Стрепсиррхини

Стрепсиррхини Временски распон:
Узорак разноврсности. Приказано је осам биолошких родова (од горе, лево на десно): лемур, Propithecus, Daubentonia, Varecia, Microcebus, †Darwinius, Loris, Otolemur.
Научна класификација
Домен:	Еукарyота
Царство:	Анималиа
Тип:	Цхордата
Класа:	Маммалиа
Ред:	Приматес
Подред:	Стрепсиррхини É. Geoffroy, 1812
Инфраредови
†Adapiformes Lemuriformes (Погледајте текст) сестра: Haplorhini
■ Еоценско-миоценске локације фосила      Опсег постојећих стрепсиррхине примата

Костур врсте Daubentonia madagascariensis

Strepsirrhini или Strepsirhini (грч. στρεψίς – strepsis = уврнуто, вијугаво, у виду зареза + ῥινός - rinos = нос), стрепсирини или мокроносци (прецизније: мокроносничари), подред су примата у којем су лемуролики представници (Lemuriformes) са лемурима Мадагаскара, галаго („bushbabies” – бебе грмља), пото из Африке и лори из Индије и југоисточне Азије. Припада им и подред изумрлих адапиформних (Adapiformes) примата, разнолике и широко распрострањене групе током еоцена, пре 56 до 34 милиона година. Адапиди су насељавали Европу, Северну Америку и Азију. Након климатског захлађења, на северној хемисфери су ишчезли. Претпоставкја се да су последњи адапиди изумрли крајем миоцена (пре ~7 милиона година). Адапиформни примати се понекад називају „лемуролики”, иако разноликост ни лемура ни адапиформних примата не подржава ово поређење.

Именовање

Име овог подреда је први пута користио француски природњак Етен Жофруа Сент-Илер, 1812. као субординирајућу категорију у поређењу са групама Platyrrhini (мајмуни Новог света) и Catarrhini (мајмуни Старог света).

Када је британски зоолог Реџиналд Ајнес Покок оживио термин Strepsirrhini и дефинисао Haplorhini, 1918. године, он је изоставио друго 'r' из оба („Strepsirhini” и „Haplorhini” уместо „Strepsirrhini” и „Haplorr hini”). Иако није уклонило друго 'r' из Platyrrhini или Catarrhini, које је именовао Етјен Жофроа 1812. Након Покока, многи истраживачи су наставили да пишу Стрепсиррхини са једним "р", све док приматологиње Полина Џенкинс и Пруденс Непер, нису су указале на грешку, 1987.

Особености и таксономска припадност

Две водеће таксономске класификације за овај подред деле рецентне стрепсирине у две суперфамилије: Lemuroidea и Lorisoidea, унутар два припадајућа инфрареда (Lemuriformes и Lorisiformes). Подред обухвата сродну групу, а заменио је широкој употребљавани, а сада застарели, назив подреда Prosimii („полумајмуни”), који је укључивао мокроносце и аветњаке (тарзијусе). Групирање се заснива првенствено на заједничким анатомским особеностима. Данас су из мокроносаца искључени аветњаци, који су сада класификовани у други великим подред примата: Haplorrhini, заједно с репатим мајмунима и антропоидима. Стрепсирине се често непримерено називају „живи фосили”. Уместо тога, потребно је схватити да су они независно еволуирали милионима година под утицајем природног одабирања и да су дивергирали попуњавањем многих еколошких ниша. Неке од њихових особености могу се извести из симплезиоморфних предачких примата, док су остале јединствене за мокроносце. Стрепсирине су дефинисане мокрим носем (rhinarium). Они такође имају мањи мозак од симија упоредиве величине, велике олфакторне (мирисне) режњеве, а посебни вомерсконони орган (у корену носне преграде) за регистровање феромона, дворге матернице са епителохорионском плацентом.

Очи ове групе примата садрже рефлекцијски слој који побољшава ноћно гледање, а анатомија њихових очних дупљи укључује околоочну прстенасту кост, али им недостаје зид танких костију иза тога. Ови примати производе властити витамин C, док га хаплорини примати морају прибавити из хране. Лемуриформне примата одликује „зубни чешаљ“, специјализовани сет предњи зуба, а доњи део уста се углавном користи за чешљање крзна при особном дотеривању. Густи чешаљ се често погрешно користи за карактеризацију свих мокроносаца. Уместо тога, лемуриформни примати су јединствени и не могу се уврштавати међу адапиформне. Лемуриформи се, као и бонобои, уређују и устима, а такође имају и канџе за дотеривање на другом прсту сваког стопала, за гребање у областима које су недоступне устима и језику. Нејасно је да ли су овакве канџе имали и адапиформни примати.

Таксономија мокроносаца је контроверзна и има компликовану историју. Конфузну таксономску терминологију и поједностављење анатомских поређења створили су заблуде о филогенетици примата и стрепсирина. То илуструје и медијска пажња која окружује једноставни „Ида” фосил у 2009. години. Мокроносци су се издвојили од сухоносних примата у близини почетка адаптацијске радијације примата, пре између 55 и 90 милиона година. Датирања дивергенције на старије периоде су базирана на генетичкој анализи тзв. молекуларни сата, док су млађи датуми засновани на оскудним фосилним траговима. Лемуриформни примати су можда еволуирали из облика потпородице Cercamoniinae или породице Sivaladapidae, од којих су обе биле адапиформне групе, који можда потичу из Азије. Некада се мислило да су еволуирал из породице Adapidae, специјализиранијег и млађег огранка адапиформних примата, првенствено из Европе.

Лемури су на Мадагаскар „досплаварили” пре између 47 и 54 милиона година, док су се лори облици, од афричког галагоа, одвојили пре око 40 милиона година, а касније су колонизовали Азију. Сви, живи и изумрли, мокроносци су еолошки разнолики, иако су сви су првенствено дрво-стамбени („арбореални“). Већина дневник лемуриформних примата су ноћне животиње, док је већина изумрлих адапиформних биле дневне. I рецентне и изумрле групе првенствено се хране воћем, лишћем и инсектима. Многи од данашњих су угрожене врсте, због уништавања станишта лова на дивљаћ, у потрази за „месом из жбуња“ (bushmeat) и хватања живих примерака за трговину егзотичним кућним љубимцима.

Класификација

Подред Strepsirrhini је описао Е. Жофрој 1812.

Примати Strepsirrhini су први пут групирани у род Lemur, што је урадио шведски таконом Карл фон Лине у 10. издању Systema Naturae, објављеном у 1758. У његово време, само три врсте су биле признате, од којих се једна (колуго) више не признаје као примат. У 1785. години, холандски природњак Питер Бодерт поделио је род Lemur у два рода: Prosimia (лемури, колуго и тарзијуси (аветњаци) и Tardigradus за лорисе). Десет година касније, Е. Жофрој и Жорж Кивје груписали су тарзијусе и галагое због њихових морфолошких сличности, што је подржао и немачки зоолог Јохан Карл Вилхелм Илигер, који их ставља у породицу Macrotarsi, док лемуре и тарзијусе сврстава у групу просимија (Prosimii)1811. године. Уважавање тарзијуси-галаго класификације настављено је дуги низ година, све до 1898. године, када је холандски зоолог Амбросиус Хјубрехт, у ове две групе, уочио два различита облика формирања постељице, на основу чега издваја две групе.

Енглески компаративни анатом Вилијам Хенри Флауер је креирао подред Lemuroidea 1883. године разликујући ове примате од из симија (мајмуна), које је енглески биолог Сент Џорџ Џексон Миват уврстио у подред Anthropoidea (= Simiiformes). Према Флауеру, подред Lemuroidea садржи породице Lemuridae (лемури, лори и галаго), Chiromyidae (ај-ај полумајмун), и Tarsiidae (аветњаци). Назив Lemuroidea је касније замијенио Illigeru подред Prosimii. Много година раније, 1812. године, Е. Жофрој је први назвао подред Strepsirrhini, у који је укључивао и тарзијусе. Ова таксономија је остала незапажена све до 1918. године, када је према структури носа, Покок вратио у употребу назив подреда Strepsirrhini, а се тарзијусе и симијске мајмуне укључује у нови подред Haplorhini. То није било примењивано све до 1953. Године, када је британски анатом Вилијам Хил написао целокупни том о анатомији стрепсирина, па је Пококова таксономска сугестија запажена и ушла у широку употребу. Од тада, таксономија примата је прешла релације између Strepsirrhini-Haplorhini и Prosimii-Anthropoidea више пута. Главнина академске литературе даје основни оквир за таксономију примата, обично укључујући и неколико потенцијалних таксономски оквира. Иако се већина стручњака слаже са моделима филогеније, многи се не слажу око готово сваког нивоа класификације, а превелики број ревизија само још усложњава одавно присутну конфузију у овој области.

2 инфрареда

3 инфрареда

Подред Strepsirrhini Инфраред, изумрли: Adapiformes Суперфамилија, изумрли: Adapoidea Фамилија, изумрли: Adapidae Фамилија, изумрли: Notharctidae Фамилија, изумрли: Sivaladapidae Инфраред: Lemuriformes Суперфамилија Lemuroidea Фамилија изумрли: Archaeolemuridae Фамилија Cheirogaleidae Фамилија Daubentoniidae − Ај-ај Фамилија Indriidae Фамилија Lemuridae Фамилија -{Лепилемуридае Фамилија, изумрли: Мегаладапидае Фамилија, изумрли: Палаеопропитхецидае Суперфамилија Лорисоидеа Фамилија Лорисидае Фамилија Галагидае

Подред Стрепсиррхини Инфраред, изумрли: Адапиформес Суперфамилија, изумрли: Адапоидеа Фамилија, изумрли: Адапидае Фамилија, изумрли: Нотхарцтидае Фамилија, изумрли: Сиваладапидае Инфраред: Лемуриформес Суперфамилија: Лемуроидеа Фамилија, изумрли: Арцхаеолемуридае Фамилија Цхеирогалеидае Фамилија Даубентониидае Фамилија Индриидае Фамилија Лемуридае Фамилија Лепилемуридае Фамилија, изумрли: Мегаладапидае Фамилија, изумрли: Палаеопропитхецидае Инфраред Лорисиформес Суперфамилија Лорисоидеа Фамилија Лорисидае Фамилија Галагидае

Субординацијске контроверзе

Расправе о филогенетским везанма и односима, најчешће се понављају у приматологији 1970-их, 1980-их и почетком 2000-их. Неслагања су посебно уочљива у питању филогенетског положај тарзијуса (аветњака) у односу на симије (мајмуне) и и друге просимије (полумајмуне). Они су најчешће смештени у подред Хаплорхини са симијама или у подред Просимии са стрепсиринима. Просимии је једна од две традиционалне подгрупе, а и не темеље се примарно на еволуцијској раздеоби. То је група коју више вежу анатомске особине него филогенетске гране, док је Стрепсиррхини-Хаплоррхини таксономија заснована на еволуцијским односима. Ипак, оба система и даље постоје јер Просимии-Антхропоидеа таксономија је одавно позната и често виђена у истраживачкој литератури и уџбеницима.

Стрепсирине су традиционално окарактерисане по неколико предачких особина које не дијеле са симијама, а посебно рхинариум. С обзиром да се сматра да су блиски сродници аветњацима, омомииформни примати су класификовани као хаплорини. Међутим, размак од корена горњих секутића указује на то да су можда имали рхинариум као и стрептирини. Остали мокроносничари имају дуге њушке, замршени максилопокретачки комплекс, релативно велики мирисни орган, а мањи мозак. Густи чешаљ за чешање и уређивање је такође заједничко, што се сусреће и међу лемуриформним приматима, иако се често и погрешно користи за дефинирање гране стрепсирина. Често се спомиње и „стрепсиринско чешљање” или се уз реферирања на Стрепсиррхини узимају „чешљасти зуби примата”, што се такође може наћи у литератури. Међутим, једној групи (Адапиформес) ових примата недостаје „прибор” за чешљање. Густи чешаљ је стога примарни заштитни знак лемуриформних примата, иако га је најмање једна породица задржала, али у измењеном облику. Стрепсирински примати су такође уједињени у поседовању једноставне плаценте, епителиохорионске постељице. За разлику од аветњака и саимија, способни су за биосинтезу |витамина C и не морају га узимати пурем исхране. Даљи генетички докази путем заједничког поседовања три СИНЕ маркера у анализи односа између тарзијуса и симија, потврђују их као грану сувоносаца. Због историјског мешања група које су укључивале аветњаке и блиске сроднике примата, као и подредови Просимии, и Стрепсиррхини су прозвани „нижим приматима”. Без обзира на то гране Стрепсиррхини и Хаплоррхини се углавном прихваћене и посматрене као преферирана таксономска подела. Тарзијуси личе на стрепсирине и аимије на различите начине и од почетка постоји подела између стрепсирина, тарзијуса и симија. Та подела је древна и тешко ће се решити. Трећи таксономски аранжман са три подврсте се понекад такође користи: Просимии, Тарсииформес. Појам просимије (полумајмуни) се више не користи у службеним таксономијама, али се још увек користи за илустрацију понашања у екологији тарзијуса у односу на друге примате.

Класификација инфрареда и кладограмска терминологија

Стрепсиррхини

†Адапиформес       Лемуриформес   лемуриформе или<бр /> крунски стрепсиррхини   Лемуроидна грана    Даубентониидае     Остали лемури     ‑{Лорисоидна}‑   Лори     Галаго

У оквиру групе Стрепсиррхини, две заједничке класификације укључују или два (Адапиформес и Лемуриформес) или три (Адапиформес, Лемуриформес, Лорисиформес) инфрареда. У неким таксономијама се и Даубентониидае (ај-ај полумајмуни) стављају у свој инфраред, Цхиромyиформес, док се у неким случајевима, Плесиадапиформс укључени у ред примата. Тада се Еуприматес се понекад третирају као подред са Стрепсиррхини и постају инфраред, а Лемуриформес и други постају парворедови. Без обзира на инфраородовску таксономију, Стрепсиррхини се састоји од три рангиране суперпородице и 14 породица, од којих је седам су изумрлих. Три од тњих су укључене у недавно изумрлиа (субфосиле) гигантских лемура са Мадагаскара, од којих су многи изумрли у задњих 1.000 година, након што су људи окупирали то острво.

Медијска пажња посвећена Дарвинским „Идама” имала је збуњујућу улогу у терминологији и заблудама о стрепсиринима

Када се Стрепсиррхини поделе у два инфрареда, грана садржи све „чешљозубе” примате па се може назвати и Лемуриформс. Подела у три инфрареда, термин „лемуриформс” се односи само на мадагаскарске лемуре, а чешљозуби примати се називају или „крунасти мокроносци” (стрепсирини) или „постојећи стрепсирини”. Конфузија ове специфичне терминологије с оп[тим појмом „стрепсирине”, уз поједностављивање анатомских поређења и нејасних закључака, може довести до заблуде о филогенези примата и неспоразума око примата из еоцена. То је могуће зато што скелетони адапиформних примата деле јаке сличности са лемурима и лорисидима, па су их истраживачи често означавали као „примитивни” стрепсирини, преци лемура или сестринска група данашњих стрепсирина. Они су укључени у Стрепсиррхини, а исматрају се основним члановима гране. Иако је њихов статус као правих примата није упитан, нејасан је однос између адапиформних и других живих и фосилних примата, што доводи до вишеструке класификације унутар групе Стрепсиррхини. Често се и адапиформне групе стављају у свој инфраред, а на основу анатомских разлика унутар лемуриформних примата и њихових нејасних односа. Када се нагласе заједничке особине с лемуриформима (који могу или не морају да буду синапоморфни), они се понекад редукују до породице унутар инфрареде Лемуриформес (или натпородице Лемуроидеа).

Први фосил адапиформних примата (Адапис парисиенсис) описао је француски природњак Жорж Кивје 1821. године, који је сродан са обликом Хyраx (’ле Даман), а затим се сматра чланом реда под сада застарјелим називом Пацхyдермата (дебелокошци). Он није препознат као примат, што је поново процењено у раним 1870-им годинама. Изворно, сви адапиформни су укључени у породицу Адапидае, која је подељена у две или три подпородице: Адапинае, Нотхарцтинае, а понекад и Сиваладапинае. Сви северномерички адапиформсни налази се стављају под Нотхарцтинае, док се облици Старог свете обично убрајају у Адапинае. Око 1990-их, почеле су се приказивати две различите групе европских „адапида”, на основу разлике у постканијском костуру и зубим. Један од ова два европска облика је идентификован као Церцамонии, које су у вези са нотарктоидима (углавном у Северној Америци, док друга група спада у традиционалне класификације адапид. Три главне адапиформ групе се сада обично сматрају као три породице унутар Адапиформес (Нотхарцтидае, Адапидае и Сиваладапидае), али су у употреби и друге поделе у распону од једне до пет породица.

Родови

• Аллоцебус Петтер-Роуссеауx анд Петтер, 1967
• Арцтоцебус Граy, 1863
• Авахи Јоурдан, 1834
• Цхеирогалеус É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1812
• Даубентониа É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1795
• Еулемур Симонс анд Румплер, 1988
• Еуотицус Граy, 1863
• Галаго É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1796
• Галагоидес А. Смитх, 1833
• Хапалемур I. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1851
• Индри É. Геоффроy Саинт-Хилаире анд Г. Цувиер, 1796
• Лемур Линнаеус, 1758
• Лепилемур I. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1851
• Лорис É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1796
• Мицроцебус É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1834
• Мирза Граy, 1870
• Нyцтицебус É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1812
• Отолемур Цоqуерел, 1859
• Парагалаго Мастерс, Гéнин, Цоуетте, Гровес, Насх, Делперо анд Поззи, 2017
• Перодицтицус Беннетт, 1831
• Пханер Граy, 1870
• Пролемур Граy, 1870
• Пропитхецус Беннетт, 1832
• Сциуроцхеирус Граy, 1872
• Варециа Граy, 1863

Врсте

• Аллоцебус трицхотис (Гüнтхер, 1875)
• Арцтоцебус ауреус де Wинтон, 1902
• Арцтоцебус цалабаренсис (Ј. А. Смитх, 1860)
• Авахи бетсилео Андриантомпохавана, Леи, Заонаривело, Енгберг, Наланирина, МцГуире, Схоре ет ал., 2007
• Авахи цлеесеи Тхалманн анд Геиссманн, 2005
• Авахи ланигер (Гмелин, 1788)
• Авахи меридионалис Зарамодy, Фауссер, Роос, Зиннер, Андриахолинирина, Рабаривола, Норсциа, Таттерсалл анд Румплер, 2006
• Авахи моореорум Леи, Енгберг, Андриантомпохавана, МцГуире, Миттермеиер, Заонаривело, Бреннеман анд Лоуис Јр., 2008
• Авахи оцциденталис (Лоренз, 1898)
• Авахи пеyриераси Зарамодy, Фауссер, Роос, Зиннер, Андриахолинирина, Рабаривола, Норсциа, Таттерсалл анд Румплер, 2006
• Авахи раманантсоавани Зарамодy, Фауссер, Роос, Зиннер, Андриахолинирина, Рабаривола, Норсциа, Таттерсалл анд Румплер, 2006
• Авахи уницолор Тхалманн анд Геиссманн, 2000
• Цхеирогалеус андyсабини Леи ет ал., 2015
• Цхеирогалеус цросслеyи А. Грандидиер, 1870
• Цхеирогалеус лавасоенсис Тхиеле, Разафимахатратра анд Хапке, 2013
• Цхеирогалеус мајор É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1812
• Цхеирогалеус медиус É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1812
• Цхеирогалеус минусцулус Гровес, 2000
• Цхеирогалеус схетхи Фрасиер ет ал., 2016
• Цхеирогалеус сибрееи (Форсyтх Мајор, 1896)
• Цхеирогалеус тхомаси (Форсyтх Мајор, 1894)
• Даубентониа мадагасцариенсис (Гмелин, 1788)
• Еулемур албифронс (É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1796)
• Еулемур цинереицепс (А. Грандидиер анд А. Милне-Едwардс, 1890)
• Еулемур цолларис (É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1812)
• Еулемур цоронатус (Граy, 1842)
• Еулемур флавифронс (Граy, 1867)
• Еулемур фулвус (É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1796)
• Еулемур мацацо (Линнаеус, 1766)
• Еулемур монгоз (Линнаеус, 1766)
• Еулемур рубривентер (I. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1850)
• Еулемур руфифронс (Беннетт, 1833)
• Еулемур руфус (Аудеберт, 1799)
• Еулемур санфорди (Арцхболд, 1932)
• Еуотицус елегантулус (ЛеЦонте, 1857)
• Еуотицус паллидус (Граy, 1863)
• Галаго галларум Тхомас, 1901
• Галаго матсцхиеи Лоренз, 1917
• Галаго мохоли А. Смитх, 1836
• Галаго сенегаленсис É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1796
• Галагоидес демидофф (Г. Фисцхер, 1806)
• Галагоидес кумбиренсис Свенссон, Берсацола, Миллс, Мундс, Нијман, Перкин ет ал., 2017
• Галагоидес тхомаси (Еллиот, 1907)
• Хапалемур алаотренсис Румплер, 1975
• Хапалемур ауреус Меиер, Албигнац, Пеyриéрас, Румплер анд Wригхт, 1987
• Хапалемур грисеус (Линк, 1795)
• Хапалемур меридионалис Wартер, Рандрианасоло, Дутриллауx анд Румплер, 1987
• Хапалемур оцциденталис Румплер, 1975
• Индри индри (Гмелин, 1788)
• Лемур цатта Линнаеус, 1758
• Лепилемур аеецлис Андриахолинирина, Фауссер, Роос, Зиннер, Тхалманн, Рабаривола, Раваоариманана ет ал., 2017
• Лепилемур ахмансонорум Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур анкараненсис Румплер анд Албигнац, 1975
• Лепилемур бетсилео Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур дорсалис Граy, 1870
• Лепилемур едwардси (Форсyтх Мајор ин Форбес, 1894)
• Лепилемур флеуретае Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур греwцоцкорум Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур холландорум Рамаромиланто, Леи, Енгберг, Јохнсон, Ситзманн, Лоуис Јр., 2009
• Лепилемур хуббарди Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур јамесорум Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур леуцопус (Форсyтх Мајор ин Форбес, 1894)
• Лепилемур мицродон (Форсyтх Мајор ин Форбес, 1894)
• Лепилемур миланоии Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур миттермеиери Рабаривола, Зарамодy, Фауссер, Андриахолинирина, Роос, Зиннер, Марцел анд Румплер, 2006
• Лепилемур мустелинус I. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1851
• Лепилемур отто Цраул, Зиммерманн, Расолохаријаона, Рандрианамбинина анд Радеспиел, 2007
• Лепилемур петтери Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур рандрианасолои Андриахолинирина, Фауссер, Роос, Зиннер, Тхалманн, Рабаривола, Раваоариманана ет ал., 2017
• Лепилемур руфицаудатус Грандидиер, 1867
• Лепилемур сахамалаза Андриахолинирина, Фауссер, Роос, Зиннер, Тхалманн, Рабаривола, Раваоариманана ет ал., 2017
• Лепилемур сцотторум Леи, Енгберг, Андриантомпохавана, МцГуире, Миттермеиер, Заонаривело, Бреннеман анд Лоуис Јр., 2008
• Лепилемур сеали Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур септентрионалис Румплер анд Албигнац, 1975
• Лепилемур тyмерлацхсони Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лепилемур wригхтае Лоуис Јр., Енгберг, Леи, Генг, Соммер, Рандриамампионона, Рандриаманана, Заонаривело ет ал., 2006
• Лорис лyдеккерианус Цабрера, 1908
• Лорис тардиградус (Линнаеус, 1758)
• Мицроцебус арнхолди Лоуис Јр., Енгберг, МцГуире, МцЦормицк, Рандриамампионона, Ранаивоарисоа, Баилеy ет ал., 2008
• Мицроцебус бертхае Расолоарисон, Гоодман анд Ганзхорн, 2000
• Мицроцебус бонголавенсис Оливиери, Зиммерманн, Рандрианамбинина, Рассолохаријаона, Ракотондравонy, Гсуцхански ет ал., 2006
• Мицроцебус бораха Хоталинг ет ал., 2016
• Мицроцебус данфосси Оливиери, Зиммерманн, Рандрианамбинина, Рассолохаријаона, Ракотондравонy, Гсуцхански ет ал., 2006
• Мицроцебус ганзхорни Хоталинг ет ал., 2016
• Мицроцебус герпи Радеспиел, Ратсимбазафy, Расолохаријаона, Равелосон, Андриахолинирина, Ракотондравонy ет ал., 2011
• Мицроцебус грисеоруфус Коллман, 1910
• Мицроцебус јоллyае Лоуис Јр., Цолес, Андриантомпохавана, Соммер, Енгберг, Заонаривело, Маyор анд Бреннеман, 2006
• Мицроцебус лехилахyтсара Роос анд Каппелер ин Каппелер, Расолоарисон, Разафиманантсоа, Wалтер анд Роос, 2005
• Мицроцебус мацартхурии Радеспиел, Оливиери, Расолофосон, Ракотондратсимба, Ракотонираинy, Расолохаријоана ет ал., 2008
• Мицроцебус мамиратра Андриантомпохавана, Заонаривело, Енгберг, Рандриамампионона, МцГуире, Схоре ет ал., 2006
• Мицроцебус манитатра Хоталинг ет ал., 2016
• Мицроцебус марготмарсхае Лоуис Јр., Енгберг, МцГуире, МцЦормицк, Рандриамампионона, Ранаивоарисоа, Баилеy ет ал., 2008
• Мицроцебус марохита Расолоарисон, Wеисроцк, Yодер, Ракотондравонy анд Каппелер, 2013
• Мицроцебус миттермеиери Лоуис Јр., Цолес, Андриантомпохавана, Соммер, Енгберг, Заонаривело, Маyор анд Бреннеман, 2006
• Мицроцебус муринус (Ј. Ф. Миллер, 1777)
• Мицроцебус мyоxинус Петерс, 1852
• Мицроцебус равелобенсис Зиммерман, Ехресманн, Зеитеманн, Радеспиел, Рандрианамбинина & Ракотоарисон, 1997
• Мицроцебус руфус (Лессон, 1840)
• Мицроцебус самбираненсис Расолоарисон, Гоодман анд Ганзхорн, 2000
• Мицроцебус симмонси Лоуис Јр., Цолес, Андриантомпохавана, Соммер, Енгберг, Заонаривело, Маyор анд Бреннеман, 2006
• Мицроцебус таноси Расолоарисон, Wеисроцк, Yодер, Ракотондравонy анд Каппелер, 2013
• Мицроцебус таваратра Расолоарисон, Гоодман анд Ганзхорн, 2000
• Мирза цоqуерели (А. Грандидиер, 1867)
• Мирза заза Каппелер анд Роос ин Каппелер, Расолоарисон, Разафиманантсоа, Wалтер анд Роос, 2005
• Нyцтицебус банцанус Лyон, 1906
• Нyцтицебус бенгаленсис (Лацéпèде, 1800)
• Нyцтицебус борнеанус Лyон, 1906
• Нyцтицебус цоуцанг (Боддаерт, 1785)
• Нyцтицебус јаваницус É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1812
• Нyцтицебус каyан Мундс, Некарис анд Форд, 2013
• Нyцтицебус менагенсис Лyдеккер, 1893
• Нyцтицебус пyгмаеус Бонхоте, 1907
• Отолемур црассицаудатус (É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1812)
• Отолемур гарнеттии (Огилбy, 1838)
• Парагалаго цоцос (Хеллер, 1912)
• Парагалаго гранти (Тхомас анд Wроугхтон, 1907)
• Парагалаго оринус (Лаwренце анд Wасхбурн, 1936)
• Парагалаго рондоенсис (Хонесс ин Кингдон, 1997)
• Парагалаго занзибарицус (Матсцхие, 1893)
• Перодицтицус едwардси Боувиер, 1879
• Перодицтицус ибеанус Тхомас, 1910
• Перодицтицус потто (Мüллер, 1766)
• Пханер елецтромонтис Гровес анд Таттерсалл, 1991
• Пханер фурцифер (де Блаинвилле, 1839)
• Пханер паллесценс Гровес анд Таттерсалл, 1991
• Пханер париенти Гровес анд Таттерсалл, 1991
• Пролемур симус (Граy, 1870)
• Пропитхецус цандидус Грандидиер, 1871
• Пропитхецус цоqуерели (Грандидиер, 1867)
• Пропитхецус цоронатус А. Милне-Едwардс, 1871
• Пропитхецус децкении Петерс, 1870
• Пропитхецус диадема Беннетт, 1832
• Пропитхецус едwардси Грандидиер, 1871
• Пропитхецус перриери Лавауден, 1931
• Пропитхецус таттерсалли Симонс, 1988
• Пропитхецус верреауxи Грандидиер, 1867
• Сциуроцхеирус аллени (Wатерхоусе, 1838)
• Сциуроцхеирус габоненсис (Граy, 1863)
• Сциуроцхеирус маканденсис Амбросе, 2013
• Варециа рубра (É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1812)
• Варециа вариегата (Керр, 1792)

Подврсте

• Еуотицус паллидус паллидус (Граy, 1863)
• Еуотицус паллидус талботи (Доллман, 1910)
• Галаго сенегаленсис браццатус Еллиот, 1907
• Галаго сенегаленсис дунни Доллман, 1910
• Галаго сенегаленсис сенегаленсис É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1796
• Галаго сенегаленсис сотикае Холлистер, 1920
• Галагоидес демидофф аномурус (де Поусаргуес, 1893)
• Галагоидес демидофф демидофф (Г. Фисцхер, 1806)
• Галагоидес демидофф медиус (Тхомас, 1915)
• Галагоидес демидофф муринус (Мурраy, 1859)
• Галагоидес демидофф пхасма Цабрера анд Руxтон, 1926
• Галагоидес демидофф поенсис (Тхомас, 1904)
• Хапалемур грисеус гилберти Рабаривола, Проспер, Зарамодy, Андриахолинирина анд Хауwy, 2007
• Хапалемур грисеус грисеус (Линк, 1795)
• Хапалемур грисеус раномафаненсис Рабаривола, Проспер, Зарамодy, Андриахолинирина анд Хауwy, 2007
• Лорис лyдеккерианус грандис Хилл анд Пхиллипс, 1932
• Лорис лyдеккерианус лyдеккерианус Цабрера, 1908
• Лорис лyдеккерианус малабарицус Wроугхтон, 1917
• Лорис лyдеккерианус нордицус Хилл, 1933
• Лорис лyдеккерианус ува Гамаге, Гровес, Марикар, Турнер, Падмалал анд Котагама, 2017
• Лорис тардиградус нyцтицебоидес Хилл, 1942
• Лорис тардиградус парвус Гамаге, Гровес, Марикар, Турнер, Падмалал анд Котагама, 2017
• Лорис тардиградус тардиградус (Линнаеус, 1758)
• Отолемур црассицаудатус аргентатус (Лöннберг, 1913)
• Отолемур црассицаудатус црассицаудатус (É. Геоффроy Саинт-Хилаире, 1812)
• Отолемур црассицаудатус киркии (Граy, 1865)
• Отолемур црассицаудатус монтеири (Бартлетт ин Граy, 1863)
• Отолемур гарнеттии гарнеттии (Огилбy, 1838)
• Отолемур гарнеттии кикуyуенсис (Лöннберг, 1912)
• Отолемур гарнеттии ласиотис (Петерс, 1876)
• Отолемур гарнеттии панганиенсис Матсцхие, 1905
• Парагалаго занзибарицус удзунгwенсис (Хонесс ин Кингдон, 1997)
• Парагалаго занзибарицус занзибарицус (Матсцхие, 1893)
• Перодицтицус ибеанус ибеанус Тхомас, 1910
• Перодицтицус ибеанус стоцклеyи Бутyнски анд Де Јонг, 2007
• Перодицтицус потто јују Тхомас, 1910
• Перодицтицус потто потто (Мüллер, 1766)
• Сциуроцхеирус аллени аллени (Wатерхоусе, 1838)
• Сциуроцхеирус аллени цамероненсис (Петерс, 1876)
• Варециа вариегата едиторум (О. Хилл, 1953)
• Варециа вариегата субцинцта (А. Смитх, 1833)
• Варециа вариегата вариегата (Керр, 1792)

Анатомија и физиологија

Стрепсиррхини имају рефлексијски слој у очима (тапетум луцидум) кпји им помаже при ноћном гледању

Сви лемуриформи поседују специјализирану зубну структуру звану чешаљ, с изузетком ај-ај полумајмуна, код којих је измењена у два континуирано растућа секутића (или очњака), слично онима код глодара, а иза њих су премолари у облику очњака. Употребљавају се током оралниг уређивања крзна. Зубни чешаљ се састоји од два или четири низа доњих сјекутића и очњака у лежећем положају иза којих следе преткутњаци у облику очњака. Длаке које се накупљају између зуба се прочешљају уклањају помоћу полеђине језика или „подјезика”. Лемуриформес такође имају исту структуру на другом прсту сваког стопала, док изумрли инфраред Адапиформес није имао чешаљ. Уместо тога, њихови доњи сјекутићи варирају у оријентацији, од донекле лежећег положаја да нешто вертикалног, а доњи очњаци су пројектовани према горе и често су били истакнути. Можда су имали и канџе за чешљање.

Као и код свих примата, орбите очнх дупљи и стрепсирини имају заштитни коштани прстен преко којег се остварује веза између фронталних и јагодичних костију. У обе групе, код рецентних и изумрлих стрепсирина, недостаје танак коштани спој иза ока, звани посторбитни застор, који постоји само још код у хаплориних примата. Очи стрепсирина су усмерене према напред, па имају стереоскопски вид. Међу живим мокроносничарима, већина или све врсте поседују рефлективни слој иза очне мрежњаче, под називом а тапетум луцидум, што побољшава вид и при слабом светлу, али им недостаје овеа централис, што побољшава вид дању. Ово их разликује од тарзија, којима недостаје тапетум луцидум, али имају фовеу.

Стрепсирине одликују обично дужа њушка и влажне носнице у односу на хаплорине (сувоносце).

Стрепсирински примати имају релативно знатно већи мозак у поређењу са већином сисара. У односу на мајмуне, међутим, они имају мали, релативно на величину тела. Такође, они се истичу по неповезаним доњевиличним мандибулским симфизама, док је њихова повезаност била уобичајена код адапиформних примата. Неколико изумрлих гигантских лемура такође су имали фузиониране симфизе. Многе ноћне врсте имају велике, међусобно независно покретне очи.

Структура средњег и унутрашњег ува стрепсирина се разликује од оне код лемура и лорисоида. Код лемура, бубна дупља, која окружује средње уво, је проширена. То ствара изванбубни прстен, који подржава бубне опне. Ово својство је такођер виђено и код адапиформних група. Лорисоиди, међутим, имају мање околобубничне дупље иоколни прстен постаје прикључен на рубу слушног канала. Бубне шупљине лорисоида такође имају два додатна ваздушна простора, којих нема код лемура. Код орисоидиа и лемура породице Цхеирогалеидае унутрашње каротидне артерије су замењене проширеном ширећом фарингсном артеријом. Мокроносничари такође поседују дистинктивне одлике у костима стопала и глежња, по којима се разликују од хаплорина, као што је спуштени спој талус-фибула и постоји разлика у положају флеxор халлуцис дугог мишића (флексора фибуле) тетиве на талусу. Ове разлике дају стрепсиринима способност сложеније ротације скочног зглоба и стопала па се оно може стално обртати, или да буде окренуто према оси симетрије (унутра), што је адаптација за вертикалну потпору.

Сексуални дихроматизам (различити обрасци обојености мужјака и женки) запажа се код већине врста смеђих лемура, али иначе лемури испољавају мале или никакве међусполне разлике у величини тела или масе. Ово одсуство полног диморфизма није карактеристика свих стрепсирина. Неки адапиформни представници су били сексуално диморфни, с мужјацима који имају већи леђни гребен на врху лобање за који се вежу вилични мишићи и очњаке. Лорисоиди такође испољавају извесне сексуалне диморфизме, али су мужјаци обично не више од 20% већи у односу на женке.

Ринаријум и чуло мириса

Ринаријум је влажна, гола површина око ноздрва већине сисара. У научној употреби обично се назива „мокра њушка” или „мокри нос”, због влажног и сјајног изгледа. Утор у његовом центру, који иде до уста, зове се филтрум (пхилтрум).

Мокроносничари имају дугу њушку која се завршава у влажном и на додир осетљивом ринаријуму, сличном оном код паса и многих других сисара. Ринаријум је окружен залисцима, који су такође осетљиви на додир. Замршени покретачи горње вилице на унутрашњој страни носа, греју и влаже улазни ваздух, док је мирисни рецептор главни мирисни орган који облаже носну шупљину и у ваздуху открива мирисе. По својој величини, мирисни булбуси лемура се могу поредити с онима код других сисара који живе на дрвећу.

На површини ринаријума нема мирисних рецептора, тако да не служи за мирисање испарљивих супстанци. Уместо тога, она има рецепторе који су осетљиви на додир (Меркелове ћелије). У ринаријуму је горња усна уско повезана са деснима (гингивама). Набор слузнице се назива филтер (филтрум), који се протеже од врха носа до уста (горње усне). Том везом, горња усна је ограничена и има мање живаца за контролу покрета, што оставља мање могућности за покретљивост горње усне него код мајмуна (симијума).

Ринаријум стрепсирина може прикупљати релативно слабо испарљиве, флуидне хемијске дражи на бази феромона и пренети их у вомероносни орган (ВНО), који се налази испод и испред носне шупљине, изнад уста. ВНО је повезан са устима кроз непчану хрскавичну структуру која комуницира са отвором секутића. На крају пролази кроз тврдо непце испред уста и изолован је од ваздуха који пролази кроз носне шупљине. Течност пролази из ринаријума до уста, а затим се пење у насопалатински канал до ВНО, а подаци се преносе на одатни мирисни систем, који је код стрептирина релативно велик. Од додатног мирисног режња, примљене информације се прослеђују на мождано амигдалоидно језгро, које обрађује емоције, а затим у хипоталамус, који координира основне телесне функције и метаболичке процесе. Овај пут се разликује од оног неуронског тока који користи главни мирисни систем.

Сви лемуриформи имају ВНО, као и тарзијуси и неки мајмуни Новог света. Адапиформи имају празнину (размак) између горњих секутића, што указује на могуће присуство ВНО. Међутим, постоји нека неслагања око тога да ли су или нису поседовали ринаријум.

Физиологија репродукције

Рецентни стрепсирини имају епителиохорионске постељице, где крв мајки не долази у директан контакт са фетусом, као код хемохорионске постељице хаплоринеа. Стрепсиринска матерница има две коморе, тј. дворога је. Упркос томе што је трудноћа слична хаплоринима упоредиве величине, код стрепсирина је брзина раста фетуса обично мања, што резултира појавом да су потомци нешто мањи од једне трећине величине новорођенчади хаплорина. Рецентни стрепсирини такође имају нижи основни метаболизам, који расте код жеки током трудноће, што додатно оптерећује мајку.

Већина примата има две млечне жлезде, али унутар стрепсирина њихов број и положај варирају. Осман Лорисиди их имају два пара, док други, као што је прстенорепи лемур, имају један пар на грудима (грудне). Ај-ај такође има две млечне жлезде, али се налазе у близини препона (препонске). Клиторис је понекад увећан и висећи, (псеудо-пенис), налик на мушки полни орган, што идентификацију родова, за посматрача, може учинити тешком. Клиторис може имати и онутрашњу кошчатану структуру, сличну пенисној кости (бацулум) мужјака. Већина мушких примата имају бакулум, али је обично већи код стрепсирина и обично се на врху рачва.

Етологија

Као и остали примати што се придржавају за стабла, младунци се често држе крзна своје мајке

Приближно 75% рецентних стрепсирина су ноћне животиње, које спавају у гнездима од лишча и гранчица дрвећа, које прикупе током дана. Сви лорисиди континенталне Африке и Азије су ноћници у околностима приближним антропоидима свог подручја, који су активни дању.

Претпоставља се да такав начин живота минимизира њихову компетицију са антропоидима који су дневне животиње. Лемури са Мадагаскара, који живе у одсуству антропоида, имају много промјенљивије животне циклусе. Ај-ај, мишји лемури, рунасти лемури и вижљасти лемури су ноћни, док су прстенорепи лемур и многи његови сродници, сифаке и индри дневне животиње. Ипак, неки или сви смеђи лемури (Еулемур) су катемерални, што значи да могу бити активни током дана или ноћи, ѕависно од фактора, као што су температура и предатори. Многи постојећи стрепсирини су добро прилагођени за ноћне активности, јер имају релативно велике очи, велике, покретне уши, осетљиве тактилне длаке, јак осјећај мириса и тапетум луцидум иза мрежњаче (ретине). Међу (изумрлим) адапиформима, за већину се мисли да су били дневни, с изузетком Пронyцтицебус и Годинотиа из средњег еоцена Европе. Имали су велике орбите које указују на ноћне активности.

Репродукција већине врста стрепсирина има тенденцију да буде сезонска, посебно у лемура. Кључни фактори који утичу на сезонске репродукције укључују дужину влажне сезоне, накнадну доступност хране и време полног сазревања. Као и други примати, стрепсирхини су релативно споро растући у односу на друге сисаре. Периоди бременитости и интервали изумеђу рађање су обично дуги, а млади се развијају полако, баш као у хаплориних примата. За разлику од антропоида, неки стрепсирини имају и близно потомство са два или три младунца, иако су неки имају само по једног. Они који дају више потомака граде гнезда за своје младе. Сматра се да су ове две особине групе у ствари наслеђене од заједничког претка (Симплесиоморфија). Новорођени су релативно мобилни, али нису координирани као млади копитари. О дојенчади брине мајка, у релативно продуженом периоду у односу на многе друге сисаре, а у неким случајевима, дојенчад се удовима држе за крзно мајке.

Упркос релативно мањем мозак у поређењу са на другим приматима, лемури су показали такав ниво оперативне интелигенције у решавању проблема, која се може поредити са оном код антропоида. Међутим, њихова социјална интелигенција се разликује, често и наглашавајуће и унутар групе, укључујући и интелигенцију сарадње. То може бити последица прилагођавања на непредвидиву околину. Иако код лемура нису уочене појаве кориштења објекта као алата у дивљини, они у заточеништву могу бити оспособљени и за такве активности, показујући основно разумевање о функционалним својствима објеката које користе.

Друштвени системи и комуникација

Ноћни стрепсирини се традиционално описују као „усамљеници”, иако овај појам више не прихватају истраживачи који их уче. Многи исказују сложене и разноврсне моделе друштвене организације, често се преклапају завичаји и домови, покретање социјалног контакта ноћу и дељење локација спавање у току дана. Чак су и системи парења променљиви, што се види код рунастих лемура, који живе у моногамним заједницама. Због ове друштвене различитости међу њима (усамљени или друштвени), чији је ниво социјалне интеракције упоредив са оним код дневних симија, алтернативне класификације предлажу да се нагласи њихова друштвеност, раштрканост или самотњачка природа.

Међу рецентним стрепсиринима, само дневни и катемерални (дневно-ноћни) лемури су еволуирали ка животу у грипама са више мужјака и више женки, што се пореди са више дневних симија. Ова социјална особина је уочена и код два рецентна лемура породице Индриидае и Лемуридае. На основу тога, матра се да су еволуирале самостално. Групе друштвених лемура су мање него у симија и, без обзира на сличности, структуре заједнице се разликују. Доминација женки (матријархат) је реткост код симија, а прилично је честа у лемура. Мокроносци проводе знатну количину времена у међусобном чешкању и чешљању, као моделу друштвеног обреда. Када лемуриформни примати упарују и удварају, они међусобно лижу крзно, а затим се рашчешљавају својим чешљевима и канџама. Такође користе своје чешљеве на канџама за мјеста на телу на која не могу доћи својим устима.

Као и мајмуни Старог света, стрепсирини се ослањају на обележавање мирисом, за много од својих комуникација. То укључује размазивање секрета из епидермних мирисних жлезда на гранама дрвећа, заједно са урином и изметом. Испољавају се и различити положаји тела и гесте могу, иако је њушка дуга, а усне непокретне, што слаби изражајност лица. Звуковни позиви су кратког домета, али има и далекометних позива, као и хитних (алармних) позива Ноћне врсте су више ограничене недостатком свјетла, па се њихов комуникацијски системи разликују од оних код дневних; често се користе дозиви дугог домета у потрази за својом територијом (види: територијалност).

Локомоција

Патуљасти лемур (горе) је четвороножац који живи на дрвећу, док галаго (доле) преферира вертикално верање и скакање.

Дневни стрепсирини претежно живе на дрвећу, а само прстенорепи лемур проводи доста времена на тлу. Већина врста су четвороношци у крошњама дрвећа, укључујући и пет родова мањих, ноћних лемура. Галаго, индрииди, вижљасти лемури и бамбусни лемури скачу вертикалне површине, а индрииди су високоспецијализовани за вертикално верање и скакање. Лорисиди се крећу споро и слаби су пењачи. Анализе изумрлих посткранијског костура адапиформних примата указују на разне облике локомоторног понашања. Европски Адапис, Палаеолемур и Лептадапис имали су адаптације за споро пењање попут лорисида, иако су можда били четвороножни тркачи као и мали мајмуни Новог света. Нотхарцтус и Смилодецтес из Северне Америке и Еурополемур из Европе испољавају поредивост са лемурима који се држе, веру и скачу, али нису били тако специјализовани за вертикално верање као индрииди, што указује на то да су се кретали дуж грана и нису толико скакали. Чини се да су Нотхарцтидс, Цантиус и Пронyцтицебус били агилни четвороношци на дрвећу, уз адаптације које су упоредиве са смеђим лемурима.

Исхрана

Примати се првенствено хране воћем (укључујући и семенке), лишћем (укључујући и цвеће) и животињским пленом (зглавкари, ситни кичмењаци и јаја). Исхрана се значајно разликују змеђу врста стрепсирина. Као и други листоједни (фоливори), неки мокроносци могу да варе и целулозу и хемицелулозу. Неки стрепсирини, као што је галаго, витки лори и ангвантибо су пре свега бубоједи. Друге врсте, као што су виљушкасти и лемури са игластим канџама, специјализовани су за жвакање дрвета, док су индриди, витки и бамбусни лемури фоливори. Према томе многи стрепсирини су фругивори (једу воће), а други као што су прстенорепи лемур и мишји лемури су омнивори (једу мешавину воћа, лишћа и храну животињског порекла).

Међу адапиформима, чини се да је било највише поклоника воћне исхране (фругивори), посебно оних средње величине до великих врста, као што су Цантиус, Пелyцодус и Церцамониус. Листоједних (фоливори) је било између средње великих и оних величине адапиформних, укључујући и Смилодецтес, Нотхарцтус, Адапис и Лептадапис. Оштри врхови на зубима неких мањих адапиформних прапримата, као што су Анцхомомyс и Донрусселлиа, указују на то да су они вероватно били или деломично или првенствено бубоједи (инсективори).

Литература

• Анкел-Симонс, Ф. (2007). Примате Анатомy (3рд изд.). Ацадемиц Пресс. ИСБН 978-0-12-372576-9. 
• Беард, К. C. (1988). „Тхе пхyлогенетиц сигнифицанце оф стрепсирхинисм ин Палеогене приматес”. Интернатионал Јоурнал оф Приматологy. 9 (2): 83—96. С2ЦИД 32127974. дои:10.1007/БФ02735730. 
• Цампбелл, C. Ј.; Фуентес, А.; МацКиннон, К. C.; Беардер, С. К.; Стумпф, Р. M, ур. (2011). Приматес ин Перспецтиве (2нд изд.). Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-539043-8. 
  • Гоулд, L.; Саутхер, M.; Цамерон, А. (2011). „Цхаптер 5: Лемуриформес”. Приматес ин Перспецтиве. стр. 55—79. 
  • Хартwиг, W. (2011). „Цхаптер 3: Примате еволутион”. Приматес ин Перспецтиве. стр. 19—31. 
  • Некарис, Н. А. I.; Беардер, С. К. (2011). „Цхаптер 4: Тхе лорисиформ приматес оф Асиа анд маинланд Африца: Диверситy схроудед ин даркнесс”. Приматес ин Перспецтиве. стр. 34—54. 
• Цартмилл, M. (2010). „Примате Цлассифицатион анд Диверситy”. Ур.: Платт, M.; Гхазанфар, А. Примате Неуроетхологy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 10—30. ИСБН 978-0-19-532659-8. 
• Цартмилл, M.; Смитх, Ф. Х. (2011). Тхе Хуман Линеаге. Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-1-118-21145-8. 
• Цлонингер, C. Р.; Кедиа, С. (2011). „Цхаптер 5: Тхе пхyлогенесис оф хуман персоналитy: Идентифyинг тхе прецурсорс оф цооператион, алтруисм, анд wелл-беинг”. Ур.: Суссман, Р. W.; Цлонингер, C. Р. Оригинс оф Алтруисм анд Цооператион. Спрингер. ИСБН 978-1-4419-9519-3. 
• Дагосто, M. (1988). „Имплицатионс оф постцраниал евиденце фор тхе оригин оф еуприматес”. Јоурнал оф Хуман Еволутион. 17 (1–2): 35—77. дои:10.1016/0047-2484(88)90048-6. 
• Дункел, А. Р.; Зијлстра, Ј. С.; Гровес, C. П. (2012). „Гиант раббитс, мармосетс, анд Бритисх цомедиес: етyмологy оф лемур намес, парт 1” (ПДФ). Лемур Неwс. 16: 64—70. ИССН 1608-1439. Архивирано из оригинала (ПДФ) 06. 11. 2016. г. Приступљено 16. 04. 2019. 
• Фитцх-Снyдер, Х.; Ливингстоне, К. (2008). „Лорисес: Тхе Сурприсе Примате”. ЗооНооз: 10—14. ИССН 0044-5282. 
• Фицхтел, C.; Каппелер, П. M. (2009). „Цхаптер 19: Хуман универсалс анд примате сyмплесиоморпхиес: Естаблисхинг тхе лемур баселине”. Ур.: Каппелер, П. M.; Силк, Ј. Б. Минд тхе Гап: Трацинг тхе Оригинс оф Хуман Универсалс. Спрингер. стр. 395—426. ИСБН 978-3-642-02724-6. 
• Франзен, Ј. L.; Гингерицх, П. D.; Хаберсетзер, Ј.; Хурум, Ј. Х.; Вон Коенигсwалд, W.; Смитх, Б. Х. (2009). Ј., Хаwкс, ур. „Цомплете примате скелетон фром тхе Миддле Еоцене оф Мессел ин Германy: морпхологy анд палеобиологy”. ПЛОС ОНЕ. 4 (5): е5723. Бибцоде:2009ПЛоСО...4.5723Ф. ПМЦ 2683573 . ПМИД 19492084. дои:10.1371/јоурнал.поне.0005723 . 
• Геоффроy Саинт-Хилаире, É. (1812). „Суите ау таблеау дес qуадруманес. Сецонде фамилле. Лемуриенс. Стрепсиррхини”. Анналес ду Мусéум д'Хистоире Натурелле (на језику: Френцх). 19: 156—170. ЦС1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Гингерицх, П. D. (1975). „А неw генус оф Адапидае (Маммалиа, Приматес) фром тхе Лате Еоцене оф Соутхерн Франце, анд итс сигнифицанце фор тхе оригин оф хигхер приматес”. Цонтрибутионс фром тхе Мусеум оф Палеонтологy, Университy оф Мицхиган. 24 (15): 163—170. хдл:2027.42/48482. 
• Годинот, M. (1998). „А суммарy оф адапиформ сyстематицс анд пхyлогенy”. Фолиа Приматологица. 69 (суппл. 1): 218—249. С2ЦИД 84469830. дои:10.1159/000052715. 
• Годинот, M. (2006). „Лемуриформ оригинс ас виеwед фром тхе фоссил рецорд”. Фолиа Приматологица. 77 (6): 446—464. ПМИД 17053330. С2ЦИД 24163044. дои:10.1159/000095391. 
• Гоулд, L.; Саутхер, M.L, ур. (2006). Лемурс: Ецологy анд Адаптатион. Спрингер. ИСБН 978-0-387-34585-7. 
  • Цуоззо, Ф.П.; Yамасхита, Н. (2006). „Цхаптер 4: Импацт оф Ецологy он тхе Теетх оф Еxтант Лемурс: А Ревиеw оф Дентал Адаптатионс, Фунцтион, анд Лифе Хисторy”. Лемурс: Ецологy анд Адаптатион. стр. 67—96. ИСБН 978-0-387-34585-7. 
  • Таттерсалл, I. (2006). „Цхаптер 1: Оригин оф тхе Малагасy Стрепсирхине Приматес”. Лемурс: Ецологy анд Адаптатион. Спрингер. стр. 3—18. ИСБН 9780387345864. 
• Гровес, C. П. (1998). „Сyстематицс оф тарсиерс анд лорисес”. Приматес. 39 (1): 13—27. С2ЦИД 10869981. дои:10.1007/БФ02557740. 
• Гровес, C.П. (2005). „Стрепсиррхини”. Ур.: Wилсон, D.Е.; Реедер, D. M. Маммал Специес оф тхе Wорлд: А Таxономиц анд Геограпхиц Референце (на језику: енглески) (3 изд.). Балтиморе: Јохнс Хопкинс Университy Пресс. стр. 111. ИСБН 0-801-88221-4. ОЦЛЦ 62265494. 
• Гровес, C. П. (2008). Еxтендед Фамилy: Лонг Лост Цоусинс: А Персонал Лоок ат тхе Хисторy оф Приматологy. Цонсерватион Интернатионал. ИСБН 978-1-934151-25-9. 
• Гуннелл, Г.Ф.; Росе, К.D.; Расмуссен, D.Т. (2008). „Еуприматес”. Ур.: Јанис, C.M.; Гуннелл, Г.Ф.; Ухен, M.D. Еволутион оф Тертиарy Маммалс оф Нортх Америца. Волуме 2: Смалл Маммалс, Xенартхранс, анд Марине Маммалс. Цамбридге, Енгланд; Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. стр. 239—262. ИСБН 978-0-521-78117-6. 
• Хартwиг, W. C, ур. (2002). Тхе примате фоссил рецорд. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-66315-1. 
  • Беард, К. C. (2002). „Цхаптер 9: Басал антхропоидс”. Тхе примате фоссил рецорд. стр. 133—149. 
  • Цоверт, Х. Х. (2002). „Цхаптер 3: Тхе еарлиест фоссил приматес анд тхе еволутион оф просимианс: Интродуцтион”. Тхе примате фоссил рецорд. стр. 13—20. 
  • Гебо, D. L. (2002). „Цхаптер 4: Адапиформес: Пхyлогенy анд адаптатион”. Тхе примате фоссил рецорд. стр. 21—44. 
  • Годфреy, L. Р.; Јунгерс, W. L. (2002). „Цхаптер 7: Qуатернарy фоссил лемурс”. Тхе примате фоссил рецорд. стр. 97—121. 
• Јенкинс, П. D.; Напиер, П. Х. (1987). Цаталогуе оф Приматес ин тхе Бритисх Мусеум (Натурал Хисторy) анд елсеwхере ин тхе Бритисх Ислес, Парт 4, Субордер Стрепсиррхини, инцлудинг тхе субфоссил Мадагасцан лемурс анд фамилy Тарсиидае. Бритисх Мусеум (Натурал Хисторy). ИСБН 978-0-565-01008-9. 
• Миллер, Е. Р.; Гуннелл, Г. Ф.; Мартин, Р. D. (2005). „Дееп Тиме анд тхе Сеарцх фор Антхропоид Оригинс” (ПДФ). Америцан Јоурнал оф Пхyсицал Антхропологy. 128: 60—95. ПМИД 16369958. дои:10.1002/ајпа.20352. 
• Миттермеиер, Р. А.; Рyландс, А. Б.; Констант, W. Р. (1999). „Приматес оф тхе wорлд: Ан интродуцтион”. Ур.: Ноwак, Р. M. Wалкер'с Маммалс оф тхе Wорлд (6тх изд.). Јохнс Хопкинс Университy Пресс. стр. 1—52. ИСБН 978-0-8018-6251-9. 
• Некарис, К. А. I.; Схепхерд, C. Р.; Старр, C. Р.; Нијман, V. (2010). „Еxплоринг цултурал дриверс фор wилдлифе траде виа ан етхноприматологицал аппроацх: а цасе студy оф слендер анд слоw лорисес (Лорис анд Нyцтицебус) ин Соутх анд Соутхеаст Асиа”. Америцан Јоурнал оф Приматологy. 72 (10): 877—886. ПМИД 20806336. С2ЦИД 21711250. дои:10.1002/ајп.20842. 
• Олливиер, Ф. Ј.; Самуелсон, D. А.; Броокс, D. Е.; Леwис, П. А.; Каллберг, M. Е.; Комаромy, А. M. (2004). „Цомпаративе морпхологy оф тхе тапетум луцидум (амонг селецтед специес)”. Ветеринарy Опхтхалмологy. 7 (1): 11—22. ПМИД 14738502. дои:10.1111/ј.1463-5224.2004.00318.x. 
• Осман Хилл, W.C. (1953). Приматес Цомпаративе Анатомy анд Таxономy И—Стрепсирхини. Единбургх Унив Пубс Сциенце & Матхс, Но 3. Единбургх Университy Пресс. ОЦЛЦ 500576914. 
• Овердорфф, D. Ј.; Тецот, С. Р. (2006). „Цхаптер 11: Социал паир-бондинг анд ресоурце дефенсе ин wилд ред-беллиед лемурс (Еулемур рубривентер)”. Ур.: Гоулд, L.; Саутхер, M. L. Лемурс: Ецологy анд Адаптатион. Спрингер. стр. 235—254. ИСБН 978-0-387-34585-7. дои:10.1007/978-0-387-34586-4_11. 
• Плавцан, Ј. M. (2004). „Цхаптер 13: Сеxуал селецтион, меасурес оф сеxуал селецтион, анд сеxуал диморпхисм ин приматес”. Ур.: Каппелер, П. M.; ван Сцхаик, C. П. Сеxуал Селецтион ин Приматес: Неw анд Цомпаративе Перспецтивес. Цамбридге Университy Пресс. стр. 230—252. ИСБН 978-0-521-53738-4. 
• Поцоцк, Р. I. (1918). „Он тхе еxтернал цхарацтерс оф тхе лемурс анд оф Тарсиус”. Процеедингс оф тхе Зоологицал Социетy оф Лондон. 1918 (1–2): 19—53. дои:10.1111/ј.1096-3642.1918.тб02076.x. 
• Расмуссен, D. Т.; Некарис, К. А. I. (1998). „Еволутионарy хисторy оф лорисиформ приматес” (ПДФ). Фолиа Приматологица. 69 (суппл 1) (7): 250—285. ПМИД 9595692. С2ЦИД 14113728. дои:10.1159/000052716. 
• Росе, К. D. (2006). Тхе Бегиннинг оф тхе Аге оф Маммалс. Јохнс Хопкинс Университy Пресс, Балтиморе. ИСБН 978-0-8018-8472-6. 
• Стеипер, M. Е.; Сеифферт, Е. Р. (2012). „Евиденце фор а цонвергент слоwдоwн ин примате молецулар ратес анд итс имплицатионс фор тхе тиминг оф еарлy примате еволутион”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 109 (16): 6006—6011. Бибцоде:2012ПНАС..109.6006С. ПМЦ 3341044 . ПМИД 22474376. дои:10.1073/пнас.1119506109 . 
• Суссман, Р. W. (2003). Примате Ецологy анд Социал Струцтуре. Пеарсон Цустом Публисхинг. ИСБН 978-0-536-74363-3. 
• Сзалаy, Ф.С.; Делсон, Е. (1980). Еволутионарy Хисторy оф тхе Приматес. Ацадемиц Пресс. ИСБН 978-0-12-680150-7. ОЦЛЦ 893740473. 
• Табуце, Р.; Маривауx, L.; Лебрун, Р.; Адаци, M.; Бенсалах, M.; Фабре, П. -Х.; Фара, Е.; Гомес Родригуес, Х.; Хаутиер, L.; Јаегер, Ј. -Ј.; Лаззари, V.; Меброук, Ф.; Пеигне, С.; Судре, Ј.; Таффореау, П.; Валентин, X.; Махбоуби, M. (2009). „Антхропоид версус стрепсирхине статус оф тхе Африцан Еоцене приматес Алгерипитхецус анд Азибиус: Цраниодентал евиденце” (ПДФ). Процеедингс оф тхе Роyал Социетy Б: Биологицал Сциенцес. 276 (1676): 4087—4094. ПМЦ 2821352 . ПМИД 19740889. дои:10.1098/рспб.2009.1339. Генерални сажетак – Сциенце Даилy (15. 9. 2009). 
• Ваугхан, Т.; Рyан, Ј.; Цзаплеwски, Н. (2011). „Цхаптер 12: Приматес”. Маммалогy (5тх изд.). Јонес & Бартлетт Леарнинг. ИСБН 978-0-7637-6299-5. 
• Wхиттен, П. L.; Броцкман, D. К. (2001). „Цхаптер 14: Стрепсиррхине репродуцтиве ецологy”. Ур.: Еллисон, П. Т. Репродуцтиве Ецологy анд Хуман Еволутион. Трансацтион Публисхерс. стр. 321—350. ИСБН 978-0-202-30658-2. 
• Wиллиамс, Б. А.; Каy, Р. Ф.; Цхристопхер Кирк, Е.; Росс, C. Ф. (2010). „Дарwиниус масиллае ис а стрепсиррхине—а реплy то Франзен ет ал. (2009)” (ПДФ). Јоурнал оф Хуман Еволутион. 59 (5): 567—573; дисцуссион 573—9. ПМИД 20188396. дои:10.1016/ј.јхевол.2010.01.003. Архивирано из оригинала (ПДФ) 17. 5. 2013. г. 
• Wригхт, П. C, ур. (2003). Тарсиерс: Паст, Пресент, анд Футуре. Рутгерс Университy Пресс. ИСБН 978-0-8135-3236-3. 
  • Сцхwартз, Ј. Х. (2003). „Цхаптер 3: Хоw цлосе аре тхе симиларитиес бетwеен Тарсиус анд отхер приматес?”. Тарсиерс: Паст, Пресент, анд Футуре. стр. 50—96. 
  • Симонс, Е. L. (2003). „Цхаптер 1: Тхе фоссил рецорд оф тарсиер еволутион”. Тарсиерс: Паст, Пресент, анд Футуре. стр. 9—34. 
  • Yодер, А. D. (2003). „Цхаптер 7: Тхе пхyлогенетиц поситион оф тхе генус Тарсиус: Wхо'с сиде аре yоу он?”. Тарсиерс: Паст, Пресент, анд Футуре. стр. 161—175. ИСБН 978-0-8135-3236-3.