y. D.; Yанг, С. Y.; Цхои, Ј. (2006). „Апплицатион оф умбилицал цорд серум еyедропс фор тхе треатмент оф дрy еyе сyндроме”. Цорнеа. 25 (3): 268—72. ПМИД 16633024. С2ЦИД 26004795. дои:10.1097/01.ицо.0000183484.85636.б6. 
  54. ^ Финис, Давид; Писцхел, Надја; Сцхрадер, Стефан; Геерлинг, Герд (2013). „Евалуатион оф липид лаyер тхицкнесс меасуремент оф тхе теар филм ас а диагностиц тоол фор Меибомиан гланд дyсфунцтион”. Цорнеа. 32 (12): 1549—53. ПМИД 24097185. С2ЦИД 25722709. дои:10.1097/ИЦО.0б013е3182а7ф3е1. .
  55. ^ Цхен, Ф.; Схен, M.; Цхен, W.; Wанг, Ј.; Ли, M.; Yуан, Y.; Лу, Ф. (2010). „Теар менисцус волуме ин дрy еyе афтер пунцтал оццлусион”. Инвестигативе Опхтхалмологy & Висуал Сциенце. 51 (4): 1965—9. ПМИД 19933200. дои:10.1167/иовс.09-4349. .
  56. ^ Рабенстеинер, D. Ф.; Болдин, I.; Клеин, А.; Хорwатх-Wинтер, Ј. (2013). „Цолларед силицоне пунцтал плугс цомпаред то интрацаналицулар плугс фор тхе треатмент оф дрy еyе”. Цурр Еyе Рес. 38 (5): 521—5. ПМИД 23402650. С2ЦИД 27890862. дои:10.3109/02713683.2013.765487. .
  57. ^ Тонг, L.; Беуерман, Р.; Симонyи, С.; Холландер, D. А.; Стерн, M. Е. (2016). „Еффецтс оф пунцтуал оццлусион он цлиницал сигнс анд сyмптомс анд он теар цyтокине левелс ин патиентс wитх дрy еyе”. Оцул Сурф. 14 (2): 233—41. ПМИД 26774908. дои:10.1016/ј.јтос.2015.12.004. .
  58. ^ Рамос-Цасалс, M.; Тзиоуфас, А. Г.; Стоне, Ј. Х.; Сисó, А.; Босцх, X. (2010). „Треатмент оф примарy Сјогрен сyндроме: а сyстематиц ревиеw”. ЈАМА. 304 (4): 452—60. ПМИД 20664046. С2ЦИД 25196128. дои:10.1001/јама.2010.1014. .
  59. ^ Марсх, П.; Пфлугфелдер, С. C. (1999). „Топицал нонпресервед метхyлпреднисолоне тхерапy фор кератоцоњунцтивитис сицца ин Сјöгрен сyндроме”. Опхтхалмологy. 106 (4): 811—6. ПМИД 10201607. дои:10.1016/С0161-6420(99)90171-9. .
  60. ^ Хонг, С.; Ким, Т.; Цхунг, С. Х.; Ким, Е. К.; Сео, К. Y. (2007). „Рецурренце афтер топицал нонпресервед метхyлпреднисолоне тхерапy фор кератоцоњунцтивитис сицца ин Сјöгрен'с сyндроме”. Ј Оцул Пхармацол Тхер. 23 (1): 78—82. ПМИД 17341155. дои:10.1089/јоп.2006.0091. .

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Бојана M. Дачић Крњаја ПРОЦЕНА ДИЈАГНОСТИЧКЕ ВРЕДНОСТИ ГРУПЕ БРЗИХ I ЈЕДНОСТАВНИХ КЛИНИЧКИХ ТЕСТОВА ЗА ДИЈАГНОЗУ СУВОГ ОКА (докторска дисертација) Универзитет у Београду Медицински факултет, Београд, 2018.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Suvo_oko&oldid=28525517”